Navijač

Blog ostalo 7. apr. 202110:00 > 10:243 komentara
Podeli:
Tribine, navijač
Shutterstock

Kada pođemo od sebe svi jasno znamo zašto navijamo za neki klub. Kako smo ga izabrali ili kako je on izabrao nas. Znamo i zašto naši prijatelji navijaju za "svoje" klubove. A opet nas zanima zašto je baš onaj na tribini preko puta nas u sedmom redu, peti sleva, odlučio da i njemu budu drage iste ili druge boje?

„Fudbal bez navijača je ništa. Može da bude najbolja igra na svetu, ali ako nema ljudi da ga gledaju, postaje ništa. Navijači mu daju život“Džok Stajn.

Navijač. Jedna reč sa različitim značenjem za različite ljude. Nekome osoba koja podržava određeni klub. Osoba koja se poistovećuje sa vrednostima koje taj klub slavi. Za neke huligan, ultras. Za neke razlog da na stadion ne povedu dete. I svi su, sem ovih poslednjih, u pravu.

Ne pitaj šta tvoj tim može da ti pruži, već šta ti možeš da pružiš timu

Oduvek me je zanimala ova tema. Kada pođemo od sebe svi jasno znamo zašto navijamo za neki klub. Kako smo ga izabrali ili kako je on izabrao nas. Znamo i zašto naši prijatelji navijaju za „svoje“ klubove. A opet nas zanima zašto je baš onaj na tribini preko puta nas u sedmom redu, peti sleva, odlučio da i njemu budu drage iste ili druge boje?

I kako neki klubovi privuku veći broj navijača iako, gledano sa strane, dele iste ili slične vrednosti sa onim drugim? Ko su oni ljudi koji putuju hiljade kilometara da bi gledali svoj klub? Oni tihi sa članskom kartom kluba koju ponosno nose decenijama? Kada navijač postaje huligan? I kada huligan prestaje da bude navijač i postaje kriminalac koji se lažno predstavlja kao navijač?

Čija je snaga navijača? Kako navijačka grupa postaje relevantan učesnik u političkom životu zemlje? I gde su ti ljudi, povezani nacionalnom ideologijom, kada na teren istrči reprezentacija? Kakvu simboliku nose grb i himna, ruka na grudima? Koja je uloga medija u svemu tome i zašto je često pogrešna?

A uvek sam znala da su to teme za koje mi je potreban sagovornik jer sve što bih napisala na drugi način bio bi samo lični stav. I konačno sam tog sagovornika pronašla. Malo se stidim da kažem da mi je to pošlo za rukom sasvim slučajno, ali ispalo je sjajno i nadam se da će i vama biti zanimljivo. Ova priča biće podeljena na tri dela.

Prvi, ovaj koji je sada pred vama, biće priča o iskonskom navijanju, o osnivanju navijačkih grupa i vremenu kada reč navijač nije nosila stigmu. U drugom delu će biti reči o mračnoj strani navijanja, o onima koji su gotovo sve drugo samo ne navijači i čija je njihova moć. U trećem ćemo se posvetiti tome zašto nemamo kult reprezentacije i zašto su, uglavnom, na utakmicama reprezentacije tribine, a ne govorimo o mečevima za koje je Fudbalski savez kažnjen ili o vremenu korone, prazne.

Ko bi bolje govorio o fenomenu navijačke supkulture od antropologa?

Ivan Đorđević
Maja Todić

Upoznajte dr Ivana Đorđevića

Dr Ivan Đorđević doktorirao je na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a tema doktorske disertacije bila je inspirisana fudbalom. Prerasla je naknadno u monografiju „Antropolog među navijačima“. Istraživanja je usmerio na pitanja antropologije sporta, političke antropologije i antropologije književnosti. Autor je brojnih radova na temu navijača i navijaštva te njihove povezanosti sa politikom, bezbednošću i kriminalom.

Zbog nekih ranijih njegovih intervjua, a posebno zbog tematike kojom se bavi, verovala sam da će biti odličan sagovornik na sve gore pobrojane teme. I nisam se prevarila.

Klapa #1 – iskonski navijač

Zamislite vreme kada su osnivani prvi fudbalski klubovi. Kada su pravila igre bila u povoju, kada je fudbal bio tek na putu da opčini i osvoji svet. Zamislite sada nekog čoveka iz tog vremena koji je rešio da ide na utakmicu baš jednog kluba i počeo prema njemu da razvija emocije.

