Nikolić: Krivi smo što nam deca beže, a dovlačimo strance

Blog ostalo 22. feb. 202110:00 > 22:284 komentara
Podeli:
Miroslav Nikolić
KK Partizan NIS

Srpske geografske širine su se smatrale prostorom gde košarka decenijama dobro uspeva, sa idejama vodiljama, koje su kopirali mnogi članovi nacionalne sportske porodice. Razmišljalo se dva koraka napred, a konačni „proizvod“ bio evropska marka. Sa angažovanjem sve većeg broja stranaca u ligama, hroničnim nedostatkom domaćih igrača na pojedinim pozicijama, postavlja se pitanje izvornog kvaliteta, rada i vizije.

Većina klubova Košarkaške lige Srbije je posegla za stranim pojačanjima, više, manje komotno, s obzirom da dozvoljena kvota od četiri prvotimca, može da se
uveća srpskim pasošem. Ta brojka nije još uvek alarmantna, ali nešto što je do juče bilo nezamislivo pod ovdašnjim obručima, postaje (neprijatna) stvarnost. Ako se
još dičimo onim: “Zemlja košarke“, zašto onda diljem Srbije stranci iz dalekih krajeva?

Povezane vesti

Totalno sam protiv opcije stranci u KLS, ma i kod Crvene zvezde i Partizana. Kod večitih eventualno po dvojica, to još može da prođe pored deset domaćih
košarkaša. Ali, oni bi morali da budu pravi, kvalitetni, pričam o potrebama najpoznatijih klubova. Pa, koliko naših igra po Evropi, od najmlađih do najiskusnijih i najkvalitetnijih. Ako su stranci potrebni ovima što igraju Evroligu i Evrokup, pa plati vrhunskog domaćeg igrača milion, zadrži ga, a ne da idu, primera radi, u CSKA, Tursku, Italiju, odnosi se na godine unazad. Pa i tako imaju pet, šest miliona evra budžete, nemoj da se lažemo. I tako ništa ne mogu da urade u Evropi. A mi iz domaće lige, dopustimo da nam odu igrači, pa ih kasnije eventualno vraćamo… U KLS bih dozvolio samo minimalni broj košarkaša iz regiona. Evo, i moja Vojvodina ima jednog (Balša Mirotić, bek, 97. godište, CG), ali njih računam kao naše. Ovde još postoje supertalenti, imajmo strpljenja, pustimo ih da igraju, steknu iskustvo… Ne rešava se klupska sudbina dovođenjem nekog Amerikanca sumnjivog kvaliteta,“ smatra Miroslav Nikolić, najzvučnije trenersko ime u KLS, u razgovoru za Sport klub.

Nekadašnji kouč večitih, Budućnosti, Radničkog, Hemofarma, dugogodišnji član stručnog seniorskog štaba, podvlači:

Dovedemo neke strance, a domaći idu, nikoga ne vređam, u Bugarsku, za šaku evra, a često im tako propadnu karijere. Mi koji smo „sto godina“ u košarci, i te kako smo krivi, što smo ih olako pustili, nismo stvorili uslove za razvoj, niti ih vaspitali u srpskom košarkaškom duhu.

I treneri su ugroženi

„Nije nama ugrožen samo domaći igrački kadar sa dovođenjem stranaca, ni trenerska struka nije u zavidnom položaju. Do skora je radio kolega iz regiona (Slovenija, Alilović), a ovo ne pričam da bi trebalo da zatvorimo granice, bilo bi bezveze, suludo i nemoguće. Nego se pitam, šta nam se dešava sa trenerima, imali smo evropsku klasu. Ne valja ako krenemo i trenere da uvozimo. Uvek sam se trudio, a radio sam na mnogo mesta, da pomognem u razvoju svojih pomoćnika, a većina njih je kasnije samostalno vodila klubove. I o stvaranju trenera mora da se povede računa, kao i košarkaša. Ponosan sam što sam promovisao igrače, za koje su neki govorili da neće daleko dogurati, da bi oni zaigrali u reprezentaciji. To je trenerski trag,“ poručuje Miroslav Nikolić.

Strateg novosadskog kluba, koji uspešno „pegla“ u nacionalnoj ligi, već „viđeni“ u superligaškoj konkurenciji (pet iz regionalne lige i tri iz KLS), sve sa domaćim snagama, nastavlja:

Kada bi pitali čak i ove ambicioznije iz domaćeg takmičenja zbog čega su im potrebni stranci, baš bih voleo da ih čujem šta bi odgovorili. Prvo, velika je razlika između ABA1 i KLS, koja se u skorije vreme neće smanjiti. Možeš srpske predstavnike iz regiona da dobiješ u jednom, dva meča, ali teže da ih ugroziš, eliminišeš u borbi za trofej. Ili, pak jure da uđu u ABA1, posle ponestane para, pa se vraćaju odakle su došli. I zašto onda (skupi) stranci?! Bolje i korisnije je da se radi na duge staze, počev od klinaca, pa guraš i, budeš strpljiv. Celu karijeru to pričam, ali nema ko da sluša.

