„Nejsmit nije mislio na mene kada je izmišljao košarku“

Blog ostalo 17. jul. 202111:00
Podeli:
Vladimir Bošnjak
FIBA.basketball

Košarku voli bezuslovno, ne samo oročeno na tri i po decenije radnog staža, koji ga je vodio na gotovo sve kontinente. Ne žali se ni što su ga prave domaće šanse „fintirale“, već ponosan što je ovaj sport širio u nekim „trećim“ zemljama, otvarajući vrata kolegama zemljacima. Vladimir Bošnjak (55) ne veruje u bajke, ali ima veru u srpsku zemlju „basketa“, koju ne slama jedno loše reprezenativno veče taman i olimpijskog ceha.

Iako se našao na pravom mestu u pravo vreme, što bi se bez mnogo preterivanja moglo reći za Partizan u drugoj polovini osamdesetih prošlog veka, sagovornik Sport kluba, sticajem okolnosti, krenuo je putem kojim se ređe ide. Umesto osvajanja uobičajenih profesionalnih stepenika u klubu koji je sa Duškom Vujoševićem „taknuo“ (1988, fajnal for), a sa Željkom Obradovićem osvojio evropski tron (1992), rođeni Beograđanin kreće u američku, a nešto kasnije i ostale belosvetske avanture. A bilo ih je toliko, da ni Ruanda nije mogla da bude kap da se čaša prelije, već je avanturistički duh tražio još…

Povezane vesti

Toliko da pitanje lebdi u vazduhu, ali nije baš komforno da se izgovori. Na svu sreću, odgovor ponekad stiže ničim izazvan.

Vratio sam se u Libiju, Tripoli, preuzeo lokalni El Itihad kao neka vrsta supervizora, koji će raditi sa seniorima, ali i nadgledati mlađe klupske kategorije. Kada sam dobio poziv prvog čoveka kluba, koji je i jedan od FIBA predsednika zona, malo sam se nećkao, iako je ovde, pre tri godine radio Željko Pavličević, hrvatski stručnjak. Usledio je ponovni poziv na moju adresu, pa sam shvatio, da ako odugovlačim, ko zna da li bi se neki treći put setili da postojim. Nije bilo fer da se tako ponašam, pa sam ponovo na starom mestu,“otkriva Bošnjak.

Na pitanje zašto je arhivirao mesto selektora Ruande, gde je dobar deo trogodišnjeg boravka posvetio svojevrsnom misionarskom poslu, trenerski globtroter će:

„Sporazumno sam raskinuo ugovor sa nacionalnom federacijom. Nisam mogao da sprovedem svoj plan, ova globalna epidemija nije alibi, ali nije bila bez uticaja. Valjda sam ostavio neki trag, eto, domaćini su kontinentalnog šampionata. Izbacio sam neke igrače, ali su i usledili padovi, nisu mogli do kraja da iznesu zahteve, koji su postavljeni pred njih. Za relativno kratak vremenski period nije lako napraviti opipljiviji reprezentativni rezultat tamo gde košarka tek počinje da živi, potpomognuti samo sa jednim slabijim strancem. To je problem afričkog timskog sporta. Pa, Evropa je puna igrača sa „Crnog kontinenta“, vrhunskog kvaliteta, od kojih su neki NBA nivo. Kao najsvežiji primer uvek navodim Žan Mark Krista Kumađa (petica, 25) iz Čada, koji je dve sezone kod Aita u berlinskoj Albi. Ruanda ima ekonomske i političke resurse za razvoj sporta, pa i košarke. Ništa ne podseća na krvavi građanski rat od pre 30-ak godina. To je sada jedna od najbezbednijih zemalja na svetu, afrička Švajcarska. Ali, pored puno treninga, moraju da se promene i neke navike, da bi se napravio pomak pod obručima,“ objašnjava Bošnjak za Sport klub.

Od Vičite do Milvokija

Vlada Bošnjak je proveo pet godina (1991-1996) u SAD, na svojevrsnoj košarkaškoj specijalizaciji, radeći u NCAA ligi, ali i baveći se statistikom u Milvokiju. Pola u šali, pola u zbilji, voli da kaže da je bar dobro naučio engleski.

„Jedan period sam bio i pomoćnik čuvenom Džinu Smitsonu na Vičita stejtu. Kod njega su se „školovali“ Saša Radunović i Zoran Radović, nekadašnji jugoslovenski reprezentativci. Ali se trenerski usavršavali Duda Ivković, Ratko Joksić, Boža Maljković… Verovatno bih se u Americi duže zadržao da nije bilo rata u bivšoj Jugoslaviji, ali se i povećavao broj trenera koji su pristizali u Ameriku. Otkada je zaživeo internet, silne odbrane i napade, lako češ i tamo da pronađeš, sa nekoliko klikova stiže od Mađarske do Kirgizije.“

Pre odluke o povratku u Tripoli, verovatno je bilo „vaganja“ zbog stvari koje nemaju veze sa sportom.

