Lučić za SK: Ovde se živi za košarku, to je spektakl

Blog ostalo 22. dec 202110:001 komentar
nordphotoxGmbHxx/xKokenge nph00001 via Guliver

Trenerska strast ume da bude jača od potrebe za mentalnim odmorom. Čak i kada se nakupi skoro decenija i po staža, praktično bez pauze, kao u slučaju Vladimira Lučića (39), koji je košarkaške igračke patike relativno rano, zbog povrede, zamenio stresnom pozicijom kraj aut linije. Srpski stručnjak je novi izazov pronašao u nemačkom drugoligašu, Rasta Fekti, koji mu je, uprkos planovima i željama, očigledno, karijerno, suđen.

Priča o međusobnom prepoznavanju vraća u period od pre četiri godine kada je uveliko trajala borba sa užičkim „vetrenjačama“, a Nemačka nije bila profesionalna vokacija ni u mislima. Tada je bilo mnogo važnijeg posla, postaviti srpski klub na značajniju basket mapu, ali…

Povezane vesti

Moj novi klub nije nepoznanica za mene, pošto su me prvi put kontaktirali pre četiri godine, kada su bili raspoloženi da počnemo saradnju. Oni su se tada odlično kotirali. Ne samo da su bili prvoligaši, već uz rame Bambergu, Albi i Bajernu. Međutim, imao sam važeći ugovor sa Slobodom, bio sam usred posla, nije dolazilo u obzir da se spakujem i odem,“ objašnjava Lučić za Sport klub.

Kada je posle tri godine, tokom kojih je užička ekipa postala stabilan član KLS, ali i ABA2 lige, prošle sezone seo na klupu Vršca, postojala je ideja i obostrana želja da to bude rad na nešto duže staze. Ipak, nomadski put je odveo kod onih koji su ga poodavno „kaparisali“.

Izgleda da smo se „pratili“, iako je trenutna situacija komplikovanija u odnosu na period kada su prvi put želeli da me angažuju. Logično da se ne žalim, jer u protivnom ne bih ni prihvatio izazov. Oni su proletos ispali iz prvoligaškog karavana, a loše su otvorili i tekuću sezonu, skorom od 2-7, početkom novembra kada sam ih konačno preuzeo. Pozicija je daleko od sjajne, ali da ne mislim da ne može bolje, ne bih ni radio ovaj posao.

Koliko, bre, ima vas Lučića…

„Koliko su me samo puta u Srbiji pitali da li sam u srodstvu sa reprezentativcem Vladimirom Lučićem, članom Bajerna. Nisu odoleli ni Nemci. Kada sam objasnio da smo samo slučajno „imenjaci i prezimenjaci“, opet im nešto nije bilo jasno. Gotovo neverujući, ali sve okrećući na šalu, samo bi konstatovali: ‘Pa, koliko vas Vlada Lučića ima u Srbiji?’ Skoro da je višak da kažem da je krilo Bajerna izuzetno popularno u Nemačkoj.“

Ako Rasta Fekti nedostaju bolji rezultati, u materijalnom i organizacionom smislu, teško bi se našla zamerka.

Klub zaslužuje da se vrati u elitu, finansijski je stabilan, porodični (otac i sin) sponzori godinama ulažu u košarku. Nije baš zahvalno za nas, trenere, kada dođemo na gotov tim prethodnika, pogotovo ako je reč o lošoj selekciji. Ali, ne bežim da se uhvatim u koštac sa problemima, čak i da rizikujem. Više volim kada je teško i neizvesno. Tokom karijere, za svaku svoju šansu sam morao da se izborim, a često, u prvom momentu, nisu uopšte dobro izgledale. Ni ovo moje radno mesto, po tome, nije izuzetak.“

Rođeni Čačanin je miks iskustva, znanja, borbenosti, upornosti, a ne ide ni bez inata, goreg zanata…

Jedan od motiva da baš „zagrizem“ je i uvek puna dvorana, koja je još u martu rasprodata za ovu sezonu. Jeste skorman kapacitet (3.250), ali jezikom brojki, praktično deset procenata stanovništa gradića Fekta, svakih 15 dana napuni salu. Za zemlju gde je košarka daleko od statusa najpopularnijeg sporta, nije zanemarljivo.

Guliver Image

Lučić nije ispustio ni takmičarski cilj, posle opisa „koreografije“ punih tribina.

