Mega klinci – „Osmeh jače udara od bilo koje rampe“

Blog ostalo 31. mar. 202110:00 > 1:12
Podeli:
Mega Soccerbet/Ivica Veselinov

Kada neko ima pristojnog staža kraj aut linije, a moto mu je da trenerski posao nije stres nego zadovoljstvo, zapitate se od kakvog je materijala. Pa se još oduševljava kada kolege sa osmehom vode utakmice. I, tu nije kraj. Dragoljub Avramović (42) ne bi menjao svoje klince u Megi Sokerbetu ili kadetskoj selekciji Srbije za sva seniorska blaga, kada „rastu iz vode“ skoro svakodnevno, u sve zrelije osobe i bolje košarkaše.

Kao što ga životne (ne)prilike, ni povreda u ranoj igračkoj karijeri nisu odvojili od parketa, sličnu snagu, energiju „provocira“ i kod polaznika bez obzira što će samo manji deo odsanjati velike šampionske snove. Po prirodi realni optimista, ne gura glavu u pesak, ali smatra da pod srpskim obručima i dalje ima svega – igrača, trenera, upornosti, dobrog rada…

Povezane vesti

Mega je, podsetimo, prošlog vikenda osvojila kvalifikacioni turnir u Železniku i plasirana se na Fajnal-ejt Evrolige.

Kada pričamo o košarkaškim kvalitetima, prvo moramo da „raskrstimo“ sa prošlošću. Kao da ponekad zaboravimo koliko je ovo manja zemlja od bivše Jugoslavije. Tada je moglo od jedne vrhunske da se naprave tri odlične reprezentacije. Pa, naravno da je bilo više igrača, mojih kolega… Bilo je „bogatije“ u tom smislu i u SRJ, kada je tokom sankcija postojala Prva liga sa 32 kluba (sezone 93/94, 94/95), prostom matematikom, dođete do skoro 500 aktivnih košarkaša. Nismo pali, ali je manja teritorija, pa trošimo resurse najbolje što možemo. I još nešto, nismo izgubili na kvalitetu i stručnosti, ali ni sport nije više tako ekonomski jak kao 80-ih, pa i 90-ih godina prošlog veka. Ja bih to ovako „okrenuo“ – ima dobrih stručnjaka, dece, ali malo klubova gde bi mogli da se razvijaju na pravi način. Pogledajte samo Beograd, najveći grad i ekonomski
centar, a samo nekoliko klubova ima svoje sale za treninge, da krenemo od toga,“ primećuje Dragoljub Avramović u razgovoru za Sport klub.

Tri prekaljena vuka

„Oni koji su mi najviše profesionalno i privatno pomogli su Dejan Milojević i Aleksandar Džikić, još iz doba Beovuka. Miloja obožavam da gledam kada vodi neku utakmicu, pošto je redovno nasmejan, od početka do kraja. To je retkost u srpskoj košarci. U istom klubu, upoznao sam i učio osnove ovog posla od Miše Lakića. I u Partizanu sam upoznao kvalitetne kolege (Bućan), iako je „postava“ u međuvremenu promenjena. Dok u Megi teče usavršavanje, treću sezonu.“

Pokušavajući da objasni da su izvesne pojave u ovom sportu uslovno-posledične veze, a da sve kreće od jedne osnovne stvari, trener juniora Mege će:

Jeste da ima primera da talentovana deca rano odlaze u inostranstvo, manje nam je tržište, možda i konkurencija, ali u biti svega su uslovi. Pa tek ona čuvena maksima da treneri prave igrače, ali i obrnuto, dobro je za limitiranje ega. Kao što je mnogo lepo, ali iskreno i retko, videti osmeh na licu trenera. Važi i za trening, i za meč. Nije tačno da nije spojivo sa ovim poslom. Najviše pružate kada ste srećni i zadovoljni, šta god da radite, pa i kada „podučavate“ košarkaše. Ako je to preovlađujući osećaj, onda je i vika, kritika, drugačijeg senzibiliteta. To se oseti, možda ne u prvom trenutku, ali kada se pogase svetla, sve dođe na svoje. Naravno da u trenerskom pozivu poželite da ponekad iskočite iz kože, možda budete i neprijatni, ali, najvažnije je kako se osećate u duši. Tada možete da dajete ono najbolje od sebe, maksimum.

