Promena moći na Pirinejima ili ne?

Blog ostalo 1. mar. 202110:00 > 13:512 komentara
Podeli:
Dijego Simeone
Denis Doyle/Getty Images

U fudbalskim šampionatima Španije i Portugala titule se neočekivano smeše Atletiku i Sportingu, ekipama koje na Iberijskom poluostrvu nose epitet trećeg po vrednosti kluba u svojim zemljama.

I madridske ’Jorgandžije’ i lisabonski ’Lavovi’ žive u senci vodećih tandema – Reala i Barselone, Benfike i Porta koji se, pogotovo poslednjih decenija, sa retkim izuzecima, smenjuju na tronovima nacionalnih šampionata ova dva pirinejska suseda. Klub čiji tim već deceniju sa klupe vodi Dijego Simeone, baš kao i lisabonski ’zeleno-beli’, koje je prošle sezone preuzeo mladi stručnjak Ruben Amorim, ne mogu po broju domaćih titula, evropskih trofeja i finansijskoj moći da se porede sa španskim i portugalskim velikanima.

Iako svesni svojih minusa, i jedni i drugi, podstaknuti željama zahtevnih, a često i nestrpljivih navijača, nastoje da makar povremeno izađu iz ove za njih deprimirajuće senke. A to se najviše postiže osvajanjem titule državnog prvaka, stavljanjem na znanje moćnijim gradskim rivalima, kao i klubovima iz Barselone i Porta, da ipak nisu preplaćeni na stalno penjanje na nacionalni fudbalski Olimp. Mada pred start aktuelnih takmičenja u La Ligi i portugalskom prvenstvu nije bilo signala koji bi nagoveštavali promenu redovnog poretka stvari, čini se da bi ovo mogla biti ta sezona u kojoj će se ligaške trke na Pirinejima okončati slavljima na madridskom „Vanda Metropolitanu” i lisabonskom „Žoze Alvalade” stadionu.

I pored evidentnih sličnosti aktuelne lidere španskog i portugalskog šampionata dele i značajne razlike. Iako ima manji broj osvojenih nacionalnih titula od Sportinga (10 u odnosu na 18 ’Lavova’) Atletiko je, kada se porede evropski trofeji i dometi na međunarodnoj sceni, znatno uspešniji od drugog po rejtingu kluba iz portugalskog glavnog grada. ’Zeleno-beli’ su ušli u istoriju kao klub koji je sa Partizanom odigrao u Lisabonu u sezoni 1955/56 prvu utakmicu u Kupu šampiona, ali u ovom najvažnijem klupskom takmičenju našeg kontinenta nisu ostavili nikakav dublji trag. Jedini evropski trofej uzeli su davne 1964. godine kada su trijumfovali u Kupu pobednika kupova, da bi 2005. izgubili finalni meč Kupa UEFA od moskovskog CSKA, iako je on igran na njihovom stadionu.

Klub koji je svoje najveće uspehe ostvario igrajući na nekadašnjem madridskom stadionu “Vinsente Kalderon”, u kolekciji međunarodnih trofeja ima po jedan Interkontinentalni kup (1974) i Kup pobednika kupova (1962), te tri pehara namenjena osvajaču Lige Evrope (2010, 2012. i 2018.)  i Superkupa UEFA (2010, 2012. i 2018. godine). Osim toga Atletiko je još dva puta (1963. i 1986.) bio poraženi akter finala Kupa pobednika kupova, te tri puta (1974, 2014. i 2016.) izlazio kao gubitnik iz odlučujućih duela za najprestižniji ušati pehar. Ti porazi su svakako za ovaj madridski klub bili najbolniji, pošto su ga u prva dva finala (sa Bajernom u Briselu 1974. i Realom u Lisabonu četiri decenije kasnije) sekunde delile od pobede i penjanja na evropski tron, dok ga je u poslednjem odigranom u Milanu 2016. veliki gradski rival savladao tek nakon boljeg izvođenja udaraca sa bele tačke.

