Mala Mo

Blog ostalo 15. dec. 202110:00 > 11:347 komentara
Podeli:
Monika Seleš
AP Photo/Susan Ragan via Guliver

Početkom decembra 48. rođendan proslavila je Monika Seleš, prvi ženski reket nekadašnje Jugoslavije i jedna od najboljih teniserki sveta u istoriji belog sporta. ’Mala Mo’ je bila ljubimica svih poklonika sporta od Triglava do Đevđelije u završnim godinama postojanja nekadašnja države, iako je već 1986. otišla da živi u SAD (i trenira na Akademiji Nika Boleterija), gde je kasnije dobila i američko državljanstvo.

Povezano

Osvojila je devet grend slemova (četiri Australijan opena, tri Rolan Garosa i dva US Opena), a jedino nije uspela da se upiše u pobednice Vimbldona gde je 1992. stigla do finala. Ušla je u istoriju kao najmlađa pobednica Rolan Garosa na kojem je prvi put trijumfovala 1990. kada je imala samo 16,5 godina, savladavši u finalu svoju buduću veliku rivalku Štefi Graf. Čelnu poziciju na WTA listi je prvi put preuzela 11. marta 1991. i sve do tragičnog događaja na turniru u Hamburgu (30. aprila 1993.) – koji joj je promenio život i sprečio je da ostavi još dublji trag u belom sportu – dominirala na velikoj teniskoj sceni naše planete.

Tog, za nju kobnog dana, Moniki je, dok se odmarala na stolici između gemova meča sa Magdalenom Malejeovom, iz publike prišao 38-godišnji nemački psihopata Ginter Parhe (inače obožavalac Štefi Graf) i zario joj nož u gorni deo leđa.

Sećam se da sam sedela i brisala se peškirom i zatim se nagnula napred kako bih otpila gutljaj vode. Jedva da sam dotakla usnama flašicu, kada sam osetila užasan bol u leđima”, prisećala se Monika Parheovog napada, prilikom koga je imala sreću u nesreći da je nož čoveka, koji je kasnije osuđen samo na dve godine uslovne zatvorske kazne, kao i psihijatrijskog lečenja, promašio kičmu i druge vitalne organe.

Selešova se nekon nekoliko nedelja lečenja, fizički oporavila, ali su psihičke posledice pokušaja atentata i pretrpljenog šoka bile dugotrajne. Na njeno stanje je, takođe, negativno uticala činjenica da joj otac Karolj bolovao od raka (preminuo je 1998. godine), a probleme sa kojima se suočavala je pokušala da reši uzimanjem velikih količina hrane, što joj je donelo neželjeni višak kilograma.

Nakon dvogodišnjeg odsustva vratila se na teren u avgustu 1995. i osvojila Otvoreno prvenstvo Kanade. Iako je u januaru 1996. godine uzela svoj poslednji grend slem u Australiji, njena igra više nije bila na nivou koji je prezentovala pre napada u Hamburgu. Pošto su je početkom XXi veka sustigli problemi sa hroničnim povredama, odlučila je da 2003. okonča tenisku karijeru.

Teniserka iz Novog Sada je ostala upamćena po svojoj agresivnoj igri sa osnovne linije kojom je diktirala ritam mečeva i slamala otpor rivalki. Njeni glavni aduti su bili dvoručni forhend i bekhend, kao i izuzetna mentalna snaga, koja je često bila presudna za ishod neizvesnih mečeva. Nije volela da izlazi na mrežu, a prilikom snažnog udaranja loptice reketom je glasno stenjala. Što je izazivalo nezadovoljstvo kod protivnica, a često dovodilo do opomena od strane sudija.

Mala Mo iz glavnog grada severene pokrajine Srbije je prvi put uzela reket u ruke kad je imala samo šest godina u novosadskom kvartu Liman gde joj je otac Karolj, umesto teniske mreže, na parkingu vezivao kanap za branike dva automobila. Njegova mala Monika je reketom većim od sebe neprestano udarala lopticu o zid, da bi samo tri godine kasnije osvojila prvi turnir iako u to vreme još nije razumela način bodovanja u tenisu. Mnogo godina kasnije tad već bivša šampionka je pričala o zadovoljstvu koje je osećala prilikom tog udaranja loptice u zid na improvizovanom terenu Limana.

