Petar Borota – šoumen, „grešnik“, slikar, kapiten Čelsija…

Blog ostalo 12. feb. 202110:00 > 10:151 komentar
Podeli:
Petar Borota
REUTERS/Action Images

Pre 11 godina, 12. februara 2010. zauvek nas je napustio Petar Borota, nekadašnji golman OFK Beograda, Partizana, Čelsija i jugoslovenske reprezentacije. Ovaj kontraverzni, pomalo eskcentrični bonvivan je na žalost savremenicima više ostao u sećanju po svojim kiks golovima primljenim u mečevima sa Crvenom zvezdom, drezdenskim Dinamom i reprezentacijom Rumunije nego po sjajnim odbranama i rekordu ostvarenom u sezoni 1977/1978 kada je, čuvajući mrežu beogradskih crno-belih, na 34 prvenstvena susreta samo 19 puta vadio loptu iz mreže.

Čovek rođen 5. marta 1952. u glavnom gradu Jugoslavije bio je hrabra “jedinica” sa sjajnim refleksima koja je uspevala da ponekad čudesnim intervencijama spreči pogodak u situacijama kad je izgledalo da je postizanje gola neminovno. Istovremeno je, međutim, važio i za “kiksera”, sklonog primanju “pacerskih” golova, koje, jednostavno, sebi nisu smeli da priušte golmani vrhunskog kvaliteta. Ovaj nedostatak konstantnosti ga je, izvesno je, sprečio da ostvari uspešniju karijeru i sakupi više od samo četiri nastupa za najbolju selekciju Plavih.

Povezane vesti

Borota je važio i za šuomena na terenu koji je privlačio pažnju svojim načinom odevanja i frizurom mini val, po ugledu na tadašnju englesku fudbalsku zvezdu Kevina Kigena. Bio je jedini golman koji je u to vreme, umesto klasičnog šortsa, nosio crne bermude, a često se na mečevima pojavljivao i sa kačketom na glavi. Stekao je reputaciju “trećeg beka” koji je ne tako retko izlazio van šesnaesterca kako bi interevenisao ali je, posebno tokom vremena provedenog u dresu Čelsija, umeo i da drsko dribla protivničke igrače i do polovine terena. Tim potezima je oduševljavao navijače londonskih Plavaca, ali istovrmeno dovodio do očajanja neke od menadžera ovog kluba.

U utakmici sa Votfordom ovakvi njegovi “nestašluci” su bili kažnjeni, pošto mu je protivnički igrač Malkom Posket, najpre oduzeo loptu, a zatim je uputio u praznu mrežu tima sa Stamford Bridža.

Zbog ove greške nije izgubio simpatije navijača kluba koji je u vreme njegovog boravka na Ostrvu bio daleko od onih visina na kojima se našao nakon što ga je kupio Roman Abramovič. Sa njima je zajedno proslavljao svaki gol Čelsija, a jednom prilikom im se pridržio kada su nezadovoljni uleteli na teren. Zabavljao ih je tako što bi, posle uspešne intervencije, bacao loptu na prečku od gola, na koju je čak, tokom neke utakmice, bio i seo! Prema legendi – koja doduše nije nikad dobila zvaničnu potvrdu u Čelsiju – jugoslovenski golman je nakon jednog odbranjenog penala s loptom u ruci ušao u gol kako bi pokupio kačket koji mu je prethodno pao. Arbitar je, jasno, posle toga pokazao na centar.

Borota je tokom života, pored golmanskog posla, imao još dve velike ljubavi- prema automobilizmu i slikarstvu. Na početku fudbalske karijere učestvovao je u automobilističkim trkama, dok je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u galeriji „Srećna nova umetnost“ u beogradskom SKC priredio autorsku izložbu svojih slika. Po okončanju igračke karijere nastavio je vezu sa ovom umetošću, da bi se, zbog navodne umešanosti u šverc slika, našao na udaru zakona u tadašnjoj SRJ. Uhapšen je 1994. godine zbog sumnje da je organizovao krađu slika Paje Jovanovića, a posle šestomesečnog boravka u zatvoru otišao je u italijansku Đenovu u kojoj je proveo poslednji period života.

Mnogo godina ranije započeo je svoj golmanski put na Karaburmi. Za OFK Beograd je od 1970. do 1977. godine odigrao 176 utakmica, od toga 131 prvenstvenu, a Romantičari su u tom periodu dva puta šampionat SFRJ završavali na trećem i jednom na četvrtom mestu. Stekao je reputaciju kvalitetnog čuvara mreže kome je, međutim, da bi napredovao i osvajao trofeje, bilo neophodno da promeni sredinu, odnosno ode u jedan od dva beogradska večita rivala. Stigao je poziv iz Humske koji je Petar prihvatio, a uskoro se pokazalo da novi šef stručnog štaba crno-belih Ante Mladinić nije pogrešio što se odučio da na stadion JNA dovede dotadašnju “jedinicu” OFK Beograda.