Dok lisabonski ’Lavovi’ čekaju na novu titulu od 2002. godine, Simeone je već sa ’Jorgandžijama’ osetio zadovoljstvo zbog osvajanje španske La Lige. Bilo je to na kraju prvenstvene sezone 2013/14 kada su njegovi ratnici u poslednjem kolu osvojili bod na “Kamp Nouu” (1:1) koji im je omogućio da zbirku trofeja u klupskim vitrinama upotpune desetom titulom šampiona kraljevine na čijem prestolu se od 19. juna 2014. nalazi Felipe VI. Samo nekoliko dana kasnije Serhio Ramos ih je izjednačujućim pogotkom u poslednjim trenucima lisabonskog finala Lige šampiona sprečio da tu sezonu okončaju i kao zvanično najbolji klub Starog kontinenta. Izvesno je da su se gubitak ovog, kao i narednog finalnog duela Lige šampiona sa ’kraljevskim klubom’, negativno odrazili na domete Čolovog Atletika u narednim nacionalnim šampionatima. Suprotno predviđanjima da će nakon osvajanja titule u sezoni 2013/14 trajnije poremetiti odnose na španskom fudbalskom vrhu, ponovo su dozvolili Realu i Barseloni da se smenjuju na tronu. I mada to neće javno priznati, za Simeonea u njegove fudbalere je ispunjenje sna o uzimanja evropske titule važnije od još jednog trijumfa u domaćoj ligi. Što naravno ne znači da – kad im se, kao u ovom šampionatu, za to ukaže prilika – neće učiniti sve da prvi preseku ciljnu vrpcu na kraju prvenstvenog maratona.

Sporting, za razliku od Atletika, nikada nije ispadao iz najelitnijeg fudbalskog razreda svoje zemlje, a razdvaja ih i to što za lisabonski klub po tradiciji navijaju viši slojevi stanovništva. Ti navijači ’Lalova’ su prezirali Benfiku, klub lisabonske sirotinje, a animozitet između simpatizera ovih rivala traje još od vremena kada je tada platežno moćniji Sporting klubu sa “Luža” praktično ukrao osmoricu fudbalera. S vremenom su ’Orlovi’ kao klub širokih narodnih masa zahvaljujući uspesima postajali sve popularniji i bogatiji, a odlučujuća razlika je napravljena šezdesetih godina prošlog veka kada je Benfika pod vođstvom Bele Gutmana uzela dve titule šampiona Evrope (1961. i 1962.) i zaključno sa 1968. još tri puta bila akter finala ovog takmičenja. Ta Euzebijeva Benfika postigla je ono što Sportingu do sada nije pošlo za rukom (bolje rečeno nogom), pa je razumljivo što je među navijačima kluba sa stadiona “Žoze Alvalade”(nosi ime po osnivaču Sportinga) stvoren kompleks inferiornosti i osećanje zavisti prema uspešnijem gradskom rivalu. Njihovi sukobi sa pristalicama mrskih im ’Orlov’ znali su da budu žestoki i krvavi, a jedini put su kratko vreme bili zajedno u danima “revolucije karanfila” kada je u aprilu 1974. godine u Portugalu srušen diktatorski desničarski režim.

Novi problem za lisabonske ’Lavove’ predstavljali su uspesi Porta koji je 1987. i 2004. osvojio titule šampiona Evrope, te u periodu od sredine osamdesetih godina prošlog veka pa do njegovog kraja apsolutno dominirao u portugalskom prvenstvu. Za razliku od velikih rivala, ’zeleno-beli’ nikako nisu uspevali da ponove svoje zlatne godine kada su u razdoblju od 1947. do 1954. čak sedam puta bili šampioni svoje zemlje. Nakon titule osvojene u sezoni 1981/82 na novu je čekano sve do 2000. godine, da bi dve godine kasnije Sporting u klupske vitrine doneo za sada poslednji (18.) trofej namenjen osvajaču prvenstva druge po veličini pirinejske države. Usledile su dve sušne decenije u kojima su prodavani talenti poput Kristijana Ronalada, dok su u Lisabon dovođeni mnogi skupo plaćeni igrači koji na terenu nisu potvrđivali svoju vrednost. Treneri su se menjali kao na traci, a sve promašene investicije su rezultirale time da Sporting 2011. zapadne u dug od 276 miliona evra.

