„Najveća greška – poređenje sa Karijem, Željkom ili Dudom“

Blog ostalo 22. nov. 202110:11 > 10:162 komentara
Podeli:
Oliver Popović
STARSPORT/ Pedja Milosavljevic

Imao je (ne)sreću da nosi Partizanov i Zvezdin dres, trojkama rešava neke večite derbije iako nije bio ultra vedeta ni crno, ni crveno-belih, ali je u srcu bilo mesta samo za prve, od rođenja do današnjih, trenerskih dana.

Oliver Popović (51) je od stare košarkaške škole, ali dobro podnosi i nosi se sa „novitetima“, koji nisu uvek na dobrobit ovog sporta. Uz maksimalnu posvećenost basket ideji, pa tek onda finansijama.

Povezane vesti

Kada je pre 15-ak godina stao kraj aut linije, svesno je izabrao delikatan put i, konstatno provociranje komentara da li je igrački ili trenerski uspešniji. A kada se gro tog dela karijere pod obručima „obavlja“ u Košarkaškoj ligi Srbije, još je mukotrpnije i (medijski) nezahvalnije. Ali, od njega to nećete čuti, od svega je jača ideja vodilja…

Celog života košarkaški razmišljam, zbog toga, do daljnjeg, ostajem u Srbiji. Zato sam svojevremeno sebi rekao da u Rumuniju neću da se vraćam, iako sam, pre nekoliko godina, radio u Krajovi. Ne možete samo da vodite računa koliko je ovaj posao unosan, već da li i koliko možete da se posvetite izvornoj sportskoj ideji. Želim da radim tamo gde imam slobodu da treniram ekipu deset, a ne pet, šest meseci, a posle smo na „raspustu“. To tako ne ide, odnosno ide u nekom drugom pravcu, gde sebe ne vidim,“ započinje razgovor Popović za Sport klub.

Trener užičke Slobode vrlo jednostavno „ocenjuje“ svoj trenerski put:

Moje ambicije su da se mnogo ozbiljno bavim ovim poslom, tako je od prvog dana. A do kog nivoa i koliko ću uspeti, pokazaće vreme. Kao i u mnogim drugim profesijama, sam kvalitet jeste važan, ali često nije presudan. Jedino preostaje naporan rad, ako želiš nešto da napraviš. Znate, jedan moj kolega, nije važno ime, umeo je da kaže: ‘Mali je ovo koš, da ceo život stane u njega.’ Delimično se slažem, ali ako profesionalno izabereš košarku, ne možeš da budeš ni rekreativac.

Tokio mora da se oprosti

„Nisam izuzetak od onih, pričam iz navijačkog ugla, koji su bili mnogo razočarani posle neuspeha naših najboljih košarkaša u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Tokiju. Jer, OI bez njih, doživeo sam kao i da nije bilo tog događaja. Ipak, ne spadam u one, koji su posle poraza od Italije, za tili čas zaključili „ko i zašto nema pojma“. Kod nas ljudi mnogo vole košarku, pa smatraju i da se razumeju u „materiju“. Tako i ja sa fudbalom. Naravno da nije dobro, ali ne možemo samo da računamo uspehe.“

Nekada je kvalitativnu razliku pravila baš struka odgajana pod ovdašnjim koševima, ali kao da ponestaje daha u tom segmentu. Apostrofiramo odavno slavne, a novih imena ponestaje…

Mislim da pravimo grešku jer sve poredimo sa Karijem (Svetislavom) Pešićem, Željkom Obradovićem ili Dudom (Dušanom) Ivkovićem. Nije fer, pomenuti, a tu nije kraj spiska, napravili su svetske karijere. Za jednu malu zemlju, koja im je postojbina, neverovatno veliki stručnjaci. Pa, ne mogu takvi svaki dan, mesec ili godinu da se pojave. Nije reč o profesionalnoj solidarnosti, ali još uvek imamo trenere, koji izuzetno dobro rade. Ali, ne smemo nešto drugo da zaboravimo. I treneri se stvaraju, taj proces mora da se isprati, da imaju podršku… kao i kada je reč o igračima. Klubovi moraju da im daju šansu, stanu iza njih i kada nije pobeda do pobede. Posebno kada ozbiljno rade, a takvih i te kako ima. Ali, vraćam se na početak, da ih ne poredimo u svakoj prilici sa onim najtrofejnijima. Nije pošteno.“

Na pitanje koliko je realno vući paralele sa košarkom iz igračkih dana sagovornika Sport kluba sa varijantama iz poslednje dekade, stiže sledeći odgovor.

