„Poslednji car“ – MMA mistik koji nas je začarao

Blog ostalo 7. nov. 202110:00 > 16:4712 komentara
Podeli:
Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/AP Photo/Jeff Chiu

Rođen sam 1989. godine u Srbiji, što znači da sam na vrhuncu cunamija piraterije, a tačno pred poptunu eksploziju interneta, bio u ranom tinejdžerskom uzrastu – savršenom životnom dobu da vas nešto opčini.

Na narezanim diskovima koje su deca u školi svakodnevno razmenjivala nalazilo se svašta – uglavnom igre, razni filmovi (khm, khm), „smešni“ klipovi („Kako ocenjujete higijenu u gradu?“)… Svoj put do mene našao je i jedan DVD na kojem su bile borbe kultne MMA promocije „Prajd“.

Gledao sam na televiziji snimke K-1 kik-boks mečeva organizovanih u Japanu, poneki MMA tu i tamo, naravno i boks na nacionalnoj televizij… Bio sam upoznat sa borilačkim svetom u nekoj blagoj meri. Međutim, ono što sam na spomenutom disku video ostavilo je u meni utisak koji i dalje tinja i zbog kojeg mi je boričaki sport još fascinantan.

Priče o MMA:

Iskren da budem, ja tada, ranih dvehiljaditih, nisam ni znao da se taj sport zove „mešovite borilačke veštine“ (MMA). Većina dece ga je tada zvala „ultimet fajt“, po nespretnoj transkripciji imena UFC (Ultimate Fighting Championship). Sve u vezi sa borbama bilo je tako primamljivo.

I tek sam posle saznao da je većina boraca koje sam gledao najverovatnije, ili sasvm sigurno, koristila steroide, da su izvori finansiranja Prajda bili kranje diskutabilni („Jakuze“ su prale novac preko te promocije), da su se organizatori često oslanjali na „freakshow“ borbe, kao i da je svakako bilo i nekih nameštenih duela…

Ali ljudi, nije bilo bitno kako se promocija zove, kako se finansira, da li se neko „đusuje“ – značajno je bilo ono što je moglo da se vidi. Borci kao što su Kazuši Sakuraba, Vanderlej Silva, Mirko Filipović, Šogun Rua i ostali velikani nudili su za mene do tada neviđeni spoj umeća i fizičkih sposobnosti u kontekstu borbe, a „labava“ MMA pravila su čitavo iskustvo podizala na još viši nivo.

Međutim, niko nije bio upečatljiviji od ruskog teškaša, hladnog kao led, koji je, uprkos tome što je izgledao kao vaš vodoinstalater, pobeđivao svakog zastrašujućeg protivnika.

U pitanju je bio Fjodor Emelijanenko, po mnogima najveći MMA borac teške kategorije u istoriji ovog sporta, neupitno najveća zvezda „Nero Burning ROM“ doba, ali i vremena koje je usledilo.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Images / AP Photo/Las Vega Review-Journal, John Locher

Tada smo ga svi zvali „Fedor“ jer su ga tako nazivali Japanci i Amerikanci, a tako se vala i pisalo na latinici. Niko nije imao vremena da shvati da se čovek zvao Fjodor – svi su bili koncentrisani na njegove partije u Prajdovom ringu.

Ispred sebe imao je najopasnije i fizički najimpozantnije borce svog vremena, ali je Emelijanenko uvek uspevao da veštinom dođe do pobede. Istovremeno se ophodio prema rivalu i publici na krajnje skroman i dostojanstven način, što je bila prijatna promena u to doba (a bila bi i danas). Ćutljiv i smiren, servirao je Emelijanenko kimure, poluge na ruci, tehničke nokaute i slamao protivnika za protivnikom, a ja sam bio zapanjen.

I znate šta? Nisam bio ni izbliza jedini. Bio sam jedan od hiljada i hiljada klinaca, ali verovatno ne isključivo klinaca, koji su ostali zatečeni onim što su mogli da vide.

Emelijanenko je aktivan i danas – u poznoj fazi karijere nije na nivou na kojem je bio početkom 21. veka, ali je i dalje ogromna zvezda borilačkog sporta.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/AP Photo/Gregory Payan

Zašto je Fjodor i danas bitan?

Mečevi MMA organizacije Belator često ne odišu preteranim glamurom – tokom godina Skot Koker i njegovi saradnici sagradili su respektabilnu promociju, ali je utisak da je jaz između njih i UFC danas veći nego ikad.

