„Pepeljuge“ Koraća na leđima Don Kihota

Blog ostalo 6. apr. 202110:00 > 10:101 komentar
Podeli:
ŽKK Radivoj Korać
ŽKK Radivoj Korać

Nema dileme da su sponzori ženskih košarkaških klubova donkihotovske provenijencije. Ako se tome doda „Pepeljuga“ položaj beogradskih ligaša na gradsko-opštinskoj kasi u poređenju sa „širinom ruke“ ostatka lokalnih samouprava po Srbiji, uz medijsko ignorisanje i trenersku (ne)stručnost, postoje svi uslovi da svetle budućnosti nema. Hoće li trofejnom Radivoju Koraću ostati samo šampionske fotografije na dane slave?

Odgovor bi lako mogao da bude potvrdan ako finansijskom entuzijazmu Petra Bulatovića dođe kraj. Mecena i predsednik nije umoran od (ponekad) mladalački promenljivih partija prvotimki, ali jeste od svojevrsnog Sizifovog posla. Upravo na lajtmotiv antičke legende, svode se višegodišnja ulaganja, ne samo u klubu legendarnog imena, već u, de fakto, ženskim ligašima glavnog grada.

Od sveg srca sam želeo najbolje Koraću, ali se bojim da nije srećna priča. U klubu sam tri godine, a kada sam ozbiljnije počeo da pomažem, mnogi su mi se čudili. Nije im bilo jasno zašto se angažujem, a nemam nikakav interes. A još kada su shvatili da nisam ni privatno motivisan odnosno zaljubljen u neku od košarkašica, a nije da neki nisu pitali, tek je to bio šok. Danas ljudi ne shvataju da nešto počnete da činite zato što su vas jednom prilikom zamolili da poklonite 20-ak majica. Tako je počela ’veza’ jednog vrhunskog kluba i mene. U prvom trenutku mi je bilo čudno da taj (šampionski) nivo ’vapi’ za tamo nekim majicama. Nisam shvatao kakav je zapravo klupski život, ali sam zakoračio u tu sredinu sa željom da pomognem da nešto napravimo“, priseća se Bulatović u razgovoru za Sport klub.

Sa izuzetkom NBA (kao i ženskom varijantom WNBA), košarka nigde u svetu nije profitabilan sport. Istina je da „održavanje“ pogona košarkašica košta zanemarljivo malo u poređenju sa muškim kolegama, posebno na srpskim geografskim širinama, ali pronalaženja sponzora je i desetak puta teže. Specijalno ako se za aktivnosti Prve lige košarkašica jedva čuje. Zvuči neverovatno, ali istinito.

Mislim da sam na kraju snage, a kada sam počinjao ne bih verovao da je ovo moguće. Želeo samo da Radivoj Korać bude drugačiji klub od Crvene zvezde ili Partizana, pre svega, finansijski stabilan, sa orjentacijom na promociju ženske košarke, koja se igra za publiku, a nikako za prazne tribine. Logično, ne računajući ovosezonske specifične (epidemiološke) uslove. Na startu sam ulagao lična sredstva u nadi da ću vremenom uspeti da privučem i druge sponzore. To mi je bio neki logičan redosled. Nisam od juče u biznisu, poznato mi je kako neke stvari funkcionišu. Bilo mi je uobičajeno što sam na startu glavni finansijer, ali sam verovao da će mi poći za rukom da još nekoga animiram. Da neću biti i, ostati, usamljen. Baš kao što sam verovao da je moguće, na početku ove zdrave sportske priče, da prvo pomognu najbliži prijatelji, ali i oni, koji su mislili da je u Srbiji moguće nešto totalno drugačije. Tada su svi oni podržali klub koliko su mogli, pa ih ne zaboravljam… Verovao sam da ću uspeti da Koraću obezbedim mesto na ’leđima’ neke uspešne velike kompanije, a ne da bude samo na mojim leđima“.