Na afričkom kontinentu uvek ima političkih turbulencija, kao što ni bezbedonosna situacija u Libiji nije kao kada sam ovde bio angažovan početkom veka. Domaćini velike nade polažu u izbore krajem godine i ujedinjenje različitih vojnih zona prkos interesima i uticaju zemalja Zaliva, Kine, Rusije, Turske, SAD… Očekuju da im izbori omoguće da samostalno rešavaju svoju sudbinu.

Libijska košarka se, ipak, ne da, nešto se dešavalo u periodu od 18 godina, koliko je proteklo između dva boravka sagovornika.

Na četiri kontinenta

Vlada Bošnjak je trenersku karijeru započeo sa 19 godina, na klupi juniorki Crvene zvezde, pa njihovih vršnjaka u crno-belom. Bio je i trener mladog tima OKK Beograda, ali i asistent u seniorskom sastavu. Početkom devedesetih 20. veka odlazi u SAD, gde tokom petogodišnjeg boravka, peče zanat u nekoliko NCAA ekipa, ali i u NBA (Milvoki). Po povratku u Beograd, našao se na klupi crveno-belih, pa odlazi u atinski Esperos. Na prelazu dva veka, odradio je i dvogodišnji mandat sekeratara Udruženja trenera SRJ, pa još jednom sa košarkašicama Zvezde.

Onda odlazi u Libiju na rad sa reprezentativnim selekcijama, pa Iran. Bio je i savetnik u kineskom Šandongu, pa u Kataru iz Dohe. Posle će do jordanskog ASU, pa u Siriju, ACB iz Obale Slonovače, marokanski AS, irački Duhok, bahreinsku Manamu, Itihad iz Saudijske Arabije, gabonski Ižob, gruzijski Batumi i Ruandu.

Prvo mi je upalo u oči da dovode solidnije američke igrače, da razbijem predrasude ako ih neko ima. Takvog nivoa da bi mogli da igraju našu ABA ligu ili Evrokup. Istina, oni su još uvek zamena za sve odnosno, kako smo ranije govorili, ako ne znaš šta da uradiš, daj koš. Ipak, bolja su pomoć nego ranije kada su dovodili Senegalce, primera radi, u ovdašnje klubove. Ali, i domaći igrači su napredovali, kao i košarkaška infrastruktura pošto su počeli da prave sale sa parketom. Što ne reći, trag su ostavile i kolege iz Srbije poput Nebojše Kneževića, Zorana Cvetanovića, Ivana Jeremića

Privatna arhiva

Knjigu sećanja na različita radna iskustva mogao bi da podeli na azijski i afrički deo, geografske širine kojima je veran poslednje dve decenije.

Teško mi je da izdvojim neku zemlju, jer ih ne doživljavam samo takmičarski, kroz osvojene trofeje. Libija ima posebno mesto u srcu jer mi je prva destinacija u pomenutom periodu. Sada se posebno lepo osećam jer srećem bivše igrače, koji ne zaboravljaju „nekog“ stranog učitelja. Sa druge strane, najlepše je raditi u crnoj Africi. Tamo je dovoljno da nešto jednom pokažete, brzo usvajaju, mnogo su posvećeni košarci. Na rad sa iranskom selekcijom sam najponosniji jer smo postali šampioni Azije u vreme kada je tamo ovaj sport bio u povoju. Kasnije su imali uspeha Rajko Toroman i Veselin Matić. Sa 17 i po godina, u seniorsku reprezentaciju ubacio sam Hameda Hadadija, najpoznatijeg iranskog košarkaša, kasnije i člana NBA lige, pa još na zvaničnom takmičenju. Gajim posebne emocije prema tom nacionalnom timu, koji je nekada davno krčio stazu respektabilnosti prvim pobedama nad Libanom ili osvajanjima šampionata zapadne Azije.

Žoc pre Parkera

„Oni stariji pamte Žoca (Željka) Obradovića, koji je posle ulaza, šutirao sa jedne noge, uz dug luk. Mnogo godina kasnije, nešto slično je počeo da radi Toni Parker takozvani „floater“, a većina običnih smrtnika pamti nekadašnjeg člana San Antonija, pa još krene analiza, da li se diže sa obe noge, pa izbacuje ili nekako drugačije. Ja sam pokušavao da juniore Partizana naučim tom detalju nekada davno. Živo me zanima, da li će novi – stari trener crno-belih da „primeni“, ono što je nekada, na nekog klinca ili će sve biti samo jedna zaboravljena priča.“

Davno ste raskrstili sa radom u Srbiji, slučajnost ili je tako sudbinski moralo biti?