Zato možda nije najbolje apostrofirati one, koji „nešto vire“ iz generacije, makar po tradicionalnim pedagoškim metodama, ali… Mega je poslednjih godina, nevezano od svetskog (NBA) fenomena Nikole Jokića, skoro, pa „pretplaćena“ da katapultira one o kojima se priča. Tako i o jednom, za sada, razdvojenom duetu.

Mega već ima tradiciju da „gura“ mlade, pa je tako i sa dvojicom Nikola, Jovićem (2003) i Đurišićem (2004). Prvi je u klub stigao u uzrastu mlađeg kadeta (14, 15 godina), a drugi je naše dete, trenutno na pozajmici u OKK Beogradu, od pionirskog doba. Obojica imaju još nešto zajedničko, tip su „ol raund“ igrača, stariji od „jedinice do četvorke“, a mlađi od „keca do trojke“. Jović je nedavno debitovao u dresu seniorskog tima u ABA ligi, a Đurišić je starter kod „klonfera“ u Košarkaškoj ligi Srbije. On ponekad „uskoči“ i u juniorski tim Mege, zbog razvoja pojedinih basket elemenata. Logično da obojica imaju još mnogo da uče.“

Ivković, pa Kokoškov

„Svake sezone izaberem nekog poznatog stručnjaka da pratim – kako vodi meč, reaguje u određenim trenucima, pa pravim beleške. Tako sam posmatrao Igora Kokoškova, u njegovoj odjavnoj NBA sezoni, na mestu pomoćnika u Sakramentu, ali i sada, na klupi Fenerbahčea. Na sličan način sam pratio i Dušana Ivkovića, dok je radio. On je sjajan spoj harizme i znanja, koji je postavio kamen temeljac za savremene stvari pod obručima. Žao mi je što nisam „zakačio“, osim kroz video materijale ili seminare, neke naše trenerske veličine, koji su postavljali temelje ovog sporta.“

Od ovog poslednjeg ne beži ni sagovornik Sport kluba, uz živopisnu opasku da svi imaju još mnogo „mleka i plazme“ da pojedu.

„Imao sam sreću i zadovoljstvo da sve ove godine, ukupno četiri, radim sa njima, a ima još mnogo dobre dece. Kako mogu kao njihov trener da se osećam, kada im nikada nije bilo važno kada je, već da bude trening, pa što više. Ili, kada vam neko od tih mališana, pusti SMS, a prošla ponoć, sa molbom da trenira i sutra, na slobodan dan. Malo je reći da sam jedan mnogo srećan trener, a pored izuzetnih radnih navika, tu je i sjajno vaspitanje, obrazovanje… Pomenuti dvojac je „samo“ iskočio među prvima, a generalno su odgovor klubu na način rada, ili krajnji cilj. Ovakvi primeri, a ima ih još, potvrda su da je Mega najbolje mesto za razvoj mladih igrača. Opet se vraćam na uslove, a u klubu su fantastični, od treninga, sala, do organizacije. Znate, nema mnogo faktora koji utiču da li je nešto moglo ovako ili onako. Zna se šta je talentu potrebno, bogat trening i prostor (mečevi) da se razvija i, napreduje.

Avramović ima decenijsko iskustvo u radu sa mlađim kategorijama, od Beovuka, preko Partizana, do Mege, pa ni pogled ne krive „ružičaste“ naočare.

Lako je tražiti mane, posebno početnicima. Pa krenu sa onim: ‘Ruka mu nije dovoljno ispružena kod šuta, levi mu slabiji od desnog driblinga, pa pokrio glavu peškirom kada izlazi sa terena…’ Niti je potrebno prerano hvaliti, ali ni etiketirati. Morate da razmišljate i o uticaju na voljni momenat. Biće obostrano zadovoljstvo pronaći meru u svemu.

Kao što u klupskim selekcijama nije preskakao razvojne stepenike, i u nacionalnoj selekciji je sačekao da debituje kao prvi trener. Nekadašnji pomoćnik (Zoranu Lukiću) u radu sa juniorima Srbije, dobio je zadatak da „nešto napravi“ sa najboljim kadetima (do 16 godina) Srbije na leto, na Evropskom prvenstvu u Skoplju.

Ako reprezentativni uspeh mlađih kategorija svedemo isključivo na medalje, a to izostane, onda sledi da trener i nije bio „neki“, pa se dokači i klub, a završi se sa lošim ponašanjem reprezentativaca. Uspeh je povezan sa selekcijom godišta, a još nikada nisam čuo, ni doživeo, da imaš pet talenata u ekipi. A gde je hemija tima, uklapanje…Nije ovo nikakav moj alibi, već se ne slažem sa onima, koji su svojevremeno znali da progovore kako padamo sa reprezentativnim klincima, jer su rezultati bili uslovno lošiji, nije bilo medalja…“

Na rođeno ime se ne odaziva

„Moj nadimak Gidra ima malo veze sa čuvenim glumcem Dragomirom Bojanićem, ali više sa Miodragom Stojanovićem, nekadašnjim Ginisovim rekorderom u broju sklekova. Kao član beogradskih „vukova“, trenirao sam kao ludak, radio trbušnjake, pa me društvo prozvalo po Stojanoviću. Oslovljavali su me i, skraćeno Dragi, a neki su to prevodili na šatrovački, pa je ostalo Gidra. Retko ko me je zvao punim imenom, Dragoljub“.

Apostrofirajući šta je najvažnije kada se prvi put dobije poziv u nacionalni tim, Avramović nastavlja:

Reprezentativni uspeh najmlađih je sticanje iskustva igranja na velikim takmičenjima, jer EŠ nije Kadetska ili Juniorska liga. Da razumeju šta znači taj srpski dres koji su obukli, ali i da za godinu, dve, budu spremni da naprave razvojni korak više, odnosno, najbolji od njih završe u juniorskoj selekciji (do 18 godina). Iskreno, svi volimo medalje, ali ako bih birao, da budem peti na EP i odatle dobijemo tri seniora, izabrao bih duplo lošiji plasman, a još više „regruta“ za najbolji tim Srbije jednog dana.“

Ipak, imajući toliko iskustva, relativno mlad stručnjak ne propušta da kaže:

Razlika u pobedama i porazima na tom uzrastu nije ista kao kod starijih generacija. Mora da se pažljivo gaji i pobednički duh, uz rad i talenat. Onda se „beru“ i rezultati. U ovom trenutku bi bilo neumesno da pričam o reprezentativnim ciljevima, biće vremena. I za mene je ovo nova stvar, odgovornost, čast, zadovoljstvo, zna se, kako to već ide u zemlji sa bogatom košarkaškom tradicijom. Imam lepu saradnju sa Nenadom Krstićem, potpredsednikom KSS za mušku reprezentativnu košarku. Eto, nisam ga upoznao kao igrača, ali je odličan na pomenutom mestu. Prozivka je planirana početkom jula, ali smo već odradili neke treninge kada su dozvoljavale klupske sezone. Neki kandidati su prošle godine bili pioniri, koji zbog korone nisu završili prvenstvo, a sad su već uskočili među mlađe kadete. Međutim, ne nedostaje zalaganja, odlučnosti, najkraće, imaju lep stav što je veoma važno za atmosferu.“

Mega Soccerbet/Ivica Veselinov

Avramović je skoro, pa specijalista za rad sa mlađim kategorijama, iako je u Beovuku, kraći period, asistirao u seniorskom stručnom štabu. Na pitanje o specifičnostima, podvlači osetljiv igrački razvoj.