Aleksej Pokuševski
Sarah Stier/Getty Images

Popularni Muta Nikolić je sa mlađim reprezentativnim selekcijama (mlada i juniorska) bio evropski i svetski šampion 2006. i 2007. godine. Ako bude sve više stranaca pod srpskim obručima, osetiće se i u nacionalnim selekcijama.

Već možemo da govorimo o lošem uticaju odnosno lošem radu sa talentovanim igračima. Nije slučajno Aleksej Pokuševski kao klinac otišao u Olimpijakos, a odatle, ove sezone u NBA (razvojna liga Oklahoma siti). Da se zapitamo kako nije stasavao u nekom našem klubu. Kao suprotan, dobar primer je moj Dušan Beslać, bek ap „četvorka“ (22, 205 sm), koji ima nekoliko ligaških sezona u nogama, mogao bi da igra i u Zvezdi, i u Partizanu. Mislim da je to neki model perspektivnog razvoja igrača, a ne tamo neki stranci. Neka se ne ljute Piroćanci, ima takvih još u KLS, šta će im strana pojačanja. Uopšte ih ne razumem. Sve će se ovo odraziti na reprezentativne kategorije.

Vojvodina ima mlađe selekcije, ali Miroslav Nikolić vrti glavom.

Juniori i kadeti postoje, takmiče se u svojim ligama, ali su to većinom skromni igrači. Da bi se pronašao pravi dragulj, klub mora da bude institucija i u organizacionom smislu. Da talenti iz cele pokrajine, na prvom nivou, dolaze u novosadski klub. A kada bar malo sazru, steknu iskustvo, odlaze dalje. Da li u beogradske večite ili još dalje, nije toliko ni važno. Već proces formiranja budućeg vrhunskog igrača. Pa, ne mogu svi ovi od 15, 16 godina, iz cele Srbije, da igraju kod crveno ili crno-belih. Kada bi ovako radili, bili bi zadovoljni i manji, i veći srpski klubovi. A stranci bi bili sporadična pojava,“ objašnjava Nikolić.

Sve je u Srbiji moguće

„Klubovi Košarkaške lige Srbije su nedavno dobili državnu pomoć, po pet miliona dinara. Svako to može da koristi kako misli da je najbolje, ali bi to trebalo upotrebiti za klupski razvoj, uložiti u rad sa klincima. Ne sigurno da se dovode strana pojačanja, onda ništa nismo uradili. Pa, šta će ovim klubovima ti Amerikanci? Da li će možda da ugroze primat Crvene zvezde ili Partizana? Ma, kakvi…Dok većina traži strance, jedan primer za razmišljanje. U Vojvodini igra Nikola Gaćeša, 34 – godišnji krilni cengtar, kome je ovo prva registracija u Srbiji. Završio je koledž u SAD, prokrstario klubovima regiona i Evrope, a Srbiji ispao iz radara. Kao da imamo milion igrača. Na žalost, nije on jedini. I o tome bi trebalo da razmislimo, ako želimo napredak nacionalne košarke,“ kaže Nikolić.

Aleksinački Napredak je sezonu 2020/21 započeo sa jednim, a već sada ima dva američka pojačanja. Posle Olina Kartera (bek 1996.), doveden je i Dikson Dendre (centar, 1992.). Uprava je nedavno, preko noći, promenila i trenera, pa je iskusnog Nebojšu Raičevića zamenio Dušan Jelić, doskorašnji asistent zemunske Mladosti. Neposredan povod je verovatno poraz od „fenjeraša“ Sloge. A razlozi da sastav postane internacionalan, uvek su „ubedljivi“ i, ne menjaju se sa promenom šefa struke.

Mnogo sam protiv takve prakse, mada primećujem da ih imaju skoro svi članovi KLS. Klub bi možda ostao sa Amerikancem bekom, da nam Milenko Veljković (217 sm, 1995.) nije prešao u OKK Beograd, pa smo morali hitno da reagujemo da bi se pokrila pozicija pet. Uz to, bilo je povređenih i bolesnih, Napredak je bio u takvoj situaciji, nije bilo izbora. Inače, za ovaj rang takmičenja, nije potrebno više od jednog, eventualno dva strana pojačanja. Mislim da bi to trebalo da odredi liga, na uslovno rečeno, administrativan način. Ne bi važilo za Superligu,“ priča Raičević, koji je u Napretku proveo nešto manje od četiri godine, predvodeći klub premijerno, do najkvalitetnijeg domaćeg ranga, svojevremeno i do Superlige.

