O Fenômeno

Blog ostalo 18. sep. 202110:00 > 10:306 komentara
Podeli:
Ronaldo
Alexandre Schneider/Getty Images

Pre 45 godina, 18. septembra 1976. u Riju je rođen Ronaldo Luis Nazario de Lima. Brazilski as, koga – da bi razlikovali od prezimenjaka iz Portugala – nazivaju pravi ili originalni Ronaldo, bez sumnje je jedan od najvećih napadača u istoriji fudbala, a sigurno je bio najbolji protagonist ove igre u drugoj polovini poslednje decenije prošlog i prvih nekoliko godina XXI veka.

Važio je za legitimnog naslednika Pelea i možda bi i nadmašio ’kralja fudbala’ da ga na vrhuncu karijere nisu pratile povrede zbog kojih je proveo dugo vremena van terena. Mada se uspešno vratio na zeleni travnjak i povremeno pružao blistave partije, ipak, to više nije bio stari Ronaldo. Dugo odsustvo i prekomerna težina koju je zadobio tokom oporavka, ne samo da su negativno uticali na brzinu i eksplozivnost, već su, jednostavno, trajno ograničili njegove ogromne igračke domete.

Čovek sa nadimkom ’Fenomen’ tri puta je bio fudbaler godine u izboru FIFA (1996. kao najmlađi dobitnik te nagrade, 1997. i 2002.), te dva puta dobitnik “Zlatne lopte” francuskog lista “Frans fudbal” (1997. kao najmlađi dobitnik i 2002.). Dok je nastupao za Barselonu u sezoni 1996/97 dodeljena mu je “Zlatna kopačka” kao najboljem strelcu evropskih liga (postigao je 34 gola), dok je na Mundijalu u Južnoj Koreji i Japanu, održanom 2002. godine, poneo epitet prvog strelca šampionata sa osam golova u mreži protivničkih čuvara mreža. Na tom Svetskom prvenstvu je na svakoj utalmici, osim u četvrtfinalnom duelu sa Englezima, bar jednom matirao golmane protivničkih selekcija. Najvažnija su mu svakako bila dva koja je u finalnom susretu sa Nemačkom (2:0) zabio Oliveru Kanu.

Luis Nazario de Lima je na Svetskim prvenstvima postigao ukupno 15 pogodaka, a sa 62 gola data u 98 nastupa za selekciju petostrukih svetskih šampiona nalazi se na trećem mestu (iza Pelea i Nejmara) večite liste strelaca reprezentacije najveće južnoameričke države. U istoriju je ušao kao najmlađi član reprezentacije Brazila koja je trijumfovala na Mundijalu u SAD 1994. godine, međutim na ovom turniru nijednom nije ulazio u igru. Četiri godine kasnije bio je ne samo glavna zvezda, već i zvanično najbolji igrač Svetskog šampionata u Francuskoj, ali to prvenstvo mu nije ostalo u najlepšem sećanju zbog ubedljivog poraza (3:0)  koji je njegova selekcija pretrpela u finalnom duelu sa ’Trikolorima’. Pre tog susreta pretrpeo je epileptični napad ali se, ipak, našao među izabranicima selektora Zagala koji su 12. jula 1998. istrčali na travnjak pariskog stadiona “Sen Deni”. Nažalost, time nije mnogo pomogao svom državnim timu, pošto je gotovo celu utakmicu prespavao na terenu i tako olakšao posao Zidanu i njegovim drugovima u ovom za zemlju ’galskih petlova’ nezaboravnom duelu.

Ronaldo
Henri Szwarc/Bongarts/Getty Images

Usledila je već pominjana rehabilitacija na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji na kojem je Brazilce predvodio do pete titule prvaka naše planete, da bi nastupe na najvećim reprezentativnim smotrama svetskog fudbala okončao u Nemačkoj 2006. još jednim porazom u (četvrfinalnom) susretu sa Francuzima (1:0). Sjajan učinak Ronalda sa ’Selesaom’ dopunjuju dve titule na Kopa Amerika, uzete 1997. i 1999. godine. Na prvom od ovih takmičenja reprezentacija Južne Amerike proglašen je za najboljeg igrača turnira, dok je sa drugog otišao sa epitetom prvog strelca.