Ovaj posao mora da bude na obostrano zadovoljstvo, uz pretpostavku adekvatnih uslova. Istina je da se igrač postaje na utakmici, a razvija se (i malo postaje) na treningu. Utakmica je kontrola znanja, šta ste do tada uradili. Zaboravili smo da „samo“ da svaki meč i trening ima cenu, a to je razvoj mladog košarkaša. Zamislite da radite jedan elemenat pet dana na treningu, a da ga ne „uvedete“ na utakmici. To bi bilo besmisleno, a ceh se događa, rizik, kao i sve u životu. I nije problem da li imamo talente, pa i ko sa njima radi, ali… Nije isto kada ste ovom poslu posvećeni sto odsto, adekvatno plaćeni, ma jedina briga su vam treninzi sa najmlađima. Na žalost, ima kolega, koji mogu da održe trening dnevno, pa trče da rade „dopunski“ posao, recimo, čuvar parkinga. Da se razumemo, ne potcenjujem ničiji rad, sve cenim, reč je o uslovima da bi se nešto ozbiljno radilo. Naravno, košarka je široko područje, pa morate da se bavite sa još mnogo stvari koje utiču na razvoj. Ali, ne možete da preskočite ono što je elementarno.

Iver ne pada daleko od klade

Velike Megine nade, Nikola Đurišić i Nikola Jović, potiču iz sportskih porodica. Prvi je sin Vesne Čitaković, trofejne odbojkaške reprezentativke i Duška Đurišića, bivšeg fudbalera OFK Brograda, Siona, Lokerena, Apolona… A „mali“ Jović je naslednik Svetlane i Ilije, košarkaško-plivačke kombinacije.

Na pitanje da li sve veći broj stranih pojačanja u našim klubovima ABA lige, ali i u KLS, mlađim kategorijama, može negativno da utiče na nacionalni razvoj, Avramović će:

„Svaki klub ima drugačiji cilj i plan razvoja. Iz mog iskustva, pre svega u Megi, nisam se sretao sa slučajevima da stranci guše mladog igrača, a za druge ne znam. Imam među juniorima Ukrajinca Oleksandra Kobzistija, ali ja to gledam na jedan drugi način. Lepo se priča o radu ovdašnjih trenera, vide ti sa strane „neko“ znanje, emociju, sale, ili prosek godina, kao u Megi (20), OKK Beogradu (19), govorim sad o seniorima, pa požele da dođu, nešto nauče. Kod nas je nekada bila normalna stvar, spoj iskustva i mladosti, a u korist ovih drugih. Ne nikako varijanta sa osam stranaca i četiri klinca, koji će da se koriste za „garbage time“ (kad nije važan rezultat). Nemam ništa protiv da dobar, talentovan stranac deli minutažu, dobro je za konkurenciju u timu i lakše za rad.“

Po sagovorniku je nezahvalno zauzimati stav i o (pre)ranom odlasku ovdašnjih talenata „tamo daleko“.

Sve je od slučaja do slučaja, nema pravila. Nekome ne smeta što ovde ne stigne da se nadogradi i, obratno. Zavisi i od porodičnih planova, da li su košarka ili školovanje u prvom planu. Teško je generalno davati savete, svako je mala – velika ličnost za sebe.

Nije se zakleo da će ceo radni vek provesti sa klincima, ali da uživa i sa pobedama, i sa porazima, Avramović ne krije.

Istina je da sa seniorima imate šansu da napadate neke titule pod punim sjajem reflektora, ali je meni ovo što dugo radim, veće zadovoljstvo. Svake nedelje je poneko od njih „poraste“, u psihičkom i fizičkom smislu, što je najveća trenerska radost. To nema kod onih „matorih“, mada ima i onih koji u pozne dvadesete sazru, tek da bude istinito ono „nikad nije kasno“.

Razgovor sa trenerom juniora Mege i srpske kadetske selekcije ne bi bio kompletan bez dodatka da je, ipak, malo atipičan u „najlepšem sportu na svetu“.

Malo do umereno sam asocijalan, ne krećem se po profesionalnim kuloarima, posebno ne sa sadašnjom generacijom. Nijedan posao nije lak, pa ni ovaj. U životu se sve radi zbog izvesne materijalne zadovoljštine, ali i nekih drugih stvari. Nešto mislim, da će neka sila odozgo, sve videti, pa će nagraditi. Meni je trenerski poziv veliko zadovoljstvo, jedina ambicija mi je da budem što bolji, a na kom nivou, pa, vreme će pokazati.“

Mega Soccerbet/Ivica Veselinov

 

Komentari

Vaš komentar