Race, mega car mini basketa

Blog ostalo 3. jun. 202110:002 komentara
Podeli:
Rade Georgievski
KSS

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. Ako se to carstvo zove mini basket, onda je jasno da je tu, u duhu poznatog slogana, maksi zabava. A zna se i ko je u toj lepoj priči, što bi deca rekla, mega car. Čovek koji je na ovim prostorima sve to osmislio na fantastičan način. Rade, poznatiji kao Race, Georgievski, predsednik Udruženja Mini basketa Srbije.

Ako se nekome čini da je reč o laganom projektu, koji se oslanja na razbarušenost dečijeg temperamenta, na improvizaciju u službi obične razonode mališana, taj silno greši. Ako takav skeptik zakuca na vrata Kuće košarke u Sazonovoj ulici, pa stigne do kancelarije mini-basketa, već na početku razgovora sa ljubaznim domaćinom saznaće pregršt zanimljivih, važnih i korisnih detalja. I naslutiće brzo i lako koliko je ljubavi, znanja, duha, kreativnosti, maštovitosti, truda, organizacionih i stručnih sposobnosti uloženo u projekat, ideju, sistem i ceo pokret mini basketa u Srbiji, tokom minule dve decenije. Tačnije, za 21 godinu rada.

Povezane vesti

Fascinantno je da je Georgievski sa pozicije trenera seniorskih timova 2000. godine postao idejni vođa armije, koja danas broji oko 30.000 mini basketaša. Kada je napustio uspešan rad sa seniorima nije se tek tako, mehanički, reda radi, prestrojio na dečji kolosek, već je tom poslu pristupio, s jedne strane, veoma studiozno i metodološki originalno, a s druge, sa iskrenošću, razigranošću i toplinom.

Spojio je lepo i korisno, igru i učenje, na revolucionaran način. Izgradio je svoju i filozofiju mini basketa sa mnogo korisnih poruka i pouka. A jedna od onih, koja mališanima svakako, mnogo znači, glasi ovako: Svi učesnici su pobednici! Stara je istina da decu ne možete prevariti, pa otuda mnoštvo prezadovoljnih mališana i roditelja na takmičenjima najmlađih basketaša.

Mini basket košarka pruža jedinstvenu priliku deci uzrasta od tri do 12 godina da se na pravi način upoznaju sa košarkom, čime se stvaraju preduslovi za njihovo dugoročno bavljenje sportom. Zasnovan je na zdravim obrazovnim principima koji obezbeđuju fizički, intelektualni, emotivni i socijalni razvoj dece. Pruža im mogućnost da osete sva uzbuđenja i lepotu takmičenja, prilagođenog njihovom uzrastu. Ne igra se na rezultat, pobeda nije osnovni cilj, iako ona predstavlja veliki motiv za bavljenje sportom, akcenat je stavljen na podsticanje dečijeg talenta i podizanje individualnog kvaliteta svakog učesnika. Mini basket podstiče prijateljstvo, uživanje i fer-plej, uz poštovanje ostalih aktera, saigrača, rivala, trenera, funkcionera, sudija i roditelja„, ističe Rade Georgievski.

Počeci mini basketa u Jugoslaviji

Mini basket je nastao u SAD 1950. godine na ideju Džoa Arčera, kao varijanta košarke za najmlađi uzrast. Koš je spušten na 2,60 m i igralo se loptom broj “5”. Tek posle nekoliko godina, mini basket je počeo da se širi na Evropu i ostale kontinente.

U Jugoslaviji se prvi put pominje termin Mala košarka, ili Dečija košarka 1966. godine, kada je na terenima Crvene zvezde, na Kalemegdanu, izgrađeno prvo igralište za tu namenu, a pravila igre je priredio Mirko Kresojević.

Mala košarka je tada bila namenjena deci od osam do 13 godina. Pravilima su određene maksimalna i minimalna veličina igrališta (18 sa 12 m i 16 sa 11 m). Koševi su se postavljali na visini od 2.60 metara, linije za izvođenje slobodnih bacanja bile su na tri metra ispred table, obim lopte 70 – 73 cm, a težina 450 – 500g.

