Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Australian Open
ATP
WTA
Wimbledon
Roland Garros
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Neverovatna lakoća komunikacije, večiti optimista, provereno nabacuje osmeh sagovornicima, onima od sedam, pa do 77. I, ništa bolje ne zna da radi od košarke, malo više od pet decenija. Za njega ova igra nisu samo „znoj, krv i suze“, taman mu lepili da je „onaj za pravljenje atmosfere“. Zna Miroslav Nikolić (65) da su ga štosevi, pa i na njegovu malenkost, koštali „akademske“ karijere pod obručima, ali neće drugačije.
Bio je solidan klupski plejmejker u drugoligaškom rangu bivše Jugoslavije, one od Đevđelije do Triglava, koja je osamdesetih godina prošlog veka, imala najjaču evropsku A ligu. Toliko jaku da je u pomenutoj dekadi „dala“ četiri kontinentalna (klupska) šampiona (Cibona i eks Jugoplastika po dva puta). U trenerskom „si viju“ je upisao one najjače (Partizan, Crvena zvezda, Budućnost), na preostaloj teritoriji SFRJ. Ima pun kofer reprezentativnih medalja, ali u selektorskoj senci, sa izuzetkom mlađih kategorija. Već drugu sezonu, kao jedan „običan“ trener pokušava da probudi Vojvodinu. Nije da mu ne ide, nije on od takvih.
Povezane vesti
„Ne žalim se, to ne bih bio ja. Meni nekako uvek zapadne da podižem i organizujem neki klub. Tako je i sa Vojvodinom, od koje bih da napravim ono pravo, dostojno istorije od 73 godine. Naravno, uz pomoć gradskih struktura. Kada se osvrnem na karijeru, Novi Sad je srećan grad za mene. Tu sam sa bivšim BFC stigao do finala šampionata, sa juniorskom selekcijom postao prvak sveta, hoće me… E, sad, nadam se da će nešto biti i od Vojvodine. Ovaj grad zaslužuje klub u ABA ligi. Ali, potrebno je vreme,“ podvlači Nikolić u razgovoru za Sport klub.
Najatraktivnije trenersko ime u domaćoj KLS, odlično zna da je baš vreme najdeficitarnije u poslu kojim se bavi.
„Svi bi rezultate preko noći, a to ne može da garantuje ni najveći budžet na svetu. Prethodno sam radio u beogradskom Dinamiku, bile su potrebne tri godine da bismo svojevremeno zaigrali u ABA 2 ligi. A Vojvodina je klub koji se tek razvija, ali ide pravom stazom u gradu koji voli košarku. Cilj mi je da od lokalnih, igrača sa područja Vojvodine, a trenutno ih je desetak iz Novog Sada, napravim respektabilnu ekipu.“
Prošle sezone ste bili jedni od retkih bez stranih pojačanja, što nije slučaj u tekućem prvenstvu.
„Pljuvao“ Piksija zbog Mitrovića
„Više volim sportove gde ima duela, ali Novak Đoković ne može da se ne voli. Ne samo što je bez premca najbolji svetski teniser, već i veliki patriota, najbolji ambasador… Ali, ko još može bez fudbala u ovoj zemlji, pogotovo kada reprezentacija igra za odlazak na SP, kao nedavno u Lisabonu, protiv Portugalije. „Pljuvao“ sam Piksija Stojkovića u prvom poluvremenu, ma sve dok nije ubacio Aleksandra Mitrovića. Kao da me je bog slušao. Kakav osećaj za gol ima taj momak, uh… Da je igrao od prvog minuta, ne bi postigao jedan, nego dva pogotka.“
„Imam samo jednog, Amerikanca Nikolasa Nila (98. godište), plejmejker, nema ih na našem tržištu. Uostalom, ne možeš bez ozbiljnog stranca da napraviš bolji rezultat, to je preduslov da se boriš za plasman u ABA ligu. Nije to negacija onog što zagovaram, što više domaćih košarkaša, ali moraš da pomiriš vreme, igrački razvoj, sportski cilj. Nisam ni nerealan, moje ciljanje prve regionalne lige, teško je ostvarivo na kraju sezone. Ali, takmičarski je da želim maksimum, prvo mesto u ABA 2, pa još da izbacimo najslabijeg srpskog predstavnika iz „jadranske“ elite. Ali, stvarnost su i povrede, kovid, koji kvare solidnu selekciju, pa je fokus prva ili druga pozicija (KSL), ponovo „drugoligaška“ ABA, ali i pronalaženje generalnog klupskog sponzora.“