Mada je nastupao za najveće evropske timove – Barselonu, Inter, Real i Milan ’pravi Ronaldo’ se nijednom u igračkoj karijeri nije sa klupskim drugovima  radovao osvajanju trofeja Lige šampiona. Sa Barsom se, uz Kup kralja, domogao pehara namenjenom osvajaču Kupa pobednika kupova (1997), sezone provedene u Interu donele su mu samo zadovoljstvo trijumfa u Kupu UEFA (1998), dok je kao član madridskih ’galaktikosa’ proslavio penjanje na tron Primere (sezona 2002/03) i pobedu u Interkontinentalnom kupu (2002).

Kada je bio u formi protivnički igrači ga jednostavno nisu mogli zaustaviti. Posedovao je brzinu, tehniku, snagu, a osim driblinga kojim se lako u trku oslobađao prepreka, tačnije fudbalera rivalskog tima, umeo je i da preciznim asistencijama u pravo vreme upošljava saigrače. Ovaj vrsni golgeter, koji je podjednako dobro koristio obe noge, nije spadao u klasične centarfore. Često se nalazio u blizini sredine terena gde bi, kad primi loptu, započeo nezaustavljivi slalom prema protivničkom golu driblajući potivničke igrače pri punoj brzini. ’Fenomenu’ kao da nisu bili potrebni vezni igrači da ga hrane upotrebljivim loptama, pri čemu je pogotke postizao udarcima upućenih iz svih pozicija, podjednako dobro glavom kao i nogama.

Loptu je počeo da pika na ulicama Bento Ribeira, gradske četvrti Rija. Nakon što su mu se roditelji razveli, mali Luis Nazario je odlučio da napusti školu kako bi se potpuno posvetio fudbalskoj karijeri. Kao 12-godišnjak je zaigrao za lokalni futsal klub Sosijal Ramos u čijem dresu je tokom jedne sezone omladinske lige postigao 166 golova i tako privukao pažnju trenera Sao Kristovala, inače nekadašnjeg brazilskog asa Žairzinja. Nastupajući u mladom timu Sao Kristovala potvrdio je veliki talent, pa ga je Žairzinjo preporučio svom bivšem klubu – Kruzeiru.

Budući najbolji fudbaler sveta je prvu utakmicu za Kruzeiro odigrao kao 16-godišnjak 25. maja 1993. protiv ekipe Kaldensea u prvenstvu brazilske savezne države Minas Žerais. Samo nekoliko meseci kasnije (7. novembra) Ronaldo je utakmici sa Bahiom čak pet puta matirao protivničkog golmana, čime je postao predmet interesovanja fudbalskih stručnjaka iz cele zemlje. Sa Kruzeirom – za koji je sakupio 47 nastupa i dao 44 gola – 1993. je uzeo Kup Brazila, da bi naredne godine učestvovao u osvajanju titule u prvenstvu Minas Žeraisa. Dečko koji obećava je debitovao za najbolju selekciju Brazila 23. marta 1994. u utakmici sa Argentinom, da bi prvi pogodak za ’Selesao’ postigao u prijateljskom susretu sa Islandom (3:0) 4. maja iste godine.

Nakon Mundijala u Americi, na preporuku nekadašnjeg napadača ’Filipsovaca’  Romarija, prešao je 1994. u holandski PSV i tako započeo uspešni fudbalski put po Starom kontinentu. Već u prvoj sezoni je za tim iz Ajndhovena zabio 30 pogodaka, a nakon het-trika ostvarenog u meču Kupa UEFA sa Bajerom iz Leverkuzena, nemački internacionalac Rudi Feler je izjavio “da nikad u životu nije video 18-godišnjaka da igra na ovaj način”. Mada je u narednoj sezoni zbog povrede kolena proustio mnogo mečeva, mladi brazilski napadač je ipak uspeo da se 19 puta upiše u strelce. Sa klubom iz Ajnshovena je 1996. trijumfovao u Kupu Holandije, a sa klubom, koji je 1988. bio šampion Evrope, se rastao sa bilansom od 58 odigranih mečeva i 54 postignuta gola.

