Minić za SK: Posle EP 2005. hteo da pobegnem iz košarke

Blog ostalo 4. dec. 202010:00 > 10:119 komentara
Podeli:
Milan Minić
SK

Bio je neprimetan na klupi, iako su sa njegovim „zapisima“ počinjali i završavali se časovi pripreme svakog sledećeg rivala, klupskog ili reprezentativnog. Na ovdašnje košarkaške prostore je uveo disciplinu skautinga na majstorsko ambiciozan i moderan način. Ipak, Milan Minić, čovek iz senke mnogobrojnih stručnih štabova, u razgovoru za Sport klub, za sebe će reći da je „samo analitičar“.

Za nekog ko je u svetu ovog sporta mnogo poznatiji po nadimku Slovenac (zbog rodne Ljubljane), najjednostavniji opis posla, kojim se bavio pune četiri decenije, sveo bi se na „snimanje“ protivnika do u „sitna crevca“. Istina, malo drugačije od kolega skauta, koje je tek globalna pandemija nešto usporila da ne špartaju belosvetskim dvoranama.

Povezane vesti

Uz moje ime je uglavnom stajalo „zadužen za skauting“, posebno u nacionalnoj selekciji, nisam nikad reagovao. Ne kažem da je pogrešno, ali je bolje, preciznije reći – analitičar. Uostalom, analitika raznih stvari i karakteristika, u odnosu na mogućnosti svog tima, ključ je svake utakmice.“

Iako je sa prvom trenerskom licencom postao „šef“ tadašnjeg ženskog novobeogradskog tima 22. decembar, bio na klupi svih značajnijih grčkih klubova, vodio juniore PAOK do nacionalne titule, najveći deo karijere je proveo na mestu asistenta.

„Kada si pomoćni trener, jedna od aktivnosti je i skautiranje, kako se to obično naziva. Tako da mi nije tek tako palo na pamet da „izmišljam“ šta bih radio, već je, igrom karijerne sudbine, krenulo nekim svojim tokom.

(Ne)zdravo spavanje

„Tog leta 1998. tokom SP u Atini, radio sam na dva „razboja“. Pripremao sam analitičke izveštaje za reprezentaciju, ali i držao po dva treninga dnevno sa Olimpijakosom. Više nisam znao kad sam za kompjuterom, kad u autu, a kad u sali…. Tih dana, najmanje dve sedmice, u proseku, spavao sam po 45 minuta. Kada se osvoji zlato, sve se zaboravi.“

Dok nije postalo zaštitni znak i preporuka za stepenike, koji su vodili do evropskih i svetskih visina. Teško da je tako nešto bilo zamislivo pre 30-ak godina u jednom malom prestonom klubu.

Počeo sam da se bavim analizom u video (i pisanoj) formi kada sam bio angažovan na klupi IMT. Tradicionalno i takmičarski, gledali smo u leđa Partizanu i Zvezdi, bez obzira na sporadične epizode, ali smo u nečemu bili ispred ligaške konkurencije. Igrači su širom nekadašnje „velike“ Jugoslavije pričali da su jedini imali priliku da se vizuelno upoznaju sa osobenostima igre rivala u napadu i odbrani.

Rodolfo Molina/Euroleague Basketball/Getty Images

U kompjutersko – televizijskoj eri, kada vas, na dnevnom nivou, „gađa“ koliko hoćete sportskih prenosa, a „netom“ se traga kroz vremenske dimenzije, sagovornik kao da je nekad krenuo iz neke srpske Altamire.

„Tada nije moglo da se pogleda previše mečeva na malim ekranima, naprotiv. Nekoliko na sedmičnom nivou, pa i nije bilo lako, ni moguće, da se odatle „skidaju“ podaci neophodni da se rival razotkrije što je više moguće. U to vreme nije još bilo kompjuterske statistike što je, primera radi, otežavalo „skiciranje“ individualnih karakteristika košarkaša. Pa kad se još setim prebacivanja sa video rekordera, prvih (glomaznih) kompjutera, poput praistorije. Sada je lakše uz laptopove, a snimci su postali toliko dostupni, pa sve može da se obradi već sat vremena posle nekog meča. Zahvaljujući razvoju tehnologije, mogao sam tri meča da „sredim“ za sedam sati, a lični „rekord“ mi je 75 minuta po utakmici.

