Poseban datum 08. 05. 1961. – trofejni put dug 60 godina

Podeli:
print screen

Ne, to nije bio Vašar taštine, već veštine. Ni knjiga, ni film. To je bila stvarnost. Sajam ekspanzije košarkaške ljubavi. Emocije su rođene i učvršćivane na Tašu, Kališu, Krstu, a zatim, tačno pre šest decenija su širene i odašiljane kružnim talasima iz kupole Beogradskog Sajma. Tu je 8. maja 1961. izborena i proslavljena prva medalja jugoslovenske košarke na Evropskom prvenstvu, premijerno odličje na velikom takmičenju.

Svakako, daleko od toga da su za potcenjivanje prethodno osvojeno zlato na Mediteranskim Igrama u Bejrutu 1959. godine, kao ni šesto mesto na OI u Rimu 1960. godine. Ta dva plasmana upravo su pokazala da je jugoslovenska košarka na pravom, blistavom putu.

Povezane vesti

A srebro na EP 1961. godine, izboreno u Beogradu, imalo je specifičnu težinu. To se već tada naslućivalo, a kasnije, u kontinuitetu potvrđivalo. Bio je to početak impozantne trofejne ere jugoslovenske košarke, stvaranje magije, prvi korak ka višedecenijskoj vladavini pod obručima širom planete. I ne samo to, rezultati jesu najvažniji, ali suština svega je da je na ovim prostorima tada čvrsto utemeljen sport, koji je osvojio srca široke javnosti i pronašao baš na tlu ovog regiona njene najtalentovanije izdanke.

Bila je to obostrana, ljubav na prvi pogled, njenog veličanstva kraljice igara i njenih prinčeva pod obručima. Ljubav za ceo život, za epohu uspeha bez kraja.

Dakle, na današnji dan, pre 60 godina, reprezentacija SFRJ je osvojila prvu medalju na velikom košarkaškom takmičenju, a u borbi za titulu, uprkos zdušnoj podršci više od 12.000 gledalaca poražena je od tada neprikosnovenog nacionalnog tima Sovjetskog Saveza – 60:53.

Izabranici selektora Aleksandra Nikolića pružili su žestok otpor moćnoj „zbornaji“ i ispunili san prethodnoj generaciji košarkaških očeva i pionira jugoslovenske škole košarke, Nebojše Popovića, Borislava Stankovića, Radomira Šapera, Aleksandra Nikolića, Srđana Kalembera, Milorada Sokolovića i ostalih.

Srebrna ekipa i stručni štab

Slavu jugoslovenske košarke na EP 1961. godine proneli su: Radivoj Korać, Miodrag Nikolić, Slobodan Gordić (OKK Beograd), Ivo Daneu, Vital Ajzelt, Marjan Kandus, Miha Lokar (Olimpija Ljubljana), Nemanja Đurić (Radnički), Sreten Dragojlović (Crvena zvezda), Radovan Radović (Partizan), Zvonimir Petričević (Lokomotiva Zagreb), Željko Troskot (Zadar).

U stručnom štabu su bili: selektor Aleksandar Nikolić, pomoćni treneri Ranko Žeravica i Boris Kristančič i kondicioni trener Slobodan Konstantinović.

MVP šampionata i najbolji strelac bio je Radivoj Korać (Jugoslavija).

Strelci „plavih“ na EP: Radivoj Korać (216), Ivo Daneu (110), Nemanja Đurić (101), Sreten Dragojlović (74), Miodrag Nikolić (65), Radovan Radović (35), Zvonimir Petričević (31), Slobodan Gordić (26), Marjan Kandus (24), Miha Lokar (16), Željko Troskot (6), Vital Ajzelt (-).

Najbolji strelci EP: Radivoj Korać (Jugoslavija) 216 poena (24,0 po utakmici), Rodrigez (Španija) 130, Flau (DR Nemačka) 128, Novaček (Rumunija) 125, Vihovski (Poljska) 125.

Šampionat Evrope u Beogradu 1961. godine održan je od 29. aprila do 8. maja, kada je igrano veliko finale. Jugosloveni su do srebra stigli skorom 7-2, a oba poraza doživeli su od apsolutnog favorita, selekcije Sovjetskog Saveza, koja je u Beogradu stigla do šestog zlata.