„Parni valjak” je u sezoni 1977/1978 mleo sve pred sobom i sa pet bodova prednosti u odnosu na drugoplasiranu Zvezdu nadmoćno osvojio titulu šampiona. Bila je to, kasnije će se pokazati, jedina titula u Borotinoj karijeri, za koju je bez sumnje bio veoma zaslužan. U tom prvenstvu je branio sjajno, o čemu govori i podatak da je u jesenjem delu ligaškog nadmetanja kapitulirao samo devet puta, dok je u prolećenoj polusezoni primio gol više.

Te 1977. godine debitovao je i u reprezentaciji. Na prijateljskom susretu sa Mađarima, odigranom 5. oktobra 1977. u Budumpešti, je u 77. minuti, kod rezultata 4:1 za domaćina, zamenio na golu Plavih Ivana Katalinića. Imao je nekoliko uspešnih intervencija, a u završnici gosti su postigli dva pogotka i tako izbegli ubedljiv poraz.

Selektorska komisija na čijem se čelu nalazio Marko Valok odlučila je da čuvar mreže Partizana bude starter u važnom duelu sa Rumunima u Bukureštu. Jugoslovenima je tog 13. novembra 1977. samo pobeda na ovom gostovanju produžavala nadu da se mogu kvalifikovati za Svetsko prvenstvo u Argentini ali je već u 2. minuti Borota primio gol sa velike udaljenosti. Kasnije je još tri puta matiran u ovom nezaboravnom susretu u kome su naši fudbaleri, predvođeni trostrukim strelcem Safetom Sušićem, na kraju, ipak ostvarili važnu pobedu – 6:4. Čuvar mreže Jugoslovena je zbog slabih intervencija tog dana bio na meti kritika, pa je TV komentator Zoran Popovski tokom prenosa utakmice iz Bukurešta uporedio učinak “jedinice” Plavog tima i najefikasnijeg napadača gostiju.

„Jadan Sušić ne može da se nadaje golova koliko Borota može da ih primi”.

Petar Borota
Print screen/Youtube/Kreator

Posle ovakvog lošeg dana u glavnom gradu Rumunije za golmana sa crnim bermudama nije bilo mesto u timu koji je na beogradskoj “Marakani” 30. novembra 1977. započeo odlučujuću utakmicu sa Špancima (0:1). Ni kasnije kod selektora više nije bio u prvom planu, pa je sakupio još samo dva nastupa u dresu sa šest buktinja. Poslednji put je to bilo 25. oktobra 1978. godine, ponovo u Bukureštu u duelu odigranom u okviru kvalifikacija za Prvenstvo Evrope. Rumuni su i ovaj put napunili mrežu bivšeg golmana OFK Beograda ali im je, za razliku od nezaboravnog prethodnog meča, ta efikasnost donela i pobedu (3:2).

U sezoni 1978 /1978 Partizan nije uspeo da ponovi igre iz prethodne sezone i sačuva šampionski tron, dok je njegov čuvar mreže u kratkom vremenskom periodu na istovetan način primio dva gola koja su zauvek obeležila njegovu karijeru. Prvak Jugoslavije je na startu takmičenja u Kupu evropskih šampiona u prvom meču na stadionu JNA savladao istočnonemački Dinamo sa 2:0 što je bila značajna prednost pred revanš u tadašnjoj državi istočnoga bloka. Na žalost već u osmom minutu nadmetanja u Drezdenu održanog 27. septembra 1978. godine Petar je “darovao” pogodak protivniku. Nakon uspešne intervencije, spustio je loptu u svom šesnaestercu da bi je degažirao. Spretni fudbaler domaćeg tima Derner je iskoristio taj njegov trenutak “pomračenja svesti” i prišavši mu iza leđa ćušnuo loptu u mrežu. Ekipa iz DDR je kasnije postigla i drugi pogodak, što joj je omogućilo da izbori izvođenje jedanaesteraca prilikom koga je bila preciznija od beogradskih crno–belih.

Bila je to velika i ispostavilo se skupa greška do tada pouzdanog golmana tima iz Humske ali niko nije mogao pretpostaviti da će je ponoviti nakon samo dva meseca i to u 63. večitom derbiju odigranom 29. novembra na Dan Republike. Razlika u odnosu na “drezdensku priču” je bila u tome što je Borota, nakon prekršaja koji je prilikom njegove prethodne intervencije načinio fudbaler crveno-belih Nikola Jovanović, pomislio da je sudija Desimir Pavićević dosudio faul za Partizan, pa je stavio loptu na zemlju da izvede slobodan udarac. Na snegom te večeri pokrivenom terenu stadiona JNA se u tim trenucima zaista čuo zvižduk ali je on došao sa tribina. I očigledno prevario nesrećnog “grešnika” iz Drezdena što je iskoristio pribrani Miloš Šestić koji je pritrčavši mestu na kome je bila postavljena lopta reprizirao potez Dernera sa utakmice odigrane dva meseca ranije u DDR.