Ni tehnologija u povoju, koja se svodila na par video rekordera, nije sprečila Slovenca Minića da se „nabaci“ tadašnjim aktuelnim svetskim šampionima.

Tuce ljudi u NBA

„U NBA ligi, obično postoje čitavi timovi zaduženih za skauting, po desetak osoba. „Seku“ odbranu, napad, a „čif“ sve objedini i, servira nekom Džeksonu. Nisam supermen, ali ja sam, za potrebe naše reprezentacije, radio sam. Da mi avioni, ne strah od istih, nisu izašli na nos, još bi pomagao. Zbog toga me nije bilo ni na SP 2019.“

„Bio sam spoljni saradnik stručnog štaba nacionalne selekcije te 1991. koja se spremala za Evropski šampionat u Italiji. Dobio sam zadatak da skeniram Španiju i Francusku. Oba video zapisa su trajala po 45 minuta, a Košarkaški savez Jugoslavije me je nagradio honorarom – putovanjem u Rim, gde smo poslednji put kao SFRJ, postali prvaci kontinenta. Da ne budem neskroman, valjda sam barem malo pomogao da se pozlatimo.

Da nisu usledile zlosrećne sankcije, reprezentativni staž onoga kome lakše pogode nadimak nego puno ime, bio bi još duži.

Počeo sam honorarno, ali sam brzo prešao na pun angažman. Tako sam za potrebe seniorskog tima radio više od dve decenije. U periodu od 1995. do 2017. godine, skoro sa svim selektorima, od Dušana Ivkovića, Željka Obradovića, Svetislava Pešića, Duška Vujoševića, zaključno sa Aleksandrom Đorđevićem. Sa Dudom i Žocom u dva navrata. U pomenutom periodu, jedino sam „preskočio“ Dragana Šakotu (SP 2006) i Zorana Slavnića (EŠ 2007).

Uprkos punom košu medalja Plavih, pa Orlova, Minić, ni dan, danas ne zaboravlja košarkaški udarac naciji u pleksus. Nije jedini, iako je proteklo Dunava i Save…

„Košarka je moj životni izbor, ali sam posle EŠ 2005. kada smo bili organizatori, najvećih takmičarskih ambicija, želeo da ostavim ovaj sport. Sve mi se skupilo, hteo sam da nestanem. Kako je samo tada sebičnost pojedinaca pobedila ambiciju. Imali smo sjajne igrače, ma zvezde, ali ne i tim. Kako je samo jedan Bodiroga mogao da se „odrekne“ lopti, ali neki nisu želeli da sarađuju. Bilo je strašno,“ indirektno podseća sagovornik na unutrašnje probleme najboljeg tima, koji se tada, od snova o zlatu, definitivno sunovratio, u četvrtfinalu pomenutog takmičenja, protiv Francuske.

Tehnološki razvoj je posao skautiranja ubrzao, ali ne i olakšao u delu količine informacija. Zamke vrebaju već na prvom koraku.

Sve te „tone“ materijala moraš da pretvoriš u 20–ak korisnih informacija, inače nisi ništa uradio već si samo usporio svoj tim. Ima trenera, poput Dude (Ivković), koji je nepogrešivo odvajao važno od nevažnog bez obzira na „dužinu“ skauting izveštaja. Kao što Željko (Obradović), kada počne igračima da priča o „pet na pet“, mene zaboli glava da sve pohvatam, a kako je tek njima.“

„Čitajući“ pitanje u mislima, Minić nastavlja:

Radio sam sa nekoliko generacija seniora i, nikada nisu nedostajale dve stvari – zvezde i pažnja. Mislim da drugačije nije ni moglo da bude kada su svi selektori sa kojima sam sarađivao bili evropski i svetski autoriteti. Zato su i svi glavni igrači bili maksimalno usredsređeni kada je prezentiran „snimak“ rivala. To je bio karakter tima, najbolji su bili i najpažljiviji prilikom analiza. Mlađi nisu baš shvatali vrednost i važnost tog dela pripreme, sve dok nisu postali iskusniji.

Pionirski koraci skautiranja, u vreme bez kompjuterske statistike, nisu baš bili lagani. Kasnije su baš ti službeni „papiri“ postali sve tačnija baza podataka zbog količine informacija.

