Legenda Zvezde – doktor medicine, košarke i slikarstva!

Blog ostalo 11. jun 202210:003 komentara
Podeli:
Privatna arhiva

U zdravom telu zdrav duh. Lepo nas Konstrakta podseća na čuvenu latinsku izreku i na suštinu, ali i opominje na postojanje slabog, očajnog, uplašenog uma i tužne duše u zdravom telu. Nažalost i poneki lekari upadaju u određene zamke ovih drugačijih "vrednosti", ali sagovornik Sport Kluba u ovoj priči nema te probleme. On zagovara (savršen) sklad zdravog tela i duha i dobre duše. Tako se i ponaša i tako živi. Ivan Sarjanović, legendarni košarkaš Crvene zvezde. Zvanični doktor medicine, ali i doktor košarke i slikarstva.

Povezane vesti

Što bi se reklo, tri u jedan! Ali i mnogo više od toga. Ako bi sada, naprimer, trebalo nekog mladog čoveka uputiti u tajne životnih izazova, pokazati mu pravi put ka istinskim vrednostima, objasniti mu šta je stručnost, erudicija, produhovljenost, umetnički i sportski talenat, viteštvo i džentlmenstvo, najkraći korak do svih odgovora, bio bi upoznati ga sa Ivanom Sarjanovićem. Svakako, čuveni Sajonara trebalo bi da bude idealan primer mladima, a to je, između ostalog i cilj ovog svedočenja o asu pod obručima i sjajnom, svestranom čoveku i šmekerskim, nažalost, prohujalim vremenima u Beogradu i na ovim prostorima.

I zato se ova priča razlikuje od drugih stereotipnih, sportskih, ili uskostručnih, jer Ivan nije „samo“ as pod obručima, ali ni „samo“ svetski priznat lekar, a ni „samo“ prefinjeni slikar, istančanog stila… Kod njega nema ni traga od uštogljenosti medicinara, od sirove prepotencije i sujete nekih sportista, jer osobe sa negativnim osobinama su sušta suprotnost njegovoj nepodnošljivoj lakoći i finoći postojanja.

Bio je i ostao spona i oslonac, nezamenjiv šraf u kolektivu i na košarkaškom terenu. I sada spaja nekadašnje saigrače i rivale sa parketa, različite po karakteru i temperamentu, u složnu celinu. Raduje se druženju sa njima. I ne samo to, nego u mislima, medicinskim savetima i na delu brine i bdi nad svima i dan, danas…

KK Crvena zvezda
Privatna arhiva

Što se sportskog dela, ustvari, košarke tiče, za početak je dovoljno istaći da je bio član šampionske ekipe Crvene zvezde, sa kojom je 1969. i 1972. godine osvojio titulu državnog prvaka, zatim tri nacionalna Kupa (1971, 1973. i 1975), a 1974. godine i prvi evropski trofej za Jugoslaviju, titulu u Kupu pobednika kupova.

U istoriji jugoslovenske košarke pamti se 2. april 1974. godine, kada je Crvena zvezda u Udinama odigrala veliko finale Kupa pobednika Kupova sa čehoslovačkom Zbrojovkom. Crveno-bele je sa klupe vodio legendarni strateg Aleksandar Nikolić, a Sarjanović je sa Zoranom Slavnićem, Draganom Kapičićem, Ljubodragom Simonovićem, Dragišom Vučinićem i ostalima ostvario podvig, koji je i danas najveći uspeh kluba sa Malog Kalemegdana.

Najteži zadatak u tom finalnom susretu pripao je upravo Sarjanoviću, jer je čuvao jednog od najboljih evropskih igrača i strelaca, Jiržija Pospišila i to specijalno zaduženje je obavio besprekorno.

Plenio talentom u Zvezdi i reprezentaciji

Ivan Sarjanović je rođen 30. aprila 1949. godine u Beogradu. Visok je 195 cm, igrao na poziciji krilnog beka. Od 1962. do 1976. godine bio je u Crvenoj zvezdi, od 1977. do 1981. godine u Jagodini, a od 1984. do 1985. godina na Malti u ekipi Bank of Valeta.

Sa juniorima Crvene zvezde bio je prvak Jugoslavije 1967. godine. A za 10 godina u seniorskom pogonu crveno-belih odigrao je 270 utakmica i osvojio dve titule državnog prvaka (1969. i 1972.) i tri nacionalna kupa (1971, 1973. i 1974) i evropski Kup pobednika kupova (1974).

Tokom četiri sezone u Jagodini predvodio je ekipu kroz tri ranga do Prve B lige, a na Malti je igrao u Valeti.

Odigrao je 22 utakmice za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije: na kvalifikacijama za EP u Francuskoj 1967, na Balkanskom šampionatu u Rumuniji 1968. godine okitio se zlatnom medaljom, a na EP u Španiji 1969. godine srebrom.

Na turniru Olimpijskih nada 1969. godine u Minsku u tadašnjem SSSR sa mladom reprezentacijom Jugoslavije zauseo je drugo mesto i skrenuo pažnju svetskih stručnjaka.

