Lepota noći

Blog ostalo 3. mar. 202110:00 > 13:241 komentar
Podeli:
Zbignjev Bonjek
REUTERS/Action Images

Pre 65 godina, 3. marta 1956. u Bidgošču je rođen poljski fudbalski as Zbignjev Bonjek, jedan od najboljih igrača sveta osamdesetih godina prošloga veka.

Čovek koga je gazda Juventusa Đani Anjeli zbog njegovih sjajnih partija u utakmicama igranim u večernjim terminima prozvao „lepota noći“, posedovao je sjajnu brzinu, zavidnu tehniku i fizičku snagu koje su mu omogućavale da se lako oslobađa protivničkih čuvara. Pokojni Dijego Maradona je jednom prilikom rekao „da je Bonjek najbolji fudbaler sveta ako igrate kontranapad”, a ostalo je zapisano da je ovaj poljski ’Orao’ znalački koristio svoje adute da asistira saigračima, ali i zabije mnoge odlučujuće golove u važnim utakmicama.

Zbignjev je bio fudbaler sredine terena koji je, međutim, pored pozicije ofanzivnog veziste, podjedanako dobro upražnjavao i mesta desnokrilnog napadača i povučenog centarfora. Voleo je da ima slobodu u igri, što je, po mišljenju kritičara, bila i njegova najveća mana. Zamerali su mu da je taktički nedisciplinovan, često statičan i  nestalan pošto se na nekim utakmicama prosto nije primećivao na terenu. Kada je imao svoj dan mogao je da učini sve što je zamislio na zelenom travnjaku, a posebno je, dok je nosio dres Juventusa, uspešno sarađivao sa Mišelom Platinijem i Paolom Rosijem.

Sa torinskom ’Starom damom’, u koju je 1982. stigao iz Viđeva iz Lođa, osvojio je gotovo sve domaće (Serija A i Kup Italije) i evropske (Kup pobednika kupova, Kup šampiona, Superkup Evrope)  trofeje. Do onog najvažnijeg, ušatog pehara, stigao je iz drugog pokušaja, pošto je u prvom finalu, odigranom 1983. u Atini, favorit iz najvećeg grada Pijemonta neočekivano poražen od HSV sa 1:0. Dve godine kasnije u odlučujućoj utakmici na briselskom “Hejselu“ – koja je ostala u senci tragedije navijača Juvea – upravo je penal dosuđen nakon prekršaja nad Bonjekom bio presudan za pobedu italijankog tima nad Liverpulom i prvo penjanje Torineza na evropski Olimp.

Poslednji trofej, Kup Italije, uzeo je kao fudbaler Rome u kojoj je i okončao igračku karijeru. Njen važan deo su bez sumnje bili nastupi za reprezentaciju Poljske čiji dres je u periodu od 1976. do 1988. oblačio 80 puta i pri tom postigao 24 pogotka. Himnu svoje zemlje slušao je na terenu na tri Mundijala, pri čemu mu je svakako u najprijatnijem sećanju ostao nastup na Svetskom šampionatu u Španiji 1982. godine.

Reuters/Action Images/Tony O’Brien

Tada je Zbigi predvodio drugi veliki tim Poljske (prvi je bio onaj sa Šampionata u SR Nemačkoj 1974. čije su prve zvezde bile Dejna i Lato) do trećeg mesta na ovom turniru, a u takmici sa Belgijom, u kojoj je ostvario het -trik, pružio je verovatno najbolju partiju u reprezentativnoj karijeri. Za njega se naravno našlo mesta u idealnom timu Mundijala, da bi krajem te 1982. dobio i najveće individualno priznanje. U tradicionalnom izboru francuskog lista “Frans fudbal” izabran je sa 39 dobijenih glasova za trećeg najboljeg fudbalera Starog kontinenta. Ispred njega su se samo našli dobitnik “Zlatne lopte” Paolo Rosi, kome su titule najboljeg igrača i strelca Mundijala donele 115 glasova i omaleni vezista selekcije ’Trikolora’ Alen Žire za koga se opredelilo 64 učesnika glasanja.