Klub iz provincije ima duplu „prepreku“ za dovođenje mladih srpskih talenata.

Imamo dovoljno igrača u zemlji, ali mnogi od njih, sa navršenim punolestvom, odlaze iz Srbije u želji da grade međunarodnu karijeru. Ima dosta onih, posebno u Beogradu, koje je mnogo teško dovesti u mali Aleksinac, pa još pod skromnim finansijskim uslovima. Ne shvataju da je bolje igrati i u malom klubu, nego sedeti
na klupi, ili još dalje od nje i, tako protraćiti sezonu, dve… Napredak ima iskusnu ekipu, koju bi trebalo postepeno podmladiti, kao što sam nekada radio u
kruševačkom „imenjaku“. Mnoge igrače sam zvao, ali kako se pomene mali grad, od dovođenja nema ništa.

U takvoj borbi sa vetrenjačama, Raičević je za svog „mandata“, ubacio trojicu mladih klupskih potencijala u seniorski tim. Napedak se nekako „krpi“ sa mlađim kategorijama (pioniri, kadeti, škola košarke).

„Teško je opstati i stvarati, kada se iz provincije uzimaju klinci od 14 godina, odvode u Crvenu zvezdu i Megu uglavnom, odakle će, čim malo „porastu“ da ih još dalje „udome“. Generalno, Srbija gubi igrače od 18, 19 godina, specijalno ako se pokažu na juniorskom evroligaškom fajnal foru. Ne ostaju dugo kod nas. Sa druge strane, mi smo totalno izgubili mlade košarkaše iz unutrašnjosti, već sam naveo kako ide proces. Zato je 14 od ukupno 16 juniorskih reprezentativnih kandidata, iz glavnog grada. Talenti rado hrle u Beograd, a sledeća stanica je inostranstvo, čim završe juniorski staž. Zato će nam sve više nedostajati domaći igrači po određenim pozicijama u timu, koje pokušavamo da nadomestimo strancima. Amerikanci u Napretku se trude, žele da se profesionalno nametnu, biće obostrane koristi. Ponavljam, nisam za KLS u kojoj će da vrvi od stranaca, ali nekad si prinuđen,“ objašnjava doskorašnji kouč Napretka, Nebojša Raičević, koji je vodio juniorsku selekciju SRJ (generacija Nenada Krstića) na EŠ 2000, a osam godina kasnije, sa istim uzrastom, selekciju Irana, sa kojom je osvojio prvenstvo Azije.

Preširoko otvorena vrata

„Širom smo otvorili vrata za dovođenje stranaca, četiri plus dva sa srpskim pasošem, može i šest, samo što nijedan klub iz KLS još nije iskoristio tu mogućnost. Mislim da to nije dobar put i da bi u ovoj ligi trebalo ograničiti kvotu na dvojicu stranih košarkaša. Po meni, to je jedino rešenje. U suprotnom, ako ovako nastavimo, neće biti dobro za kvalitet domaće košarke sa dugoročnim posledicama,“ ističe Ivica Vukotić, strateg kragujevačkog Radničkog.

Ni kragujevački Radnički nije odoleo da u svojim redovima ima stranca, doduše jednog, Meriala Medinga Pana (krilni centar, 2000.), vlasnika australijskog pasoša.

Kada bi bilo izvodljivo, u timu bi voleo samo naše igrače, ali u nedostatku plejmejkera i centara, svaki klub se snalazi i traži rešenje. Ako me pitate, mislim da bi u Košarkaškoj ligi Srbiji, trebalo ograničiti broj stranaca na dvojicu. Radničkom je trebala „četvorka“, ali nismo mogli da je nađemo među mlađim srpskim igračima, koji nemaju dovoljno iskustva. Mi se, zapravo, vrtimo u nekoj vrsti začaranog kruga. Ako roster popunjavate strancima, mladi slabije dobijaju šansu, a klubovi „moraju“ da jure rezultat. Onda stignete do nekog rezultata, sve sa strancima, a ugušite mlade srpske talente,“ priznaje Ivica Vukotić, trener Radničkog.

Stručnjak kragujevačkog kluba je u igračkom delu karijere bio plejmejker, deficitarna pozicija u srpskoj klupskoj košarci više od decenije. Prvo su počeli da „kukaju“ najtrofejniji, za njima i ostali iz košarkaške porodice. U međuvremenu, pojavio se i manjak visokih domaćih igrača.

