Krv u vodi, filmska priča – istorija prebega sportista

Blog ostalo 23. nov. 202110:09 > 13:395 komentara
Podeli:
Yuichi Yamazaki/Getty Images

Tri boksera iz Konga nestali u Beogradu. Nestali i rvači iz Maroka u glavnom gradu Srbije. Dve vesti koje su pre nekoliko dana uzburkale srpsku javnost. Izgubio im se svaki trag tokom trajanja svetskih šampionata u njihovim sportovima.

Azil nisu tražili, Ministarstvo unutrašnjih poslova nema nikakve informacije o njima. Niko nije prijavio njihov nestanak, niti ih neko traži. Zvanično se ništa nije ni dogodilo. Sportisti su iskoristili dolazak u inostranstvo da se sakriju i više se ne vrate u otadžbinu. Beograd je verovatno samo usputna stanica, odakle će pokušati da se domognu neke zapadno evropske zemlje.  Pitanje je da li ćemo ikada više nešto čuti o sudbini petorice afričkih sportista.

Fenomen prebega i traženja azila tokom velikih sportskih takmičenja nije ništa novo. Tradicija je ustanovljena tokom „Hladnog rata“ i traje do današnjih dana. Neke priče su jednostavne, neke sa istorijskim predznakom, neke su toliko originalne da je po njima napravljen i film.

Marija Provaznikova pokrenula lavinu

Gimnastičarke Čehoslovačke osvojile su ekipno zlato na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine. Trener šampionske ekipa bila je Marija Provaznikova. Tada 57- godišnja dama odmah po dobijanju najsjajnijeg odličja, najavila je da želi politički azil u Sjedinjene Američke Države.

AP Photo/John Rider-Rider/ Via Guliver

Razlog je bio nezadovoljstvo stanjem u njenoj rodnoj zemlji. Komunistička partija Čehoslovačke je preuzela vlast u zemlji pod patronatom naravno Sovjetskog Saveza. Provaznikova je neposredno pre najveće smotre svetskog sporta predvodila demonstracije na kojima je bila čak 28 hiljada gimnastičarki iz Čehoslovačke. Pružile su podršku smenjenom predsedniku Edvardu Benešu.

Njen zahtev za azil je odobren i bio je to prvi zvaničan slučaj da je sportista ili sportski radnik prebegao iz jedne zemlje u drugu. Vlasti Čehoslovačke su kasnije govorile da je „Provaznikovoj dozvoljen odlazak u SAD“. Marija je ovo demantovala i rekla da je „politička izbeglica i da je ponosna na to“.

Dokumenta Štazija, istočno – nemačke tajne policije, pokazuju da su Katarini Vit, dvostrukoj olimpijskoj šampionki u umetničkom klizanju omogućili da ima kola, stalnu dozvolu za putovanja i luksuzni smeštaj, kako bi sprečili njen prebeg. Prema rečima same Katarine Vit o njoj postoji dokumentacija od preko 3000 strana u kojoj su opisane njene aktivnosti od osme godine.

Krv u vodi i masovan ostanak Mađara u Melburnu

Olimpijske igre u Melburnu 1956. godine počele su samo nekoliko dana pošto su sovjetski tenkovi i trupe ušle u Budimpeštu i u krvi ugušile mađarsku revoluciju. Hiljade ljudi je ubijeno, a nekoliko desetina hiljada je napustilo Mađarsku.

Veliki broj mađarskih sportista je vest o ugušenoj pobuni zatekla u Australiji i odlučili su da se ne vraćaju kući. Tenzija između Mađara i Sovjeta je dostigla vrhunac u polufinalnom meču vaterpolo turnira. Duel poznat kao „Krv u vodi“ obeležio je trenutak kada je najbolji mađarski igrač Ervin Žador dobio udarac u glavu od sovjetskog vaterpoliste i sav u krvi morao da napusti bazen.

AP Photo/ via Guliver

Mađari su na kraju slavili, kasnije i osvojili olimpijsko zlato pobedom protiv Jugoslavije.

Dogovor je bio da ostanemo na okupu do kraja Igara, pobedimo Sovjete i na kraju osvojim turnir. Posle toga je svako mogao da odluči da li ostaje u Australiju, ili će da se vrati u Mađarsku“, rekao je Žador.

Žador je bio jedan od 46 sportista, koji je rešio da se ne vraća u Mađarsku. Iz Australije je otišao u Sjedinjene Američke Države, gde je dugo godina radio kao spasilac u Ouklendu za šest dolara na sat. Kasnije je otvorio restoran i hotel. Umro je u Americi 2012. godine.

Nikada nisam zažalio što sam napustio Mađarsku“, rekao je Žador u jednom od svojih poslednjih intervjua za Sport ilustrejtid.

Nađa Komaneči, jedna od najboljih gimnastičarki u istoriji, prebegla je iz Rumunije u Sjedinjene Američke Države 1989. godine, samo nekoliko meseci pre pada režima Nikolaja Čaušeskua.