Odigrano je skoro pola prvenstva, a primarni cilj je da probamo da „uhvatimo“ mesto u plej ofu, među prvih osam ekipa. Jer, u doigravanju je sve moguće. Naravno da će to biti đavolski težak posao, koji na prvom koraku, podrazumeva da koliko, toliko, vratim igračima samopouzdanje. U ovo doba godine, siromašnija je ponuda na tržištu, jer oni solidni već imaju klubove. Verovatno ću morati da se snađem sa raspoloživim snagama, sa po šest Amerikanaca i domaćih igrača, koje sam zatekao.

Kako se igrom sudbine obreo na severu Nemačke, pa i da vadi „kestenje iz vatre“, Lučić je lako mogao da nastavi da „razbija“ vršačku letargiju.

Potpisao sam početkom leta dvogodišnji ugovor, ali sam zbog privatnih razloga, nešto kasnije, odustao. Bio mi je potreban odmor od košarke posle dugog niza godina stresa, tenzije, ma svega što ide uz jednog trenera. Dugujem veliku zahvalnost, tadašnjem predsedniku Aleksandru Grujinu, koji je ljudski shvatio o čemu se radi i maksimalno izašao u susret. Kao što sam odlično sarađivao sa tragično preminulim, klupskim operativcem, Vladanom Majstorovićem. Lepa sećanja me vežu i za Slobodu i rad sa Ratkom Radovanovićem.

U turbulentnoj godini na izmaku, Lučićeva želja za odmorom, pretvorila se samo u predah. Jer, pre nemačkog kluba, interesovanje je pokazao i budimpeštanski Honved u formi koordiniranja mlađih selekcija, ali nije došlo do realizacije.

Ne znam da li ću uspeti da „ispeglam“ stanje u Rasta Fekti, ali imam dovoljno vere, snage i pozitivne energije. Znam da je uvek potrebno i neko zrnce sreće, ali se i to radom zaslužuje.

Nije se lako probiti u Borcu

„Imao sam suprotan put u karijeri. Iako sam prošao odličnu školu Beovuka, otišao sam u inostranstvo, Rumuniju, pa Austriju. Nisu to bile previše razvijene košarkaške sredine, ali sam napravio neki pomak. Onda su mi rekli:“Sve je to lepo, ali moraš da se dokažeš i u Srbiji.“Prihvatio sam Slobodu, slobodno mogu da kažem, u katastrofalnom stanju, a ostavio sam je 2020. sa plasmanom u ABA2. Iako često s pravom kritikujemo stanje srpske košarke, taj nivo je jedan od najboljih u Evropi. Profesionalno sam ispunjen u Rasti, ali mi mnogo nedostaje Čačak, Morava…U mom rodnom gradu, nije lako stići do trenerskog mesta, pre svega Borca, zato što je to grad sa najvećim brojem izuzetnih igrača i stručnjaka. Ovih poslednjih zemljaka ima na sve „četiri strane“ – Željko Obradović, Darko Rajaković, Vlada Jovanović, Aleksandar Matović, Dejan Mijatović…ma, sigurno ću nekog da preskočim. Eto, Marko Marinović je uspeo da sedne na klupu Borca.“

Prva asocijacija na nemačku košarku su dobro znani evroligaši, Bajern i Alba, ali je pod obručima interesantno i u drugom nacionalnom rangu takmičenja.

Ovu ligu bih po kvalitetu mogao da uporedim sa ABA2, a malo iznad naše Košarkaške lige Srbije. Ima 17 učesnika, tri najslabija ispadaju, a finalisti idu u najviši rang. U organizacionom smislu je perfektna, sa dvoranama od 3.000 do 8.000 mesta, jednim Tubingenom ili Jenom, nekadašnjim članovima BBL. Ima dosta mladih američkih „rukija“, Belgijanaca, ali i košarkaša sa naših prostora poput Petra Aranitovića, bivšeg člana Partizana, ili mog Čačanina, Vuka Radojičića. Rekao bih da je ovo fizički dominantna liga, igra se brzo i sa puno kontakata.

nordphotoxGmbHx/xHafner nph00200 via Guliver

Klub čiji je član, u prvoligaško doba bio i Stefan Peno, povremeni reprezentativac Srbije, finansira se iz porodičnog biznisa čak osam kompanija, od kojih je najpoznatija „Mialita“ (sastojci za stočnu hranu).

Grad Fekta je na 150 odnosno 200 km od Dortmunda i Hamburga, a ni predaleko od granice sa Danskom, u pokrajini Donja Saksonija. Ovde se živi za košarku, to je spektakl, pa i u ova neizvesna korona vremena. Živi se i za povratak u Prvu ligu i na međunarodnu scenu, kao pre četiri godine kada su bili učesnici FIBA Lige šampiona. Za mene dovoljno izazova.“

Komentari

Vaš komentar