Nakon što je 1988. godine okačio kopačke o klin, kraće vreme je neuspešno radio kao trener u Italiji gde je vodio timove Lečea, Barija, Sambenedetesea i Avelina. Oprobao se i kao fudbalski komentator, da bi u julu 2002. postao selektor najboljeg državnog tima Poljske. Vodio je ’Orlove’ samo na pet utakmica (u kojima je imao bilans od po dve pobede i poraza, te jedan nerešen rezultat), pošto je u decembru te iste godine odlučio da podnese ostavku. ’Panj Bonjek’ je jedan period obavljao dužnost potpredsednika Fudbalskog saveza svoje zemlje, a onda je 26. oktobra 2012. nasledio drugu poljsku fudbalsku legendu, Gžegoža Lata, na mestu prvog čoveka ove organizacije. Nekadašnji idol poljskih ljubitelja fudbala je i na ovoj dužnosti stekao simpatije navijača zbog svoje odluke da legalizuje upotrebu pirotehnike na stadionima.

Junak naše priče je počeo da igra fudbal u rodnom Bidgošču. Kao član lokalnog kluba Zaviše  je u periodu od 1973. do 1975. godine nastupio 41 put i postigao 14 golova, a onda je ovaj talentovani ofanzivni igrač prešao u redove Viđeva iz Lođa. U ovom klubu – koji će kasnije pasti čak u Treću ligu Poljske – Zbignjev će provesti sedam sezona, steći fudbalsko ime i osvojiti dve titule prvaka države.

Dobrim igrama u Viđevu privukao je pažnju selektora, pa je 11. maja 1976. u prijateljskoj utakmici sa Švajcarskom u Bazelu prvi put obukao dres sa državnim grbom. Dve godine kasnije se našao na spisku putnika za Mundijal u Argentini, gde je u utakmici prve faze takmičenja sa Meksikom (3:1) 10. juna 1978. postigao dva pogotka i tako obezbedio mesto u startnoj postavi u narednim susretima. Poljaci u polufinalnoj grupi ovog Mundijala nisu mogli da se suprotstave Argentini i Brazilu, a jedino su zabeležili pobedu u nadmetanju sa Peruancima. Na utakmici sa ’Gaučosima’ (0:2) u Rozariju Bonjek je želeo da izvede penal za selekciju sa istoka Evrope, ali mu dotadašnji stalni egzekutor najstrožih kazni Kazimjež Dejna nije dozvolio da to učini. Usledio je promašaj prvog igrača poljske reprezentacije koji je simbolično najavio njegov oproštaj od državnog tima i dolazak jedne nove generacije prevođene tada 22-godišnjim asom Viđeva.

Četiri godine kasnije na 12. Svetskom šampionatu u Španiji Bonjek je bio potpuno sazreo kao igrač. Prethodno je sa timom iz Lođa dva puta uzastopno trijumfovao u nacionalnom šampionatu i želeo je da na najvećoj svetskoj smotri fudbala pokaže svoje kvalitete i na međunarodnoj sceni. Nakon remija u susretima bez golova sa Italijom i Kamerunom, Poljaci su plasman u narednu fazu turnira obezbedili ubedljivom pobedom nad selekcijom Perua 5:1 u kojoj se Zbigi upisao u strelce u  61. minutu. Predstojalo im je nadmetanje sa reprezentacijama Belgije i Sovjetskog Saveza u četvrtfinalnoj grupi, u kojoj je prvo mesto obezbeđivalo ulazak u polufinale. Prvi rival, u utakmici odigranoj 28. juna 1982. na “Kamp Nouu”, bila je reprezentacija Belgije, tadašnji vicešampion Evrope. Bonjek je već u četvrtom minutu zatresao mrežu protivnika, a to je do kraja susreta učinio još dva puta – u 26. i 53. minutu. Bio je tog dana jednostavno nezaustavljiv za belgijske igrače koji su nemoćno posmatrali kako čini gotovo sve što poželi na terenu Barseloninog stadiona. Poslednja prepreka na putu ka polufinalu bio je Sovjetski Savez, a u ovom susretu Poljacima je, zahvaljujući boljoj gol razlici (pobedili su Belgiju sa 3:0,  dok je ’Zbornaja komanda’ savladala istog protivnika sa 1:0) i  nerešen rezultat donosio mesto među četiri najbolje reprezentacije naše planete.