Nikolić je uspeo da stigne da po dva puta „zaludi“ različite uprave večitih, ali i Budućnosti, počne od „nule“ u Kragujevcu ili Novom Sadu, ma sve i svašta preturi preko glave…
„Nigde nisam, da ne kažem čime, zatvarao vrata. I uvek imao na umu, jedino se u sportu i seksu, ne računa minuli rad. Šta je bilo, bilo je, uvek si na novom početku. Sa izuzetkom Partizana i Crvene zvezde, većina klubova me je zvala da nešto napravim. A sad ću nešto da kažem, uopšte me ne zanima, da li će da zvuči (ne)skromno, kada bih napravio pomak, odjednom, svi su bili zaslužni, a u takvim situacijama, ne guraju se igrači. Pošto su svi „doprineli“, obično sam pakovao kofere i, odlazio. Često bi isti zvali i kada bi klub tonuo. I, tako je proticao život. Igrao sam 21, trener sam 31 godinu i, ne znam ništa drugo da radim.“
Ne zna ni da ćuti, ili baš neće. Tek da oni što „skupljaju“ materijal o njegovoj malenkosti, mogu da likuju.
„Da sam zaradio kao neke moje kolege, sigurno ne bih ovo više radio. Ova nervoza, skakanje kraj aut linije… Ne, ne, nisam umoran od košarke, već od kojekakvih priča. Da li je potrebno da u svakom razgovoru naglasim da kod kuće imam 20-ak medalja. Ili kada počnu da se čude neki, koji dugo rade u inostranstvu, tipa: ‘Joj, pa kako radite, a ne primate platu redovno.’ Kao da se nisu ovde rodili, kako su samo brzo sve zaboravili. Burazeru, ovo je Srbija, sve je propalo, mislim na finansije u sportu, ali se i dalje stvara, trenira… Voleo bih da se nađe neki modus klupskog finansiranja, ne brinem za večite, već ostale. Pa, mladi košarkaši moraju negde da se razvijaju, pre nego što odu u Zvezdu, Partizan, koji ih sada uzimaju skoro džabe. Kako će relativno mali klub da živi i preživi u vremenu nestrpljenja. Kakav crni olimpijski (četvorogodišnji) ciklus, sve hoće za godinu, ako imaš sreće, dve. Niko još nije napravio tim za sezonu. Pa, gledajte crveno-bele koliko godinama ulažu da bi eventualno ušli među osam najboljih evroligaša.“
Sin u klin, tata u ploču
„Ceo život sam u jednom dinamičnom, ma najlepšem sportu na svetu. Radim ono što volim, a puno više je plaćeno od poslova običnih ljudi. Mada, pare nisu prioritet, već i druženje sa jednim Željkom Obradovićem, Dejanom Bodirogom ili Draganom Tarlaćem, čega ne bi bilo da nije košarke. Ali, mnogo me je odvojila od dece, ćerki Mine (29) i Teodore (18), malo manje od sina Alekseja (13), koji je „mega“ čudno dete. Trenira košarku, kaže da ne bi kod večitih, jer se i u Megi dobro radi. Ne mešam se. Kao i za koga će da navija. On je zvezdaš, a ja kao partizanovac, barem kada gledamo srpski fudbalski derbi na stadionu. Kao košarkaški trener, navijam za klub gde radim. A pošto sam bio i u Partizanu i Zvezdi, nije zgodno da ih gledam uživo, bolje na televiziji, uz želju da imaju što više pobeda u evropskim takmičenjima.“
Srpskoj košarci svašta počinje da nedostaje. Da ne apostrofiramo ono hronično (novac), na šta su se adaptirale desetine generacija. Malo teže kada ima sve manje kvalitetnih (domaćih) organizatora igre, klasičnih centara, ili načina „školovanja“ mlađih kategorija, koje se satiru rezultatima. Očigledno, nešto se dešava i sa strukom, na koju je košarkaška „sekta“ s pravom bila ponosna.