Bolji osećaj za ženski sport

Da u svakoj nesreći ima i ponešto pozitivno, slučaj je i sa pandemijom koja više od godinu dana guši svet. Muški klubovi u Srbiji, dobili su od države po pet, a košarkašice dva i po miliona dinara jednokratne pomoći. I nacionalni Savez je pomogao oslobađanjem dela članarine, što je i te kako dobro došlo ženskim članovima, koji tradicionalno muku muče sa finansijama.

Svojevremeno sam razgovarao u Savezu, a možda nije trebalo, da se u ženskim klubovima više angažuju nekadašnje košarkašice, neke od njih su bile reprezentativke. Mislim da nije poenta da ovo rade muškarci jer nikada ne mogu da imaju pravi osećaj za ženski sport. Mislim da bi se mnoge dame složile sa mnom. Nikada muškarci ne mogu da se bore za žene istim žarom kako bi to dame radile jer su mnoge bivše košarkašice, kroz karijere, prošle sve klupske selekcije i, najbolje znaju šta ih je sputavalo da naprave korak više“, smatra Bulatović.

Sagovornik nije računao da je srpski ženski sport generalno, pa i košarka, sa akcentom na klupski deo, godinama u medijskom zapećku. Dovoljno je ilustrativan primer, da se u poslednjih deset godina, od plej-of serije, ponekad, prenosi po neka utakmica ako je Crvena zvezda jedan od aktera.

Nije samo u pitanju uloženi novac, već i medijska (ne)pokrivenost. Ni na prste jedne ruke se ne mogu nabrojati mediji koji koliko, toliko prate Prvu žensku ligu. Pa to je najjače domaće takmičenje. Može slučajno da se naleti na neku vest, a retki napisi imaju ’bomba’ naslove. To ne ide u prilog trofejnom sportu, a još je manje magnet za eventualna ulaganja. Šta više reći kada tokom sezone skoro da nemate televizijskog prenosa“.

Nema ni adekvatne materijalne podrške grada Beograda, ne na način kako je to regulisano po Srbiji. Ako je za utehu košarkašicama Radivoja Koraća i preostalim rivalkama iz glavnog grada, u ništa boljem položaju nisu ni muške kolege.

Klubovi u unutrašnjosti dobijaju po nekoliko miliona dinara od lokalnih samouprava, a mnogi od njih se bore da ne ispadnu iz lige. Mi od grada dobijamo 150.000 dinara, bilo da smo prvi ili deseti. A da bi klub, računajući seniorke i mlađe kategorije, relativno normalno funkcionisao, za godinu dana je potrebno od 80.000 do 90.000 evra. Od te sume, trećina odlazi na zakup sala za treninge, kao i utakmice svih kategorija. To sigurno nije veliki novac u okvirima modernog sporta, ali kada kao pojedinac to vadite iz džepa, bez nade da ćete se sa još nekim vremenom udružiti, onda to nije malo. Prilično sam razočaran što nema adekvatne podrške grada, opštine, resornog Ministarstva, pa i Košarkaškog saveza Srbije. Ženski sport, a specijalno klupska košarka, gurnuti su u stranu. Zanimljivi su izgleda samo uskom krugu onih koje se njime bave, porodicama i, prijateljima kluba. Nekima poput mene, pa nema veze što ’pucam’ debelo“.

Petar Bulatović
ŽKK Radivoj Korać

Radivoj Korać je za šest godina osvojio regionalnu ligu, tri puta bio prvak Srbije, a jednom osvajač Kupa Milan Ciga Vasojević, da nabrojimo samo najznačajnije uspehe. Za nešto manje od deceniju i po, sve klupske selekcije su nanizale 11 nacionalnih trofeja. Ali, nikad se nije lako egzistiralo, uglavnom od prijateljskih donacija odnosno „mecenstva“. Nekada je to radio Goran Todorović, a nastavio sagovornik Sport kluba.

Mislim da glavni grad i država moraju sistemski da stanu iza ženskog sporta, pa će i ostalima poput ’mog’ Koraća da svanu lepši dani. Ako postoji volja, naći se i način, odnosno model finansiranja. Međutim, ukoliko se to ne desi u skorije vreme, mnogi dobri klubovi će se ugasiti. Ne želim više da ćutim, uložio sam legalno svoj novac u klub izuzetno visokih dometa. Nadao sam se da će neko to da prepozna, ali, očigledno uzalud“.