Činilo se da klub sa “Žoze Alvaladea” teško može da promeni uspostavljeno stanje stvari, a onda su u martu 2020. godine čelnici Sportinga odlučili da delom novca dobijenog od prodaje Bruna Fernandeša Mančester Junajtedu (obeštećenje iznosilo oko 55 miliona evra) plate jedan od najskupljih trenerskih transfera u istoriji. Za sumu od deset miliona evra na klupu je doveden mladi stručnjak Ruben Amorim, koji je prethodno ostvario sjajne rezultate vodeći ekipu Brage. Mnogi su sa skepsom dočekali davanje ovolike sume novca za 35-godišnaka bez iskustva koji čak prilikom dolaženja među ’zeleno-bele’ nije posedovao ni trenersku A licencu. Ipak, čovek koji je najveći deo igračke karijere proveo u redovima Sportingova najvećeg rivala, Benfike, pokazao je u dosadašnjem delu ove sezone da zna da radi svoj posao, tačnije da predsednik lisabonskog kluba Frederiko Varandas nije pogrešio što je za njegovo angažovanje izdvojio ogromne pare.

Amorim je stvorio skladnu celinu od sazrelih starosedelaca (golman Adan, Antunes, Fedal), i novih igrača (Pedro Gonsalves, Nuno Santos; Tabata), a u vatru je ubacio i tinejdžere iz Sportingove fudbalske škole – Želsena Fernandeša (17 godina), Tijaga Tomasa (18), Eduarda Kvarežmu (18), Gonzala Inasiju (19)… Njegov tim nema zvezde, ali ima timsku igru u kojoj svaki pojedinac zna šta treba da uradi u skladu sa zamislima svoga šefa. Trener Sportinga insistira da njegovi fudbaleri imaju loptu u posedu i vrše presing na protivnika, a u takvoj ofanzivnoj koncepciji do izražaja su došle realizatorske sposobnosti trenutno prvog strelca šampionata Pedra Gonsalveša koji je među ’Lavove’ stigao prošlog leta iz Famalikaa.

Sigurno je da su uspesima tima koji u aktuelnom prvenstvu još nije osetio gorčinu poraza doprinele i slabosti glavnih favorita za titulu, koji osciliraju u formi i često gube bodove u delima sa malima.  Benfika pod dirigentskom palicom povratnika iz Flamenga Žorža Žezusa nije ispunila očekivanja brojne armije navijača u ovoj sezoni jer je, posle rane eliminacije u kvalifikacijama za Ligu šampiona, nastavila sa bledim izdanjima i u nacionalnom prvenstvu. Ni branilac titule ne blista, ali se opravdanje za prvenstvene kikseve ’Zmajeva’ sa “Dragaa” može naći u činjenici da Porto mnogo energije troši na nastupe u Ligi šampiona gde je stigao među 16 najboljih timova (u prvom meču osmine finala savladao je na svom terenu Juventus sa 2:1).

Slabosti Porta i Benfike ne mogu, međutim, umanjiti uspehe ’Lavova’ Rubena Amorima koji ispoljavaju kvalitete tima sposobnog da se popne na šampionski tron. To su potvrdili u nekoliko utakmica u kojima su uspevali da u poslednjim trenucima stignu do važnih bodova, odnosno načine preokret nakon vođstva protivnika. U derbiju sa Portom (2:2) ’zeleno-beli’  su izbegli poraz zahvaljujući izjednačujućem pogotku Lusijana Vijeta u 88. minutu, a još veću radost navijačima ovog kluba je doneo Mateus Nunes kada je u drugom minutu sudijske nadoknade vremena zabio pobedonosni gol (1:0) u susretu sa omrženom Benfikom.  Lider je do tri boda (1:0) došao i u nadoknadi vremena susreta sa Faranenseom, dok su u poslednjih osam minuta utakmice sa Žil Visenteom (3:1) fudbaleri  manje trofejnog lisabonskog kluba sa tri postignuta pogotka nadoknadili minus iz 52. minuta.

