Najbolje levo krilo planete

Blog ostalo 5. apr. 20218:00 > 14:561 komentar
Podeli:
RSS

Pre tri godine, 5. aprila 2018. sa ovog sveta je otišao nekadašnji rukometni as Branislav Pokrajac, koji u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka nosio epitet najboljeg levog krila naše planete.

Čovek koji je kao reprezentativac Jugoslavije osvojio zlatnu olimpijsku medalju (u Minhenu 1972.) i dve bronze na svetskim šampionatima (u Francuskoj 1970. i DDR 1974.) ostao je zapamćen i kao sjajan rukometni stručnjak. Pod njegovom selektorskom palicom su tadašnji naconalni ’Plavi’ stigli do titule olimpijskih šampiona na Igrama u Los Anđelesu (1984) i bili viceprvaci sveta na turniru u SR Nemačkoj, održanom dve godine ranije.

Povezano

Poslednji uspeh sa reprezentacijom ostvario je kao trener selekcije SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu, čiji je domaćin 2001. godine bila Francuska. Pokrajac i članovi državnog tima ondašnje male Juge vratili su se sa tog šampionata sa bronzanim medaljama.

Kao trener je radeći u klubovima vodio Crvenu zvezdu, Dinamo iz Pančeva, Partizan, Lovćen, Porto, Sporting i pariski Kretej. Sa njim na klupi Porto je 2001. i 2003. godine postao šampion Portugala, a u Pokrajčevoj biografiji je ostalo zapisano da je trenirao reprezentacije Španije (1985), SAD (1988), Egipta (1999) i Katara (2003-2005.). Stekao je reputaciju strpljivog i metodičnog rukometnog stratega koji je u svom radu praktično primenjivao najviša naučna dostignuća u savremenom sportu.

Ovaj rukometni as, rođen 27. januara 1947. u Beogradu, 180 puta je nosio dres sa šest buktinja i dva puta (1974, 1975) kao igrač imao tu čast da nastupi za reprezentaciju sveta (odnosno tim IHF). ’Kraja’ je posedovao osobine koje su mu omogućile da stigne do pozicije najboljeg levog krila sveta. Bio je izuzetno brz, taktički potkovan i sjajan u prijemu i predaji lopte, a njegovi skokovi najčešće su se završavali preciznim šutevima za koje protivnički golmani jednostavno nisu imali rešenja.

Bogata iskustva iz rukometa preneo je na profesorsku katederu. Kao 24-godišnjak je stekao diplomu na Fakultetu za fizičku kulturu, šest godina kasnije postao je magistar, da bi 1983. uz njegovo prezime stajala titula doktora, koji je kao temu za svoj najviši naučni rad, naravno, izabrao rukomet. Kao profesor rukometa je radio na državnom Univerzitetu u Novom Pazaru i Višoj školi za sportske trenere Beograd, a kao ovlašteni predavač EHF i IHF držao je seminare u mnogim zemljama. Iza njega su ostale i dve objavljene knjige. Prva, “Kako smo osvojili zlato”, posvećena je trijumfu jugoslovenskih rukometaša na Olimpijskim igrama u Minhenu, dok je druga “Moje trenersko iskustvo” želela da upozna zainteresovane čitaoce sa Pokrajčevim saznanjima stečenim tokom bavljenja trenerskim poslom.

Junak naše priče je rukomet počeo da igra u V beogradskoj gimnaziji, a prvi klub čiji je dres obukao bio je 1964. godine ORK Beograd. Talentovani ’Kraja’ je bio primećen od ljudi iz Crvene zvezde gde je uskoro izrastao u ključnog igrača tima koji je šezdesetih godina XX veka uglavnom završavao šampionate SFRJ na sredini tabele. Branislav je, i pored činjenice da se ’crveno-beli’ nisu borili za vrh tabele, svojim dobrim igrama postao interesanatan selektorima, pa je već 1967. zaigrao u plavom dresu na svom prvom velikom takmičenju – Svetskom šampionatu u Švedskoj. Nakon odličnih igara u grupoj fazi šampionata Jugosloveni su u četvrtfinalu eliminisani u dramatičnoj utakmici od Danske (14:13) tako da je 20-godišnje levo krilo selekcije sa Balkana moralo da čeka neku novu priliku da sa Svetskog prvenstva donese medelju.

Njoj se radovao na narednom šampionatu održanom 1970. u Francuskoj. Do prve medalje na prvenstvima sveta naši rukometaši su došli nakon što su u meču za treće mesto deklasirali Dansku sa 29:12, pa je tako Pokrajac na kraju svog drugog nastupa na Mundijalima imao to zadovoljstvo da stoji na najnižoj stepenici pobedničkog postolja sa bronzanim odličjem. Sada već najbolje levo krilo Jugoslavije je pomenilo klupske boje, prihvativši ponudu pančevačkog Dinama. Ova ekipa je 1970. okončala takmičenje u prvenstvu države kao vicešampion iza u to vreme neprikosnovenog bjelovarskog Partizana, da bi dve godine kasnije, 30. novembra 1972. na svom parketu odmerila snage sa banjalučkim Borcem u finalu Kupa SFRJ. ’Kraju’ i njegove klupske drugove su te večeri sekunde delile od osvajanja trofeja, ali je banjalučki tim u završnici uspeo da izjednači rezultat i zatim boljim izvođenjem sedmeraca stigne do trijumfa.