„Aca Nikolić mi je nedelju dana pre utakmice rekao da ću da igram u prvoj petorci i da ću da čuvam Pospišila, koji je redovno postizao po 30 i više koševa. Uspeo sam da ga zaustavim na svega 6 poena. Zadatak sam ozbiljno shvatio, kao i svaki put kada sam čuvao najbolje protivničke igrače. Sećam se dobro važnog trenutka na meču sa Zbrojovkom, postavio sam se kao bedem, a Pospišil me je udario laktom i očekivao je da će sudija da ga zaštiti, jer je tako valjda navikao, ali faul je sviran njemu. Mnogo sam bio srećan i zadovoljan što sam ostvario zamisao Ace Nikolića, koji nam je bio kao otac i veliki autoritet“, započeo je Ivan Sarjanović sećanja u razgovoru za Sport Klub.

Da mu je sport u krvi bilo je jasno još od malena, jer kako kaže, otkad zna za sebe šutirao je loptu.

„Rano detinjstvo sam proveo u Cvijićevoj ulici, išao sam u osnovnu školu “Đuro Strugar” i kao svi dečaci igrao fudbal na poljani između paviljona. Bili smo inspirisani nedeljnim radio prenosima fudbalskih utakmica i komentarima čuvenog Radivoja Markovića. Međutim, posle nekoliko godina dojadili smo komšiluku, zasadili su drveće na igralištu i pretvorili ga u park. Često prošetam tuda i rado se setim dečjih igara sa mlađim bratom Draganom“.

A fudbalsku „bubamaru“ je uskoro zamenio najdražom, narandžastom loptom.

Ivan Sarjanović, Dragan Kapićić
Privatna arhiva

„Kada sam imao 10 godina iz Cvijićeve smo se preselili u Palmotićevu ulicu, a ja sam prešao u osnovnu školu “Radoje Domanović”. Tada sam počeo da igram košarku za osnovnu školu i kao osnovca me je pozvao trener Zdravko Kubat u Crvenu zvezdu. Na Malom Kalemegdanu sam prošao sve selekcije, od pionira do prvog tima. U juniorskoj konkurenciji smo bili ubedljivo najbolji u Jugoslaviji, 1967. godine smo na državnom prvenstvu osvojili titulu, a sve pobede su nam bile sa preko 20 koševa razlike, jedino smo Partizan pobedili sa 19 poena. Zoran Moka Slavnić i ja smo se sa 17 godina priključili prvom timu“.

U đačkom dobu zaradio je nadimak, koji ga decenijama verno prati, od prezimena Sarjanović spontano je nastalo „Sajonara“.

„Moj drug iz klupe, Mihajlo, me potpuno neočekivano tako nazvao i svi u odeljenju su to prihvatili. Posle su me tako zvali i u košarci i na fakultetu i tako je ostalo“, uz osmeh objašnjava Ivan.

Kako god, njegova karijera nije bila u znaku japanskog „doviđenja“, jer vrednom i talentovanom momku otvarala su se širom vrata na svim poljima. U Beogradu se školovao, završio osnovnu školu, Petu gimnaziju, medicinski fakultet i na kraju, specijalizaciju iz fizikalne medicine i rehabilitacije i subspecijalizaciju iz neurorehabilitacije.

Radio je najpre u beogradskoj Klinici za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović” (Sokobanjska, od 1979. do 1998. godine, sa prekidima zbog angažmana u inostranstvu). Profesionalni medicinski put ga je, zatim, odveo na Maltu, gde je od 1984. do 1985. godine i od 1989. do 1990. godine bio savetnik u bolnici Sveti Luka, posredstvom Zavoda za međunarodnu saradnju. U Hjustonu (SAD), 1987. godine je radio na projektu “Ozlede mozga”, istraživao centralni, odnosno moždani zamor. Zatim je u Italiji, u Porto Potenca Pićeni, od 1993. do 1995. godine bio konsultant u Institutu za rehabilitaciju “Sveti Stefan”. U Sloveniji je radio od 1998. godine, do odlaska u penziju 2017. godine, prve tri godine je radio u dijagnostici, elektromioneurografiju (EMNG) u Banovcima kod Murske Sobote, nakon toga kao fizijatar dve godine u Zdravilišču Dolenjske Toplice, potom u Zdravstvenom domu u Novoj Gorici i Zavodu za zdravstveno osiguranje, do odlaska u penziju 2017. godine.

Podvizi u crveno-belom za anale

U crveno-belom dresu je ostvario podvige za pamćenje. A najviše se pamti najveći uspeh, osvajanje evropskog Kupa Kupova, ali i Ivanova druga državna titula, osvojena 1972. godine. Nedavno je u Beogradu obeležen vredan jubilej, 50 godina od čuvene majstorice za prvaka Jugoslavije, odigrane u Ljubljani 27. aprila 1972. godine, u kojoj je Crvena zvezda posle produžetka savladala Jugoplastiku.

Naravno, lepoj svečanosti prisustvovao je Sarjanović, kao i mnogi asovi iz te generacije, sve same legende kluba sa Malog Kalemegdana. Inicijator je, naravno, bio Bratislav Bata Đorđević, čuveni strateg te proslavljene ekipe.

