Panter sa Neretve

Blog ostalo 25. apr. 202110:003 komentara
Podeli:
Enver Marić
Matthias Kern/Bongarts/Getty Images)

Pre 73 godine, 25. aprila 1948. u Mostaru je rođen golman Veleža i reprezentacije Jugoslavije Enver Marić, koji je u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka uživao reputaciju prve jedinice tadašnje SFRJ i jednog od najboljih čuvara mreže Starog kontinenta.

Čovek koji je imao nadimke ’Leteći Mostarac’ i ’Panter sa Neretve’ bio je prvi golman koji je 1973. proglašen za najboljeg fudbalera Jugoslavije, a ostvario je i rekord od 441 odigrane prvoligaške utakmice u fudbalskim šampionatima naše tadašnje države. Imao je i  seriju od 131 uzastopnog prvenstvenog nastupa na golu ’Rođenih’ koja je prekinuta zbog činjenice da je morao na pauzu zbog sakupljenih žutih kartona. Golman koji je tri puta nastupao za selekcije Evrope i sveta ostao je upamćen i kao član legendarnog ’BMV’ Veleža koji su, pored njega, činili centarfor Duško Bajević i poslovođa mostarskog tima Franjo Vladić. Sa ’Rođenima’ je 1981. osvojio Kup Jugoslavije, te dva puta bio vicešampion države, pri čemu je na kraju sezone 1973/74 timu iz grada sa Neretve titula izmakla zbog slabije gol razlike u odnosu na prvoplasirani Hajduk.

Pored dva mandata na golu Veleža, za koji je branio najpre od 1967. do 1976. a zatim i od 1978. do 1985. godine, Mara je dve sezone proveo i u nemačkom Šalkeu, u čijem dresu je upisao 52 nastupa u Bundesligi. Ovaj čuvar mreže iz najvećeg grada Hercegovine je u biografiju upisao i 32 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije, kao i učešće na Mundijalu u SR Nemačkoj 1974. godine, dok je dve godine kasnije na završnom turniru Kupa evropskih nacija održanom u ondašnjoj Jugi bio rezerva Olji Petroviću u duelima sa Šenovim ’Pancerima’ i Holandijom.

Enver je briljirao u nekoliko važnih susreta nacionalnih ’Plavih’, a starijim ljubiteljima fudbala je posebno u sećanju ostao njegov podvig načinjen u prijateljskom meču odigranom 9. maja 1973. na minhenskom Olimpijskom stadionu kada je odbranio jedanaesterac najboljem strelcu Evrope Gerdu Mileru. Na drugoj strani, Marićev klupski kolega Duško Bajević savladao je te večeri udarcem sa bele tačke Sepa Majera, pa su Jugovići, zahvaljujući učinku dvojice Mostaraca, došli do jedne od retkih pobeda (1:0) u nadmetanjima sa ’Elfom’.

’Leteći Mostarac’, koji je svojim paradama i hrabrim intervencijama često dovodio do očajanja protivničke napadaće, za mnoge je, uz Vladimira Bearu i Milutina Šoškića, najbolji golman bivše države jugoslovenskih naroda. Ipak, i on je, poput svih velikih jedinica, imao i loše dane, od kojih se svakako izdvaja onaj sa niškog “Čaira” kada ga je na prvenstvenom susretu Radničkog i Veleža matirao kolega Dragan Pantelić. Tog nedeljnog popodneva 1980. godine Panta je iz svog šesnaesterca nogom degažirao loptu koja je, nošena vetrom putovala do šesnaesterca gostiju, a zatim, odskočivši, prevarila istrčalog Marića, nemoćnog da spreči njen ulazak u mrežu. On nikad nije zaboravio ovaj pogodak, po kojem je – kako smatra – ostao više upamćen nego po svojim sjajnim odbranama.

Pantelićev pogodak me je učinio svetski poznatim. Degažirao je sa gola na gol, lopta je završila u mojoj mreži, sve je bilo po propisima. Nisam to potiskivao u stranu. Kad je bal, neka je maskembal. Postao sam poznatiji zbog primljenog gola sa 100 metara, nego zbog svih onih vrhunskih intervencija”, govorio je Marić.

Nakon što je okončao dugu golmansku karijeru, obavljao je dužnost sportskog direktora Veleža, te bio trener golmana, najpre u mostarskom klubu, a zatim u Fortuni i Herti. Legendarni Mostarac koji je u mladosti jedva izbegao davljenje u Neretvi, je 2010. godine tokom operacije srca u Nemačkoj doživeo težak moždani udar. Uspeo je da se oporavi i vrati sve vitalne funkcije pa danas penzionerske dane provodi između Berlina i rodnog Mostara, bez kojeg jednostavno ne može.