Šta je zapravo navijač? U tom smislu iz vremena pre organizovanog navijanja, pre bilo kakvih medija i društvenih mreža?

„Navijač u smislu onoga što smo mi svi bili kad smo bili mali“, kaže Đorđević na moje prvo pitanje. I čini mi se da smo već pronašli definiciju, ako se za termin navijač može pronaći definicija.

„Danas je o tome stvarno nezgodno govoriti jer moramo da pravimo podele i da se objašnjava nešto što se do skora podrazumevalo, a to je da navijač znači da čovek ili žena vezan za svoj klub, obično lokalni, da ga voli, da mu posvećuje pažnju, da ima i neku grupu svojih istomišljenika sa kojima se okuplja i provodi neko vreme na mestu poput stadiona. Svi koji su bili na stadionu znaju koliko to može da bude jedna lepa energija. Ono što je takođe bitno kada se priča o navijaštvu kao takvom – zaboravlja se koliko su navijačke grupe zapravo dobre u formativnim, adolescentskim godinama. Koliko imaju pozitivnih efekata u tome da, kada adolescenti ulaze u neke sopstvene krize sa identitetom, kada im je jako potrebna neka vrsta pripadanja kolektivu, navijačke grupe u tom momentu služe kao jedan fini mehanizam u kome se fino i troši energija i postoji nekakav pozitivan cilj ljubavi prema klubu. A opet, sve to predstavlja i način pripadanja nekoj grupi iz kraja sa kojom se ide na utakmice i suštinski ispunjava tu prazninu u određenim formativnim godinama kada je adolescentima neophodan određeni vid pripadnosti“.

Navijači, tribine
Shutterstock

„Navijač sam po sebi nosi, za moj račun, pozitivnu konotaciju. Nažalost, kod nas se to pretvorilo u nešto da kada navijaš za nekoga ili si navijač moraš da objašnjavaš, da je to postalo kao neka sramota“, objašnjava Đorđević.

Nisu uvek postojale navijačke, organizovane grupe. Nije bilo organizovanog navijanja, ali navijaštvo postoji od kada ljudi odlaze na stadione. Šta je ono što ih povezuje i spaja?

„Mislim da je to, prevashodno, lokalna priča. Da ljude povezuje klub koji je iz kraja ili iz grada i klub koji baštini neke vrednosti. Ako je to, na primer, Borusija Dortmund koja baštini neke vrednosti radničke kulture i oko njega se okupljaju ljudi takvog profila. Postoje te, da tako kažem, pozitivne odrednice identiteta klubova za koje se ljudi koji žive tu, pričamo o tradicionalnom navijaštvu kada se nije navijalo samo za Real, Mančeter junajted i Liverpul, Zvezdu i Partizan, to se sada naravno transformisalo, ali u tradicionalnom smislu to je oblik lokalne pripadnosti upravo kroz vrednosti koje klub nosi. I kod nas je slična sitiacija i kada govorimo o Zvezdi i Partizanu koji su nosili neke vrednosti. Za Zvezdu je važilo da je beogradski klub, klub Beograđana, Partizan je bio Jugoslovenski klub opet sa vrednostima partizanskog pokreta. Sve to ima svoje. U suštini, navijaštvo kao takvo ispunjava potrebu da postoji neka vrsta lokalnog identiteta, a ovde pošto je u pitanju najlepša igra na svetu, onda je to i masovno. Fudbal je toliko jednostavna igra, a opet toliko uzbudljiva i zanimljiva i to donosi masovnost. Nijedan drugi sport, uz dužno poštovanje, ne može da donese takvu masovnost među navijačima“, nastavlja moj sagovornik.

One game to rule them all

Za kratko vreme je fudbal od obične igre postao zabava za celu porodicu, za ceo grad, za ceo svet. Jednostavan je, svi ga razumeju (ili barem tako misle), svi su barem jednom šutnuli loptu, pa makar i onako iz iskonskog nagona kada se pred njih dokotrljala.