I Sporting je naravno imao svojih loših dana, poput neočekivanog remija kod kuće sa ekipom Rio Ave (1:1) u 14. kolu šampionata. Ipak, ovaj kiks nije previše koštao izabranike Rubena Amorima koji trenutno imaju devet bodova više u odnosu na drugoplasiranu Bradu, 10 u odnosu na Porto i čak 16 bodova više od Benfike, koja ima utakmicu manje. Mada do kraja prvenstva ima da se odigra još mnogo kola zaista je teško poverovati da će ’Lavovi’ i njihov mladi ambiciozni trener prokockati ovu zalihu i tako propustiti šansu da, nakon 19 godina čekanja, na stadion “Žoze Alvalade” konačno donesu toliko željenu titulu šampiona Portugala.

Atletiko Madrid 2014.
Alex Livesey/Getty Images

Vratimo se Atletiku, koga su 1903. u Madridu osnovali baskijski studenti kao ogranak Atletik Bilbaoa. Ovaj klub, za koga uglavnom navijaju pripadnici srednjeg sloja i radničke klase španske prestonice, dugo je važio za levičarski, pa, ipak, zbog toga nije imao problema tokom decenija Frankove diktature. ’Kolčonerosi’ su zapravo predstavljali antipod ’kraljevskom klubu’, simbolu bogatih i nacionalističke desnice, koji je u Kaudiljovoj eri smatran državnim projektom.

Vremena su se promenila, pa u demokratskoj Španiji nisu više tako izražene klasne razlike među navijačima Reala i Atletika. Za ’Jorgandžije’, kažu, navija i sadašnji kralj, dok je njegov otac Huan Karlos, još od davnih pedesetih godina prošlog veka emotivno vezan za najtrofejniji evropski klub. Iako pristalice Atletika ne podnose privilegovani Real, rivalstvo navijača glavnih madridskih klubova je znatno umerenije od onog koje karakteriše odnose pristalice Benfike i Sportinga. Razlog za to možda treba tražiti u činjenici da fanovi ’Galaktikosa’ ne doživljavaju tim sa “Vanda Metropolitana” kao svog glavnog rivala. Za njih je to Barselona, simbol “separatističke Katalonije” i (gotovo) jedini stalni konkurent u borbi za titulu.

Zanimljivo je da su Atletikosi čak sedam (1940, 1941, 1950, 1951, 1966, 1970. i 1973. godine) od dosadašnjih deset penjanja na španski prvenstveni tron ostvarili u vreme Frankove vladavine, a najuspešnijim predsednikom kluba se smatra Vinsente Kalderon tokom čijeg 21-godišnjeg mandata su uzete četiri titule i isto toliko nacionalnih Kupova, te trofej namenjen pobedniku Interkontinentalnog kupa. Te 1974. Atetiko je, u odmeravanju snaga sa šampionom Južne Amerike, zamenio evropskog prvaka Bajerna koji je odbio da nastupi u ovom takmičenju. Nakon što je pokojni Radomir Antić doneo u sezoni 1995/96 devetu titulu (uz Kup kralja) ’Kolčonerosima’, klub je zapao u ozbiljnu krizu i 2000. godine ispao iz Primere. Mada je posle dve sezone ponovo postao član elitnog društva, Atletiko je stao na noge tek kad je na klupu 2011. doveden bivši igrač ovog kluba Simeone.