Taj susret fudbalskih selekcija dveju najvećih država tadašnjeg istočnog bloka bio je za većinu Poljaka više od običnog sportskog nadmetanja. Krajem prethodne 1981. godine u njihovoj zemlji je, u skladu sa zahtevima Moskve, uvedena vojna uprava i zabranjen pokret “Solidarnost”, pa su na ovu utakmicu gledali kao na priliku da se na fudbalskom terenu dobrim rezultatom osvete Sovjetima. U tom duelu, odigranog 4. jula u Barseloni, Bonjek i drugovi su sačuvali svoju mrežu (0:0) i ostvarili željeni cilj, ali su ostali bez svog prvog asa za predstojeći polufinalni meč sa Italijanima. Zbignjev je na utakmici sa Sovjetima dobio žuti karton zbog koga je bio prinuđen da sa tribina “Kamp Noua” posmatra kako njegov budući klupski drug Paolo Rosi sa dva pogotka raspršuje snove Poljaka o nastupu u finalu Mundijala. Vratio se u tim na utakmici za treće mesto u kojoj je savladana Francuska (3:2), čime su fudbaleri iz Šopenove rodne zemlje po drugi put u razmaku od osam godinma okončali nastup na svetskim prvenstvima kao trećeplasirna reprezentacija.

Njihov prvi strelac (na turniru u Španiji je dao četiri gola) je – kao što smo već rekli na početku teksta – krajem te 1982. godine proglašen u izboru “Frans fudbala” za trećeg najboljeg fudbalera kontinenta, ali je prethodno tog leta promenio klupske boje. U transferu vrednom skoro dva miliona ondašnjih dolara Bonjek se iz Lođa preselio u Torino, gde je sa drugim velikim pojačanjem Mišelom Platinijem i prvim strelcem Mundijala Paolom Rosijem trebalo da čini udarni napadački trio Juventusa.

Mnogi su očekivali da će se ovaj tim ’Stare dame’ (u kojem su još bili osvajači svetskog zlata iz Španije Zof, Đentile, Širea, Kabrini, Tardeli) prošetati Serijom A i konačno osvojiti Kup šampiona, ali je u prvoj sezoni Bonjekovog boravka na Apeninima Juve u klupske vitrine doneo samo trofej namenjen pobedniku Kupa Italije. Trku za skudeto glavni favorit je okončao na drugom mestu sa četiri boda zaostatka u odnosu na novog prvaka Romu, dok su u Kupu šampiona stvari za ekipu iz Pijemonta išle u skladu sa planovima sve do atinskog finala sa HSV. U četvrtfinalu su eliminisali branioca titule Aston Vilu, a poljski internacionalac je bio strelac drugog, pobedonosnog pogotka (2:1) u prvoj utakmici u Birmingemu. Ispoljio je golgeterski post u polufinalnim duelima sa svojim bivšim klubom Viđevom koji, i pored snažnog otpora (0:2, 2:2), nije mogao da načini senzaciju u odmeravanju snaga sa italijanskim prvakom.

A onda je u odlučujućem meču za najvažniji evropski pehar, odigranom 25. maja 1983. u glavnom gradu Grčke, Juventus doživeo neprijatan udarac već u osmom minutu. Šut Feliksa Magata pronašao je put do mreže Dina Zofa, posle čega su svi napori udarnog trija, kao i ostalih fudbalera torinskog tima da izjednače rezultat ostali bezuspešni. Bonjek je doživeo poraz u svom prvom finalu Kupa šampiona, pa je morao da čeka novu priliku da dođe do najprestižnijeg klupskog pehara Starog kontinenta.

U narednoj sezoni on i njegovi klupski drugovi su imali mnogo više razloga za zadovoljstvo. Zbignjev, Mišel i Paolo su uskladili napadačke aktivnosti u kalču pa je Juve vratio skudeto u Torino, okončavši prvenstvenu trku sa dva boda prednosti ispred Rome. U drugom po vrednosti evropskom takmičenju, Kupu pobednika kupova ’Bjankoneri’ su stigli do finala u Bazelu gde su 16. maja 1984. za protivnika imali Porto. Juventus je poveo sa 1:0 u 12. minutu, Portugalci su pogotkom Souse poravnali rezultat, a onda je Bonjek četiri minuta pre odlaska na odmor zartesao mrežu budućeg dvostrukog šampiona Evrope. Bio je to, kasnije se pokazaalo, poslednji i odlučujući pogodak na ovom meču koji je ’Staroj dami’ doneo željeni trofej, a poljskom internacionalcu obezbedio epitet junaka finalnog duela.

