Otišao je Moca: Dobri duh i njegova crno-bela sećanja

Blog ostalo 4. dec 202114:00 > 22:001 komentar
Momčilo Vukotić
FK Parrizan

Dovoljno je reći Momčilo Moca Vukotić pa da se sledi krv u žilama svih navijača Partizana. Legendarni Moca bio je večiti ljubimac Partizanovog juga, fudbaler prefinjenog kova i čovek kome su se do poslednjeg dana duboko klanjali na stadionu u Humskoj ulici.

Piše, Pavle Živković

Za vreme Mocine vladavine u Partizanu, crno-beli su zadobili najveći broj navijača, koji su najviše zbog Vukotićevog umeća i njegove odanosti klupskim bojama prepoznali ideju vodilju i Partizan usvojili kao deo porodice.

Iz Partizana je znao da ode, ali se vraćao uvek! Bio je dovoljan jedan telefonski poziv da Vukotić zaboravi na trenutne obaveze i dođe u Humsku. Tako je bilo i tokom igračke, pa trenerske karijere, ali i u situaciji kada mu je poverena briga o Omladinskoj školi crno-belih. U svakom periodu svoje karijere Moca je bio više nego uspešan, penzionisao se sa lepim osećajem da će svaki partizanovac o njemu pričati kao o najvećoj legendi.

Komemoracija i sahrana u utorak

Komemoracija povodom smrti Momčila Vukotića će biti održana 7. decembra u Skupštini grada Beograda u 11 časova. Opelo će biti služeno u kapeli na Topčiderskom groblju od 13:30, a sahrana je u 14 sati.

Svojevremeno je pričao o toj sudbinskoj povezanosti sa Partizanom, životnim iskušenjima, uticaju oca ‘zakletog partizanovca’, koji je u tom periodu imao verovatno i odlučujuću ulogu na Mocin izbor. Na izbor „Dobrog duha“ kako su ga još zvali navijači, ali i zaposleni na stadionu, koji i danas prepričavaju kako je Moca svojevremeno znao da uoči utakmice popije kafu u klupskom bifeu i pravo sa istočne strane stadiona izađe na teren i odigra uvek fantastičnu utakmicu.

Zbogom, Moco

Partizan iz Mocinog sećanja

„Igrao sam za svoju osnovnu školu. Zvezda je organziovala turnir osnovnih škola i to im je služilo za selekciju, treneri Zvezde su posmatrali decu i birali ih za fudbalsku školu. Posle utakmice mi je prišao trener Zvezde i rekao mi da su zadovoljni kako sam igrao i da bi voleli da dođem u Zvezdu. Rekao sam mu da već treniram u Partizanu i da sam partizanovac i da je to neostvarljivo. Da se pohvalim kod oca to sam mu preneo, ali mi je otac rekao: ‘Ako nameravaš da ideš u Zvezdu, kući se ne vraćaj!’

Toliko da objasnim koliko nije bilo šanse da igram za neki drugi klub. I tu onda dolazim do te 1962. godine. Došao sam sa ocem u Partizan, a u to vreme živeli smo u Rakovici, otac je službovao u Mladenovcu… Želeo je po svaku cenu da se oprobam u Partizanu, govorio mi je ‘lako ćeš iz Partizana u Rakovicu, mnogo je teži obrnut slučaj’. I došao sam pod nadzor trenera Belina i Lazarevića. Testirali su me na šljakastom terenu, bio sam obučen u beli šorts, belu majicu i bele čarape. Sve je prošlo u najboljem redu, jedino se majka malo bunila, imala je posla oko pranja.

U omladinskoj konkurenciji rastao sam uz Paunovića, Lečića, Vladu Pejovića, Ličanina, Olarevića, Smilevskog, Tomića… Dominirali smo, ali kasnije u prvom timu nisu svi ispunili očekivanja. Profesionalne ugovore potpisali smo 1968. godine i bili smo naslednici čuvenih ‘beba’, koji su igrali finale Kupa šampiona. Iz te ekipe ostali su Damjanović, Mihajlović, Rašović, Hasanagić, Marić, Vladica Kovačević… Došla su nam i pojačanja u Kariću, Bjekoviću, Đorđeviću… Međutim, u periodu od 68. do 75. nismo uspeli da osvojimo nijedan trofej“.

Vreme dominacije Zvezde i Hajduka, a rastao je broj Partizanovih navijača…

„Imali smo uvek neverovatnu podršku. Nikad neću zaboraviti meč sa Hajdukom iz 1975. godine. Dočekali smo Splićane, direktnog rivala za titulu i izgubili 6:1. Navijači su nas bodrili kao da pobeđujemo, nikad u životu nisam video takav odnos publike prema timu koji gubi. To nam je dalo snage da u poslednjem kolu pobedimo Olimpiju i Ljubljani i stignemo do trofeja. Sećam se da se pričalo kako smo pobedonosni gol dali u 100. minutu.