Za njegov potpis ugovora su se borili Barselona i Inter da bi klub sa “Kamp Noua” uspeo da ga 1996. dovede u svoj redove plativši tada u svetskom fudbalu rekordno obeštećenje od 19,5 miliona evra. U svojoj, kasnije će se ispostaviti, jedinoj sezoni u dresu katalonskog tima u svim takmičenjima je na 49 odigranih utakmica čak 47 puta primorao protivničke golmane da vade loptu iz mreže. Ostalo je zapisano da su mu 34 gola (na 37 mečeva) data u Primeri, donela ne samo epitet najboljeg strelca španskog prvenstva, već i “Zlatnu kopačku.” Neke od tih golova postigao je na maestralan način zaobišavši prethodno čuvare mreža rivala, a Ronaldovu majstorije u utakmici sa Kompostelom (kada je primivši loptu na Barsinoj polovini terena, u trku driblinzima prevario nekoliko protivničkih fudbalera, te potom pogodio cilj) španski list “As” je prokomentarisao sledećim rečima:

Pele se vratio!”.

Ronaldo
REUTERS/Gustau Nacarino

Titula u Primeri je, ipak otišla na “Santijago Bernabeu”, dok je Luis Nazario de Lima utehu našao u trofejima namenjenim pobedniku Kupa kralja i Superkupa Španije, te evropskom peharu Kupa pobednika kupova (Brazilac je u finalnom susretu sa PSŽ postigao pobedonosni gol iz penala). Na kraju te sezone (1996/97) Ronaldo je šokirao fudbalski svet odlučivši da se u transferu vrednom 28 miliona evra sa “Kamp Noua” preseli u redove Intera.

Bio sam u pregovorima sa Barselonom oko produžetka ugovora. Odlučio sam da ne ostanem pošto nisam mogao da verujem direktorima ovog kluba. Inter se odmah javio, što je za mene predstavljalo veliki izazov. U to vreme italijanska liga bila je najača i najteža na svetu, Verujem da sam napravio najbolji mogući izbor”, obrazložio je mnogo godina kasnije ovaj svoj potez fudbaler koji će u kalču steći nadimak ’Fenomen’.

U prvoj sezoni u dresu ’Nerazura’ postigao je 25 golova i dobio nagradu za fudbalera godine u Seriji A. Predvodio je ’Interiste’ do trofeja Kupa UEFA 1998. godine i u finalnom dvoboju sa Laciom (3:0) postigao pogodak nakon što je prethodno pretrčao fudbalere rimskog tima i zatim izašao sam pred golmana Markeđanija. Ipak, ni u Italiji nije uspeo da u prvoj sezoni dođe do titule u prvenstvu. Odluka o prvaku je pala u „derbiju Italije“ u Torinu u kojem pri vođstvu domaćina od 1:0 sudija nije, nakon starta Julijana nad Ronaldom, svirao očigledan  jedananaesterac za goste.

Usledio je odlazak na Mundijal u Francuskoj na kojem je prvi as branilaca titule pre finalnog susreta sa Francuzima dao četiri gola i ostvario tri asistencije. Njegov sporni nastup, nakon napada epilepsije, izazvao je brojne polemike, pa i istragu u Brazilu tokom koje je lekar reprezentacije Lidio Toledo objasnio zašto je dao “zeleno svetlo” Luisu Nazariju de Limi da nastupi u utakmici sa Francuzima.

Zamislite da sam zaustavio Ronalda da igra, a Brazil izgubio utakmicu. U tom trenutku morao bih da odem da živim na Severni pol”.