„Da objasnim mlađim kolegama, mogu to da kažem, jer sam na zalasku. Imali smo desetak trenera koji su sve živo osvojili, bili (i jesu) imena u Evropi, svetu… Ali, nisu radili jednu mnogo važnu stvar – nisu pravili trenere, ne mora naslednike, to je mnogo zahtevnije i neizvesnije. Nisu prenosili znanje, iskustvo, bili su sebični na neki način. Ja sam uvek gledao da moji asistenti nešto konkretno rade, korisno za karijere, ekipe… Posebno kada sam odlazio iz neke sredine. Nije Milovan Bogojević slučajno odveo crno-bele na fajnal for 1998. kada sam se razišao sa Partizanom. Nešto sam ostavio i za Miodraga Rajkovića, Dragana Trivana, Branka Maksimovića, Darka Rusa, Nikolu Markovića, ili Dejana Mijatovića… Nema vrhunske košarke, bez vrhunskih stručnjaka, koji se „prave“ kao i košarkaši. I mojim mladim kolegama je neophodna podrška i poverenje. Jer, trpiš rezultatski, ako praviš igrača. Pa, i kada dođu ovi naši iz inostranstva, zar domaći moraju da slušaju ono: ‘Ovde se ništa ne radi.’ Jok, kod njih se samo ozbiljno da radi. Logično, ne čine svi to, ali…“
Kada se takne u struku, i ono malo „brane“ kod sagovornika Sport kluba, pada…
„Sa druge strane, ne možeš na početku trenerske karijere samo da misliš o klupama večitih rivala. Moraš nešto i da uradiš, a ne da ti se samo mota po glavi: ‘Što nisam u Partizanu ili Zvezdi.’ Moj besplatan savet – mnogo rada i više strpljenja. Kao što me nervira kada se bira selektor A reprezentacije. Svaka čast legendama, ali, to je već stvar Saveza, napravite i listu sa imenima perspektivnih stručnjaka, koji rade u Srbiji. Barem da figuriraju kao kandidati, pa izaberi Karija Pešića ili ranije Željka Obradovića. I to je neka vrsta podrške za trenerski rad, razvoj, napredak. Tako ih „napališ“ da izgaraju na trenerskom poslu.“
Vrtimo se oko seniorske reprezentacije, koja ne u najboljem, ali sasvim solidnom sastavu nije letos izborila odlazak na OI. Silom (ne)prilika na relaciji FIBA – Evroliga, neki novi sastav sa novim selektorom, polovično je startovao u „prozorskim“ kvalifikacijama za SP. A iz ugla onog koji je u dva navrata, skoro deceniju bio u seniorskom stručnom štabu.
„Da nije Čovića, Zvezda ne bi postojala“
Na opasku da su Miodrag Ražnatović, siva eminencija Mege i Nebojša Čović, predsednik Crvene zvezde, poslednjih godina bili više od zaštitnih znakova srpske košarke, stiže sledeći odgovor:
„Ne slažem se sa Miškom, ali je 13 igrača Mege završilo na draftu ili u NBA. To je više od 12 nekadašnjih prvotimaca NBA. Znači, ne moraš da igraš za večite, da bi stigao u najjaču ligu sveta. Onda, Ražnatović je najbolji evropski menadžer, koji mnogima nađe posao, pa nije ni važno u kakvim sam odnosima sa njim. Napravio je stabilan klub, kojeg istina ne zanimaju titule, već da se klinci pokažu. A to ne mogu u Partizanu i Zvezdi, koji moraju da jure rezultate. Da nije Čovića, Zvezda ne bi postojala. Moram da budem i malo ličan. Kada sam bio zaražen koronom, Nebojša se raspitivao za moje zdravlje i poslao mi lekove. Neki mnogo bliži meni, ni telefon nisu okrenuli. U profesionalnom smislu, mislim da Srbija zaslužuje dva evroligaša, večite rivale, nisu ni Grčka, ni Turska bolji od nas. Kao što bi jedna Mega, čačanski Borac ili FMP mogli da igraju i u KLS, ne samo u regionalnoj ligi. Bilo bi dobro za ovdašnji basket.“