A ljudi vole da zaborave, pogotovo zlobnici. Trener Olimpije, koji je bio pozajmljen od Hajduka, opraštao se na tom meču pa je dobijao poklone pre početka. Zato smo kasnili u odnosu na meč OFK Beograd – Hajduk, gde je gostima trebala pobeda za titulu. Olimpija je htela naš skalp, vodila se žestoka borba, a onda smo u jednom momentu saznali da nam treba trijumf za titulu. Mislio sam da nemamo šanse, a onda je usledio splet neverovatnih okolnosti. Prvo je igrač Olimpije Stamatović hteo da šutne loptu na tribine, ali je zakačio busen i lopta je stigla do Stojkovića. On je želeo da šutne na gol Olimpije, ali je takođe zakačio busen i slučajno je poslao do Bjekovića. Đavo je šutirao, a lopta je jedva prešla gol-liniju… Tako smo stigli do trofeja. Usledilo je veliko slavlje, taj trofej Partizanu je obezbedio mnogo lepšu budućnost.

Momčilo Vukotić
FK Partizan

Iskreno, i ne pamtim u životu takvo slavlje, mislim da su kolone automobila blokirale saobraćaj od aerodroma do našeg stadiona. Osećali smo se kao heroji grada, nezaboravna slika koja se zauvek pamti…

Posle toga dolazi sezona 1977/78. Biće Mladinić odlazi sa kormila reprezentacije Jugoslavije i stiže u Partizan. Pamtim da pojedinim navijačima to nije odgovaralo, jer su Bićetu zamerali što me je manje zvao u reprezentaciju Jugoslavije. A bilo je sve kako treba. Te sezone sam se vratio iz vojske i kasnije učestvovao u verovatno najboljoj sezoni u istoriji Partizana. Nismo imali po imenima jak tim, ali smo oborili sve rekorde i osvojili ubedljivo titulu. Iz derbija smo od mogućih 12 osvojili 11 bodova, ukupno 54… Bila je to naša apsolutna dominacija. Kad se sve sabere, ja sam kod Bićeta najviše i igrao u dresu reprezentacije. Bila je tada jaka konkurencija u Aćimoviću, Jankoviću, Oblaku, Vladiću… Uz to, Hajduk i Zvezda su dominirali… Mislim da sigurno Jerković nije bilo bolji od mene, a imao je 50 nastupa za plave, ja 14… Ali, to su stvari na koje nisam mogao da utičem“.

Jedna godina u Bordou i ‘Moco, vrati se’

„Bilo je logično da se posle svega okušam i u inostranstvu. Otišao sam u Bordo, a Partizan je u isto vreme igrao jednu od najlošijih sezona u istoriji u kojoj je jedva sačuvao prvoligaški status. Sećam se da sam kao navijač gledao večiti derbi na Marakani, koji je odigran četiri kola pre kraja. Kada su me videli navijači počeli su da skandiraju ‘Moco, vrati se’. Ljudi iz Partizana su me zvali. Imao sam još godinu dana ugovor sa Bordoom, ali sam hteo da se vratim. Kod mene nijednog trenutka nije bilo dileme da li je to bila dobra odluka. I sad, kad se setim tog vremena, znam da sam želeo da se vratim.

Ovo je klub u kojem sam proveo, praktično, ceo fudbalski vek. U celoj priči je interesantno da u svom prvom mandatu u Partizanu nikad nisam dao gol Crvenoj zvezdi. Uvek su se mene najviše plašili, a dugo me nije hteo gol. Kasnije je sve krenulo kako treba, a najviše pamtim dva gola na Marakani (3:2 za Partizan) kad smo osvojili titulu. A, pre toga postio sam 13-14 derbija… A svaki derbi se zauvek pamti. Sećam se svakog odlaska u karantin, šetnje Terazijama, vola koji je okretao pre utakmice na našem stadionu… U jednom derbiju nas je gledalo 105.000 navijača. Znam da su neki navijači nudili jagnje da dobiju ulaznicu. Bila su to sjajna vremena.