Pri kraju sezone 1998/99 u kojoj, i pored njegovih dobrih partija ’plavo-crni’ iz Milana nisu uzeli nijedan trofej, brazilski napadač je postao kapiten Intera. U narednom prelaznom roku Masimo Morati je kupovinom Kristijana Vijerija stvorio u to vreme verovatno najkvalitetniji napadački tandem u svetskom klupskom fudbalu, međutim, teške povrede sa kojima se uskoro suočio Ronaldo omele su realizaciju ambicioznih planova. Sve je počelo 21. novembra 1999. na utakmici sa Lečeom na kojoj je prva zvezda Intera zbog povrede kolena morala da pre vremena napusti teren. Medicinski pregledi su pokazali da nekadašnji dečak iz Bento Ribeira mora da se podvrgne hirurškom zahvatu, nakon koga je usledio višemesčni oporavak. Kada se vratio na teren doživeo je novi šok na prvoj utakmici finala Kupa Italije u kojoj je njegov tim 12. aprila 2000. godine odmerio snage sa Laciom. Na terenu je proveo samo šest minuta, kada je pao na zemlju držeći se za puknuto koleno. Bila je to, kako je ocenio njegov fizioterapeut Nilton Petrone, “najgora povreda koju je ikada video”.

Usledile su nova operacija i rehabilitacija zbog koje je prvi fudbaler naše planete propustio ne samo deo sezone 1999/2000 i celu narednu, 2000/01, već i značajan deo treće – 2001/2002. Kada je, konačno, ponovo, zaigrao, zbog, u međuvremenu, zadobijenog viška kilograma i izgubljene brzine i eksplozivnosti, nije ličio na starog Ronalda. Ipak je golovima pomagao svom timu u borbi za titulu, ali se njegova poslednja prilika da kao fudbaler Intera proslavi osvajanje skudeta izjalovila porazom od Lacija (2:4) u poslednjem kolu Serije A.

Posle ovog razočaranja otišao je sa reprezentacijom na Svetski šampionat, čiji su su domaćini 2002. godine bili Japan i Južna Koreja. Malo ko je očekivao da će, nakon duge pauze i malog broja odigranih utakmica u proteklom periodu, upravo on biti ključni igrač ’Selesaa’ na tom Mundijalu i svojim golovima doneti Brazilcima petu titulu šampiona naše planete. Tresao je mreže protivnika u svim susretima, osim u četvrfinalnom duelu sa Englezima, a u polufinalnom meču sa Turcima postigao je odlučujući gol udarcem izvedenim prstima. Nakon što je u finalu dva puta savladao tada najboljeg golmana sveta Olivera Kana, prvi strelac Mundijala (sa osam datih golova) nije skrivao zadovoljstvo zbog osvojene titule, ali i svog uspešnog povratka na veliku scenu.

Rekao sam pre ovog šampionata da je moja velika pobeda to što ponovo igram fudbal, trčim i postižem golove. Ova pobeda nad Nemačkom za našu petu titulu svetskog prvaka krunisala je moj oporavak i rad celog tima”.

Ronaldo, Roberto Karlos, Dejvid Bekam
Denis Doyle/Getty Images

Real je želeo da u svoje redove dovede velikog povratnika (koji je te 2002. po treći put proglašen fudbalerom godine u izboru FIFA i dobio drugu “Zlatnu loptu”), pa je on nakon Svetskog prvenstva – u transferu vrednom 46 miliona evra – prešao sa milanskog stadiona “Đuzepe Meaca” na madridski “Santjago Bernabeu”. Postao je deo tima ’galaktikosa’, koji su još činili Zidan, Bekam, Figo, Raul, Roberto Karlos, i već u prvoj sezoni proslavio trijumf u Primeri. Na svoj konto je upisao 23 pogotka, a bio je strelac i u utakmicama koje su ’kraljevskom klubu’ donele trofeje Interkontinentalnog kupa i Superkupa Španije. Možda najbolju partiju pružio je u revanšu četvrtfinala Lige šampiona na “Old Trafordu” u kojem je njegov het-trik presudio da španski tim eliminiše Mančester Junajted. Dao je gol i Juventusu u prvom duelu polufinala u Madridu (2:1), ali je zbog povrede propustio revanš u kojem je torinska ’Stara dama’ nadoknadila minus iz prvog susreta.