Glavna razlika je nivo fizičke spreme, igra se brže i čvršće, to odmah upada u oči. To su neke osnovne stvari za vrhunski nivo. Ali, ranije je bilo više vremena za obuku onih koji su pravili prve korake. Sada se mnogo toga nekako razvodnjilo, odnosno, opao je stepen obučenosti igrača koji dolaze u seniorsku košarku. Primera radi, stignu u prvi tim, pa onda mora da se radi nešto što je preskočeno u mlađim kategorijama. Niti njihovi treneri objektivno imaju vremena, ni dovoljan broj treninga da bi se odradilo ono o čemu pričam. Prosto su, ne svi, ali dobar deo, manje tehnički obučeni. Ma, dođu do prve ekipe siromašni košarkaškog znanja, to je glavna razlika.

U vremenu sadašnjem i angažmani stranaca su nekakva nova realnost, od najtrofejnijih do klubova u rangu takmičenja Slobode.

Skice za biografiju

Igračka karijera Olivera Popovića je bezmalo trajala dve decenije, od tadašnjeg užičkog Prvog Partizana, preko Partizana, IMT, čačanskog Borca, Spartaka, Beobanke (u dva navrata), Crvene zvezde, Lokomotive Rostov, Uniksa i Marusija.

Sportsku odiseju je započeo fudbalom, pa malo rukometom („zbog drugara“), ali se za košarku zalepio posle poziva Mihajla Pavićevića da dođe na jedan trening. U crno-belom dresu je osvojio dva prvenstva (1987, 1989), nacionalni Kup, Kup Koraća i treće mesto KEŠ (sve 1989), a sa Crvenom zvezdom šampionat (1998). Sa crveno-belima je odigrao i finale Koraća iste godine, dok sa Uniksom ima dva Kupa Rusije, a sa grčkim Marusijem finale plej ofa (poraz od Panatinaikosa). Bio je kadetski i juniorski šampion Evrope (1987, 1988).

Problem sa Ahilovom tetivom ga je pogurao u trenerske vode. Sa izuzetkom Krajove i Himika, angažmani po celoj Srbiji. Od Tamiša, preko Mege, Vizure, Vršca, kruševačkog Napretka, Dinamika, Novog Pazara i Slobode.

Da se odmah razumemo, nisam pristalica stranih pojačanja. Ali, ko ulaže ogromna novčana sredstva, očekuje i brze rezultate, koji su, čini im se, lakše ostvarljivi na ovakav način. Sve se promenilo, ponašamo se kao i mnogi evropski klubovi, koji to odavno rade. Posebno ako ne proizvodimo dovoljno košarkaša za onaj najviši nivo. A zašto, to je već drugo pitanje, da se ne vraćam na košarkašku obuku. U mojoj Slobodi, ni prošle, ni ove sezone, ne praktikujemo takvu praksu. Imamo jednog stranca, Slovenca Jana Novaka, dok Radomir Matović ima crnogorski i srpski pasoš. Pobornik sam da mi u KLS ne bi trebalo da preterujemo sa stranim pojačanjima, ali to je samo moje mišljenje, koje se često ne podudara sa realnošću. Tako ja gledam. Recimo, pozdravljam što je Crvena zvezda vratila neke domaće igrače, sadašnje i bivše reprezentativce, poput Kalinića, Mitrovića ili Markovića. Partizan tako nešto verovatno nije mogao da uradi. Da su bile takve okolnosti, Željko (Obradović) bi ih vratio.

Igrački počeci Popovića bili su ostvarenje sna, ne samo tada 15-godišnjeg klinca iz (Titovog) Užica, već ne malog broja vršnjaka diljem nekadašnje velike Jugoslavije.