Bili su to lepi, romantični majski dani, kada je „ceo Beograd“ hrlio na Sajam da bodri nove junake i idole. Iz meča u meč euforija i apetiti su rasli, a uoči finala svi su raspredali samo o tome kako zaustaviti dominantnog sovjetskog diva, Janisa Kruminša, visokog 218 centimetara i teškog 140 kilograma… Taj nezahvalan zadatak po poziciji je pripadao odličnom, kasnije legendarnom centru Nemanji Đuriću, koji se sa 198 cm sjajno snalazio u reketu. Ali, ovo je bio, zaista, poseban izazov, koji je popularni Neca muški odradio, u svakom slučaju, skupo prodao kožu.

Najbitnije je da smo tada osvojili srebrnu medalju, to je bio ogroman uspeh i podstrek i za nas i buduće generacije. Mi smo, ustvari, još 1959. godine osvojili prvu medalju, prvu pa zlatnu, na Mediteranskim igrama u Bejrutu. To takmičenje je bilo veoma kvalitetno, jer su na njemu igrale velesile poput Francuske, Španije, Italije i osvajanjem prvog mesta smo najavili kandidaturu za visok plasman i na OI u Rimu 1960. godine, gde smo bili šesti, a posebno su bila velika očekivanja od šampionata u Beogradu„, priča Nemanja Đurić (85) za Sport Klub, šest decenija posle.

Samopouzdanje pred EP 1961. dodatno je podigla i pobeda nad reprezentacijom Sovjetskog Saveza na prijateljskoj utakmici.

Pokušali smo da ponovimo taj podvig u finalu EP, smatrali smo da Sovjeti nisu tako nedodirljivi. Imali smo sjajnu podršku sa tribina, u Hali 1 Beogradskog sajma, i gotovo sve rivale smo ubedljivo savladali, ali smo, ipak, oba puta poraženi od Sovjetskog Saveza, koji je, ruku na srce, imao iskusniji i kvalitetniji sastav. U borbi za zlato bili su, realno, bolji“.

Uz legendarnog Radivoja Koraća i čuvenog Ivu Daneua, Đurić je bio najbolji igrač nacionalnog tima SFRJ, a uoči velikog finala sve oči su bile uprte u njega, svi su očekivali čudo, da zaustavi nadčoveka Kruminša

„Bio sam visok, snažan i skočan i generalno talentovan za sport, jer sam se bavio i fudbalom, rukometom i odbojkom, ali protiv igrača višeg od mene 20 cm i toliko krupnog nisam imao šanse. Pokušavao sam na sve načine, čuvao ga stojeći ispred njega, pa sa strane, zatim iza, ali bio je nezadrživ. Njega je bilo teško i obići, koliko je masivan, a kamoli čuvati. Jedino je bilo moguće da ga fauliraš, a imao je precizan šut sa linije penala, šutirao je, poput Koraća, odozdo sa dve ruke. Bio je svestan svojih prednosti, tako se i ponašao. Sećam se da smo se pre finalne utakmice i izlaska na teren zagrevali u hodniku i mi smo se tu nešto bodrili i gimnastičarili, kad evo Kruminša. Prolazi pored nas u svoj svojoj veličini, još zabacio glavu u vis, stisnuo pesnice i „lomi“ prste. Njegova poruka nam je bila jasna, ali borili smo se koliko smo mogli“.

Kako Đurić, ističe, nije bilo treme, on i saigrači pružili su maksimum.

Bilo je to prvi put da igramo pred tolikom publikom, ali to nas je još više inspirisalo. Znali smo koliko vredimo i šta hoćemo. Nikad nisam bio tremaroš, uvek bi me motivisale pune hale i naše i one u gostima. Bio sam malo čudan na terenu, borac i inatdžija, takva mi je psiha, a takvi su mi i geni. Moj otac i moj ujak su trenirali fudbal pre Drugog svetskog rata u beogradskoj Slaviji, imao sam sportsku čvrstinu i po očevoj i po majčinoj liniji. Od 1958. do 1963. godine bio sam najviši igrač reprezentacije, a posle mi je stigla pomoć, Zvonimir Džimi Petričević iz Lokomotive, pa Trajko Rajković iz OKK Beograda, koji je bio visok 205 cm„.