„Naslušao sam se onog: ‘Lako smo potrošili Igora Kokoškova.’ A da je bio neki „ovdašnji“ trener, posle poraza od Italije, ma svi bi ga razapeli… Da vam kažem nešto, on je sto odsto zaslužio da bude selektor, ali… On je emotivno „oštećen“, ne oseća pripadnost Srbiji, dečko više od dve decenije živi i radi u SAD, da ne pominjem njegove ranije reprezentativne (evropske) angažmane (Gruzija, Slovenija). Posle poraza od Italije, delovao mi je „mrtav, hladan“, a mi svi da se izbodemo nožem. Sigurno mu nije bilo svejedno, ali ništa nije moglo da se primeti na njemu. On je „hladan čovek“, zato i može da radi u NBA. A mi samo „pišemo“ pobede i, ako može stalno zlata. Jeste, bilo je ludo dobrih generacija, navikneš narod na najsjajnija odličja, ali i iritiraš rivale. Svaka medalja je „okej“. Kao što smatram da je Svetislav Pešić idealan izbor da ponovo radi sa najboljom selekcijom. Ima znanje, iskustvo, a i mi svi ostali, iz branše, tu smo da mu pomognemo. Dopalo mi se što gleda i mečeve KSL, dolazio je i u Novi Sad („Muto, ti uvek imaš nekog igrača“). Ali, moramo da imamo na pameti da dolazi i vreme podmlađivanja najboljeg tima. Reprezentaciji želim sve najbolje, ali za tim kormilom je sve tako jednostavno teško, imaš ili nemaš uspeha, to je poenta.“
Asistirao je Obradoviću kada je A selekcija, u drugoj polovini devedesetih prošlog veka bila evropski i svetski šampion, olimpijski vicešampion… Sa mlađim selekcijama SCG osvajao kontinent (2006) i svet (2007). Uzaludno očekivao da će postati seniorski selektor, odbio 2008. da bude pomoćnik Dušanu Ivkoviću („Valja sam dovoljno mator da budem prvi trener“), ali identičnu ulogu prihvatio 2014. godine.
„Pitate zašto sam to uradio? Pa, Dudi nije trebalo da se pomaže, dok me je Saša Đorđević zvao, a Željko je asistirao da to prihvatim. Tako je došlo do saradnje. Kada već pričamo o reprezentativnim angažmanima, mene nikada ne bi postavili da vodim mladu ili juniorsku selekciju da nije reagovao Dragan Šakota, koji je bio selektor 2006. na SP. Nečije obrazloženje je bilo da nikada nisam radio sa klincima, kao da nisam dovoljno stručan za tu vrstu posla. Nije direktno rečeno, ali se čitalo između redova. Mnogi nisu verovali ni u tu generaciju (Raduljica, Mačvan, Marjanović, Marković…), eto, „omaklo“ se, pa su bili svetski šampioni, tukli Amerikance.“
Kratak za nacionalnu penziju
Nikolić je bio nacionalni šampion sa Partizanom (1997) i Budućnošću (1999,2000), mladu selekciju SCG odveo do evropskog (2006), a juniorsku reprezenatciju do svetskog trona (2007). Kao prvi asistent seniora, tokom mandata, prvo Obradovića, pa Đorđevića, osvojio je dva zlata (EŠ 1997, SP 1998) i tri srebra (OI 1996, SP 2014, OI 2016).