A u gradu sa Neretve je i započeo svoj fudbalski put kada se kao 12-godišnjak našao na treningu pionira ’Rođenih’ na stadionu pod Bijelim brijegom. Talentovani klinac je vrlo brzo pokazao svoje golmanske mogućnosti pa je napredovao kroz mlađe kategorije mostarskog kluba ka seniorskom sastavu. Za prvi tim Veleža je uspešno debitovao 19. juna 1968. u prvenstvenoj utakmici sa Partizanom u kojoj su domaćini savladali ’crno-bele’ sa 1:0. Bio je to početak jedne velike karijere koji se poklopio sa dolaskom Sulejmana Repca na čelo stručnog štaba ekipe iz Šantićevog grada. Pod Suljinom trenerskom palicom počela je da stasava talentovana generacija momaka koja će nekoliko godina kasnije izrasti u prvi veliki Velež sa već pomenutim zvezdama magičnog ’BMV’.

Mara je 1972. pokazao da je izrastao u vrhunskog čuvara mreže. Nakon prvenstvene utakmice sa Zvezdom u kojoj je panterskim intevencijama sačuvao svoju mrežu, Dragan Džajić mu je čestitao na sjajnim odbranama. Selektor Vujadin Boškov je 24-godišnjaku iz Mostara prvi put ukazao poverenje 30. aprila 1972.  na utakmici četvrtfinala Kupa rvropskih nacija sa Sovjetskim Savezom, koju su ’Plavi’ na “Marakani” okončali bez golova. Iako je u revanšu u Moskvi matiran tri puta (3:0), Enver je ostao prvi golman državnog tima. Branio je tog leta u Brazilu na turniru “Kupa nezavisnosti”, a zatim i u kvalifikacionim mečevima za plasman na Svetski šampionat u SR Nemačkoj. Pre starta kvalifikacija, naš državni tim je 11. oktobra 1972. na “Vembliju” odigrao prijateljski susret sa Englezima (1:1) u kome su se istakla sva tri asa mostarskih ’Rođenih’. Marić je bio gotovo nesavladiva prepreka za fudbalere ’Gordog Albiona’ (savladan je samo u 38. minutu), dok je, nakon asistencije Bajevića, Vladić udarcem glavom postigao izjednačujući pogodak za selekciju sa Balkana.

Sjajnu formu preneo je i u narednu godinu u kojoj je njegov klub sezonu (1972/73) u ligi SFRJ okončao na drugom mestu sa šest bodova zaostatka iza šampiona Zvezde, a on poneo epitet golmana sa najmanje (27) primljenih golova u prvenstvu. Briljirao je i dresu sa šest buktinja. Najpre u već pomenutoj utakmici sa SR Nemačkom u Minhenu, a zatim i takmičarski mnogo značajnijem meču decenije sa Španijom (0:0)  na zagrebačkom „Maksimiru“. Tog 21. oktobra 1973. godine domaćini su samo zahvaljujući nekoliko čudesnih intervencija ’Letećeg Mostarca’ izbegli poraz koji bi praktično značio oproštaj od ambicija da se nađu među učesnicma Svetskog šampionata u SR Nemačkoj. U narednoj nezaboravnoj utakmici sa Grcima u Atini nije uspeo da spreči Katalinskog da, vraćajući mu neoprezno loptu, pogodi vlastitu mrežu ali je istorijski pogodak Karasija u poslednjim trenucima susreta obezbedio našoj reprezentaciji majstoricu sa ’Crvenom furijom’.  Ipak, heroj iz Atine nije te 1973. proglašen za fudbalera godine u Jugi, već je to priznanje prvi put dodeljeno jednom golmanu – Enveru Mariću.

Pobedonosni pogodak Katalinskog u majstorici na frankfurtskom “Valdstadionu” odveo je izbaranike selektora Miljanića na šampionat u SR Nemačku. Pre odlaska na svoj prvi, a  pokazaće se i jedini Mundijal, Enver je ponovo kao golman ’Rođenih’ domaći prvenstveni maraton okončao na drugoj poziciji. I Hajduk i Velež su sakupili po 45 bodova, ali su Mostarci zbog, za dva pogotka slabije gol razlike, morali da se pomire sa, za njih tužnom istinom, da je titula otišla u Split. Nikad više neće biti tako blizu naslovu šampiona Jugoslavije, a junak naše priče moraće da čeka još sedam godina na svoj prvi trofej.