Izazovi i podvizi su se kasnije ređali kao na traci, a Đurić tajnu uspeha ovako otkriva i obajšnava:

Srebro, osvojeno 1961. godine je zainteresovalo javnost i omladinu da se bavi košarkom, ali najbitnija je baza, koja se dogodila pre nas. Naime, mi smo imali sreću da smo na scenu stupili posle otaca naše košarke Nebojše Popovića, Borislava Stankovića, Radomira Šapera i Aleksandra Nikolića, sjajnih igrača i stručnjaka, a potom i funkcionera, ili novinara, poput Milorada Sokolovića. Oni su bili visoki intelektualci i prava sreća je što su posle igračke karijere ostali u košarkaškim forumima i tako uzdigli košarku do neslućenih visina. To je zaista bila ogromna dobit i za našu i za generacije, koje su se kasnije nizale. Imali smo odličnu polaznu osnovu, a zatim i neverovatan kontinuitet uspeha, kao logičnu posledicu. A pre beogradskog srebra i bejrutskog zlata (1959.), godinu ranije se već stvarao pobednički tim, u kojem su bili Josip Đerđa, Sreten Dragojlović, Bata Radović, Sija Nikolić, Ivo Daneu, koji su imali već jedno učešće na Balkanijadi„, objašnjava Đurić.

Bata Živojinović najveći navijač

Sovjetski div Kruminš je bio najveći rival Nemanji Đuriću, ali mu je zato najveći navijač bio legendarni glumac Bata Živojinović, krstaš veran Radničkom i reprezentaciji. Bata je predvodio komšijsku navijačku ekipu na mečevima EP na Sajmu, a ratoboran je bio i na tribinama kao i u partizanskim filmovima. Iz sve snage je navijao da Nemanja Đurić, bokserskim rečnikom rečeno, složi Kruminša. Bata je, ustvari, u karakterističnom mangupskom stilu dao taj „zadatak“ Đuriću. I zaista, posle jednog duela sa Necom gorostasni Kruminš je pao, prepričavalo se kasnije da je to bio pad, koji je trajao „beskonačno“.

Inače, Bata Živojinović je stanovao na Crvenom Krstu u neposrednoj blizini terena Radničkog i pored velikih obaveza stizao je da prati sportiste najstarijeg sportskog društva, a posebno je, kao i svi krstaši, voleo košarku i boks. Uvek se sa toplinom i nostalgijom sećao tog doba, govorio je: „Bila su to divna vremena. Lepo smo se družili, bili smo složni, iskreni i nesebični. Ako je jedan imao, imali su svi, ma, živeli smo kao kraljevi“.

Nekadašnji stameni centar plavih i krstaša je sve objasnio kroz primer legendarnog Borislava Stankovića.

„Svi dobro znamo koliko je neprocenjivo bogatstvo bilo što smo u tim pionirskim danima imali čoveka poput Bore Stankovića, koji je govorio nekoliko svetskih jezika, što nam je pomoglo da se lakše afirmišemo na međunardnom planu. Bora je maksimalno koristio svoje obrazovanje i ugled i uvek bio u službi naše košarke, stalno joj višestruko pomagao. Mnogi možda ne znaju da je Bora bio veterinar po struci i sećam se kako mi je na SP u Rio De Žaneiru zalečio povređeni skočni zglob. Na utakmici sa Japanom nagazio sam protivničkog igrača i zadobio distorziju i priđe mi Bora i kaže, daj da vidim to tvoje kopito. Namestio je šta treba, potom u hotelu mi napravio neku njegovu terapiju i bio sam fit za sledeću utakmicu. Bio je svestran i poseban“.

Sećanja naviru i iz Beogradskog Sajma dopiru do SP u Brazilu 1963. godine i SP u Ljubljani 1970. godine.

Mi smo prva generacija, prve reprezentacija, koja je na jednom takmičenju pobedila i Ruse i Amerikance! To nam je pošlo za rukom na SP u Rio De Žaneiru, a posle već na SP u Montevideu 1967. nadolazili su novi asovi i centri kalibra Krešimira Ćosića, Petra Skansija, pa su onda na scenu stupili i razni drugi asovi… Sve je to bila lepa uvertira za zlato u Ljubljani 1970. godine, svaka generacija je trasirala put narednoj. Suština uspeha naše košarke je da je imala normalan red i kontinuitet„.

lkošarkaška reprezentacija Jugoslavije
KSS

Čuveni Nemanja Đurić nije mogao a da ne spomene današnje i nekadašnje uslove u košarkaškom sportu.