„Imam pun koš medalja, ne i nacionalnu penziju, jer se u mom poslu to računa samo ako si glavni seniorski šef. Znam i neke iz sveta sporta, da im ne pominjem imena i prozivam ih, a nemam nameru, koji imaju penziju, a ni pola medalje nisu uzeli. Takva je zakonska uredba, pa nisam urgirao ni kod nekih poznatih komšija. Inače, politika me ne zanima, već samo da li narod može dobro da živi.“
Muta Nikolić je radio u 14 klubova, čak u šest je „obrnuo“ krug po dva puta (Radnički Kg, Partizan, Budućnost, Crvena zvezda, Dinamik, Vojvodina)…
„U rodnom Kragujevcu sam želeo da ostavim košarkaški pečat kada sam se vratio pre 12-ak godina. Ne mogu da zaboravim da smo igrali na jednu loptu za plasman u Evroligu, ali i poraz u Laktašima, promašena slobodna bacanja Terika Vajta, loše suđenje… Morao si da budeš bolji za 20 razlike od večitih, pa da im razbiješ koncepciju. Bilo je – šta će, bre, oni (Radnički) u Evroligi. Ali, klub nije mogao finansijski da se održi, pa su ostale (lepe) uspomene i nekoliko bivših i sadašnjih reprezentativaca (Birčević, Kalinić, Jović). Pomenute nisu smatrali reprezentativnim potencijalom, ali su se kod mene afirmisali, otišli kod večitih, pravili međunarodne karijere. Govorio sam, pola u šali, pola u zbilji, kada smo u Riju osvojili olimpijsko srebro, da su se čak sedmorica, što igrača, što članova stručnog štaba, košarkaški rodili u Kragujevcu. Zato više volim „nemanjiće“ nego „punišiće“. Kada sam prvi put preuzeo Budućnost, prve sezone, jedini igrač sa strane je bio Topalović. Za onaj rekordni niz od 47 pobeda, bilo je pojačanja (Tomašević, Topić, Kuzmanović, Brkić, kasnije Rakočević), uz „lokalce“ (Bulatović, Radonjić, Pajović, Šćepanović). Ostao je žal za neodigranim polufinalom tadašnjeg Kupa Saporte, kada smo prvi meč izgubili 12 poena razlike u Trevizu, od Obradovićevog Benetona, a zbog početka bombardovanja SR Jugoslavije, nikad nismo odigrali revanš. Ili učešće u četvrtfinalu Evrolige. Uprava je želela igranje u najjačem međunarodnom takmičenju, stabilan klub, košarkaški centar… U Podgoricu sam se vratio i 2004. godine, kada je tim podmlađen, a opet zasijao jedan Vladimir Dašić. Kažu da je Budućnost specifična sredina, ali mislim da sam ih dobro skenirao. Poznat mi je taj njihov mentalitet, moj otac je poreklom sa Cetinja, a majka sa Žabljaka.“
Sa večitima opet drugačije iskustvo.
„Kada sam prvi put došao u Humsku 1996, vukli su se „repovi“ iz mog prethodnog kluba BFC, koji je posle vođstva od 2:0 u finalu plej ofa, protiv istih, izgubio sa 3:2. Šta se sve nije pričalo, mnogo gluposti, počev od one da sam „prodao“ to finale. Pa da jesam, nikada ne bih seo na klupi onih koji su navodno platili. Došao sam na nasleđenu selekciju (Žeravica), u kojoj je najstariji bio Tomašević. Bila je to zapravo najmlađa „bela“ ekipa (Drobnjak, Lukovski, Brkić, Čubrilo), naravno bez stranaca, koja je za dve sezone zaigrala na fajnal foru Kupa šampiona (1998). Istina, otišao sam zbog niza evropskih poraza, ali, valjda sam napravio bazu za kolegu Bogojevića. Povratak bi nazvao – „nije bilo vreme za mene“. Partizan je te 2017. bio pomalo u rasulu sa jedva 300.000 evra budžeta, a od jeftinih igrača morao sam da pravim kakvu, takvu selekciju. Kada sam otišao, zaradili su od nečije prodaje, pa ni to nije bio moj pucanj u prazno. U Zvezdu su me doveli kao „ispomoć“ da ne ispadnu iz lige (2001, pa 2002). Tadašnja uprava nije dozvolila da pravim bilo kakvu igračku selekciju, pa su angažovali Zmagoslava Sagadina, ma ne bunim se.“
Inostrani angažmani Miroslava Nikolića, vezani su za Grčku i Rusiju.
„Zaboravili ste Maribor, mada kada sam tamo igrao, pa počeo trenersku karijeru, Slovenija je još bila deo SFRJ. Sa mnom na klupi, a bio sam početnik, najslabiji član tadašnje B lige, koja je imala istočni i zapadni deo, uspeo je da izbegne selidbu u republički rang. Sa Saratovim (Autodorožnik), bilo 28 utakmica i 21 pobeda, a u narednoj sezoni deset trijumfa, ali sam otišao jer su upali u finansijske probleme i, ostali mi dužni. U grčki Apolon sam stigao kada su već nanizali sedam poraza i bili „viđeni“ za ispadanje. Igrali smo protiv PAOK od koga je i Željkov Panatinaikos, te 2003/04, znao da izgubi sa 17 razlike. Da skratim, izborili smo opstanak, a ja tražio „jači“ ugovor, da bi uprava vratila Darka Rusa. Uvek sam u karijeri imao finansijski dobre ugovore.“
A koliko je dobra, barem drugačija košarka u poslednjih desetak godina u odnosu na period kada ste počinjali trenerski posao?