Usledilo je već pomenuto osvajanje titule, ali i bolni porazi od Reala u finalnim susretima Lige šampiona u Lisabonu i Milanu. Pošto u narednim godinama nije bilo novih uspeha, mnogima se činilo da je Čolov ratnički stil igre postao pročitana knjiga, odnosno da temperamentni Argentinac više ne može da sa Atletikom ponovi ono što je učinio u sezoni 2013/14. Ni u prošloj prvenstvenoj sezoni, u kojoj Real i Barsa nisu blistali, ’Jorgandžije’ nisu bile kadre da iskoriste njihove slabosti i okončaju trku penjanjem na Olimp. Bilo je očigledno da im nedostaje dugogodišnja prva violina Antoan Grizman, dok je skupo plaćena akvzicija iz Benfike, talentovani napadač Žoao Feliks, samo delimično ispunio očekivanja u madridskom klubu.

Pred start novog šampionata Atletiko je ostao bez Alvara Morate koji je po drugi put postao fudbaler Juventusa i Tomasa Partija (otišao u Arsenal), ali je zato Simeone u završnici prelaznog roka dobio neočekivani poklon od Barselone, tačnije njenog trenera Ronalda Kumana. Holanđanin se odrekao usluga Luisa Suaresa, koji je nakon toga potpisao ugovor sa klubom sa “Vanda Metropolitana”. Iako nekadašnji kontraverzni urugvajski ’vampir’ više nije onaj stari Suarez iz Liverpula i prvih sezona na “Kamp Nouu”, pokazao je da još predstavlja klasu sposobnu za zabija golove i rešava utakmice. Dao ih je čak 16 u prvih 17 ligaških mečeva u dresu novog kluba i tako postao prvi fudbaler koji je u La Ligi u 21. veku upisao toliko pogodaka. Uz trenutno prvog strelca španskog šampionata, eksplodirao je i Žoao Feliks, koji ne samo da trese mreže, već i kreativnim rešenjima oplemenjuje igru Simeoneovog tima.

Novi Atletiko se ne može zamisliti ni bez “dželata Liverpula” Markusa Ljorentea koga je argentinski stručnjak pomerio napred na poziciju krila ili ofanzivnog veznog. Tu su još iskusni Karasko, Lemar i džoker Korea, dok su na vezi glavni oslonac proverene snage Koke i Saul Nigez. Izvršene korekcije, naravno, ne znače da je Čolo odustao od svoje dosadašnje filozofije koja se u prvom redu oslanjala na granitnu odbranu. A njom u ovom prvenstvu uspešno komanduje jedan od najboljih golmana sveta Jan Oblak u saradnji sa štoperskim tandemom Hoze Himenes – Stefan Savić.

’Kolčonerosi’ ne umiru u lepoti, ali sakupljaju važne bodove. Nakon decenije bez prvenstvenog trijumfa, uspeli su da savladaju Barselonu (1:0), a posle poraza u gradskom derbiju od Reala (0:2) su – suprotno očekivanjima mnogih – nanizali osam trijumfa. Pobedonosna serija je prekinuta neočekivanim remijem sa Seltom (2:2), da bi gubitkom dva nova boda na gostovanju Levanteu (1:1) u zaostalom meču drugog kola šampionata, lider propustio priliku da još više pobegne pratiocima – Realu i Barseloni. Ovi kiksevi Atletika daju nadu Zidanu i Kumanu da trka za titulu još nije izgubljena za njihove timove. Najtrofejniji španski klubovi su zaista još u igri u borbi za šampionski pehar, ali o ishodu ovog nadmetanja i dalje prvenstveno odlučuju Simeone i njegovi momci koji, dok pišemo ovaj tekst, imaju pet bodova više od Barselone, uz utakmicu manje, a šest od gradskog rivala, koji je odigrao isti broj mečeva kao ’Jorgandžije’.

Ukoliko se aktuelna prvenstva na Prinejima okončaju trijumfima “trećih klubova”, to jasno neće značiti stvarni silazak sa vrha najtrofejnijih i najbogatijih tandema španskog i portugalskog fudbala. Ali će, uz radost koju će doneti igračima i navijačima Atletika i Sportinga, ova makar kratkotrajna promena na zvaničnom tronu, biti signal dolaska nekih novih svežih fudbalskih vetrova na Iberijsko poluostrvo.

Komentari

Vaš komentar