Gledam danas je na klupi više ljudi u stručnom štabu, nego u igračkoj ekipi. Sve se modernizovalo, sve je podređeno igraču i njegovom što bolje učinku na terenu. U moje vreme smo u reprezentaciji imali selektora, pomoćnika i vođu puta. Tako smo na SP u Riju 1963. godine imali selektora Nikolića, Bora Stanković je bio i pomoćni trener i funkcioner i lekar po potrebi, a sa nama je bio još i Danilo Knežević, predsednik KSJ. Igrali smo iz ljubavi, bez para, znalo se kad osvojiš medalju dobiješ neku sitnu premiju i ručni sat na prijemu kod Tita. I to je to. Sećam se da sam od Radničkog pre odlaska u vojsku dobio neki ruski aparat za brijanje od kojeg su mi plombe ispadale„, duhovito će čuveni šarmer i ljudina sa Crvenog Krsta.

Đurićev spomenar smo ponovo listali unazad i vratili se na aktuelnu temu, 60 godina od EP u Beogradu i tu nas je sačekala još jedna simpatična zgoda.

Jedan od žešćih duela sa famoznim Kruminšom bio je kada me je prilikom horog šuta namerno udario laktom u vilicu. Zaboleo me jako taj udarac, ali nikada nisam bio od onih koji histerično reaguju, ćutao sam i čekao svojih pet minuta. Posle nekoliko napada vratio sam mu na neki sličan način. E sad, u publici je bio moj deda, koji je specijalno sa Korduna došao da gleda finalnu utakmicu. To mu je bilo prvi put da dođe na košarku, kojom nije bio toliko fasciniran, koliko pojavom džinovskog Kruminša. Posle utakmice je insistirao da se upozna sa njim. Plašio sam se da to nije baš najbolja ideja zbog spomenutog duela na parketu, ali deda je bio uporan, džaba ono moje „deda, ajdemo kući što pre“. Morao sam ipak, da ih upoznam, a deda je posle pričao samo o stisku šake tog ogromnog čoveka, zaboravio je na naše srebro„, uz osmeh priča Nemanja Đurić.

Čuveni centar Radničkog i reprezentacije sa ogromnim poštovanjem priča o selektoru Aleksandru Nikoliću i saigračima.

Bili smo lepo vaspitana generacija, nosili smo to iz kuće, ali i selektor Nikolić je mnogo uticao na nas, na naš rad i ponašanje. Bio je vrhunski pedagog i trener. Znao nas je u dušu, bili smo pročitana knjiga za njega i vešto nas je ukomponovao u celinu, vešto je koristio na terenu od svakog ono najbolje. Znalo se da je Radivoj Korać najbolji šuter, da je najviše lopti išlo njemu, da odlični plejmejker Ivo Daneu kreira igru, sa spoljnih pozicija opasan je bio i Miodrag Sija Nikolić, a ja sam imao svoja zadatke pod košem… I tako, bili smo kvalitetna, kompaktna celina„.

Finale: Jugoslavija – SSSR 53:60

Dvorana: Hala 1 Beogradskog sajma. Gledalaca: 12.000. Sudije: Parsbro (Švedska), Kašai (Mađarska).

JUGOSLAVIJA: Kandus 2, Korać 12, Daneu 18, Petričević 3, Dragojlović, Đurić 6, Nikolić 12, Radović, Lokar, Troskot, Gordić, Ajzelt. Selektor: Aleksandar Nikolić.

SSSR: Valdmanis 6, Valtin, Alačačan 4, Zupkov 8, Ugrehelidze, Kruminš 18, Novikov 2, Kornjejev 12, Petrov, Voljnov 6, Mužnijeks 4, Kandelj. Selektor: Aleksandar Gomeljski.

Put do srebra: Grčka (86:57), Engleska (122:58), Poljska (72:67), DR Nemačka (82:73), Belgija (85:59), Mađarska (72:66), SSSR (58:75), Francuska (75:66), SSSR (53:60).