Najviše sam volela da udaram lopticom o zid. Zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid. To je sigurnosni zid, muzika koja najviše prija mome uhu. Završila sam karijeru ali je tenis bio i ostaće moj najbrži izlaz iz problema, prozor u svet mašte. Treninzi i mečevi su najbolja terapija koju sam mogla da dobijem. U najtežim trenucima oni su mi bili garancija da sam još normalna”.

Budućoj prvoj teniserki sveta je u tim njenim prvim igračkim godinama veliku pomoć pružio Dorđe Balašević, koji joj je omogućio da trenira na njegovom privatnom teniskom terenu u Novom Sadu. Da je veliki talenat Monika je pokazala 1985. osvojivši sa samo 11 godina prestižni juniorski turnir Orandž Boul u Majamiju. Tamo je klinka iz Jugoslavije svojim nastupom zapala za oko iskusnom američkom stručnjaku Boleteriju koji ju je pozvao da se preseli u SAD i postane učenica na njegovoj Teniskoj akademiji na Floridi.

Monika je naredne godine sa bratom Zoltanom otišla preko bare, a uskoro su im se u Americi pridružili roditelji, otac Karolj i majka Ester. Prilagođavanje na novu sredinu nije bilo lako, ali je Selešova učila tajne ovog sporta i napredovala. Profesionalnu karijeru je započela 1988. godine, da bi već naredne, u maju u Hjutsonu osvojila prvi WTA turnir, savladavši u finalu jednu od najvećih teniserki sveta Kris Evert. Mesec dana kasnije je na debitanskom nastupu na Rolan Garosu stigla čak do polufinala (gde ju je zaustavila Štefi Graf), a godinu je okončala kao šestoplasirana na WTA listi.

Mlada Jugoslovenka se Nemici u Parizu revanširala već naredne sezone (1990. godine), pobedivši je u dva seta (7:6, 6:4) u odlučujućem meču za trofej. Presudio je taj-brejk prvog seta u kome je ’Mala Mo’ spasla čak četiri vezane set lopte. Tako je sa samo 16,5 godina, ne samo uzela prvi grend-slem trofej, već i postala najmlađa pobednica turnira koji se igra na na pariskoj šljaci. Njen uspeh u nadmetanju sa budućom suprugom Andrea Agasija u ’gradu svetlosti’ bio je početak velikog rivalstva dveju najboljih teniserki sveta u kojem će, sve do napada u Hamburgu, pet godina mlađa Novosađanka imati više uspeha.

Naredna 1991. godina protekla je u znaku Monike Seleš, koja je, zasela na čelnu poziciju WTA liste (gde će se zadržati punih 178 nedelja), ali i podigla pobednički pehar na čak tri grend slem turnira. Dva meseca pre nego što će u martu preuzeti prvo mesto na WTA listi radovala se svom prvom trijumfu na turniru u Australiji gde je u finalnom meču bila bolja od Čehinje Jane Novotne (5:7, 6:3, 6:1). Usledila je odbrana pehara na Rolan Garosu, a ovoga puta njena “žrtva” u završnom duelu bila je Špankinja Aranča Sančes Vikario koju je savladala sa 6:3, 6:4. U septembru je došao red i na Njujork, gde je do svog prvog od ukupno dva trofeja došla nakon pobede nad velikom teniserkom, tada doduše 34-godišnjom veterankom Martinom Navratilovom (7:6. 6:1).

Na sva ova tri gren slem turnira je ponovo trijumfovala i 1992. godine. U Melburnu je pred Monikom u završnom obračunu poklekla Amerikanka Meri Džo Fernandes (6:2, 6:3), dok je na šljaci Rolan Garosa po drugi put u finalu savladala Grafovu. Ovaj njihov duel je odlučen u dramatičnom maratonskom trećem setu koji je teniserka sa pasošem tadašnje SR Jugoslavije dobila sa 10:8. Nemica se vrlo brzo osvetila za ovaj poraz u odlučujućem meču Vimbldona gde je Selešova te 1992. jedini put stigla do finala. Štefi je taj duel u Londonu, koji je prekidan zbog kiše, dobila lako i brzo sa 6:1, 6:2, a  njena velika rivalka je kasnije, prisećajući se neuspeha u Vimbldonu, objasnila da nije imala recept za igru na travi.

U moje vreme trava je bila veoma kratka i veoma brza i imala sam problem da se adaptiram na tu brzu igru ali i na niske loptice. Budući da sam levoruka, verovatno sam mogla to da iskoristim i da šaljem lopte iz boljih uglova ali u toj fazi karijere nisam bila spremna da pravim promene u svojoj igri”.

Godinu je okončala novim slavljem na grend slem turniru u ’velikoj jabuci’, gde je još jednom, bez većih problema u finalu pobedila Aranču Sančes Vikario 6:3, 6:3. I 1993. godine je započela uspehom u Australiji, a do trećeg pehara u Melburnu prva teniserka sveta je došla nakon što je u odlučujućem dvoboju ponovo savladala najveću konkurentkinju Štefi Graf. Monika je do svog poslednjeg trijumfa nad Nemicom u finalima grend slem turnira došla nakon preokreta. Izgubila je prvi set (6:4), ali je u naredna dva (6:3, 6:2) bila bila bolja od rivalke, koja u to vreme, osim na travi Vimbldona, jednostavno nije imala rešenje za devojku iz Novog Sada.

Izgledalo je da ništa ne može zaustaviti Moniku Seleš, ali je to nažalost u već opisanom tragičnom događaju u Hamburgu učinio nož Gintera Pahea. Posle dve teške godine odsustva vratila se na teniske terene i ubrzo u Australiji (u januaru 1996.) po četvrti put podigla pobednički pehar. U finalu je bila bolja od Nemice Anke Huber (6:4, 6:1) i tako ostvarila deveti, a kasnije će se pokazati i poslednji trijumf na grend slem turnirima. Još tri puta je bila akter završnih mečeva, međutim, nakon svakog od njih je morala da čestita protivnici na pobedi. Dva puta ju je savladala Grafova (na US Openu 1995. i 1996.), dok je na Rolan Garosu 1998. prvi put izgubila finalni duel sa Arančom Sančes Vikario.

Kao nova državljanka SAD pomogla je reprezentaciji te zemlje da 1996. osvoji FED kup, dok je četiri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Sidneju uzela bronzanu medalju. Nakon povlačenja sa teniskih terena iza sebe je ostavila bilans od 53 osvojena turnira i 593 pobede, kao i zarađenih gotovo 15 miliona dolara tokom 14-godišnjeg profesionalnog bavljenja belim sportom. Ostalo je i sećanje na jednu blistavu karijeru započetu udaranjem teniske loptice u zid u novosadskom Limanu. Selešova, koja živi povučeno i retko se oglašava u javnosti, jednom prilikom je priznala da je tenis bila najveća ljubav njenog života. Ali, i saopštila kako je za uspehe i slavu koje je ostvarila u ovom sportu morala da plati visoku cenu.

Moja prva ljubav trajala je više od tri decenije. Donela mi je sve najlepše što život može doneti – slavu, bogatstvo, poštovaoce u svim krajevima sveta, naslovne strane, prestiž, ali sam svesno žrtvovala detinjstvo, tinejdžersko doba, zdravlje… Prolazila sam u isto vreme i kroz raj i kroz pakao, bila povređena i fizički i psihički, morala sa nepunih 15 godina da napustim rodni grad i sve što sam do tada poznavala, da zaboravim na najbliže prijatelje i rođake. Kasnije je sve to počelo da uzima danak, primoravajući me da pobegnem u neki sopstveni svet, jer nije lako kada vas kamere prate čim izađete iz kuće. Monika Seleš je srce dala tenisu. Dosta je bilo“.

Komentari

Vaš komentar