„Sve je fizički snažnija, brža, posebno u napadu, koji se često završava u petoj sekundi. Igra se daleko veći broj utakmica, skoro svaki drugi dan, pa i Vojvodina odigra po dve utakmice nedeljno. Ako ćemo o elitnim klubovima, cela Evropa je neka vrsta NBA poligona, odnosno škola da neki Amerikanci proigraju i kasnije, produže u najjaču ligu sveta. Ima i obrnutih slučajeva, kao što je naš Bogdan Bogdanović. Više nema mnogo ni taktičkog nadmudrivanja, ni demonstriranja individualnih sposobnosti. Tako je, kako je.“
Isakov me „kupio“ za ceo život
„Moja desna ruka u Vojvodini je Miloš Isakov. Na prvu loptu, običan mladi trener, koji je počeo karijeru u Veterniku. Ipak, jednom kratkom pričom me „kupio“. Majka mu je poznati novosadski kardiolog, a i on je završio Medicinski fakultet, sa prosekom višim od devet. Kada je diplomirao, samo je majci rekao: ‘Pokazao sam ti da mogu da polažem sa boljim ocenama od tebe, ali ne bih da budem lekar, već košarkaški trener’.“
Kako u svemu tome može da prođe srpska košarka?
„Nema zime, iako nije idealno. Talenata ima i, biće ih. Nema para za mnoge klubove, ali mora da ima za reprezentativne kategorije. Seniorska selekcija je uvek bila i odskočna trenerska daska sa izuzetkom Željka Obradovića, koji je imao tri evropske klupske titule, kada je seo na tu klupu. U ovom sportu sve pratim od 1969. godine. Kada je sa igračke scene silazio Krešimir Ćosić, kukali smo da je gotovo, a uvek je dolazila neka nova generacija, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u Srbiji. Mi smo igrački jaki, ali ne može put da bude samo zlatom popločan.“
A vaša karijera kada se osvrnete?
„Najviše sam ponosan na one u koje sam verovao i davao im šansu (Marković, Jović, Kalinić, Marjanović), i dan, danas, navijam za njih. Na početku takvih „operacija“ nije bilo lako. Trpeli su rezultati, nizali se porazi, ponekad i publika vređala. Drago mi je što sam bio tvrdoglav, terao svoje. Uvek sam znao ko može da bude veliki, a ko „samo“ klupski igrač. Nije bilo ni jednostavno da stalno balansiram između korektnih rezultata i guranja nekih klinaca. To i danas radim u Vojvodini, ne menjam se.“
Nema promena ni kada je u pitanju (ne)ozbiljnost?
Bez scene ne može da živi
„Da pobegnem od košarke u penziju?! Ma, nikada. Biću pod obručima dok sam živ. Kada više ne budem trener, mogu kao savetnik, to sam već probao u Dinamiku, pre nekoliko godina. Mada, teško mogu da preživim kada se ne „lomi“ rezultat. To najviše volim. Nikada nisam imao tremu, bez obzira koliko je važna utakmica, samo me želudac malo „zabridi“… Zapravo, ja volim košarkašku scenu, treba to izdržati. Neki ti aplaudiraju, neki te vređaju. Ne smeta mi, pa ljudi su kupili karte, ne mogu svi ni da te hvale.“
„Po prirodi sam fazondžija, a nekada me je skupo koštala želja da opustim igrače, naročito uoči važnih duela. Ne možeš ni kao robot, samo kažem onako kako jeste. Nisam diplomata, ni demagog, niti me istina pogađa. Nisam ni trener sa aktovkom, niti iz udžbenika. Vodim utakmicu na osećaj, pustim igrača da igra ako ga je krenulo. Možda sam neozbiljan što moj sastanak sa košarkašima traje do pola sata, a ne dok ne zaspu. I dalje, kao kada sam „plejmejkerisao“, sve vidim u sekundi, ali i pratim pod obručima.“