Ivan Sarjanović
Privatna arhiva

Pamti se spektakl u kojem su učestvovale sve same igračine iz jugoslovenske elite, a kako se radilo o jednoj od najjačih liga u Evropi, onda je jasno dokle je dosezao njihov kvalitet. Dovoljno je samo spomenuti Slavnića, Cvetkovića, Simonovića, Kapičića, Skansija, Tvrdića, Šolmana… A u Zvezdinoj šampionskoj ekipi pored pomenutog udarnog kvarteta bili su Vučinić, Sarjanović, Rakočević, Pešić, Lazarević, Pavlović, Žugić, Kubura, Koprivica…

Na svečanom ručku zdravicu je održao Bata Đorđević, zahvalio se zaslužnim igračima, rukovodstvu kluba i predstavnicima medija, a burno je pozdravljeno zakazivanje novog okupljanja, za 55 godina od osvajanja trofeja.

„Kada se bavite medicinom, edukacija nikada ne prestaje, a još ako odlazite da radite u stranoj zemlji, morate da budete stručniji i sposobniji od njihovog kadra, kako biste se nametnuli u novom okruženju i da bi vas u potpunosti prihvatili“.

Gde god je boravio i radio, košarka, medicina i slikarstvo, njegove najveće ljubavi, išle su u paketu. Na Malti je igrao za ekipu Banka Valete, u Italiji za Montefeltrio, a u Sloveniji za veterane. Jedino nije igrao, a ni slikao u Americi, jer je u Hjustonu imao isuviše obaveza na poslu.

„Imao sam veliku želju da uporedo sa igranjem košarke studiram medicinu i to sam ostvario uz veliki trud. Bilo je veoma teško uskladiti treninge dva puta dnevno, putovanja, vežbe i predavanja. Crvena zvezda je vikendom igrala u jugoslovenskoj ligi, a preko nedelje u Kupu šampiona Evrope, ili u Kupu kupova. Nosio sam knjige na putovanja i na pripreme i učio, a vežbe na fakultetu sam nadoknađivao posle takmičarske sezone. Treninge smo imali radnim danima ujutru od 10 do 11.30, a uveče od 20 do 22 časa. Kada sam bio na trećoj godini medicine, supruga Ljudmila, takođe lekar, specijalista kliničke mikrobiologije i ja smo dobili sina Nikolu, baš na moj 23. rođendan. Rado se sećam tog proleća 1972. godine, tada sam i sa Zvezdom osvojio drugu titulu prvaka Jugoslavije. A pet godina kasnije rodila nam se i kćerka Ivana. Morali smo da uskladimo moje sportske i naše obaveze na fakultetu i kasnije, tokom specijalizacije i naravno, porodični život“.

Naporan rad i učenje nisu ga sprečili da postane jedan od najperspektivnijih igrača, kojem su se divili i ruski i američki stručnjaci.

„Kad smo imali zajedničke pripreme „A“ reprezentacije i mlade selekcije, bio sam u mladom nacionalnom timu, koji se spremao za turnir Olimpijskih nada u Minsku, dok su seniori otišli na Gagarinov memorijal. Bez lažne skromnosti, igrao sam tada odlično, selektor Ranko Žeravica bi na sastancima većini reprezentativaca ukazivao na greške, a mene je preskakao, jer nije imao primedbi. Tada su Rusi snimili moju igru, jer su mislili da ću da budem oslonac jugoslovenske seniorske reprezentacije“.

Privatna arhiva

Još veće priznanje je stiglo iz Amerike, iz košarkaške postojbine.

„Za vreme priprema kod nas je boravio trener iz Los Anđelesa i pratio naš rad. I od svih naših fantastičnih igrača ponudio je meni da igram za univerzitet Los Anđeles, međutim, moj otac se sa tim nije složio. Išla je delegacija, na čelu sa Žeravicom, kod mojih roditelja, ali otac nije pristao, jer sam tada bio još nezreo za odlazak preko okeana. Kasnije sam sve izazove prihvatao bez problema, ali s obzirom da sam upisao medicinu u Beogradu i na fakultetu upoznao suprugu Ljudmilu i da smo formirali finu porodicu, napravio sam dobar potez što sam ostao. Kao što kažu naše unuke i unuk, da nisam tako uradio ne bi bilo njih „.

Veliki talenat i žestoki treninzi pod nadzorom vanserijskih stručnjaka u vrhunskom klubu poput Crvene zvezde, uslovili su brz Ivanov napredak. Dani na Malom Kalemegdanu bili su zlata vredni u svakom pogledu.

„Dok sam igrao u mlađim selekcijama Kubat nam je zakazivao utakmice sa prvim timom košarkašica. I njima i nama je to mnogo značilo. A posebna čast mi je bila vraćanje lopte legendarnoj Smiljki Cici Kalušević, kada je vežbala šut. Kubat je bio odličan trener i pedagog. Kod njega se znao red. Ako ne radiš kako treba kazne su bile trčanje oko terena leti, a penjanje uz viseći konopac zimi. Vodio nas je na Košutnjak da trčimo kroz šiblje i trnje da osetimo bol, da se čeličimo, da gradimo karakter i poštenje. Uspeh u školi se podrazumevao. Napravio je temelje seniorske ekipe, jer je mnogo igrača regrutovano iz juniorskog pogona, koji je on vodio. Na taj način smo Slavnić i ja uvršteni u prvi tim kao juniori. U Zvezdi sam sarađivao sa vrhunskim trenerima kao što su profesor Aca Nikolić, Bata Đorđević, njegov pomoćnik Nemanja Đurić, Đorđe Andrijašević… Najveći uspeh u organiziciji igre smo imali kod Ace i Bate. Aca je bio veliki radnik, treninzi su trajali po tri sata, a na pripremama se treniralo tri puta dnevno. Nisi mogao da se švercuješ, na jednom kraju staze je stajao on, a na drugom Neca. Profa je insistirao na kombinatorici u igri, a bio nam je kao otac, pedagog, trener i psiholog. Bio je sjajan čovek“.