Ni tri medalje (zlato, dve bronze) sa EŠ i OI, najboljih srpskih seniorki, sa četiri poslednja velika takmičenja, nisu izmenile čemernu klupsku materijalnu svakodnevnicu.

Podela između reprezentacije i klubova je ’debela’. Nema ni ’pola’ igračice iz PŽL u nacionalnoj selekciji. Selektorka Marina Maljković je nekoliko puta naglasila da se u našim klubovima radi katastrofalno. Možda smo i ’idioti’, ne razumem se toliko u košarku, nekada sam se bavio atletikom, pa ja sam ’samo’ finansijer jednog kluba. Ali, pitam javno, šta to može da se uradi, ako si beogradski klub, pa dobiješ godišnje 1.300 do 1.400 evra (u dinarskoj protivvrednosti), ’nešto’ termina u salama, a sponzori retka vrsta… Izuzetno mi je drago zbog reprezentativnih uspeha, najvažnija je nacionalna selekcija… Ali lako može da nam se desi da za pet, šest godina imamo ’gomilu’ stranih igračica u dresu sa grbom“.

Kada se priča o teškom ekonomskom položaju kluba, sigurno da bi se lakše živelo da postoji generalni sponzor Prve ženske lige, ili da ligaški mečevi budu predmet TV „interesovanja“. A ovako…

Često mi prođe kroz glavu, pa kome smo mi uopšte zanimljivi osim nama samima. U KSS postoji potpredsednica za žensku reprezentativnu košarku Ana Joković, koja to veoma uspešno radi, svaka čast. Kao basket zaljubljenik i finansijer, voleo bih da i ženski klubovi, generalno, budu magnet“.

Gradski gratis potroše za deset dana

Dvorane za trening odnosno igranje utakmica, veliki su problem za male beogradske klubove, u koje spadaju i ženski košarkaški kolektivi. Nije baš da nema pomoći, ali… Sekretarijat za sport, na osnovu rezultata, finansira određeni broj sati za treninge. Tako Radivoj Korać dobija 75 časova plaćenih termina kvartalno, odnosno 25 sati mesečno. Kao profesionalni klub najvišeg domaćeg ranga, gratis termine potroši za desetak dana. Još malo brojeva. Prosečni zakup sale za prvenstveni meč košta oko 45.000 dinara.

Da Radivoj Korać i njemu slični ne postanu „prohujalo sa vihorom“, u Srbiji, a posebno u glavnom gradu, trebalo bi da se pronađe drugačiji sistem finansiranja ženskog sporta. Logično je da inicijativa potekne od Košarkaškog saveza Srbije, a u pravcu Ministarstva sporta i omladine. Gotovo je za Riplija, kakve i kolike (državne) bonuse dobijaju mađarski ili rumunski ženski klubovi, čak i za prelazak iz drugoligaškog u prvoligaško društvo. A to su, ipak, još, košarkaški nerazvijene sredine u odnosu na Srbiju.

Neću da ugasim klub ovakvog imena, ali više ne mogu ni na ovaj način. Mnogo sam ponosan na devojke, svaku njihovu pobedu. Ali, finansijski je ovo nerealna priča. Lagao bih kada bih rekao da se ne kajem što sam ovoliko duboko ušao u sve ovo, a totalno nepriznat. Ne mislim od matičnog kluba. Već od onih od kojih sam očekivao pomoć da se stvari ’uvežu’, a ne da se gro finansiranja svodi da dajem novac iz svog džepa, pa koliko izdržim. Niti sam imao, niti imam krajnji interes, a tek profit…“.

Petar Bulatović se bavi proizvodnjom reklamnog materijala, ali pokušaj da preko svog posla napravi sponzorski pul Radivoja Koraća, nije urodio plodom.