Ljubavni slučaj Sergeja Nemcanova

Talas prebega sportista pre svega iz Istočnog bloka tokom Hladnog rata nastavljen je na Olimpijskim igrama tokom sedamdesetih godina. Baratalo se sa raznim brojevima, a zbog zatvorenosti sistema bilo je teško doći do istine. Nezvanično preko 100 sportista i članova tima su iskoristili odlazak na Igre u Minhenu 1972. godine za ostanak u Nemačkoj. Trudili su se zvaničnici u Sovjetskom savezu i drugim komunističkim zemljama da preventivno deluju, tako da su prebezi bili pažljivo planirani.

Na najvećoj smotri svetskog sporta u Montrealu 1976, najmanje četvoro Rumuna i jedan Rus su zatražili azil u Kanadi. Posebno je zanimljiva priča Sergeja Nemcanova, tada 17- godišnjeg reprezentativca Sovjetskog saveza u skokovima u vodu. U jednom trenutku je samo nestao iz olimpijskog sela. Rusi su izjavili „da je kidnapovan i da je to deo anti sovjetske kampanje“ u Kanadi. Čak su pretili da će se povući sa Igara, ali su na kraju odustali od toga.

AP Photo/via Guliver

Ispostavilo se da politika nije imala nikakve veze u slučaju Nemcanova. Pobegao je iz sela da bi se našao sa ćerkom američkog milionera, koju je upoznao godinu dana ranije na jednom takmičenju u Floridi. Kanada je podržala ljubav, tako što je ponudila Nemcanovu vizu da ostane. Međutim, nekoliko nedelja posle nestanka, Nemcanov je odlučio da se vrati u Sovjetski Savez.

Tokom Igara u Sidneju 2000. godine, čak 145 sportista je ostalo u Australiji po isteku viza. Politički azil je zatražilo njih 35, dok se 62 vode kao nestali.

Filmska priča „rukometaša“ Šri Lanke

U septembru 2004.godine rukometna reprezentacija Šri Lanke došla je da odigra seriju mečeva u Nemačku protiv lokalnog tima Vicislingen u okviru akcije neprofitne organizacije „Razmena sportista Nemačke i Azije. To je bila zvanična verzija.

U stvarnosti Šri Lanka nije imala nijedan rukometni tim. Niko od 16 igrača i osam trenera, koji su došli u Nemačku nije razumeo pravila igre. Okupili su se sa ciljem da kao sportska ekipa dobiju vizu, koju će iskoristiti da se ne vrate u rodnu zemlju.

Prvu utakmicu su izgubili tako što nisu postigli nijedan gol. U drugoj su jednom pogodili mrežu rivala na oduševljenje i njih samih i publike na tribinama. Jutro posle „istorijske“ utakmice jednostavno su nestali. Otišli su naravno nelegalno u Francusku, a odatle su se raštrkali po evropskim zemljama.

foto; print screen

Po ovoj originalnoj i istinitoj priči napravljen je film u koprodukciji Italije i Šri Lanke pod nazivom „Machan“. Ova komedija je premijerno prikazana na filmskom festivalu u Veneciji 2008. godini i ekipa je nagrađena desetominutnim ovacijama.  Kasnije je osvojio i nekoliko nagrada na festivalima širom sveta.

Sportisti iz Kameruna, Sudana i Etiopije, njih 15, je iskoristilo britansku vizu, da ostane u Londonu i posle završetka Olimpijskih igara u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva. Nekoliko njih je kasnije zatražilo da trajno ostane u Velikoj Britaniji.

Drama Cimanskaje na aerodromu

Nezadovoljstvo sportskom odlukom pretvorilo se u zahtev za azil. Kristina Cimanskaja, 25- godišnja beloruska sprinterka, odbila je da bude deo štafete 4 x 400 metara na Olimpijskim igrama u Tokiju ove godine. Istakla je da klasična sprinterka za 100 i 200 metara i da ne želi da pokrije grešku beloruskih zvaničnika, koji nisu obezbedili odgovarajuće potvrde za doping za devojke koje su bile predviđene da trče u štafeti.

Zbog njene reakcije, Olimpijski tim Belorusije je odlučio da je vrati u Minsk. Zvanično obrazloženje bilo je da više nije sposobna za učešće na najvećoj smotri svetskog sporta. Stigla je na aerodrom Haneda u društvu nekoliko zvaničnika, koji su pokušali na silu da je uvedu u avion.

Yuichi Yamazaki/Getty Images

Cimanskaja je reagovala tako što je pozvala policajce na aerodromu. Oni su odmah reagovali, odvojili belorusku sprinterku i obavestili o celom slučaju organizacioni komitet, kao i Međunarodni olimpijski komitet. Jednu noć je Cimanskaja zadržana na aerodromu.

Nekoliko zemalja joj je odmah ponudilo azil. Prihvatila je poziv Poljske, dobila vizu i zatim odletela u Varšavu, gde se i sada nalazi. Sama Cimanskaja je rekla da njen zahtev za azil „nema nikakve veze sa politikom Aleksandra Lukašenka, ali da je zbog svega što se dogodilo strah da se vrati u Belorusiju“.

Komentari

Vaš komentar