„Mislim da to zapravo ima veze sa tim što je ona u svojim bazičnim parametrima izuzetno jednostavna. Može da se igra bilo gde, ne treba ti ništa sem lopte, a i loptu možeš da improvizuješ. Svi smo to i radili. Gol je ranac iz škole ili jakna ili neka kamenica koju nađeš, cigla… Ja sam odrastao na terenčetu gde je gol bio jedno drvo i pored njega cigla. Drugi gol je bio nacrtan farbom na zidiću. Ne treba ti bukvalno ništa. I u suštini, ukoliko izuzmemo kompleksnija pravila kao što je ofsajd, sve je jednostavno. Ali, ofsajd svakako ne postoji u igri na male golove, imaš korner i aut. Mislim da je presudna ta jednostavnost, a opet – ogromna količina promenjivih. Fudbal je zbog toga uzbudljiv, može da krene u bilo kom pravcu u bilo kom trenutku. Rekao bih da je to razlog popularnosti jer se ljudi lako identifikuju sa time. Sa tenisom se recimo mnogo teže identifikovati jer je potrebna cela infrastruktura koja je za većinu nas manje-više nedostižna. Ili sa sa skijanjem koje podrazumeva putovanje, plaćanje smeštaja, ski-pas, opremu. To je skupo i ne može da bude preterano masovno, osim naravno u specifičnim zemljama poput Slovenije gde svi skijaju. Ali, to je kultura jedne zemlje. A fudbal je popularan svuda“.

Tribine, prazne
Guliverimage

Klapa #2 – organizovano navijanje

Koliko ste puta pročitali izjavu nekog igrača koji, po dolasku u novi klub, (uz često malo lažljivu izjavu da je baš to oduvek bio njegov san) istakne ideju trenera, navijače i – vrednosti kluba? Ističe se to i u pričama o svakom klubu, njegovom osnivanju, uspesima…

I baš je to ono što okuplja ljude. Jasno nam je svima kako su navijači dva najveća španska kluba podeljeni. Jedni su za kralja, drugi su, moderno rečeno, malo separatistički nastrojeni. I te podele postoje svuda i postojaće uvek. Ono što je svima zajedničko je želja da klub podrže. Tako krajem šezdesetih godine prethodnog stoleća dolazimo i do osnivanja organizovanih navijačkih grupa. Na tlu bivše zajedničke države to se dešavalo početkom osamdesetih.

„Navijačku grupu ne možeš da napraviš na veštački način. Ona nastaje u određenim okolnostima gde postoje već neki uslovno rečeno antagonizmi, odnosno identitetske priče, kod nas su to u 98 odsto slučajeva Crvena zvezda i Partizan sviđalo se to nekome ili ne. Tu je i već postojeći rivalitet i prvi aspekti globalizacije koji dolaze i u tadašnju Jugoslaviju, a to su trendovi i pojava organizovanih navijačkih grupa i modeli poput italijanskog ili engleskog gde su se navijači i te prve navijačke grupe ustvari i delile – da li prate ultras italijanski fazon ili engleski fazon ‘grla i dlanovi’ ili više vole pirotehniku i koreografije i takve stvari“, kaže Đorđević.

„U tom periodu navijaštvo je bilo, i pojava organizovanih navijačkih grupa, jedan evropski trend, svuda se pojavljivao i svuda je bio popularan kao jedan klasičan element omladinske potkulture. Nismo mi bili ni bolji ni gori nego neko drugi. To je postao trend da kažemo u evropskom centru i onda se polako širio prema periferiji, mada Jugoslavija tada nije bila neka periferija pa su trendovi vrlo brzo hvatani, pa su se pojavile fajerke, pa kopiranje nekih stilova, ali u tom periodu je to bilo baš to i ništa drugo – omladinska supkultura gde su se mladi okupljali oko klubova i sledili određene kodekse koji su pozajmljivani i prilagođavani lokalnoj priči“, dodaje.

Kao da je bilo nekad…

Brojne navijače imali su i najstariji klubovi sa ovih prostora i to je dodatno podgrejalo derbi između BSK i Jugoslavije, ali tada se samo „išlo“ na stadion. Nije bilo organizovanih grupa.

Među najstarijim navijačkim grupama su one koje su i danas najveće i najzastupljenije: Grobari, Delije sever, Meraklije, Firma 1989. Tu su naravno ništa manje vredne pomena i Taurunum bojs, Junajted fors, Blu junion. Sve sa svojim specifičnostima, stilovima, idejama i uverenjima.

Te specifičnosti, uverenja i ideje su upravo ono što će nas dovesti do drugog dela ove priče. O tome kako navijač prestaje da bude navijač? Ko je navijač, a ko kriminalac? Zašto huligan nije neko koga vaše dete treba da se plaši? I gde je, zaboga, reprezentacija u celoj toj navijačkoj konstelaciji?

Čitajte sledeće srede u isto vreme.

Komentari

Vaš komentar