Belator kao da ide linijom manjeg otpora, pa ne pokušava da izgradi sopstvene zvezde, već u glavnim borbama najbitnijih priredbi uparuje poznata, ali potpuno „islužena“ imena.

Priče o MMA:

Ni Emelijanenko nije bio pošteđen takve nesrećne prakse – njegov pretposlednji meč, održan u decembru 2019. godine u japanskoj Saitami, bio je… Jadan. Jasno je da Fjodor sa „kilometražom“ koju ima ne može da bude najbolja verzija sebe, ali je za gorak utisak najzaslužniji bio njegov protivnik Kvinton „Rempejdž“ Džekson.

Nekadašnji „nokaut umetnik“ bio je sasvim očigledno van forme, ali mnogo gore od toga – delovao je kao da ni najmanje ne želi da se bori. Emelijanenko je slavio tehničkim nokautom u prvoj rundi, ali je impresija posle borbe zapravo bila gora nego kada je Fjodora u meču pre toga nokautirao Rajan Bejder.

Belator – mesto gde velika imena MMA istorije često dolaze da neslavno okončaju slavne borilačke karijere.

Međutim, 23. oktobra upriličen je „ivent“ koji je postigao potpuno drugi efekat. U pitanju je Belator 269, prvi ikada održan u Moskvi. Jasno je ko je bio protagonista – Emelijanenko se vraćao u pro kavez posle skoro dvogodišnje pauze. VTB arena bila je puna domaće publike, a protivnik Fjodoru bio je Amerikanac Tim Džonson.

Fjodor je pobedio nokautom u prvoj rundi posle elegantne i ubojite kombinacije levog i desnog krošea. Džonson se „složio“ na pod, a publika, u kojoj je bio i Habib Nurmagomedov, oduševljeno je klicala. Bila je to 40. pobeda u profesionalnoj karijeri za junaka naše priče.

Svima je jasno da je Emelijanenko daleko od svog takmičarskog vrhunca, kao i da Džonson nije elitni protivnik kakve je Fjodor nekada „mleo“, ali publika je u svakom slučaju želela da vidi svog šampiona i ljubimca, kako posle meča ponosno drži ruku u vazduhu.

Kako je došlo do toga da jedan Habib, zajedno sa hiljadama drugih MMA fanova, putuje u Moskvu da bi prisustvovao meču jednog 45-godišnjaka? Šta je to Fjodor imao u sebi, a donekle i dalje ima, što ga čini istinskom živom legendom?

Kako je Fjodor postao najbolji na svetu?

Prezime „Емелья́ненко“ trebalo bi na srpski jezik da se transkribuje kao „Jemeljanjenko“, ali smatram da sam već veliki masakr nad sećanjanjima iz detinjstva napravio odlučivši da ga zovem Fjodor, a ne Fedor, što je ime pod kojim je poznat i danas na našim prostorima.

Rođen je u selu u Luganskoj regiji, ali se kao veoma mlad preselio u Stari Oskol, grad u Belgorodskoj oblasti – 618 kilometara daleko od Moskve. Fjodor se atletskim sposobnostima nije preterano isticao kao dečak, a majka je govorila da su on i njegov brat Aleksandar i te kako voleli da se tuku.

Završio je Fjodor školu za električara, ali se rano zaljubio u borilačke sportove – džudo i sambo. Vremenom je odlično napredovao, postao reprezentativac Rusije, ali se posle vojne službe odlučio za MMA zbog prilike da zaradi novac. Nije teško zamisliti da osoba sa ovih prostora prođe isti put.

Pobeđivao je od početka karijere i pratila ga je svojevrsna mističnost. Bilo je to pre vremena društvenih mreža i niko zapravo nije znao – kako Fjodor trenira? Legenda o njemu rasla je iz dana u dan, a vrhunac je dostigla kada je „Poslednji car“, što je bio nadimak koji su mu nadenuli, prešao u Prajd.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image / Icon403080719231

Slavni dani Prajda

Tu dolazimo do krunskog Fjodorovog argumenta u izboru za najvećeg MMA teškaša u istoriji – devet godina dugog niza u kojem je bio neporažen. Emelijanenko je tokom te serije na 28 mečeva imao 27 pobeda (21 prekidom) i jedan poništen meč.

U 2010. godinu Rus je ušao sa ukupnim skorom od 31 pobede, jednog poraza i jednog poništenog meča. Treba naglasiti da je i taj jedan poraz iz 2000. godine u promociji „Rings“ došao kao posledica lekarskog prekida zbog posekotine nastale posle udarca laktom, a udarci laktom u Ringsu nisu bili legalni – sve je bilo krajnje diskutabilno.