Radim sa mnogim kompanijama, pa sam na jedno 40 adresa poslao predlog da moje usluge budu besplatne. Odnosno, da sredstva, za moj deo posla, uplate na račun ŽKK Korać. I, niko od njih nije pristao. Prvo su se moji klijenti raspitivali da li i ko radi televizijske prenose klupskih utakmica, pa ko nas i u kolikom broju prati na Instagramu… Ostalo je sve na mojoj ideji, koja nikada nije uspela da zaživi. U prevodu, nije im potrebna reklama na dresovima, u dvorani jer im je bilo jasno da je taj deo košarkaške priče u nekoj vrsti medijskog mraka. Mnogo im je jednostavnije da zakupe bilbord, primera radi, kod Sava centra, na autoputu“.

ŽKK Radivoj Korać
ŽKK Radivoj Korać

Bulatoviću nije bilo teško da kuca na mnoga vrata, institucija, za koje je verovao da mogu da pokrenu stvari sa mrtve tačke, pomognu klubu, koji na specifično dobar način (još) sija na nacionalnom basket nebu.

U jednom od takvih razgovora, da bi mi pokazali da za sada ništa ne može da se uradi u sistemu finansiranja ženskog sporta u prestonici, naveli su primer iz odbojke. Ne bih ovom prilikom da navodim ime, ali klub je dosegao evropske visine, a praktično je pušten niz vodu. Veoma sličan primer kao Radivoj Korać, ali sa još više internacionalnog uspeha. Ostao sam bez reči, šta sam uopšte mogao da kažem“.

Nije uzalud ona da se mnogo lakše ruši nego gradi, a Radivoj Korać, uprkos entuzijazmu pojedinaca, kao da se našao na kobnoj raskrsnici. Ne bi bio ni prva, ni poslednja storija slične vrste u gradu i zemlji, koja se (verbalno) ponosi sportom, a tek košarkom. Kao što nije potrebno „prevrnuti brda“ da se finansijski pomogne košarkašicama, a da zapravo niko ne oseti.

Hvatam se za slamku, pa pokušavam da alarmiram javnost. Volim Radivoj Korać, nastavio bih da im pomažem, ali da mi još neko pomogne. Možda se javi neki stari klupski prijatelj, ako već nema ko drugi. Velika je šteta da se klub ovako muči. Shvatam i sistem raspodele sredstava sportskim kolektivima u jednom velikom gradu, ali… Klubovi van Beograda i Novog Sada, u velikom broju slučajeva imaju minorne rezultate, ali, ni ne potresaju se zbog toga jer za ženski sport, u njihovom slučaju, stižu milioni. To bi moglo da se posmatra i na drugi način, pa pitam, da li oni taj novac troše namenski? U poređenju sa Koraćem, sigurno ne“.

Samo da na kraju sve ne padne u vodu

Nisam košarkaški radnik u klasičnom smislu te reči, već čovek iz biznisa, koji samo želi da pomogne Radivoju Koraću. Niti se guram, niti iživljavam, taman posla. Bavio sam se atletikom, koja je, posebno u moje vreme, bila mali sport u Srbiji i odlično znam koliko je teško i važno za takve aktivnosti naći sponzore. A kada vidim kako stoje stvari sa sistemom finansiranja pod ženskim obručima, razočaran sam. Pomažem tri godine koliko mogu, a bojim se da na kraju sve ne propadne. Ponekad pomislim da neko možda ima i lični animozitet prema meni, ne znam šta da kažem, kada ne osetite podršku društva za dobro opšteg značaja, razne misli se vrzmaju po glavi“.

A kolika je razlika u izdvajanju gradskih institucija u poređenju sa Beogradom i delimično Novim Sadom, dovoljan je sledeći podatak – klubovi u unutrašnjosti, od lokalnih samouprava dobijaju između četiri i šest miliona dinara na godišnjem nivou, plus besplatne sale za treninge. O troškovima poput onih vezanih za stanovanje ili ishranu igračica, na istoj relaciji, da ne govorimo. Samo da glas prvog čoveka Radivoja Koraća ne bude usamljeni eho…

Komentari

Vaš komentar