Na kampu „Golija“, još sam bio osnovac, primetio me je legendarni Dragan Kićanović, koji me je pozvao da dođem u Partizan. Nisam odmah otišao, jer je moj otac želeo da završim osnovnu školu u rodnom gradu. Odlazak u Beograd se poklopio sa upisom u srednju (medicinsku) školu, a sa crno-belima sam prošao sve mlađe kategorije. U tom periodu, postojala je veoma jaka klupska konkurencija, pa ući među 12, nije bilo nimalo lako, a kamoli odigrati koji minut. Današnja deca nisu ni svesna koliko imaju sreće i koliko im se pruža lakša šansa da se bave košarkom. Govorim iz ličnog iskustva, jer su tada, na mojoj poziciji u Partizanu bili jedan Ivo Nakić, Goran Grbović, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, pa čak i Nikola Lončar. U takvoj situaciji, bilo je mnogo teško sa 16, 17 godina izboriti mesto u timu, odnosno neku pristojnu minutažu.

Popović će skromno konstatovati da je imao „neki učinak“ kada je u juniorskom uzrastu bio deo seniorske ekipe, koja je osvojila nacionalni Kup, prvenstvo, Kup Koraća, u drugoj polovini osamdesetih prošlog veka.

Nije mu se dalo u Pirej

„Posle prve dve sezone u Beobanci (1995-97), trebalo je da potpišem trogodišnji ugovor za Olimpijakos, na čijoj klupi je sedeo Duda Ivković. Ali, nešto se iskomplikovalo zbog „Bosmana 2“, ali i vlasnika (Sokrates Kokalis, prim, aut), pa nisam završio u Pireju. Oni su tada doveli Litvanca Arturasa Karnišovasa, koji se, inače sjajan igrač, te sezone nije proslavio. Žao mi je što u tim godinama nisam zaigrao u Grčkoj, nego kasnije, kao već stariji u Marusiju, jer su imali jaku i napornu ligu. Iz dresa „bankara“ produžio sam u Zvezdu, iako je postojao poziv da se vratim u Partizan. Ali, pošto me nije zvao ko je trebao, bio sam revoltiran i, odbio bilo kakav razgovor.“

Moja igračka karijera je krenula dobrim putem, ali sam želeo negde da igram, konkurencija je tada bila suviše jaka u Partizanu. Bilo je mnogo naporno naći se i među 12 sa tako malo godina, a ne nešto više. Bilo je dosta mladih, izuzetno talentovanih igrača, trener (Vujošević) mogao je da bira. Po mom mišljenju, mislim da nisam dobio dovoljno šanse. Onda je normalno da se sreća potraži na nekom drugom mestu, jer sedenje na klupi, igrački ne donosi ništa.

Sadašnji kouč Slobode jeste bio deo crno-belih, koji su na svom prvom fajnal foru Kupa evropskih šampiona u Ganu 1988. osvojili treće mesto, ali ne i prvotimac koji će tri godine kasnije postati evropski prvak.

U dogovoru sa Obradovićem, sa kojim sam i dan, danas u odličnim odnosima, kao i kada smo zajedno igrali, pa on iz patika postao prvi trener, tog leta 1991. otišao sam iz Partizana u tadašnji IMT iako sam odradio pripreme u Budvi i na Kopaoniku. Najtrofejnijem evropskom treneru sam mnogo, mnogo zahvalan, što mi je tada iskreno rekao da neće moći da mi da više od pet minuta po utakmici. U tom trenutku nisam mogao da budem zadovoljan tom minutažom, ne zato što sam mislio da to treba da bude mnogo više, ali da bih se ozbiljno bavio ovim sportom, morao sam negde da idem. Zato je usledila promena sredine. Naravno da je lepo bilo deo Partizana, pa čak i na klupi u takvoj konkurenciji, ništa to nije sporno. Ali, došao je trenutak kada sam morao da donesem odluku, da li ću se maksimalno baviti košarkom ili ću stalno biti pomoćni igrač u nekom klubu. Odlučio sam se za prvo i mislim da nisam pogrešio. Lako je sada biti pametan posle toliko godina, možda sam neke stvari u karijeri trebalo i drugačije da uradim, ali mislim da sam dao sve da to ide u pravom smeru.

Nesuđeni doktor i naslednik

„Kada sam prešao u Partizan, upisao sam Srednju medicinsku školu, fiziterapeutski smer. Tada sam se još nadao da ću studirati medicinu, imao sam žarku želju da postanem doktor, ali je košarka povukla. Nije bilo moguće uskladiti tako zahtevne studije i, igranje, pa sam oficijelno školovanje završio na Višoj trenerskoj školi. Sin Stefan (14) je krenuo mojom stazom, a ja pokušavam da se ne mešam. To prepuštam kolegama u Beovuku gde ne maze decu i nema protekcije. Mnogo mi je drago što je dobar đak, a pod obručima mora da se izbori sam za sebe. Samo kada želi, pogledam neku njegovu utakmicu, ne bih voleo da oseća tenziju te vrste.“

Odlazak iz Humske, pa čak i u predvečerje najvećeg klupskog uspeha, nije se pokazao kao nenadoknadiv korak unazad u karijeri. Zbog jednog kluba, koji kao i njegov sponzor davno više ne postoji, a još više zbog osobe, koja će presudno uticati na izbor posla kada je patike okačio o klin.

Beobanka je bila jedan ozbiljan klub, koji je igrao istu takvu košarku sa jednim izuzetnim stručnjakom, sa kojim sam imao i igračke okršaje iz perioda dok je igrao u zemunskoj Mladosti, a ja u Spartaku. Reč je o Darku Rusu. Kada me pitaju zašto sam se opredelio da u košarci, posle igračkog dela, nastavim kao trener, obično kažem da je dosta njih uticalo na takav rasplet, ali, ipak, najviše, sadašnji kouč Astane. Bez obzira šta je i koliko osvojio u karijeri, za mene je jedan od najboljih u struci. Kada jedan trener uvek ima pravi, iskren odgovor zašto se nešto radi na treningu, onda on baš dobro zna svoj posao. Darko je takav. Ako se iskustvu iz Beobanke pridoda i profesor Aleksandar Nikolić, koji mu je bio savetnik dve godine, onda je to stvarno nešto posebno.

KSS

Više čak i od dolaska u Crvenu zvezdu iako nikada nije krio da je zakleti navijač Partizana.

Nikada nisam rekao da sam simpatizer crveno-belih, čak ni prilikom dolaska na Mali Kalemegdan. Na neki svoj način, „delije“ su to poštovale. Dolazak u Zvezdu je bio moj posao, koji sam krajnje profesionalno i pošteno odradio. A što bih onda krio da sam partizanovac. Moj tata je dugo čuvao primerak nekadašnjeg sportskog magazina „Tempa“ gde sam u nekom intervju, a bio sam baš klinac, izjavio da oduvek navijam za crno-bele, pa još u svim sportovima. Nikada mi navijači zbog toga nisu pravili probleme.“

A i što bi s obzirom na neke trojke koje su presudile klubu gde je Popović započeo seniorsku karijeru.

„Sportista živi za takve trenutke, mada mi se slično dešavalo i u Partizanu, takođe u večitim okršajima, kada sam morao u vatru jer su starteri bili opterećeni faulovima. Presuđivao sam i kada sam igrao u nekim drugim klubovima. Jednostavno, to je moj posao, dao sam ih, uvek se sportista sjajno oseća kada presudi, bez obzira na kojoj je strani, da li je navijač Zvezde ili Partizana. Mnogi su igrali i igraju u jednom od dva večita kluba, a navijaju za one druge, ali ne smeju to javno da kažu.“

Na klupi Slobode, drugu sezonu za redom, Popovića ne mora da „boli glava“ od večitih, barem do finiša prvenstvene trke i eventualnog plasmana u Superligu. Tim iz Užica je solidno startovao u KLS, ali ga nema u ABA 2 kao pre godinu dana.

fiba.basketball

Rukovodstvo regionalne lige je nekoliko puta menjalo odluku. Prvo da osam iz plej ofa igraju, a mi ne, dok su Vojvodina i Mladost to pravo stekli po plasmanu. Kasnije je bilo da ćemo da igramo, a to „hoće, neće“ završilo se da Osijek uskoči umesto Slobode.

Tim iz Užica, kao i protekle sezone, jedan je od najmlađih u ligi, sa izuzetkom Slovenca Novaka, domaći, talentovani kadar.

Prosek godina je nešto viši od 20, najstariji igrač je 96. godište. Klupska praksa je da dovodimo mlađe, perspektivne, ali i da završe posao. Još je rano da pričam da li smo „pogodili“. Uglavnom potpisuju višegodišnje ugovore, čak i Novak. Ideja iskusnog sportskog direktora Ratka Radovanovića, a i ja tako razmišljam, da okupimo mlade i talentovane košarkaše, ali i da rezultat ne trpi. Odnosno, da Sloboda bude u vrhu i, da igramo dobru košarku. Nemam presiju da moramo po svaku cenu da budemo prvi u KLS. Najvažnije je da se dobro radi i da što više njih igra na višem nivou od onog koji je dovoljan za ovu ligu. Jedan od takvih je i Aleksa Stepanović (23), koji je letos prešao u Partizan, a nedavno preselio u FMP. Njegov primer je značajan da pokaže da i iz Slobode može da se ode u veći klub. Više od zacrtanog ovosezonskog cilja, volim da kažem da će biti još prvotimaca od 19, 20 ili 21 godinu, koji će u dogledno vreme zaigrati na još višem nivou. To bi bila moja satisfakcija.

Tehničar (ni)je trener

„Taman kada pomisliš da više ništa ne može da te iznenadi, uvek se desi neki „slučaj“. Svojevremeno, u toku neke utakmice, izvedem iz igre jednog svog mlađeg igrača. Dok je išao da sedne na klupu, bez obzira na buku u dvorani, čujem kako mu neko dobacuje kako i šta je trebalo da odigra. Ne okrenem se da vidim ko je u pitanju iz najbližeg reda publike, niti sam reagovao na bilo koji način. Sačekam da se meč završi, a u međuvremenu saznam da je dotični „sufler“ bio tata, po zanimanju hemijski tehničar. Ništa me to ne iznenadi, ali kažem tom igraču da ostanemo nasamo koji minut u svlačionici. Sve da bih ga pitao da li stvarno veruje da se njegov otac bolje razume u košarku od mene. Nezavisno od moje diplome Više trenerske škole, ma samo koliko sam godina profesionalno igrao. Ima mnogo takvih koji više slušaju savete sa strane, nego što se do srži posvete ovom sportu. Osim ako neće da budu rekreativci.“

Košarkaška liga Srbije je zapravo treći (nacionalni) rang takmičenja, koji gleda u leđa regionalnim ligama.

Tvrdim da u tekućoj sezoni ABA2 nije kvalitetnija od KLS. Ne zato što Sloboda ne igra u regionu. Nije tako bilo 2020/21, mada, otkada je osnovana, ima učesnika „po ključu“, iz bivših republika, kao nekada u SFRJ. ABA2 je prošle sezone imala jedan Studentski centar, pa Sparse, Cetinje, Helios, MZT… sve su to bili učesnici ozbiljnih budžeta. Ali, od jeseni, naša KLS je dosta ujednačenija, ispred Druge regionalne lige i, zanimljivija za praćenje. A vidi se i po dosadašnjim rezultatima. Ima dobrih igrača u KLS, za budućnost srpske košarke.“

Kada bi savetovali talentovanu domaću mladost, šta bi bilo na prvom mestu?

Da daju sve od sebe na treninzima i slušaju svoje trenere. Zvuči prosto, ali… Zamislite samo ovakvu situaciju, a nije bio usamljeni slučaj, naprotiv. Kada zovete nekog u reprezentaciju, prvo morate da ubeđujete roditelje, pa menadžere i, na kraju igrača. To su neverovatne stvari, koje su nekada bile nemoguće. Takve dileme, hoćeš, nećeš da igraš za svoju zemlju, ma to se nije postavljalo. Mislim i dugo posle vremena kada sam bio član kadetske i juniorske selekcije Jugoslavije. Ovo što pričam nije moj alibi za neuspeh na EŠ mladih pre neku godinu, kada sam vodio tu reprezentativnu selekciju. Košarka traži sto odsto da se predaš, slušaš i prihvatiš savete pravih.“

Oliver Popović
STARSPORT/ Pedja Milosavljevic
Komentari

Vaš komentar