Bio je to nestvarni niz tokom kojeg je Emelijanenko imao pobede nad četvoricom nekadašnjih UFC šampiona, jednim šampionom Prajda, jednim bivši i jednim aktuelnim K-1 šampionom i dvojicom osvajača olimpijskih medalja. Molim?!

Previše je tu bilo uzbudljivih borbi da bi se o svakoj govorilo zasebno, ali jedna koja pada na pamet sigurno je rat sa Vinkovčaninom Mirkom Filipovićem. Hrvat je u prvoj rundi iznenadio favorizovanog Fjodora, slomio mu nos i bacao je karakteristične „sulude“ kikove. Fjodor je preživeo i kasnije polako uspostavljao dominaciju zbog koje su mu sudije na kraju dodelile pobedu jednoglasnom odlukom.

Bio je tu i duel za pamćenje sa možda i najtvrđom glavom u istoriji ovog sporta – „Supersamoancem“ Markom Hantom. Po običaju, Hant je istrpeo „bombe“ kako bi došao u priliku da servira svoje napade, pokušavao je sabmišne, ali je Fjodor i tu ostao hladne glave i došao do pobede „kimurom“.

Ipak, možda je Fjodora u „mejnstrim“, više nego išta drugo, izbacilo rivalstvo sa Antoniom Rodrigom Nogeirom – popularnim „Minotaurom“. Tri rata imali su Rus i Brazilac u periodu od 2003. do 2004. godine – dva su završena Fjodorovim pobedama sudijskim odlukama, a jedan je prekinut nakon posekotine na Fjodorovoj glavi posle slučajnog sudara glavama.

Fjodor je na svom vrhuncu imao izuzetno razvijenu sposobnost iznuđivanja predaja protivnika, a utisak je da je „armbar“ (polugu na ruci), mogao da uradi u snu. Bio je vrlo podcenjen bokser – visok 183 centimetra i težak oko 105 kilograma u to doba, nije delovao toliko snažno. Međutim, njegovi udarci su bili teški, a ruke izuzetno brze – čovek ima 16 nokauta u karijeri. Od svih veština, možda je najviše straha sejala njegova „ground and pound“ tehnika – pre Fjodora se prosto nije mislilo da neko može da plasira tako razorne udarce dok je na zemlji.

Ono što je Fjodoru u velikoj meri pomagalo bila je urođena smirenost. Ona mu je pomogla da ostane koncentrisan u najtežim trenucima – kao npr. kada ga je „supleksom“ na glavu bacilo „Čudovište“ Kevin Rendlmen. U tim trenucima bi verovatno svako drugi pod naletom adrenalina brzopleto reagovao, ali „hladnoća“ koju je Emelijanenko demonstrirao bila je neshvatljiva. Neposredno pošto je sručen na pod na jeziv način, Rus je presabrao misli i sagledao poziciju – imao je priliku za „kimuru“ i servirao ju je rutinski.

Tokom svoje legendarne serije Emelijanenko jeste dominirao, ali to ni izbliza ne znači da nije bio u izrazito teškim situacijama. Činjenica da je sve nedaće uspešno prebrodio činila je njegova dostignuća još impresivnijim. U to vreme je zaista bio nepobediv i delovalo je da će tako ostati još dugo, dugo.

Prokleta je Amerika?

Najbitniji deo monumentalne karijere Emelijanenko je proveo u Prajdu, a posle urušavanja te japanske organizacije rešio je da se konačno oproba u SAD. Sa promocijom UFC je bio u kontaktu u više navrata, ali ti pregovori nikada nisu rezultirali potpisom ugovora.

Na tlu SAD debitovao je u MMA priredbi koju je organizovala marka odeće „Aflikšn“ (Affliction Clothing), ni manje, ni više. U dva „iventa“ Aflikšna, videli smo svašta – veliki Majkl Bafer bio je najavljivač, treš-metal ikone Megadet svirale su uživo između borbi, a Fjodor je za protivnike imao nekadašnje UFC šampione Tima Silviju i Andreja Arlovskog. Obojicu je završio u prvim rundama.