Umesto direktnog odgovora, samo ću reći da su mnoge moje kolege otišle na onaj svet, bez prave šanse u poslu. Prvi koji mi pada na pamet je Boško Đokić, a ima još mnogo takvih likova. Neki su drugačije prolazili. Kada bih tako posmatrao stvari, onda ne bih ni bio trener. Pa, nije Džejms Nejsmit mislio na mene kada je „smišljao“ košarku. U principu, posao možeš da dobiješ na osnovu poznanstva ili prethodnih uspeha. Ako se ukaže šansa, možda možeš nešto i da napraviš. Ali, u ovom poslu nema istorije. Pobede i porazi se brzo zaboravljaju i ideš ka novom izazovu, kako nas je učio legendarni profesor Aca Nikolić.

Vladimir Bošnjak
Privatna arhiva

Da li srpska trenerska struka i dalje zauzima visoku kotu u međunarodnim okvirima ili bi trebalo da se zabrinemo?

Ponosan sam što sam potekao iz naše košarke gde sam naučio mnoge važne stvari za moj posao. Imao sam priliku da upoznam i radim, kao nekada sa Duškom Vujoševićem u Partizanu, mnoga naša velika trenerska imena. Ali, čim se desi nešto poput ovih neuspešnih reprezentativnih kvalifikacija, obuzmu crne misli, počne da se šuška, pa sve glasnije priča o padu u svim segmentima srpskog basketa. Nisam od takvih, ali i da bi znao da ustaneš, moraš ponekad da padneš. To je uvek govorio veliki fudbalski kolega Ljubiša Tumbaković, sa kojim sam se družio dok sam radio u Kini. Ili, Anadolu Efes je bio pomalo izgubljen neposredno pred fajnal for Evrolige, a na tom turniru je zablistao kada je bilo najpotrebnije. Elem, daj da ne budemo negativni. Sva naša velika trenerska imena sa početka devedesetih prošlog veka, kasnije su se i te kako nametnula. A sada, a lep je primer sa najboljim košarkašima Srbije, desi se neuspeh, pa krene priča, skoro fama – jedini spas su Duda (Ivković), Željko Obradović, ili Svetislav Pešić. A ja pitam, pored njihovih velikih karijera, koga smo još od struke iznedrili. Ipak, nešto nije kako valja. Pogledajte Grke, jednog Argirisa Pedulakisa, Jorgosa Barcokasa ili Janisa Sferopulosa, uslovno rečeno nova garda. Mislite da je Sferopulosu lako da opstane u Makabiju, ali gura. A mi smo stali. Ne samo što nismo pravili trenersku selekciju, nego većina (mlađih) nije ni dobila šansu. Ne tražim pažnju sa esnafske strane, ali bi morali ozbiljnije da analiziramo neka dešavanja.“

Uz posvećenost poslu idu i velika odricanja, košarka vam je davala, ali sigurno i nešto oduzela?

Vraćao lopte Daniloviću

„Ne bih pričao da li sam i koliko dobijao šanse u domovini. Samo kažem da sam kao mlad trener imao privilegiju da rastem uz najbolje. Ne stidim se da se setim kako sam redovno vraćao lopte Predragu Daniloviću, kada je tek došao u Partizan, dok je „radio“ domaći, 1000 ubačenih šuteva dnevno, koje bi propisao Vujošević. Aistirao sam i Željku Obradoviću kada je uvežbavao šut. Zato sam zadovoljan i onim što sam uradio na afričkom ili azijskom kontinentu, ispunilo mi je život. Istina, ima malo tuge što nije bilo prilike u Srbiji.“

Ovaj sport mnogo volim, a kada tako stoje stvari, ne može ništa da ti oduzme, naprotiv. Imam privilegiju da radim sa mladim ljudima, pokušam da ih nečemu naučim, pomognem, ali i utičem na njih u različitim socijalnim segmentima. Tako sam i ja svojevremeno rastao uz Acu Janjića, legendu crno-belih. Imam običaj da kažem, bez obzira na veliki značaj struke, da mi moramo da budemo u drugom planu. Kao što su ljudi nekada hrlili u Atelje 212 da bi gledali i slušali Zorana Radmilovića ili Slobodana Perovića. Sigurno nisu odlazili zbog upravnice Mire Trailović, koja je napravila kultno beogradsko pozorište.

Međunarodna košarkaška organizacija, uz mnogobrojne stručnjake, ulaže ogroman trud ne bi li košarka pustila dublje korene na afričkom ili azijskom kontinentu. S obzirom na vaše iskustvo, može li se napraviti iskorak?