Šestić je kasnije demantovao kako je prevario golmana Partizana rekavši mu “da izvede prekršaj”, dok je Petrov saigrač Aleksandar Trifunović, nakon ovog pogotka, iskalio bes na čoveku kome je u tim trenucima sigurno bilo najteže. Zvezda je pobedila u 63. derbiju sa 3:1 ali se od rezultata utakmice odigrane tog pretposlednjeg dana novembra na snežnom pokrivaču sigurno više pamti druga velika greška Petra Borote i snalažljivost Miloša Šestića.

Doskorašnji stub odbrane crno–belih postao je nakon ovih kikseva predmet kritika, pa i ismejavanja, pa ne treba da čudi što je Borota 1979. prihvatio ponudu Čelsija da na golu ovog londonskog tima, koji se tada borio za opstanak u engleskom elitnom razredu, nasledi njihovu legendu Pitera Bonetija.

Na Stamford Bridž je stigao u transferu vrednom tadašnjih 70.000 funti i imao debi iz snova. U susretu sa Liverpulom branio je sjajno i sačuvao netaknutu mrežu Plavaca, međutim njegov novi klub je na kraju sezone ipak morao da se preseli u ondašnju Drugu diviziju. Ekipu je kao menadžer preuzeo nekadašnji engleski reprezentativac Džef Harst (strelac het-trika u finalu Svetskog šampinonata 1966. godine) koji je vrlo brzo zavoleo čuvara mreže iz Jugoslavije. Borota je, kao što smo već rekli na početku teksta, svojim “nekonvencionalnim ponašanjem” stekao simpatije navijača, a u toj prvoj sezoni u Drugoj diviziji koju je Čelsi okončao na četvrtom mestu propustio je samo jednu prvenstvenu utakmicu.

Harst mu je u narednoj sezoni (1980/1981) dodelio kapitensku traku, a ekscentrični golman sa Balkana je u šampionatu u kome njegov tim nije postizao dobre rezultate čak u 16 prvenstvenih susreta sačuvao svoju mrežu. Te 1981. proglašen je Čelsijevim igračem godine što je bio vrhunac njegove karijere u klubu sa Stamford Bridža.

Usledila je Borotina poslednja sezona (1981/1982) među Plavcima, koji su u međuvremenu dobili novog menadžera Džona Nila. On, za razliku od Harsta, nije voleo Petrovo ponašanje na terenu. Posle utakmice sa Roteram junajtedom u kojoj je primio čak šest pogodaka Beograđanin je skinut sa gola i ostatak sezone je proveo na klupi za rezerve. Boroti je “stavljeno na dušu” da je u tom susretu branio u alkoholisanom stanju što nikad nije zvanično potvrđeno ali ni demantovano. Izvesno je da je to bio kraj njegove karijere u Čelsiju ali i faktički odlazak sa velike fudbalske scene.

Posle kratke epizode u Brentfordu, preselio se u Portugal gde međutim, nije, nastupajući u periodu od 1982. do 1986. godine za ekipe Portimonenzea, Boavište i Porto, ostavio dublji trag. Nakon što je obesio golmanske rukavice o “klin” gotovo da je nestao iz vidokruga tadašnje jugoslovenske javnosti. Jedno vreme je živeo u Londonu, a zatim se vratio u Beograd gde je, odustavši od pokušaja da se posveti trenerskom poslu, intenzivirao svoju vezu sa slikarstvom. Usledilo je već spominjano hapšenje i šestomesečni boravak u zatvoru, posle koga se preselio u Đenovu.

U rodnom gradu Kristofera Kolumba, Borota je 2004. godine imao izložbu „Od fudbalskog do slikarskog umeća“, čiji je organizator bio likovni kritičar i bibliotekar Pjetro Gela. O bivšem golmanu koji je, kažu, svoj slikarski atelje imao u jednoj garaži najveće italijanske luke dugo nije bilo nikakvih vesti, a onda je 12. februara 2010. saopšteno da je Petar Borota preminuo “nakon duže i teške bolesti”. Dan nakon njegove smrti, pred početak susreta FA Kupa između Čelsija i Kardifa prisutni na Stamford Bridžu aplaudirali su jedan minut u čast nekadašnjeg golmana i kapitena lodonskog tima sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina 20. veka. Navijači šampiona Evrope iz 2012. godine u akciji koju je pokrenuo “Čelsi magazin” izabrali su ga za najboljeg golmana ovog kluba, odnosno člana “kultnog tima” londonskih Plavaca.

Ovaj kontraverzni čovek koji je bez sumnje imao, ne samo golmanskih, već i drugih ljudskih mana, nikakvo slično priznanje nije dobio u domovini. Gde ga se, čini nam se nepravedno, prisećaju samo zbog “kiks golova” primljenih u utakmicama sa drezdenskim Dinamom i Crvenom zvezdom. Oni svakako jesu nešto što po čemu se pamti ali ne i jedina vrednost iz golmanske zaostavštine Petra Borote.

Komentari

Vaš komentar