Donald Tramp, Fjodor Emelijanenko
Guliver Image / Icon40309012430910

Potom je Emelijanenko prešao u „Strajkfors“ (Strikeforce), gde je u drugoj borbi doživeo prvi „pravi“ poraz u karijeri. Brazilski džiu-džicu majstor Fabrisio Verdum bio je prvi koji je na predaju naterao Rusa, koji je potom izgubio i dve naredne borbe. Delovalo je da je to kraj Fjodora kao nezaustavljive sile…

U neku ruku i jeste bio kraj jedne etape, ali Fjodorova aura jedinstvenog borca i dalje „šljašti“, iako ima 45 godina. Pogledajte samo kako je Habib navijao za njega na moskovskom Belatoru.

Zašto?

Šta Fjodor znači za MMA?

Zapanjujuće je gledati Fjodorove ulaske u ring ili kavez. Izgleda kao da se tek probudio i nije svestan šta se tačno oko njega dešava, a ne kao da se približava direktnoj borbi sa nekim od najopasnijih ljudi na svetu.

Kada ulazim u ring trudim se da ne razmišljam ni o čemu, želim samo čist um“, kaže Emelijanenko.

I zaista, ponekad je tokom borbi delovao da su mu čula otupela, ali samo u trenucima kada je to bilo neophodno – kada ga Rendlmen baci na pod ili mu Filipović slomi nos, npr. U drugim prilikama, kada je trebalo da eskivira udarce ili pokuša obaranje, bio je Fjodor više nego agilan i lucidan. Imao je selektivnu mirnoću – u momentima u kojima mu je to pogodovalo, bio je hladniji od zime u svom Starom Oskolu.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/AP Photo/Jeff Chiu

Kada moj rival mirno ulazi u ring, znam da je to mnogo opasnije nego ako se borilištu približava vičući i skačući. Ako divlja, to najverovatnije radi da bi sakrio nesigurnost – od sebe i od drugih. Sve to busanje u grudi vam može biti oduzeto u jednoj jedinoj sekundi“, objasnio je vrlo direktno Emelijanenko.

U moru „busača“, razmišljanje poput Fjodorovog bilo je egzotično, protivnicima neretko i zastrašujuće. Nesvesno je doneo potpuno novi kvalitet promociji borbi – svojim nastupom lišenim emocija zapravo je postizao ogroman efekat. Zato su navijači Fjodora i obožavali – „konačno jedan normalan čovek, a istovremeno izuzetno opasan borac“, kao da su mnogi u to vreme govorili.

Dok su najveće američke zvezde meštovitih borilačkih veština za prijatelje imale „gengsta“ repere i glumce akcionih filmova, duboko religiozni Fjodor se družio sa pravoslavnim sveštenicima. Bio je tu njegov bliski prijatelj i savetodavac otac Andrej, kao i otac Vladimir, koji je sa Fjodorom putovao i na borbe kako bi ga savetovao. Doduše, možda ni to društvo nije bilo baš pitomo kako se činilo.

Imao je i otac Vladimir jednu bizarnu epizodu u kojoj je pod uticajem alkohola slupao automobil i pobegao sa lica mesta, a potom rekao da je to uradio njegov brat blizanac. Otac Vladimir nije imao brata blizanca.

U svakom slučaju, Fjodorov imidž bitno se razlikovao od slike koju su o sebi u javnosti stvarali njegovi rivali.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/AP Photo/Gregory Payan

Druga stvar koju je Fjodor proširio u MMA zajednici, iako je naravno nije izmislio, jeste fanatična posvećenost treningu.

Emelijanenko je trenirao kao da je bio lud, ili još gore – kao da je bio Aleksandar Kareljin. Svakog bogovetnog dana je trčao kilometrima i kilometrima, radio u teretani, rvao se, spraringovao… U pitanju je stara škola neprestanih treninga, koja je u moderno doba često i meta kritika, ali na Fjordorovom primeru bila je više nego delotvorna.

Nema boljeg osećaja nego kada se mrtav umoran vraćaš kući sa treninga, vučeš noge, ali znaš da si dao apsolutno sve od sebe i da ćeš zbog toga napredovati“, kaže Fjodor.

Iako naoko konzervativan, Fjodorov metod treninga bio je uspešan jer se Rus nije libio da se za pomoć obrati kompetentnima. Poznato je da je često putovao u Holandiju kako bi radio zajedno sa slavnim kik-bokserima iz te zemlje – postoji li bolji način da poboljšate „stend-ap“ od treninga sa Ernestom Hustom?

Ukoliko je neki teškaš želeo da pobedi Fjodora, morao je da radi više od Fjodora, a to nije bilo nimalo lako.

Kako je Fjodor postao mit?