Taj neuspeh u finalnom meču nacionalnog Kupa ipak nije mnogo pogodio budućeg profesora s obzirom na to da je nekoliko meseci ranije sa reprezentacijom na olimpijskom turniru u Minhenu ostvario najveći uspeh u igračkoj karijeri. Izabranci selektora Ivana Snoja i trenera Vlade Štencla su se izuzetno dobro pripremili za nastup na prvom takmičenju rukometaša na Olimpijskim igrama i nisu skrivali ambicije da se iz glavnog grada Bavarske vrate sa zlatnim medaljama.

Na startu takmičenja u Grupi D, Pokrajac je 30. avgusta 1972. u pobedi nad Japanom (20:14) postigao četiri pogotka, da bi tri dana kasnije u važnom trijumfu nad Mađarima (18:16) pružio sjajnu igru u odbrani i dva puta zatresao protivničku mrežu. Bodovi iz duela sa Mađarima preneseni su u polufinalnu grupu, gde je pred budućim olimijskim šamponima najpre poklekla selekcija domaćina turnira (24:15) u utakmici u kojoj je levo krilo pančevačkog Dinama bilo četvorostruki strelac. O plasmanu u finale odlučivao je 8. septembra susret sa sjajnom reprezentacijom Rumunije u kojem su dominirale odbrane, pa je viđen veoma mali broj pogodaka. Nijedan od rivala nije uspevao da stvori osetniju prednost zbog čega je pitanje pobednika rešeno u završnici susreta u kome su naši rukometaši stekli zalihu od tri gola. Strelac poslednjeg, 14. gola za ’Plave’ bio je Branislav Pokrajac, a na kraju je na semaforu stajao rezultat (14:13) koji je omogućio selekciji iz Titove države da bude akter završnog meča minhenskog rukometnog turnira.

Tog 10. septembra, umesto očekivanog nadmetanja sa Sovjetskim Savezom, poslednja prepreka na putu ka olimpijskom Olimpu bila je reprezentacija Čehoslovačke. Rukometaši sa Bakana su furiozno započeli utakmicu i pitanje pobednika praktično rešili već u prvom poluvremenu. Uz najboljeg strelca Milana Lazarevića (postigao šest golova) ključni čovek ovog trijumfa bio je upravo ’Kraja’ koji je majstorski presecao napade Čehoslovaka i zatim u kontrama punio njihovu mrežu. Ostalo je zapisano da je istorijskoj pobedi (21:16) doprineo sa četiri gola, a po završetku finala je sa zlatnom medaljom na grudima na najvišoj stepenici pobedničkog postolja slušao himnu “Hej Sloveni”. Bio je to vrhunac igračke karijere nekadašnjeg učenika V beogradske gimnazije, ali i zlatni trenutak jedne briljantne generacije jugoslovenskih rukometaša čiju su startnu sedmorku činili: golman Abas Arslanagić, krila Branislav Pokrajac i Miroslav Pribanić, pivot Nebojša Popović, te bekovi Hrvoje Horvat, Milan Lazarević i Đorđe Lavrnić.

Sjajni nastupi na olimpijskom turniru lansirali su Pokrajca među svetske rukometne zvezde, tačnije na poziciju najboljeg levog krila naše planete. Želeo je, baš kao i njegovi drugovi iz reprezentacije, da tituli olimpijskih pobednika doda i epitet svetskog šampiona, a prilika za ispunjenje ove želje ukazala se na Mundijalu održanom u februaru 1974. u tadašnjem DDR. Iako su u polufinalnoj grupi savladali Sovjetski Savez sa 18:15 naši reprezentativci su zbog poraza od selekcije domaćina (19:17) ostali bez plasmana u finale. U borbi za treće mesto bili su bolji od Poljaka (18:16), pa je tako Branislav na svom  trećem i poslednjem nastupu na Svetskim šampionatima morao po drugi put da se zadovolji medaljom bronzanog sjaja.

Sad već 29-godišnji Pokrajac otputovao je 1976. na svoje druge Olimpijske igre koje su se tog leta održavale u Montrealu. Tim koji je predstavljao kombinaciju junaka iz Minhena i novih svežih snaga pokušao je da u ovom kanadskom gradu odbrani titulu olimpijskog šampiona osvojenu četiri godine ranije ali u tom nije uspeo. Poraz od selekcije SR Nemačke (17:18) izbacio je ’Plave’ iz borbe za medalju. Turnir su na kraju okončali na razočaravajućoj petoj poziciji, čime je bio označen i odlazak velikog igrača ’Kraje’ sa međunarodne scene. Teško da je u tom trenutku mogao i pomisliti da će, nakon samo osam godina, na još jednom turniru održanom na američkom kontinentu kao selektor odvesti reprezentaciju svoje zemlje do olimpijskog trona.