Nije to, međutim, bio poslednji gol kojim je ovaj ofanzivni vezni fudbaler sa malim brčićima doneo neki evropski trofej Fijatovom klubu. Juventus je 16. januara 1985. imao priliku da pobedom nad tada aktuelnim prvakom našeg kontinenta Liverpulom dođe do pehara namenjenog osvajaču Superkupa Evrope, ali i osveti Romu zbog poraza koji je ’Vučica’ pretrpela od tima sa “Enfilda” u prethodnom rimskom finalu Kupa šampiona. Zbog zgusnutog rasporeda oba kluba, Italijani i Englezi su se dogovorili da se, umesto planirana dva, odigra samo jedan susret i to na tadašnjem torinskom stadionu “Komunale”, čiji je teren pred utakmicu jedva bio očišćen od snežnog pokrivača. Šest minuta pre odlaska na odmor Bonjek je prvi put matirao golmana ’Redsa’ Brusa Grobelara, da bi drugim pogotkom, datim u 79. minutu rešio sve dileme o pobedniku (2:0) i osvajaču pehara.

Isti rivali su nešto više od četiri meseca kasnije odigrali još značajniji meč za trofej koji je na briselskom “Hejselu” odlučivao o tome hoće li se Liverpul po peti put ili Juventus prvi put u svojoj istoriji popeti na evropski fudbalski Olimp. Poljak je prethodno u prvom polufinalnom duelu sa Bordoom bio strelac jednog od tri pogotka ekipe iz Torina (3:0), koju ni poraz u revanšu u Francuskoj (0:2) nije sprečio da 29. maja 1985. bude akter finalnog obračuna u belgijskoj prestonici.

Zbignjev Bonjek
REUTERS/Maxim Shemetov

Nažalost, ova utakmica, baš kao i pobeda ’Stare dame’, ostali su u senci tragedije 39 navijača italijanskog prvaka koji su izgubili živote u huliganskom napadu fanova Liverpula na tribinama “Hejsela”. Meč, čiji je početak odložen za jedan sat, rešen je u 58. minutu pogotkom Platinija iz jedanaesterca. Odluci švajcarskog sudije Dajne da pokaže na belu tačku prethodio je siloviti prodor Bonjeka koji je na kraju srušen u šenaestercu ’Redsa’. Nekadašnji klinac iz Bidgošča je tako u 30. godini došao do najvažnijeg trofeja u igračkoj karijeri, ali se, baš kao i njegovi klupski drugovi, zbog tragedije navijača Juventusa nije mogao istinski radovati ovom uspehu.

Posle tri sezone, tokom kojih je odigrao 133 utakmice i postigao 31 gol, Zbignjev se u leto 1985. rastao sa Juventusom. Njegov novi i poslednji klub u karijeri bila je Roma. Kao igrač ’Vučice’ će 1986. osvojiti poslednji trofej u karijeri, Kup Italije iako neće nastupiti u finalnim susretima sa Sampdorijom (1:2, 2:0). Tog leta je zaigrao na svom trećem Svetskom prvenstvu u Meksiku ali je, baš kao i njegova reprezentacija, bio daleko od onog što su on i njegov državni tim prikazali četiri godine ranije u Španiji. Nakon što su jedva prošli takmičenje u grupi, poljski ’Orlovi’ su u osmini finala potučeni do nogu (0:4) od reprezentacije Brazila, pa se Bonjek na neslavan način oprostio od Svetskih šampionata.

Godine su sve više uzimale svoj danak zbog čega je ovaj veteran blistave igračke prošlosti odlučio da 1988. okonča karijeru profesionalnog fudbalera. Pošto je, nakon kraćih epizoda u manjim italijanskim klubovima uvideo da trenerski posao nije za njega, rešio je da kroz druge aktivnosti ostane veran sportu koji ga je proslavio. Zbignjev Bonjek je, uz Kazimježa Dejnu, Gžegoža Lata i Roberta Levandovskog, jedan od najboljih majstora fudbalske igre koje je Poljska do sada dala, pri čemu je stvar ličnog afiniteta kome ćete od njih dati prednost nad ostalima. Bila prva, druga, treća ili četvrta na toj listi, nekadašnja Anjelijeva ’Lepota noći’ je svojim driblinzima, begovima, asistencijama i golovima obezbedila trajno mesto među fudbalskim legendama, ne samo njegove Poljske, već i Evrope i sveta.

Komentari

Vaš komentar