Lokalni savezi uzimaju lokalce posle izvesnog vremena, a mi stranci smo ispomoć u određenom trenutku do određene granice. Kasnije nismo poželjni, može i bez nas, tako to izgleda kada se ogole stvari. A mi, kada dođemo, biramo mlađe saradnike zbog napretka. Međutim, kada oni uđu u neke godine, gledaju usko lične interese, bonuse, korist…a, košarka, pa kako joj bude. Sa te strane ne vidim napredak, a radio sam u mnogo zemalja na ova dva kontinenta. Talenti iz zemalja „trećeg sveta“ se školuju na američkim koledžima, igraju po većim i manjim evropskim klubovima, pa se to odrazi na reprezentativne selekcije. To je još izraženije u fudbalu, a ostalo…

Vladimir Bošnjak
Pruvatna arhiva

Mi se dugo hvalimo izrazom „zemlja košarke“, da li je Srbija stvarno takva sredina?

Mislim da smo i dalje zemlja košarke, iako muška reprezentacija neće igrati na OI u Tokiju. Ne krijem da sam veliki „partizanovac“, pa sam umeo da kažem da se za klub ne navija samo kada pobeđuje. Tako se ni od sporta koja nas je proslavio, tek tako ne dižu ruke. Ne kažem da nema problema, da sve dobro radimo, ali, i na daljinu sve pratim. Setite se samo euforije, s pravom kada su mlađe muške reprezentativne selekcije 2007. godine osvojile sve moguće titule. Tada je Žarko Varajić znao da kaže da uvedemo himnu „Bože pravde“ kao deo ceremonijala pred svako internacionalno takmičenje. Ali, seniori se te godine nisu proslavili na EP, na kome se Rusija, posle mnogo godina i perioda Sovjetskog Saveza, popela na tron. E, ja pitam, gde su danas ruski košarkaši, a gde naši koji su tada bili klinci? Zato ponavljam, nismo pali zbog poraza od „azura“, nije to merilo. Nisam nikada pomislio ni da smo se srozali posle petog mesta na SP 2019. Pa, dobili smo Amerikance, u kakvom god sastavu bili i sa bilo kakvom motivacijom igrali protiv nas.“

Od „Mike“ se ništa ne lepi

„Pripadam staroj školi kada se učilo uz iskusne trenere, a meni se posrećilo da budem kraj Gorana Miljkovića i Branislava Rajačića, da pomenem samo neke. Brzo sam shvatio, da koliko god treneri pravili igrače, postoji i obrnut proces. Ali, nije isto kada si trener jednom Draganu Kićanoviću ili nekom „Miki“. Jednostavno napreduješ kada radiš sa kvalitetnim igračima. Međutim, šta se dešava sa obrazovanjem trenera? Mislim da je to prilično nepokriveno, a sve je posledica delovanja menadžera, statistike, inače neophodne za skauting, koja je nepovratno odnela tehniku starijih kolega. Košarka je odavno svetski sport, postoje onlajn usavršavanja. Prosto, pojavili su novi, veoma brzi načini uzimanja i razmene informacija. Pojedinci su se veoma dobro snašli i, dobili velike poslove.“

Ako bi trebalo da se zabrinemo, Bošnjak skreće pažnju na nešto drugo.

Nedostaju mi srpski, niski igrači većeg kvaliteta. Gde je neki „naš“ Ljulj ili Rubio? Po tome smo nekada bili poznati, a u skorije vreme, srpske zvezde su otišle u visinu. Potrebni su i takvi, ali, fali nam bekovsko ubrzanje.

Na košarku kojoj je posvetio život gleda mnogo šire od sportskog konteksta.

Kao što te trojka sa zvukom sirene vrati u život, ona je metafora za naše sudbine, naroda u celini. U deliću sekunde, košarka jednu stranu izbaci na površinu, a nama se u globalu desi nešto lepo kada smo se skoro pomirili sa sudbinom. Košarku volim i zato što u njoj praktično nema kalkulacija, kao u fudbalu kada povedeš sa 1:0, pa se okreneš “bunkeru“ i čuvanju rezultata. U ovom sportu, nema destrukcije u odbrani, pa moraš u napad, za koš više. U novije doba, dosta se obraća pažnja na atletizam, meni se to dopada. A nekada se skoro nije išlo u teretane, jer je navodno negativno uticalo na rast. Kako se samo stvari menjaju sa razvojem čitavog sporta. Zato celu karijeru „učim“ kao da sam konstantno na fakultetu. Dosta ulažem u struku kojom se bavim, mada nadoknada nije uvek proporcionalna trudu. Ali, to je život, šta da se radi.

Nisu tatini naslednici

Naslednici nisu pod obručima. Starijeg Jovana više zanimaju borilački sportovi, dok je mlađi Vuksan, budući istoričar, teoretski okrenut sportu. Od mene bolje poznaje NBA, pa ga često zamolim za pomoć. Sa košarkom je spojio i američku profesionalnu hokejašku ligu.

 

Komentari

Vaš komentar