Po završetku igračke karijere ostao je u rukometu posvetivši se trenerskom poslu. Vrlo brzo je dobio šansu da kao selektor vodi najbolju reprezentaciju Juge i malo je nedostajalo da već na debiju sa svojim izabrancima osvoji 1982. godine titulu svetskih šampiona. Pokrajac je na turnir, čiji domaćin je bila SR Nemačka, odveo tim koji se nije ubrajao među favorite za zlatnu medalju, pa, ipak, njegovi izabranici su usepli da stignu do finala u kome ih je 7. marta u Dortmundu čekao Sovjetski Savez. Bila je to dramatična utakmica u čijoj su završnici rukometaši sa Balkana bili na korak od podviga. Međutim ’Zbornaja komanda’ je ipak uspela da izjednači rezultat (23:23) i tako odvede ovo dramatično nadmetanje u produžetke u kome je presudilo veće iskustvo sovjetskih rukometaša (30:27). Nekadašnje vihorno krilo je na prvom velikom takmičenju položilo selektorski ispit ali je ostao žal za propuštenom prilikom da se uzme svetska kruna.

Dve godine kasnije Pokrajac i njegovi momci su, zbog bojkota zemalja tadašnjeg istočnog bloka, otišli na Olimpijske igre u Los Anđeles kao prvi favoriti za zlatnu medalju. Ipak tu ulogu je trebalo opravdati na parketu, a na startu u susretu sa Islanđanima osvojen je samo bod (22:22). Usledile su pobede nad Japanom (32:15), Alžirom (25:10), Švajcarskom (25:11) i Rumunijom (19:18) koje su omogućile da Jugosloveni po drugi put zaigraju u finalu olimpijskog turnira. Minimalna pobeda u duelu sa SR Nemačkom (19:18) donela je Branislavu Pokrajcu drugo olimpijsko zlato, ovoga puta iskovano na poslu selektora olimpijskih pobednika.

Zlato nije osvojeno na ovom turniru već mnogo ranije, tokom napornih priprema i nekoliko kriznih situacija. Bilo je mnogo neverica u ovu ekipu. Zbog toga sam i preuzeo njeno vođenje, baš iz inata. Ovo je kraj mog ciklusa kao selektora, posvećujem se poslu na Fakultetu za fizičku kulturu, predmet rukomet”, rekao je Pokrajac u jednom intervjuu nakon trijumfa u Los Anđelesu.

Ispunivši obećanje odstupio je sa klupe olimpijskih šampiona omogučivši tako Zoranu Živkoviću da se upiše u istoriju kao selektor reprezentacije koja je 1986. u Švajcarskoj donela Jugi prvu i jedinu titulu svetskih prvaka. Narednih godina vodio je klubove i bio trener inostranih reprezentacija, da bi se 1998. prihvatio dužnosti saveznog kapitena svih muških selekcija tadašnje SR Jugoslavije, odgovornog za stručni rad. Tri godine kasnije je poslednji put vodio najbolju selekciju ’Plavih’ na jednom velikom takmičenju – Svetskom šampionatu u Francuskoj. Baš kao i 31 godinu ranije – kada je kao mladi igrač uzeo svoju prvu (bronzanu) medalju na prvenstvu održanom u zemlji galskih petlova – ’Kraja’ se od trenerskog (reprezentativnog) posla oprostio osvajanjem odličja istog sjaja.  Nakon minimalnog poraza pretpljenog u neizvesnoj polufinalnoj utakmici sa Šveđanima (24:25), njegovi izabranici su 4. februara 2001. u meču za treće mesto ubedljivo savladali Egipat (27:17) koji je sa klupe vodio Zoran Živković. Pokrajac, i pored pobede koja je donela medalju, nije mogao da sakrije žal što njegova reprezentacija nije bila akter finalnog nadmetanja za titulu u Parizu.

Naše neučestvovanje u finalu je nezasluženo. Pokazali smo da imamo kvalitet ali smo sticajem raznih okolnosti poraženi od Šveđana. Zadovoljan sam onim što smo postigli, iako smo mogli više”.

Nekadašnji as i trofejni stručnjak je poslednjih godina života bio veoma kritičan  prema stanju u rukometu Srbije koji je, po njegovoj oceni “od nekada po popularnosti trećeg sporta u zemlji stigao na dno”. Zauvek nas je napustio 5. aprila 2018. godine, a RS Srbije je, želeći da sačuva uspomenu na jednu od najvećih legendi ovog sporta, nazvao takmičenje rukometaša u Kupu imenom Branislava Pokrajca. I bez toga jasno je da je profesor Kraja kao vrhunski rukometaš, trener i pedagog ostavio tako ogromnu zaostavštinu da ga istinski ljubitelji ovog sporta nikad neće zaboraviti.

Komentari

Vaš komentar