Sa poštovanjem i ljubavlju Sarjanović priča i o saigračima, ali i o protivničkim igračima.

„Zoran Moka Slavnić je bio sjajan košarkaš, bio sam naviknut na njegova besprekorno tačna dodavanja, on je video saigrača u deliću sekunde kada se oslobodi čuvara. Posle igranja u Zvezdi, u drugim timovima sam uvek osećao hendikep što nemam Moku da mi doda loptu. Vladimir Cvetković je bio prvi strelac lige, reprezentativac, Dragan Kapičić takođe već reprezentativac, imao sam jaku konkurenciju na krilnoj poziciji. Kao najbolji igrač u juniorskoj konkurenciji i mladi reprezentativac, nažalost, na početku se nisam naigrao u prvom timu Crvene zvezde. Uglavnom sam sedeo na klupi kod trenera Muse Bjegojevića. Jugoslovenska liga je bila veoma jaka, jedna od najkvalitetnijih u Evropi i svuda smo imali teška gostovanja. Recimo, Zadar je imao Krešimira Ćosića i Josipa Đerđu, Split Petra Skansija, Damira Šolmana, Ratu Tvrdića, Borac Radmila Mišovića, Olimpija Iva Daneua, Aljošu Žorgu. Da ne pričam o Draganu Kićanoviću i Draženu Dalipagiću iz Partizana. Kiću mi je bilo posebno teško da čuvam. I kad mu nije išao šut bio je strpljiv u igri, asistirao je, drugi su mu pravili blokove. I kad, tad mu krene i onda postigne minimum 20 poena. A još teže sam čuvao Rusa Sergeja Belova. Nisu nimalo laki bili ni dueli sa Đerđom…“

Stasavao je u zlatnom dobu jugoslovenske košarke, pa otuda i niz imena koje spominje kao idole i uzore.

„Iz starije generacije bih izdvojio Radivoja Koraća, Vladimira Cvetkovića, Iva Daneua, Petra Skansija, Rata Tvrdića i Necu Djurića, a iz nešto mlađe, svakako, Krešimira Ćosića. Svi su bili fantastični igrači, ali i ono navjažnije, sjajne ličnosti“.

Sarjanović ne zaboravlja ni legendarnog stručnjaka Slobodana Pivu Ivkovića.

„Piva mi je bio trener u mladoj reprezentaciji, bio je fenomenalan u svakom pogledu. Nije bio uspešan po trofejima kao njegov brat Dušan, ali je imao neverovatno znanje. To je bila velika čast. Piva me je u to doba zvao u Radnički, ali se uprava Crvene zvezde nije složila, pa sam, uglavnom, u Zvezdi bio šesti igrač. Počinjao sam utakmicu u petorci kada sam imao zadatak da čuvam najboljeg protivničkog igrača“.

Treneri ne poznaju dovoljno medicinu

Vredno je učio i usavršavao se i stekao status vrhunskog lekara i godinama izučavao pojavu sportskih povreda i njihovo tretiranje.

„Mnogi od nas su trenirali i igrali u neadekvatnim uslovima i sa prevelikim opterećenjem. Igranje na betonu je ostavilo traga kod starijih generacija. Problem je što treneri nemaju dovoljno medicinskog znanja, pa su neki kondicioni treninzi pogrešno rađeni. Veoma je štetna vežba za zglobove i kičmu u kojoj igrač drži drugog na ramenima i podiže ga iz čučnja. Jačanje trbušnih, butnih i leđnih mišića, mora drugačije da se radi. Sada ima mnogo boljih uslova za treninge, kao i za dijagnostiku i terapiju sportista. Povrede i bolesti nastaju kao posledica disbalansa između velikog opterećenja i smanjene mogućnosti zgloba, tetive ili ligamenta da to trpi. U košarci su najčešće ozlede skočnog zgloba i bolovi u predelu kičme, a dugoročno, po završetku karijere i degenerativne promene na kolenima, gonartoza i kukovima koksartroza. U fudbalu najviše strada koleno, a u rukometu i tenisu rame. A osobe koje se nisu bavile sportom najčešće imaju bolove u krstima i vratu, kao posledica statičkih opterećenja pri dugotrajnom sedenju. Pacijente sam uvek savetovao da se kreću i vežbaju, jer se na taj način izbegava „morbogeni trijas“, nedovoljna fizička aktivnost, gojaznost i psihički stres“, navodi dr Ivan Sarjanović.

I kada je bio u punom usponu povukao je nesvakidašnji, ali bez sumnje, fer-plej potez, preselio se u trećerazredni tim Jagodine, jer nije hteo privilegije i izostanke sa Zvezdinih treninga.

„Rekao sam treneru Bati Đorđeviću da zbog obaveza na fakultetu ne mogu dva puta dnevno da treniram, što je on prihvatio, ali su neki igrači imali primedbe. Zato sam ponovo razgovarao sa Batom i obavestio ga da ću, radi mira u kući, da odem iz Zvezde. Otišao sam u Jagodinu. Tamo su me sačekali dobri uslovi, tokom četiri lepe sezone iz najnižeg ranga stigli smo do Prve B lige. A 1981. godine, pred sam specijalistički ispit, odigrao sam oproštajnu utakmicu Jagodina – Crvena zvezda, da bih posle košarku igrao iz razonode, uz lekarski posao. Košarka mi je bila hobi dok sam radio u inostranstvu i to vrlo uspešan hobi, jer su to bila mnogo slabija takmičenja u odnosu na jugoslovensku ligu. Razlika u kvalitetu je bila ogromna.

U Sloveniji, gde je u službi proveo niz godina, a tamo i dalje sa suprugom živi nekoliko meseci godišnje, Sarjanović je bio aktivan i u tamošnjim timovima veterana.

„Imali smo lepe turnire i divna druženja. Igrao sam za eks Jugoslaviju na SP u Ljubljani 2001. a za Sloveniju na evropskim i svetskim prvenstvima za veterane u Brazilu, Puerto Ricu, Litvi, Pragu, Zagrebu, Pezaru, Novom Sadu, u Toskani, kada smo zauzeli četvrto mesto, što je veliki uspeh, jer ispred nas su bilii Amerikanci, Litvanci i Rusi. Uvek je sreća, zadovoljstvo i lepa atmosfera kada se okupe nekadašnji igrači iz timova bivše Jugoslavije. Tako je naprimer, za Đerđin 80. rođendan Moka Slavnić u Zadru dočekan kao heroj. Nije bilo nikakvih ružnih emocija, naprotiv. To samo pokazuje koliko je sport kosmopolitska stvar, koja povezuje ljude i potvrđuje da nije važno koje si boje ili vere“.

Igrao je košarku u velikom klubu, Crvenoj zvezdi, u njenim najslavnijim danima, bio član juniorske i mlade reprezentacije, utakmice su se prenosile na televiziji, uporedo sa tim rasla je i Ivanova popularnost, a da toga skoro nije ni bio svestan. Otuda i anegdota sa ispita iz farmakologije.

„Polagao sam kod profesora Bogdanovića, koji je bio veoma strog. Uzeo sam drvenu, klimavu stolicu, a profesor je prokomentarisao da mi je potrebna neka stabilnija. Na usmenom delu ispita sam sve znao osim oblast o trovanjima i profesor mi je rekao da mi daje tajm-aut, tako da sam shvatio da me zna iz košarke. U toj pauzi smo pričali o košarci pre rata, o krpenjačama. Onda je pogledao na sat i rekao “gotov tajm-aut” i nastavio da me ispituje o trovanjima. Ponovo nisam znao i rekao sam mu da ne muči ni sebe ni mene, nego da me obori. A on je kazao da to ne dolazi u obzir, da sam sve ostalo znao besprekorno, ali da će mi ocena biti u znaku broja sa dresa. Dakle, dobio sam ocenu šest“.

Bio je popularan zbog košarkaškog umeća, ali i veoma poštovan što je uporedo sa obavezama u vrhunskom sportu studirao težak fakultet.

„Zanimljivo je bilo i kada sam polagao predmet kožne bolesti. S obzirom da su me u novinama predstavljali kao odličnog studenta i profesori su očekivali od mene maksimum na ispitima. Naime, bio sam dobar student, ali ne kao supruga Ljudmila, koja je imala prosek ocena 9,5. Na ispitu iz kožnih bolesti sam znao odgovore na sva pitanja, ali profesor Manok je tražio od mene i podatke van udžbenika, iz naučne literature. Rekao sam mu da nemam vremena za tako nešto i zbog takvog njegovog predubeđenja dobio sam ocenu 9, a ne 10, iako sam sve iz udžbenika znao“.

Zanimljivo je i to što je tokom školovanja i čestih selidbi, zbog različitog programa fakulteta u stranim zemljama morao da polaže dodatne ispite, pa je stekao tri diplome iz medicine!

Ivan Sarjanović
Privatna arhiva

„Bio sam zaposlen u Zavodu za rehabilitaciju “Miroslav Zotović” u Beogradu, u Sokobanjskoj, kada sam dobio poziv da radim kao konsultant u Institutu za rehabilitaciju “Sveti Stefan” u Porto Potenci u Italiji. Zbog raspada Jugoslavije i nepriznavanja diplome beogradskog medicinskog fakulteta, morao sam da polažem sve najveće ispite u Ankoni. A kasnije sam i u Sloveniji polagao najteže predmete, radi nostrifikacije diplome. Tako da imam tri diplome medicinskih fakulteta, iz Beograda, Ankone i Ljubljane“.

Zanimala ga je psihijatrija zbog Van Goga i Sigmunda Frojda, ali se tokom stažiranja predomislio.

„Očekivao sam znatno veće terapijske učinke u psihijatriji, pa sam se odlučio za specijalizaciju iz fizikalne medicine i rehabilitacije, kako bih se kasnije bavio neurorehabilitacijom kao subspecijalizacijom. Posebno su me interesovali pokret i poremećaji pokreta u svoj svojoj kompleksnosti, verovatno zbog toga što sam ceo život u sportu, kao košarkaš od rane mladosti do veteranskog doba. Zatim i kao doktor reprezentacije Jugoslavije i Crvene Zvezde, kao lekar Saveza invalida Jugoslavije i predsednik međunarodne Zdravstvene komisije Paraolimpijskog komiteta za klasifikaciju invalida u sportu“.

Dakle, po okončanju aktivne igračke karijere radio je kao fizijatar u košarkaškim i drugim sportskim timovima.

„Dve godine, 1986. i 1987. bio sam predsednik Zdravstvene komisije u Crvenoj zvezdi i član Zdravstvene komisije KSJ i lekar košarkaške reprezentacije Jugoslavije, na molbu tadašnjeg selektora Krešimira Ćosića. Ćosić je tada vodio legendarnu generaciju, u kojoj su igrali Kukoč, Divac, Aco i Dražen Petrović, Rađa, Saša Đorđević, a Slavnić je bio pomoćni trener. Odmah sam uveo obavezno bandažiranje skočnih zglobova i dve garniture dresova za svaku utakmicu kao prevenciju uganuća skočnog zgloba i problema s kičmom. Naime, u vreme kada smo igrali košarku u modi su bile plitke patike i celu utakmicu smo igrali u jednom dresu i to često u hladnim dvoranama. Znao sam kako je meni bilo dok sam igrao, mnogo sam se znojio, mogao sam da iscedim baru iz dresa. Zato sam uvek nosio majicu ispod dresa kako bi upila znoj i oblačio suvu na poluvremenu, tako bih štitio kičmu“.

Po majici ispod dresa je bio prepoznatljiv na terenima širom Jugoslavije i Evrope, kao i Vladimir Cvetković.

„Cvele je pokrivao neki ožiljak, a ja sam nosio majicu zbog zdravlja. Nikad mi niko od sudija nije pravio probleme zbog toga, osim jednog, ne mogu da se setim njegovog imena. Tražio je pre utakmice da skinem majicu i ja sam ga poslušao“.

Kvalitetan i stručan rad, logično, doveo ga je na adekvatna mesta i funkcije. Stavio je ogromno znanje i iskustvo u službu pomoći invalidima sportistima, kao lekar Saveza invalida Jugoslavije.

„Stalno ističem kako naziv invalid nije primeren. Izraz invalid u našem jeziku znači nesposoban, u engleskom se koristi adekvatna reč „disable“, što znači poremećena sposobnost. Kod nas ne postoji odgovarajuća reč. Dakle, vodio sam naše sportiste na Paraolimpijske igre u Barselonu (1992) i strelce na Svetsko prvenstvo invalida u Portoriku (San Huan, 1993). Prvi put sam na Paraolimpijskim igrama u Barseloni 1992.g. video da se pred takmičenja radi klasifikacija za odredjivanje stepena invaliditeta sportista i da postoje razni kursevi na tu temu. Meni ta oblast nije bila strana, jer je to moja struka i tako sam se posvetio klasifikaciji naših, kasnije i stranih hendikepiranih sportista“.

Pred Svetsko prvenstvo u streljaštvu februara 1993.g. dogodio se zanimljiv slučaj jugoslovenske takmičarke u streljaštvu Ruške Aleksov.

„Stigao nam je dopis da je Ruška zdrava i da ne može da učestvuje na takmičenju. Kada sam je pregledao video sam da je graničan slučaj, ali da više naginje na invalidnost, nego na zdravog sportistu. Kontaktirao sam predsednika Zdravstvene komisije međunarodnog Paraolimpijskog komiteta, Francuza, koji mi nije odgovorio na pismo. Ruška nam je mnogo značila, velika je bila razlika bez nje i sa njom u timu. Odlučio sam da ide u Portoriko. Stupio sam u kontakt sa predsednikom Paraolimpijskog komiteta, Holanđaninom Fredom Jansenom. On me je savetovao da predstavim slučaj na klasifikaciji i to sam argumentovano učinio. Tada mi je prišao taj isti Francuz, koji mi prethodno nije odgovarao na moje dopise, pružio mi ruku i čestitao, dao vizit kartu i pozvao da ga posetim u Lionu“.

A kompletna jugoslovenska reprezentacija ostvarila je vrhunske rezultate.

„Svirala se himna i vijorila zastava Jugoslavije, mnogo nam je to svima značilo, pogotovo u tim teškim vremenima kada je zemlja bila pod sankcijama. Fred Jansen me je uvrstio u Zdravstvenu komisiju Paraolimpijskog komiteta 1993. godine u Portoriku, a tri godine kasnije sam postao i njen predsednik. Naime, pred Paraolimpijske igre u Atlanti, 1996. godine, Amerikanci su me obavestili da sam izabran za predsednika Zdravstvene komisije, što nije bilo samo priznanje meni, već i čast za državu.“

Kao što je poznato, zbog sankcija u to vreme zdravi sportisti iz Jugoslavije su bili onemogućeni da se takmiče na OI u Barseloni, 1992. godine, pa su uspesi Jugoslovena na Paraolimpijskim igrama u srcu Katalonije i na Svetskom prvestvu za strelce invalide u Portoriku, imali dodatnu težinu.

„Samim tim, moj angažman na tom polju je bio značajan za državu. Za nas se tada čulo, a ja sam bio privilegovan da su mi sva vrata bila otvorena za finansijska sredstva koja nisu bila mala, jer su nas maksimalno podržale savezna i republička Vlada“.

Kada je 1998. godine otišao u Sloveniju odustao je od aktivnosti sa paraolimpijcima, kako njegov novi posao ne bi trpeo.

„Nije isto bilo baviti se time dok sam bio u Beogradu, u mom rodnom gradu, ili u Sloveniji. Drugačije su obaveze i odnosi, nisam hteo da radim nešto drugo na uštrb onog zbog čega sam tamo otišao. Bilo je reči o tome kako će Miro Cerar da me poveže sa paraolimpijcima u Sloveniji, ali ipak, hteo sam da se, pre svega, maksimalno posvetim svom poslu u Novoj Gorici“.

Bračni par Sarjanović je u Sloveniji završio radni vek, tamo su septembra 2017. godine dočekali penziju.

„Supruga Ljudmila i ja, inače, već godinama živimo na relaciji Beograd – Slovenija – Hvar, u tom smo trouglu. U Sloveniji nam je sin Nikola sa porodicom, a kćerka Ivana sa svojom familijom je u Beogradu. Naravno, najsrećniji smo kada smo na okupu, kada uživamo u zajedničkim letovanjima u Jelsi na Hvaru, u društvu tri unuke, Anje (20), Lenke (14) i Mile (12) i unuka Luke (17)“.

KK Crvena zvezda, Ljubodrag Simonović
Privatna arhiva

Lepo i pametno su rekla Ivanova unučad da je dobro što deda nije otišao u Ameriku na studije, jer u tom slučaju ne bi bilo njih. Ovako, Ivanu i Ljudmili je puno srce dok gledaju kako deca njihove dece stasavaju u dobre i obrazovane ljude.

„Sin Nikola je elektroinženjer, rukovodi održavanjem klimatizacije velikih brodova, kruzera i ekonomizaciju potrošnje energije, a ćerka Ivana je završila FON, magistrirala na francuskom ekonomskom fakultetu i radi u Addiko banci. Nikolina ćerka Anja je odustala od studija medicine posle prve godine i upisala grafički dizajn u Ljubljani, jer se u tome pronašla i zaista ima talenta, a njen mlađi brat Luka je učenik i trenira košarku. A najmlađe, Lenka i Mila, Ivanine ćerkice, nedavno su nas oduševile učešćem na festivalu džez baleta u Zagrebu“.

Svakako ne čudi što su Sarjanovići takva porodica, kada je pater familias svetski čovek. Ali, popularni Sajonara gde god je bio nosio je u srcu Kalemegdan. Razumljivo, jer ko god je romantičnih decenija prošlog veka osetio čari treninga i druženja među beogradskim drevnim zidinama to mu se urezalo u sećanje za ceo život, pa tako i njemu…

„To su nezaboravni, najlepši doživljaji. Igrali smo na glavnom terenu u večernjim terminima, a na susednom igralištu svirali su „Amigosi“, bila je predivna atmosfera. Na SP veterana 2001. godine u Ljubljani mi je prišao jedan bradonja videvši jugoslovenski bedž na mojoj majici i pitao me u kom sam klubu igrao. Kada sam mu rekao u Zvezdi, pitao je da li su na terenu pored nas svirali „Amigosi“. Odgovorio sam potvrdno, a on mi se predstavio kao frontmen upravo tog benda i rekao da je sada u potpuno drugačijem biznisu, uvozi slovenačka vina u Englesku i živi u Londonu. Eto i taj susret je bilo lepo podsećanje na ta romantična, spontana, bezazlena vremena. Bile su igranke, a mi klinci iz Zvezde u žiži interesovanja. Devojke su nas gledale, stalno prisutni u javnosti i to nam je prijalo. Družili smo se, vraćali se zajedno sa treninga i igranki, pili bozu, jeli baklave, bilo je to, zaista, fantastično vreme. Na Kalemegdanu su uvek bile pune tribine. Uopšte, ambijent Kalemegdana je bio fenomenalan, pa kad se udruže mladost, muzika, sport, lepo vreme, sve to je bilo sjajno“, sa puno lepih emocija priseća se sagovornik Sport Kluba.

Logično, sa ljubavlju i nostalgijom u srcu pamti i večite derbije.

„Pred derbi s Partizanom znalo je hiljade ljudi da ostane bez karte ispred Hale sportova, sadašnje „Hale Ranko Žeravica“. A unutra pesma, pravo sportsko navijanje, leteli smo po terenu u takvom ambijentu, na krilima navijača. Jednom prilikom sam baš na tu temu pričao sa Draženom Dalipagićem kako bih proverio da li sam subjektivan što nosim takav osećaj sa naših utakmica. I Praja je potvrdio da su to bila sjajna, neponovljiva košarkaška vremena“.

A kada je reč o nostaligiji na pitanje da li je jugonostalgičar Sarjanović ovako odgovara:

„Moj otac Nikola je rodom iz Jelse na Hvaru i radio je kao telegrafista u Tanjugu u Beogradu. Majka Mila je bila službenica, rođena u Prizrenu, odakle je došla u Beograd. Tast mi je Slovenac, tašta Crnogorka. Jugoslavija u malom u porodici. Kao što sam rekao, živimo u trouglu, na relaciji Slovenija, Hrvatska, Srbija. Mene sve to veže, sve te krajeve mnogo volim i ne umem drugačije, jer sam minulih decenija tu proveo divne trenutke“.