Usledio je period stabilizacije, a onda je usledilo novo slavlje u sezoni 82/83. Vodio nas je Miloš Milutinović. Sećam se da smo u odlučujućoj utakmici dobili Dinamo u Maksimiru sa 4:3. Trenirao ih je Ćiro Blažević, na tom meču postigao sam 100. prvenstveni gol za klub. A nedelju dana pre toga promašio sam penal protiv Olimpije, kasnije mi je bilo drago što sam jubilej proslavio u direktnom obračunu za titulu. Mogli smo i lakše do trijumfa, ali je sudija Fazlagić poništio regularan gol Klinčaerskog kod 4:2, koji minut kasnije svirao je penal za domaćina nad Mlinarićem…

Posle te sezone hteo sam da se oprostim, ali nije mi dao Miloš Milutinović… Odigrao sam još godinu, ali se nisam dobro osećao. Treninzi su mi teže padali, igrao sam sa mnogo mlađima od sebe… Poslednju prvnestvenu utakmicu igram 30. maja 1984. protiv Željezničara. Izgubili smo sa 0:1, a svoj dres dao sam 16 godina mlađem Goranu Stevanoviću. Kasnije sam odigrao i oproštajnu utakmicu protiv reprezentacije JNA. Bio je skoro pun stadion, plakao sam…

Možda ostaje žal što nisam igrao više za reprezentaciju, ali kažem, na te stvari nisam mogao da utičem. I čovek sam koji pamti lepe stvari. Recimo, kada smo pobedili Vels sa 2:0, a postigao sam gol u 20. sekundi. Bile su to kvalifikacije za fajnal-for za Evropsko prvenstvo u Beogradu. Godine 1973. dao sam gol Italiji, tačnije Dinu Zofu, i oborio mu rekord jer je mrežu čuvao netaknutom više od 1000 minuta. Verujem da me pamti i dan-danas. S druge strane, bilo je i loših momenata poput Evropskog prvenstva u Beogradu. Prvo poluvreme polufinala sa Nemačkom je verovatno i najbolje u istoriji našeg fudbala. Vodili smo sa 2:0, imali prilike i za treći gol… Kasnije nas je dotukao Diter Miler sa tri postignuta gola. Da smo pobedili, ubeđen sam da bi lako savadali Čehoslovačku, koja je kasnije postala evropski šampion. Šteta, to je bila velika šansa“.

Da se ne zaboravi

Trofej u Kupu se pamti

„Bjeković je bio trener dok sam ja bio direktor… Kad sam preuzeo ekipu osvojio sam možda i najdraži pehar u karijeri – Kup Jugoslavije. Posle 32 godine uspeli smo da vratimo tej pehar u naše vitrine. Pobedili smo Velež sa 6:1 u finalu, ali je meni draža bila pobeda protiv Zvezde u četvrtfinalu (2:1, 1:1)… Vrhunski smo odigrali to finale, baš da se pamti… Posle toga sam odlučio da podnesem ostavku. Niko nije uticao na mene, prosto ekipi nije išlo… Nisam bio ljut na Partizan, tako je moralo da bude. Partizan je moj, uvek sam se kasnije vraćao kao navijač i sve trofeje doživljavao kao svoje“.

Povukao Zavišića za uvo!

„Znam da mnogi pričaju o čuvenoj situaciji kada sam za vreme utakmice povukao za uvo mog kuma i saigrača Iliju Zavišića. Nije ni Zavišić zamerio, znao je da nema loše namere. Svi su znali da sam ja jedna ličnost na terenu, potpuno druga izvan njega. Uvek sam imao naglašenu želju za pobedom, jer da gubim nikad nisam voleo. Trudio sam se da tu svoje energiju prenesem i na ekipu, pa zato neki moji potezi nisu nailazili na negativne reakcije“.

Bobek nam puštao grčku muziku

„Sećam se prvih priprema sa Stjepanom Bobekom. Izvodio nas je na šljakasti teren, po velikoj vrućini i puštao nam grčku muziku. Dugo godina nisam mogao da podnesem grčki melos, stav mi se promenio dolaskom u Grčku. Što se tiče trenera, uvek se najviše pamte prvi i poslednji, u mom slučaju Bobek i Milutinović. Ali, fudbalskli najbolji period imao sam sa Mladinićem, sjajno smo igrali, u proseku nas je gledalo 27.500 navijača“.

U bifeu kod Janje i Miće

„Uvek sam se najbolje na stadionu osećao u bifeu kod Janje i Miće. Pričao sam sa navijačima pre svake utakmice, to su radili i drugi igrači, jer se i naš klupski autobus uvek parkirao u blizini bifea. Ta atmosfera je morala da se oseti“.

Vukovac u školi

„Išao sam u 10. Beogradsku gimnaziju, bio sam vukovac u školi. Tek kad smo roditelji i ja shvatili da će fudbal biti moja profesija posvetio sam se isključivo igri. Sećam se kao klinac sam imao plaćenu hranu u restoranu „Sport“ na Autokomandi, a imao sam jednu prostoriju na stadionu u kojoj sam učio. Rakovica je bila daleko, pa sam morao da skraćujem vreme, jer sam do Rakovice imao dva prevoza. Nije bilo lako…“

 

 

Komentari

Vaš komentar