Na EP u Beogradu 1961. godine učestvovalo je rekordnih 19 ekipa (tada nije bilo kvalifikacija), a taj rekord je oboren 2011. na EP u Litvaniji, na kojem su učešće uzele 24 reprezentacije, a na prethodnim kontinentalnim takmičenjima bilo je po 16 nacionalnih timova.

Konačan plasman: SSSR, Jugoslavija, Bugarska, Francuska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, Belgija, Poljska, Turska, Izrael, DR Nemačka, Španija, Finska, Holandija, SR Nemačka, Grčka, Švedska, Engleska.

Naravno, popularni Neca, ili Đura, kako ga neki od saigrača zovu, ne propušta da se osvrne na Radivoja Koraća, jugoslovensko i srpsko čudo od igrača, fenomen za sva vremena.

Korać je bio neverovatan, na tom EP 1961. godine bio je naš glavni adut, nije slučajno proglašen za najboljeg igrača šampionata. Bio je poseban i kao igrač i kao čovek. U isto vreme i stidljiv i ćutljiv, a s druge strane, toliko je moglo od njega da se nauči i o košarci i o životu. Bio je avangarda u svemu, ali skroman, nije želeo da se ističe, a odskakao je od ostalih nadprosečnim kvalitetima. Nažalost, prerano je otišao. Kad god govorim o Koraćevom karakteru, setim se kako smo išli zajedno ulicom i kako su njega klinci saletali za autogram. A njemu neprijatno što meni ne traže, pa im objašnjava ko sam ja. A ja sam se smeškao, bile su mi simpatične te situacije. Eto i to je bio Radivoj Korać„.

Đurićev trener u Radničkom, legendarni stručnjak, Ranko Žeravica, koji je kao selektor doneo prvu zlatnu medalju jugoslovenskoj košarci (SP 1970. u Ljubljani) i jedinu olimpijsku titulu (1980, Moskva), na EP 1961. godine bio je pomoćnik selektora Aleksandra Nikolića. U jednom sećanju na ovo takmičenje Žeravica je ispričao:

Selektor Aca Nikolić je u to vreme imao i drugih obaveza, pa sam ja povremeno vodio ekipu na neka takmičenja pa tako i na tri kontrolne utakmice u Čehoslovačkoj, gde smo igrali sa selekcijom domaćina, što su bile baš dobre provere pred EP u Beogradu. Na dva meča smo pobedili Čehoslovake, koji su tada bili vrlo jaki, a izgubili jednom i to kada sam dao šansu drugom timu, što nas je dodatno ohrabrilo. Srebrna medalja, osvojena 1961. godine u Beogradu je veliki uspeh koji je u tom momentu bio malo iznad naših realnih individualnih vrednosti. Ali, zahvaljujući snazi kolektiva, zajedništvu, sjajnoj podršci sa tribina i atmosferi u timu uspeli smo da nadmašimo sebe“.

KSS

Tako je govorio Žeravica, a kapiten te srebrne selekcije Ivo Daneu, poletni organizator igre plavih

i sjajan šuter nikada nije prežalio što tada nije osvojeno zlato, mada ga je devet godina kasnije prigrlio na SP u svojoj Ljubljani.

Mogli smo već tada u Beogradu da postanemo šampioni Evrope. Pogrešili smo što smo tokom priprema igrali dve trening utakmice sa Sovjetskim Savezom, jer su nas oni tada snimili i spremili taktiku. U finalu su Koraća i mene potpuno odsekli, a nismo uspeli da iskoristimo prostor, koji se otvorio ostalim igračima. Svejedno, ta srebrna medalja je jedna od najvažnijih u istoriji jugoslovenske košarke“, izjavio je svojevremeno proslavljeni as Ivo Daneu.

Dakle, šest decenija beogradsko srebro je obasjavalo i obasjava put novim uspešnim košarkaškim generacijama na ovim prostorima. Posle EP u Beogradu 1961. godine u narednih 30 godina, do raspada SFRJ, osvojeno je čak 26 odličja. Ostalo je da se o tome pripoveda, uz pretpostavke „šta bi bilo kad bi bilo“, dokle bi košarka dogurala da se država nije rascepkala. Odolela je kraljica igara, posebno u Srbiji, nastavila trofejni niz, ali to je tema za neku drugu, lepu priču.

Zaključak ove je: bila jednom jedna zemlja i jedna blistava košarkaška reprezentacija Jugoslavije…

 

 

Komentari

Vaš komentar