Fjodor je bio bog u Japanu, idol masa u Evropi, a u rodnoj Rusiji… Pa, postoji razlog zašto je dobio nadimak „Poslednji car“. Koliko je bio veliki možda najbolje svedoči i to da je pred Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine nosio olimpijski plamen kao predstavnik Rusije, iako se uopšte nije bavio olimpijskim sportom.

Silvio Berluskoni, Vladimir Putin, Fjodor Emelijanenko, Aleksandar Emelijanenko
Guliver Image / PhotoagencyxInterpress

Ruska Federacija je trenutno najveća fabrika MMA talenta na svetu i deluje da se to još dugo neće promeniti. Nema sumnje da je Fjodorova „eksplozija“ popularnosti početkom veka debelo zaslužna za ovakav procvat ruskog MMA.

Ipak, ono što je možda začuđujuće je slava koju je Emelijanenko stekao u SAD – kolevci modrene mešovite borbe i domu najkvalitetnijih svetskih promocija današnjice. Amerikancima je Fjodor davao ono što su tražili – predstavljao je Ivana Draga iz pravog života. Baš kao i negativac iz „Rokija IV“, Emelijanenko je voleo da trenira u planinama na ruskoj hladnoći, a u plavim očima krio je ledeni pogled. Doduše, nije bio fizički „doteran“ kao Drago, ali je nemilosrdno „čistio“ protivnike pred sobom i delovao nepobedivo. Bilo je to dovoljno da interesovanje za njim „bukne“.

A ipak, ono što je Amerikancima delovalo mistično i zagonetno, Fjodoru je bilo normalno – lično je predstavljao razliku između istoka i zapada u vreme ranog 21. veka.

Ono što vidite – to sam ja, nema ničeg drugog“ , govorio je insistirajući na jednostavnosti, koja je na zapadu tumačena kao tajanstvenost.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/AP Photo/Gregory Payan

Kao što je slučaj sa karijerom, i u Fjodorovom privatnom životu je i dalje sve donekle obavijeno velom tajne – zna se da se razveo od žene, sklopio drugi brak, a potom se vratio staroj ženi. Nepotpune informacije se vežu i za njegovog rođenog brata Aleksandra, takođe MMA borca teške kategorije, iako ni približno toliko uspešnog. Ne zna se tačno da li je Aleksandar bio u zatvoru ili nije, ali se zna da je osuđen za gnusni zločin silovanja.

Malo se zna o Fjodoru, osim toga da je zainteresovan za borilačke veštine, da je posvećen pravoslavlju i veliki patriota, kao i da je politički aktivan na lokalnom nivou. Začudo, ima instagram nalog, mada deluje da Fjodor nije taj koji ga održava.

Na tom profilu je veoma dobro dokumentovano njegovo poštovanje prema Srbiji, koju je često posećivao. Međutim, u Srbiji je bio slavan mnogo pre nego što je obilazio manastire i slikao se ispred Hrama Svetog Save. Postao je „naš“ daleko pre nego što je uz zvuke srpskih pesama ulazio u ring.

Verovatno je ključni činilac Fjodorove popularnosti na Balkanu činjenica da je bio baš ono što nam je bilo potrebno.

Za moje prijatelje i mene, koji smo živeli u Srbiji početkom dvehiljaditih, Fjodor je bio prijemčiv jer je izgledao kao neko koga biste videli na ulici u vašem naselju. Iako je bez dileme bio supertalentovan sportista, izuzetno snažan i brz, tokom cele karijere imao je „stomak“, koji kao da mu je postao zaštitni znak.

Danas UFC apsolutno gospodari MMA svetom i svi trendovi potiču od promocije koju vodi Dejna Vajt. „Divlji“ svet mešovite borbe iz doba Fjodorovog vrhunca vrlo je daleko, a UFC pokušava da „upegla“ svaku neravninu. I dalje je MMA nepredvidiv sport, to mu je i osnovni kvalitet – ništa nije nemoguće. Međutim, nije lako zamisliti da ćemo ikada više videti figuru poput Fjodora – čoveka koji je bio proizvod čudnih okolnosti sa početka milenijuma.

Fjodor Emelijanenko
Guliver Image/Icon403080719127

Sve i da dođe njegov naslednik, neko jednako uspešan i smiren, teško da će postići isti efekat – svet je danas drugačije mesto u odnosu na ono kojem je Rus vladao dvehiljaditih. Današnje partije ovog veterana bude nostalgiju, ljubav za vremenom koje se neće vratiti, ma koliko smo svesni da to vreme nije bilo savršeno. Fjodor je sa razlogom bio „Poslednji car“.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar