Marinković za SK: Ako im ne ide bez publike, neka igraju šah

Blog ostalo 29. jan. 202110:00 > 15:154 komentara
Podeli:
Vanja Marinković, VAlensija
Juan Navarro/Euroleague Basketball via Getty Images

U sportu ima i značajnijih pobeda od onih nad konkurencijom bez obzira koliko je pehara na talonu. Ko ne veruje, može da se raspita kod Vanje Marinkovića, koji je u „duelu“ sa lekarskim prognozama „slavio“ sa najmanje 15-ak dana fore. Da je košarkaš Valensije, tom „skoru“ uspeo da doda i nešto više od nepuna tri minuta na premijernom povratku protiv Asvela, bio bi to potpuni trijumf volje.

Poslednje je pomoglo da malerozni internacionalac uskoči u neki od „vagona“ pre nego što tekuća sezona toliko „ubrza“ i prohuji sa ili bez španskog vetra. A upravo je tako izgledalo kada mu je na treningu stradalo desno rame još početkom novembra. Lekarska presuda nije bila nimalo nežna, posebno za nekoga ko još uvek traži poziciju pod suncem tuđeg neba.

Povezane vesti

Doktori su rekli da na košarku zaboravim najmanje tri meseca. Još su podvukli da je i to optimističko predviđanje. Odmah sam podvrgnut hirurškoj intervenicji u Valensiji, a ubrzo počeo i sa uobičajenom rehabilatacijom da ruka ne izgubi snagu. U dogovoru sa klubom, odlučio sam da deo oporavka obavim u Beogradu. Postoje odlični uslovi, a i porodično okruženje čini čudo kada se povrediš,“ ne krije Marinković na početku razgovora za Sport klub.

Uz pun koš energije, truda, želje, ali i koje zrnce sreće, predviđanja oko dužine odsudstva sa parketa, ipak su se „skratila“. Za razliku od finiša prethodne, početak godine je doneo mnogo razloga za širok osmeh.

Kada sam stigao u Beograd i produžio rehabilitaciju u centru gde su to radili Nemanja Bjelica, Bogdan Bogdanović ili Ognjen Kuzmić, nisam brojao dane na kalendaru. Postojalo je obostrano poverenje na relaciji zdravstveni tim – moja malenkost. Ispalo je da smo „nešto“ uradili, čim su španski lekari bili zadovoljni, pohvalili su me da sam dobro radio i, dali zeleno svetlo da zaigram mnogo ranije u odnosu na prve prognoze. Očekivao sam takav rasplet, jer sam se dobro osećao, ali sam ćutao kao zaliven dok doktori nisu rekli svoje.“

Srbija puna života

„Kada sam se povredio početkom novembra znao sam da će mi biti duplo teško. Ne igram, a i potpuno sam, s obzirom da ni roditelji, brat ili devojka nisu mogli da dođu u Španiju zbog ove pandemije koja nas teroriše skoro godinu dana. U zemlju mogu, logično, španski državljani ili oni sa radnom dozvolom. U zavisnosti od situacije u pojedinim regionima, određuju se mere, a Valensija je od pre nekoliko dana, jedan od gorih gradova, pa je opet sve zatvoreno, osim apoteka i prodavnica hrane. Restorani rade „onlajn“ odnosno možeš da naručiš jelo, pa ga dostavljaju na kućnu adresu. Uveli su i totalnu zabranu kretanja po gradu u trajanju od desetak
sati. Kada sam zbog rehabilitacije bio u Beogradu, psihički sam živnuo. Moj rodni grad i Srbija žive u odnosu na Španiju.“

Posle dva i po meseca pauze, povratak, naravno, nije bio od onih iz snova. Samo je negde trebalo probiti led i poručiti: „Tu sam ponovo.“

Pre gostovanja u Francuskoj, bukvalno sam odradio dva treninga sa ekipom. Bio sam skeptičan da li ću i koji sekund da zaigram, tako da i nije toliko loše ispalo. Pa, još da smo timski „nešto“ odigrali, ali da ne preterujem.“

Globalna zdravstvena situacija je „iseckala“ prvu, a povreda, drugu sezonu Marinkovićeve međunarodne karijere.

Angel Martinez/Euroleague Basketball via Getty Images

Taman kada mi se činilo da sam prevazišao sve one probleme koji te prate kada prvi put zaigraš u inostranstvu, desilo se ovo sa pandemijom. Situacija koja nema veze sa sportom, ma sa normalnim životom. Posle čučanja po stanovima, kućama, mi smo u Španiji i odigrali neku improvizaciju od finiširanja lige, koja je prekinuta još u rano proleće. Kada sam spakovao tu sezonu u „plakar“, malo odmarao, pa „Jovo, nanovo“, nije mi sigurno trebala ta neugodna povreda.

Ne postoji dobar tajming za sportsko bolovanje, posebno kad te krene, kao u Vanjinom slučaju. Na startu evroligaške sezone, Đaume Ponsarnau ga je „kalio“, bilo ga je i, nije, u sastavu „slepih miševa“, da bi na gostovanju Žalgirisu proradio (16), ali nedugo zatim završio u „autu“. Ali, najteže je iza velike nade srpske košarke…

Čvarci bolji od paelje

„Nije mi bilo potrebno dugo da se adaptiram na život daleko od kuće. Valensija mi se mnogo dopada kao i paelja. To špansko jelo vodi poreklo baš iz ovog grada, pa ima mnogo restorana koji se „utrkuju“ ko će da napravi bolju paelju. Logično, sve je to bilo pre pandemije, sada su okolnosti drugačije. Elem, kada sam pre godinu i po prešao u Valensiju, nije mogao da prođe dan da ne probam ovo nacionalno jelo. Onda dođeš do tačke, kada ti se „smuči“. Naravno da mi nedostaje srpska kuhinja i neke druge stvari. Pa, bio bih neiskren da drugačije tvrdim. Kako da mi ne fali kajmak, ajvar, čvarci, turšija… Ili mi roditeleji pošalju po nekom, a poslednji put sam poneo da mi se „nađe“.

Nadam se da mi neće trebati previše vremena da se vratim na zadovoljavajući nivo. I klupske ambicije će mi dati vetar u leđa. Evroliga lagano ulazi u poslednju trećinu. Možda smo mogli da imamo koji poraz manje, ali, tu je i dalje „priključak“ za plej-of. Važno je da budemo među osam da bi i od jeseni igrali najjače takmičenje, koje je ove sezone jače nego ranije. Možda bi bolja formulacija bila, izjednačenije nego prethodnih godina. Jedini je Himki totalno otpisan, a u svim ostalim duelima, pitanje pobednika je uglavnom otvoreno. Često svako svakoga može da dobije.

Za razliku od srpskih večitih rivala, koji ne mogu da prežale prazne tribine, dojučerašnji član Partizana kao da je „zaboravio“ kako publika može da ponese.

Zvezdi i crno-belima to puno znači, njima nije svejedno, ali, takav je život, mora da se igra u ovakvim uslovima. Mene nerviraju oni koji non-stop apostrofiraju prazne dvorane kao strašan hendikep, ne razumem kolege igrače kada to rade. Nama, košarkašima, ovo je posao, od toga živimo i, hteli ili ne, moramo da se naviknemo na razne uslove, pa i ove epidemiološke. Ko zna koliko će da potraje. Ne mogu da shvatim da se neki nisu navikli, jer je ovako otkada smo ponovo ušli u sale, krajem maja. Ako je nekome i dalje teško što nema navijača, onda neka igraju šah umesto košarke. Zar im toliko nedostaju oni koji ponekad nesnosno urlaju, vređaju aktere? Zar im je to jedini podsticaj za partije na terenu? Po meni, odsustvo publike nije više hendikep odnosno razlog za slabije partije. Neka okrenu ploču.“

Partizan NIS

Dok je prinudno odmarao, Marinković je barem imao vremena da na miru gleda košarku do mile volje, uprkos svakodnevnoj terapiji, boravku u teretani, laganom kondicionom treningu…

Gledam Partizan i vidim… bolje da ćutim, pošto nemam dlake na jeziku. Žao mi je zbog svega što im se dešava. Tamo sam, ipak, proveo šest godina, sazreo, krenuo u svet. Jeste me, ali i nije briga. Samo bih rekao da su u klupske stvari umešani neki ljudi koji ne bi trebalo da budu umešani. Sve je počelo sa otkazom Vladi Šćepanoviću. To mi se nije svidelo, koliko god da nije ispunio očekivanja, mada je u trenutku odlaska, imao isti skor kao Trinkijeri godinu dana ranije. U Humskoj nema strpljenja, a o ostalom, bolje da ne pričam. Nije mi potrebno još glavobolja,“ priča za Sport klub onaj, koji je jedine klupske trofeje (prvenstvo Srbije 2014, dva Kupa 2018, 2019) do sada, osvajao u crno-belom.

Pobegao od fudbala

Vanjin otac Zoran je nekada uspešno igrao fudbal u Železniku, a u vreme sadašnje je delegat na prvoligaškim utakmicama najvišeg ranga u Srbiji. Ipak, dvojica sinova su krenuli sportskim putem majke Dragane.

„Brat je prestao sa košarkom iz zdravstvenih razloga, a mama to nije toliko ozbiljno igrala i shvatala kao tata fudbal. On često zna da je zadirkuje kada gledaju neku košarkašku utakmicu, pa se desi neki sporni trenutak. Želi da čuje njeno mišljenje i pre nego što se sudije oglase, ako izostane, onda naglas pita: “Pa, ko je igrao košarku, ti ili ja?“ Interne porodične šale.“

Relaksirajuće je vratiti se na sadašnje prilike, klub koji ne postoji ni pune tri i po decenije, ali nije „špansko selo“ za ostatak Kontinenta.

Solidni smo u nacionalnoj ligi, „motamo“ se oko petog mesta. U jednom trenutku smo vezali devet pobeda što je bio mali klupski rekord. „Saletele“ su nas povrede, doduše, primera radi, Dubljević i Prepelič su mnogo bolje prošli od mene, nije za poređenje. U ovo doba godine, polako se bacaju karte na Kup kralja, takmičenje koje ima posebnu težinu na Pirinejskom poluostrvu. Nešto mislim da bismo tu mogli do finala, ma videćemo…

Prvi trofej Valensije u kratkoj istoriji, bio je baš Kup kralja 1998. kada je na klupi sedeo nedavno preminuli Mihajlo Vuković.

„Imao sam čast da ga upoznam, on je klupska legenda. Sjajan čovek i stručnjak. Dok god bolest nije uzela maha, redovno je dolazio da nas gleda, znalo se njegovo mesto, pored terena. Često bi zastao i popričao sa mnom. Njega su svi voleli i, izuzetno cenili. Ne čudi što je jedna dvorana u sportskom kompleksu, nazvana baš po Vukoviću. Sa košarkašicama Valensije je bio još ubedljiviji.

I ovlaš pogled na klupsku igračku arhivu dovoljan da se utvrdi da je Marinković „tek“ 13. internacionalac sa ovih prostora, a od kojih polovina crno-belih (Tomašević, Avdalović, Milojević, Rebrača, Perović, Lučić). Dok su u pojedinim periodima igrali još Rakočević, Marinović, Marković, Savanović, Kešelj i Nedović.

Ko kaže da mačak i kuca ne mogu zajedno

„Kada sam se tek doselio u Valensiju, živeo sam u stanu nadomak sportskog centra. Ali, posle prvog udara epidemije, kada smo svi bili „zaključani“, nije bilo nikakvih aktivnosti, ne znam ni sam kako sam izdržao ta dva meseca. Zato sam kasnije iznajmio kuću van grada, zapravo deset minuta kolima, nije daleko. Barem mogu da izađem u dvorište, sednem, popijem kafu, bez obzira da li je ili nije policijski čas. A i udobnije je jednom mačku koga sam davno udomio. Kada mi se pridruži devojka, dovešće i našeg psa iz Beograda, a roditelji će brinuti o preostale tri kuce kod kuće,“ ne krije Marinković da je veliki ljubitelj životinja.

I sada ima „naših“, poput Bojana Dubljevića, crnogorskog reprezentativca i „male“ klupske legende, Nikole Kalinića ili Slovenca Klemena Prepeliča. Ja sam sa svima dobar, ali najčešće sam u društvu pomenutog trija,“ Marinković indirektno otkriva da je sa španskim i dalje na ratnoj nozi (prekinuto pohađanje seminara zbog korone), pa je engleski spas za komunikaciju unutar tima.

Na Vanjin ovosezonski prosek od 8.7 poena i 1.3 asistencije, i te kako je ostavila traga povreda, ali ima i stvari koje nisu u direktno-posledičnoj vezi sa pomenutim.

Voleo bih da popravim pristup, da imam kontinuitet, maksimum u što više partija, da prestanem da „talasam“. Kada bih svaku utakmicu odigrao na taj način, bilo bi to ono pravo. Potrudiću se da idem u tom pravcu.

Bolje prakse skoro da nema od španske nacionalne lige, koja godinama drži primat u Evropi.

Lakše mi je da igram Evroligu nego ACB. Posebno kad sam tek došao u Valensiju, koliko god da čudno zvuči. Prva me, na neki način, podseća na ABA ligu, u obe se igra dosta tvrdo, sa akcentom na odbrani. A ovdašnja liga je mnogo lepršavija, dosta se kombinuje, trči… Dobro, trči se i u Evroligi, ali si više „ukalupljen“. Lepo je igrati u ACB ligi, ali je i zahtevno. Ali, relativno brzo sam se navikao.

Više „mrze“ Barsu od Reala

„U Španiji je teško izaći iz senke Reala ili Barselone, koji god da je sport u pitanju. Kada si član nekog „manjeg“ kluba, lokalni navijači ne vole ni „kraljeve“, ni ove iz Katalonije. Čini mi se da u Valensiji malo više „mrze“ Barsu, posebno zbog svojevremenog prelaska Viktora Klavera ili Pjera Oriole. Oni su odlazak obrazlagali činjenicom da će u Barseloni osvojiti više trofeja. Pa i nisu se toliko „nakitili“. Zato bih voleo da u dresu Valensije doživim nešto slično kao svojevremeno Dubljević,“ priželjkuje Vanja da klub popravi skor od četiri Evrokupa (ULEB), nacionalnog šampionata i Kupa kralja.

Možete i da se odviknete s obzirom da vam ugovor sa Valensijom ističe na leto. Čak je i počela licitacija novih evropskih odredišta.

Nemam razloga da ne ostanem u Valensiji. Pored košarkaških uslova, grad i sredina su sjajni. Nije veliki poput Madrida ili Barselone, ali je najbolji za život u celoj zemlji. Čak je i zimi temperatura između 20 i 25 stepeni, leta jesu topla, ali i dosta vlažna. Meni ovde sve odgovara. Jedino ako zovu iz NBA, to je već druga priča,“ priznaje Marinković, koga je kao 60. pika izabrao Sakramento 2019. godine.

Možda pre američkog „zova“ usledi onaj reprezentativni, seniorski. Krajnje je vreme…

„S obzirom na sukob Evrolige i FIBA, eventualni poziv ne očekujem pre kraja svih klupskih obaveza. Nekoliko puta sam se čuo sa selektorom Igorom Kokoškovim, ali su to više bili informativni razgovori. On je dobar čovek i odličan stručnjak, svi o njemu pričaju sve najbolje. Sve zavisi od mojih partija kada pričamo o eventualnom pozivu. Fokusiraću se na svoju igru, sa nadom da bude kvalifikacija, pošto se opet šuška da bi Olimpijske igre mogle da se još jednom odlože ili totalno otkažu zbog pandemije. Nadam se da se tako nešto neće desiti.“

Marko Metlas/Euroleague Basketball via Getty Images

Za razliku od olimpijske (ne)izvesnosti, susret, duel na parketu, barem kad akteri prezdrave, ili barem telefonski poziv, mnogo su izvesniji, sa nekadašnjim saigračem iz crno-belih dana.

Često se čujem sa Gagijem (Dragan) Milosavljevićem, posebno dok nisam igrao. I njega nešto muči koleno, ali bi trebalo da bude spreman za februar. Bodrimo jedan drugog.

Marinković sve glasnije tapka loptu, odzvanja u „zaključanoj“ Valensiji, čak i u vreme policijskog časa, od 20.00 do šest ujutru. Trebalo bi nadoknaditi vreme mirovanja, zaboraviti povredu i, krenuti ka novim izazovima.

 

Komentari

Vaš komentar