Veliki klubovi u Srbiji nemaju razvojne timove, a svoje juniore šalju na kaljenje u sredine gde ne dobijaju minutažu, niti se adekvatno razvijaju. Kada bi Crvena zvezda imala juniorsku ekipu, koja bi se takmičila u seniorskoj konkurenciji nižeg ranga, recimo u Prvoj ili Drugoj srpskoj ligi, to bi bila druga priča. Takvo rešenje bi uslovljavalo njihov napredak i sticanje iskustva, koje bi pretočili u seniorski rang. Jedan od većih problema naše košarke je što često ni članovi mlađih reprezentativnih selekcija ne dobijaju adekvatnu minutažu u svojim klubovima iz već pobrojanih razloga. Srbija je pre desetak godina bila dominantna na velikim takmičenjima baš sa ovim kategorijama, a pre neku godinu se desilo da nam mlada i juniorska selekcija ispadnu u B evropsku diviziju. Nisu sporni izvorni talenti, ali se kasnije, negde prave greške u koracima. Zato nam se i „pojavljuju“ stranci u KLS, da ne pričam o srpskim predstavnicima u ABA1 ligi i koliko ih oni imaju.

Interesantna je epizoda sa dovođenjem Libanca, kombobeka Džada Halila (1996) u redove lazarevačke Kolubare.

U Srbiji odavno imamo manjak organizatora igre, a Halilu sam bio selektor u nacionalnom timu. U Libanu se ne igra košarkaška sezona, pa me je zamolio da ga
dovedem u Kolubaru. On je solidan igrač, nije nam bio skup, već u rangu prosečnog domaćeg košarkaša. Inače, nisam za puno stranaca u klubovima KLS, već da pomognu da se razigravaju srpski igrači kako bi jednog dana postali nosioci igre u svojim klubovima. Čak i u libanskom prvenstvu postoji limit od tri stranca, ali nikada više od dvojice u petorci. A sve da bi prostor za razvoj dobili njihovi domaći igrači. Primer je dovoljno ilustrativan,“ priča Marko Dimitrijević, trener Kolubare.

Privatna arhiva

Sagovornik Sport kluba se zalaže za ograničenje broja stranaca, ne u našim najvećim klubovima, ali u ligi čiji je član Kolubara.

Nema mesta za previše stranaca, kao što ne postoji adekvatno pojačanje iz inostranstva za male pare. Prosečan stranac ne bi trebalo da uzima minute našem talentu, već da bude rešenje u krajnjoj klupskoj nuždi. Ako dovedemo tri Amerikanca, pa još starija i primetno polovna, mladi domaći igrači neće imati priliku ni za šta. Kada angažujem strano pojačanje, onda ga dovodim da igra i da ima kvalitet. Razumem naše večite, njihove evropske ambicije i sastave kakve prave… Nekad pogode, a nekad…t o je mač sa dve oštrice. Sasvim je drugačija filozofija velikih i malih domaćih klubova, pa i oko broja stranaca.

Plejmejkeri (ne) popravljaju prosek

„Većina klubova ove lige ne raspolaže prevelikim budžetom. Drugo je zemunska Mladost, koja ima mogućnost da nudi i diže „cifre“ za igrače. Moj bivši klub Napredak je pri dnu, ako bi pravili listu budžeta u KLS. Igračke plate su od 500 evra mesečno, pa na (malo) više. Ali, s obzirom da se pozicije plejmejkera ili (krilnog) centra teško popunjavaju jer je ponuda slaba, to diktira i cenu, pa takvi igrači ne mogu da se nađu bez minimum 1500 evra,“ otkriva Nebojša Raičević.

I Marko Dimitrijević pripada grupi kolega iz KLS, koji opravdanje za angažman stranaca traži u „kradji“ perspektivnih klinaca, od kojih, nije mali broj onih, koji se vremenom zagube negde pod obručima.

Previše kvalitetnih mladih košarkaša je koncentrisano u premalo srpskih klubova, pa postaju jedan drugom konkurencija. Umesto da iz malih sredina odlaze kao gotovi igrači, a ne nečiji projekti. Ovako se pun „koš“ 15-godišnjaka skupi u dva, tri beogradska kluba, a mnogi od njih ne dobiju pravu šansu, pa se ugase. To u nekakvoj projekciji, nije dobro za mnoge „obične“ klubove najvišeg domaćeg ranga, ni reprezentativne kategorije, a ni srpsku košarku generalno,“ zaključuje trener Kolubare LA 2003.

Sa juniorima teže do opstanka

Nije lako da daješ šansu juniorima u prvom timu kada se boriš da preživiš u KLS. Trudim se da to radim, kombinujem, pa s vremena na vreme, njih trojica, četvorica
dobiju priliku da zaigraju sa seniorima. Kolubara ima mlađe kategorije, a kuriozitet je da sa pionirima (2007. i 2008. godište), radi naš kapiten Nikola Simić. Retki su
klubovi poput OKK Beograda, kojima je Nikola Đurišić (2004) praktično nosilac igre,“ otkriva Marko Dimitrijević.

Komentari

Vaš komentar