Mara je, kao i kompletan tim nacionalnih ’Plavih’, bio na visini zadatka u prvoj fazi Mundijala 1974. godine. Branio je odlično u mečevima sa Brazilom (0:0) i Škotskom (1:1) u kojoj je pala odluka o tome koje će od ove dve reprezentacije nastaviti takmičenje na turniru u SR Nemačkoj. Nažalost, u polufinalnoj grupi uklopio se u bleda izdanja tima koji je, umesto najavljivanog plasmana među četiri najbolje selekcije planete, pretrpeo poraze u  nadmetanjima sa ’Pancerima’ (2:0), Poljacima (2:1) i Šveđanima (2:1).

Usledio je odlazak jedinice Veleža u JNA, a po povratku u civilni život Marić je još samo tri puta oblačio dres sa, kako se tada govorilo, „najdražim grbom”. Poslednji put je to učinio u revanš meču četvrtfinala Kupa evropskih nacija sa Velsom u kome su izabranici tadašnjeg selektora Ante Mladinića 22. maja 1976. u Kardifu branili prednost od dva gola (2:0) stečenu u prvom susretu u Zagrebu. Gosti su poveli pogotkom Katalinskog sa bele tačke, ali su Ostrvljani pre odlaska na odmor poravnali rezultat. U nastavku su domaćini vršili veliki pritisak, koji je rezultirao penalom koji je dosudio istočnonemački sudija Glekner nakon što je Marić sapleo centarfora Velšana Tošaka. Golman naše reprezentacije se, međutim, ubrzo iskupio za učinjenu grešku, pošto je panterskim skokom zaustavio šut Terija Jorata. Utakmica je okončana remijem (1:1), koji je omogućio Jugoslovenima da budu domaćini finalnog turnira najboljih evropskih selekcija.

I pored odbranjenog penala u Velsu, za Envera Marića nije bilo mesta u timu koji se u polufinalu suprostavio SR Nemačkoj (2:4), a zatim u Zagrebu poražen u nadmetanju za treće mesto od Holanđana (3:2).  Utakmicom u Kardifu je, kasnije se pokazalo, okončao reprezentativnu karijeru tokom koje je sakupio 32 nastupa za najbolju selekciju ondašnje Titove države. Na leto te 1976. otišao je iz Mostara u Gelzenkirhen gde će naredne dve godine čuvati mrežu budnesligaša Šalkea.

Nije, međutim, mogao da bude dugo bez rodnog grada i ’Rođenih’ pa se 1978. vratio na stadion pod Bijelim brijegom. Tamo je sada na svoje dolazila jedna nova generacija fudbalera, čiji su najbolji izdanci bili Blaž Slišković i Vahid Halilhodžić. U sezoni 1980/81 ovaj tim je izborio plasman u finale u finale Kupa Jugoslavije gde ga je 24. maja 1981.  na “Marakani” kao poslednja prepreka na putu ka trofeju čekao Željezničar. Iako su sarajevski ’Plavi’ poveli u prvom poluvremenu pogotkom Baždarevića, u nastavku su Mostarci načinili preokret. Dva pogotka Halilhodžića (u 55. i 58. minutu) i pobedonosni gol Okuke deset minuta pre kraja susreta doneli su Veležu toliko željenu pobedu (3:2), a 33-godišnji kapiten Enver Marić je konačno imao tu čast da podigne jedan od dva najznačajnija pehara jugoslovenskog fudbala.

Mara je čuvao gol hercegovačkog prvoligaša još četiri sezone. Poslednji put je na zvaničnoj utakmici istrčao na teren 16. juna 1985. u Novom Sadu kada je njegov tim savladao Vojvodinu sa 3:2.

Branio sam do 36. godine, mogao sam još deceniju, ali sam hteo da odem. Shvatio sam da ima i onih kojima sam dosadio. Treba imati meru, znati kad je dosta“, objasnio je mnogo godina kasnije razloge svog penzionisanja.

Kao sportski direktor proslavio je još jedan trijumf Veleža u Kupu (1986.), a potom do 1990. godine bio trener golmana u voljenom klubu. Nakon izbijanja rata u BiH ponovo se uputio put Nemačke gde je, međutim ovoga puta – radeći najpre kao trener golmana u Fortuni, a zatim i u Herti – našao svoj novi dom. Legendarni ’Panter sa Neretve’ koji, prema vlastitom priznanju, nije mogao da zaspi uoči utakmica Veleža sa klubovima nekadašnje “velike četvorke”, ponosan je na svoju blistavu golmansku prošlost, ali razmišlja i o tome da li će se na prostorima nekadašnje Jugoslavije pojaviti neke nove jedinice svetske klase.

Ne znam da li će iko prevazići Bearu i Šoškića, hajde mene manje-više, ali hvala svima koji me pamte kao izvanrednog čuvara mreže. Biće teško približiti se toj svetskoj klasi, ali nije nemoguće. Mukotrpni rad je jedini put do uspeha, ali i sreća je bitna”.

Komentari

Vaš komentar