Njegova nova povreda je verovatno uticala na to da ’galaktikosi’ naredne sezone neočekivano okončaju takmičenje u Ligi šampiona eliminacijom od Monaka. I u ostalim nadmetanjima Real je ostao bez trofeja, ali je Luis Nazario de Lima ostao zapisan kao prvi strelac Primere sa 25 pogodaka. Zbog čestih ozleda je propuštao veliki broj utakmica, a nakon što je 2006. u madridski klub stigao novi napadač Rud van Nistelroj, trener Fabio Kapelo preselio ga je na klupu za rezervne igrače. Italijanski stručnjak je kritikovao Ronalda zbog viška kilograma i nedostatka fome, pa se moglo naslutiti da se boravak brazilskog asa u madridskom klubu približava kraju.

Rastanak je usledio u januaru 2007. godine, a Ronaldo je u Madridu ostavio zaostavštinu od 104 gola postignuta tokom četiri i po sezone tokom kojih je nosio dres ’kraljevskog kluba’. Odlučio je da se vrati u najveći grad Lombardije, ali ne u Inter, već da postane fudbaler njegovog velikog rivala Milana. Silvio Berluskoni je za angažovanje nekada najboljeg fudbalera sveta izdvojio 8,05 miliona evra, a tada već 30-godišnji napadač je prve golove (dva) za novi klub zabio 11. februara u utakmici sa Sijenom. Do kraja te polusezone sakupio je 14 nastupa i sedam puta pogodio mreže protivničkih golmana, da bi se već u narednoj sezoni suočio sa starim zdravstvenim problemima.

Ronaldo
Catherine Ivill/Getty Images

Zbog hroničnih nevolja sa povredama i viškom kilograma na terenu je u sezoni 2007/08 proveo jedva nešto više od 300 minuta, dok se u strelce upisao samo dva puta i to u utakmici sa Napolijem (5:2). Novi težak udarac doživeo je 13. februara 2008. kada je na utakmici sa Livornom slomio čašicu na levom kolenu. Treći put tokom karijere podvrgnut je operativnom zahvatu, posle koga je sledio duži oporavak, a čelnici Milana nisu želeli da na kraju te sezone produže ugovor sa fudbalerom koji je deceniju ranije na Apeninima dobio laskavi nadimak ’Fenomen’.

Iako je tokom oporavka od povrede u Brazilu trenirao sa fudbalerima Flamenga, ipak je u decembru 2008. potpisao ugovor sa Korintijansom. Ogorčeni navijači najpopularnijeg brazilskog kluba palili su njegov dresove i nazivali ga izdajnikom, da bi im Luis Nazario uzvratio tvrdnjom da od Flamenga za koji navija nije dobio nikakvu konkretnu ponudu za potpisivanje ugovora. Sa 10 golova datih u 14 susreta pomogao je svom novom klubu da osvoji prvenstvo Paulista, a poslednji trofej kojeg se domogao pri kraju uspešne igračke karijere bio je Kup Brazila. I dalje se suočavao sa povredama i problemima izazvanim hipotireozom (stanje kojim se usporava metabolizam i izaziva dobijanje na težini), pa je 14. februara 2011. saopštio da odlazi u igračku penziju.

Mentalno sam želeo da nastavim da igram fudbal, ali moram da priznam da sam izgubio od tela. Glava želi da ide dalje, ali telo više ne može da to podnese. Vreme je da odem”, rekao je tom prilikom Ronaldo.

Čovek koji je u najboljim igračkim danima činio protivnicima na terenu ono što je želeo, tokom karijere je obezbedio status globalnog brenda. Saradnja sa kompanijom sportske odeće “Najki” donela mu je doživotni ugovor za snimanje reklama, vredan preko 180 miliona dolara, a Luis Nazario de Lima je i suvlasnik automobiskog A1 tim Brazila, te većinski vlasnik španskog fudbalskog kluba Valjadolid. Naravno, nalazi se i Kući slavnih Intera i Reala, kao i Fudbalskih saveza Brazila i Italije. ’Pravi Ronaldo’ je svojim majstorijama toliko zadužio najpopularniji sport sveta da će, dok god bude bilo fudbala, uživati status jedne od njegovih  najvećih legendi.

Komentari

Vaš komentar