Posle deset utakmica prosek ima tačnost. Analitika zapravo uključuje obe strane, rivala, ali i sopstveni tim. Ne samo čiste košarkaške performanse, već i psihološku, tehničku i taktičku pripremu. Ali i saradnju sa prvim trenerom, sprovođenje ideje utakmice…Onda je to pravo, praktično korišćenje „suvih“ podataka koje sam skupio i razvrstao. Realnost sa što više utakmica, a sve manje treninga, pogoduje sve više vizuelnoj informisanosti. Koliko je to lakše ili teže, kada košarkaši sve manje polažu na obrazovanje, već je druga tema.“

Od njegovog analitičkog pristupa u „tami“ neke sobe, mnogo su upadljiviji brojni NBA skauti, naročito kada se u toj ulozi pojave bivša veća igračka imena.

Oni traže potencijale koji mogu da odgovore NBA kriterijumima, prate igrače, a ne igru, mada sličan naziv posla može da zavara. Deo mojih obaveza, tokom skautiranja meča, odnosi se i na mogućnosti pojedinca, ali i još mnogo toga, od karaktersitika tima, igre, pristupa… Evo prostog primera – OI 2016. u Rio de Žaneiru, poraz Srbije od Australije u grupi. Od 16 penala, nijedan pametan, što bi rekli, nismo napravili. Kada posle analizirate, takve stvari ne mogu da promaknu. Ali, kasnije, u nokaut sistemu, kada smo dobili „kengure“, Bogut nije imao nijedno slobodno bacanje pre bonusa, nismo mu dozvolili da „radi“. I takve stvari mogu da se spreme zahvaljujući analizi.“

Na pitanje da li je u dugogodišnjoj praksi naleteo na ekipu kojoj ni „sto lupa“ ne otkriva veći broj slabih tačaka, Minić će:

Koliko god da su ti, sa druge strane jaki, uvek pristupam – kako ćemo da ih dobijemo. Ništa me drugo ne zanima. Teoretski, napad je u prednosti u odnosu na odbrambene greške i daje snagu defanzivi. Isto, teoretski, ne bi trebalo da spremaš odbranu, jer je ona napad na napad, da malo zdravo filozofiram.“

U bogatom radnom kartonu, bilo je mnogo zanimljivih epizoda…

Đorđevići kao sudbina

Prvi trener Milana Minića bio je Bratislav Đorđević u beogradskom Radničkom, a kada je njegov Saša započeo trenersku karijeru, Slovenac mu je bio prvi savetnik u milanskoj Olimpiji 2006. Minić je radio i sa košarkašicama Voždovca, Crvene zvezde, pa u PAOK, Panioniosu, Olimpijakosu, AEK, Arisu, Kelnu, Lokomotivi Rostov, CSKA, Panatinaikosu…

„Igralo se 1997. finale Kupa šampiona, Olimpijakos – Barselona. Trebalo se odbraniti od pik en rola rivala, posebno zbog Đorđevića. Saša bi poveo napad, zastao i „čitao“ šta ćeš da uradiš u bloku, po tome je bio poznat, a nije bio nimalo zgodan. Meč je tako bio spremljen da nije mnogo toga uradio u „piku“. Znao sam, da je pre tog fajnal fora u Rimu bio povređen, pa nam je „pomogao“ da ga rešimo u „piku“. Inače, tokom tog meča, svaki put bih „šapnuo“ Dudi kada će Aito da uzme tajm aut, u proseku 75 sekundi pre nego što bi Španac to uradio. Ponosan sam kako je utakmica pripremljena iz mog sektora „dejstva“, a uz sjajne igrače (Tarlać, Fasulas, Papanikolau, Sigalas, Rivers…), završeno je evropskom krunom.

Milan Minić je već godinu dana zvanično, penzioner, iako svakodnevno, oko podne, „radi“ u „kancelariji“ jednog lokalnog kafića. (Ne)zvanično, ne bi odbio neku „nepristojnu“ klupsku ponudu. A dotle…

Ne mogu bez košarke. Odaberem utakmicu koja me zanima i, gledam trenerski, a ostale sa navijačkom glavom. To je sport jakih individualaca, svako sa svojom rolom, većom ili manjom. Trenerski, ne zapostavljaju se ni „vodonoše“, da bi partija bila što bliže perfekciji. Nikada neću zaboraviti jednog Tomića, dok je igrao, zvali smo ga „vatrogasac“ odnosno najbolji šesti igrač u tadašnjem Olimpijakosu. Za evropske i nacionalne titule, nije bilo nevažnih na parketu.

 

 

 

 

Komentari

Vaš komentar