Uostalom, kako i da razmišlja umetnička duša poput Ivana Sarjanovića, nego tako. Njegov život je protkan divnim bojama čarobnog Mediterana, u njemu odzvanja Munkov „Krik“, izazovno šarolik, ali i žestok. Odbija se taj zvuk, kao eho, od šarenih iskrivljenih formi Munkovih i Van Gogovih slika. Kao melodija večne ekspresije, koja nosi i nadahnjuje…

A slikarstvo se Sajonari spontano nametnulo u detinjstvu, kao i košarkaški dar, kao i želja za saznanjima iz medicine. Iako samouki slikar, Ivanovo slikarstvo, izražajnost duše, titravost emocija koje plene sa njegovih slika ne mogu da ostave ravnodušnim ni stručne, a ni „obične“ posmatrače, ljubitelje umetnosti… U srednjoj školi su ga inspirisali Fjodor Dostojevski i Sigmund Frojd, a u slikarstvu impresionisti i ekspresionisti, pre svih, Van Gog i Edvard Munk, tako da je bio u dilemi šta da studira, likovnu akademiju ili medicinu. Ipak, slikarstvo mu je ostalo hobi.

„Slikanje mi je još iz osnovne škole bilo neka vrsta meditacije. Učiteljica me je grdila, jer je mislila da mi roditelji pomažu, nije mi verovala da sam ja naslikao neke slike i nacrtao neke crteže. Kada sam konkurisao da uđem u „Klub umetnika Đuro Salaj“ predao sam 10 crteža i primljen sam. Kao osnovac sam uradio gvaš tehnikom sliku, „Starac pored peći“, na koju sam i danas ponosan. Vidi se na njoj moj dečiji potpis, a ta slika je uramljena u stanu u Beogradu. Nisam uvek imao uslove za slikanje. Najbolje mi je bilo na Malti, gde sam na raspologanju imao veliki stan s pogledom na more i posebnu prostoriju u kojoj je bio atelje, pa sam mogao da ostavim sliku na štafelaju da prenoći, da kapne boja ili ulje na pod, da ne razmišljam da li ću taj prostor da isflekam… E, to su pravi uslovi za stvaranje. Bilo je zaista lepo na Malti, imam želju da odem tamo ponovo. A u Americi nije bilo vremena za slikanje, jer sam radio non stop“, objašnjava Sajonara.

Privatna arhiva

Pored likovne opuštaju ga i druge umetnosti, muzika, film, književnost i druženje sa dragim ljudima.

„Ako pođemo od toga šta je jedan filozof rekao da starenje nije samo slabljenje organizma, već i duševna žetva, onda tu žetvu u mom slučaju čine slikanje, dobre knjige, koncerti, filmovi, pozorišne predstave. Omiljena knjiga mi je „Zločin i kazna“ od Dostojevskog, a film „Rajanova kći“ od Dejvida Lina. Ali i ćaskanje sa prijateljima iz sveta sporta i drugih oblasti me usrećuje. Lep razgovor sa kvalitetnim, pozitivnim ljudima ima terapeutsko dejstvo“.

Družeći se sa knjigama čovek spontano usvaja poneki životni moto, a Ivan Sarjanović izdvaja ove misli:

„Da citiram Pjera Bezuhova iz Tolstojevog „Rata i mira“: Nije žena po lepoti mila, već je po miloti lepa… Dopada mi se i knjiga „Ostrvo“ od Oldousa Hakslija, koja je bazirana na spoju indijske filozofije i duhovnosti sa zapadnom. Izdvojio bih još dve misli: „Niko ne treba nigde da ide, svi smo već tamo, samo kada bismo to znali“ i „Kad bih znao ko sam zapravo, ne bih se predstavljao za koga se smatram“. Drugim rečima, čovek nikad i nigde ne može da pobegne od sebe i svoje suštine“.

A šta intelektualac i sportista takvog kova može da poruči mladima na početku životnog puta, koji žele da se bave sportom?

„Uvek sam savetovao svima bavljenje sportom, jer sport je veliki stepenik ka sazrevanju ličnosti. U rekreativnom smislu apsolutno je preporučljiv. Sport vas pripremi za pošten i zdrav život. Mi smo bili zvanično amateri sa profesionalnim obavezama, ako se baviš sportom i studiraš težak fakultet, u smislu da imaš svakodnevne obavezne vežbe i predavanja, onda je veoma naporno da to sve uskladiš. U svakom slučaju, za vrhunski sport potrebno je da budeš mudar. Ko se nije bavio sportom može smatrati da je to neka vrsta mazohizma, ali ja bih rekao da su preduslovii za to ljubav i strast, zbog čega vam, ipak, ništa ne pada teško. Nema bolje pripreme za životne napore od bavljenja sportom. Ja sam bio dobro plaćen u košarci, jer sam igrao u šampionskom timu, iako bih platio samo da igram košarku“.

A priču o ovom nadasve zanimljivom čoveku privodimo kraju još jednim njegovim omiljenim citatom:

„Kad negde nema nikog Rusi kažu „ni duše“, a Englezi i Amerikanci „nobody“, što u doslovnom prevodi znači nema tela. A mi kažemo „ni žive duše“, poručio je Sarjanović.

Prema tome, kod slovenske duše, uglavnom, sve potiče iz duše… Ivan Sarjanović Sajonara, svetski, a naš. Hodajuća institucija i lekcija o kolegijalnosti, nesebičnosti i prirodnosti. Gospodin, šmeker. Dobra duša i dobri duh jugoslovenske i srpske košarke.

Komentari

Vaš komentar