Utakmice su deljene po četvrtinama od osam minuta. Ekipu je činilo 10 igrača, od kojih se u igri nalazilo pet, a na utakmicama je svaki igrač morao da igra najmanje šest minuta. Ipak, „Mala košarka“ tada nije zaživela. Mini basket je postojao u Jugoslaviji i početkom osamdesetih kao sekcija KSJ, ali svega 18 meseci.

Mini basket je pokretan u Jugoslaviji u dva navrata, šezdestih i osamdesetih godina prošlog veka i nije zaživeo, ali Georgievski ističe važan događaj iz 1980. godine.

Tada je u mom rodnom gradu, Kumanovu, odigrana istorijska utakmica u mini basketu između domaćeg tima i beogradskog Radničkog. Taj meč je održan na inicijativu Bratislava Đorđevića, tadašnjeg trenera seniora Radničkog, a ja sam trenirao prvi tim Kumanova„.

A skoro dve decenije posle utakmice u Kumanovu, 19. januara 2000. godine, formirano je udruženje “Mini basket lige” pri tadašnjem KSJ.

„Predsednik Udruženja bio je Rajko Žižić, Upravni odbor je imao pet članova, a ja sam bio generalni sekretar. Ligu je tada sačinjavalo svega osam ekipa iz Beograda koje su dobile mini basket konstrukcije, a to su bili: Radnički, Partizan, Liks, Drvomarket, Zemun, Korać, Jubak i Mladost. Igralo se po jednokružnom bod sistemu. Na kraju lige, u dvorani “Pinki” je odigrana „Ol star“ utakmica„.

Velikoj minibasketaškoj (r)evoluciji u Srbiji, koja se, dakle, dogodila na pragu novog milenijuma, prethodio je Radetov životni i košarkaški put od Makedonije, preko Grčke, do Beograda.

Ustvari, prvi put sam došao u Beograd 1968. godine na studije DIF, a kasnije, 1992. godine, zbog supruginog posla, jer je radila kod vojske i tada je dobila prekomandu iz Makedonije. U međuvremenu, 1973. godine sam postao trener Kumanova. Vodio sam Kumanovce u jakoj Drugoj ligi Istok i još jačoj Prvoj B ligi, u konkurenciji OKK Beograda, Sloboda Dite, Kvarnera, Industromontaže, Jugoplastike, Željezničara… Posle sam jednu sezonu radio u Apolonu (Patra, Grčka), košarka u Grčkoj je u to vreme bila još u povoju, tada je Dušan Ivković trenirao Aris, Grci su učili od njega, a i ja, naravno„.

Rade Georgievski, Race, kako ga zovu prijatelji, posle kraće igračke karijere u Kumanovu, rano se opredelio za trenerski posao i u matičnom klubu je bio šef struke skoro dve decenije, od 1973. do 1992. godine, sa izuzetkom boravka u Patri, 1984. godine.

Kumanovo je bio kvalitetan košarkaški centar, sa bogatom tradicijom. Košarka je u Kumanovu uživala veliku popularnost sedamdesetih, igrali smo utakmice pred oko 7.000 ljudi. Tamo se igrala košarka od 1945. godine, najpre su na otvorenim terenima organizovani turniri, na koje je dolazila cela jugoslovenska elita, a imali smo sreću što je tamošnja Sokolana bila dobar prostor za Zimsku ligu, koja se održavala od 1967. godine, a decenijama kasnije, izgrađena je prava sportska dvorana. Dok sam bio trener Kumanova doveo sam mnoge igrače, koji su kasnije imali zavidnu karijeru, poput Radosavljevića, Mitka Lukovskog, Bocevskog, Jolovića i mnoge druge, dugačak je spisak. Moj prezimenjak, Blagoja Georgievski, legendarni Buštur, završio je igračku karijeru kod mene, u ekipi Kumanova. Divno sam sarađivao sa svima, sa igračima i sa brojnim makedonskim trenerima, na čelu sa čuvenim Lazarom Lečićem…“

Bogata košarkaška biografija

Rade Georgievski je rođen 11. februara 1948. godine u Kumanovu u (Severna Makedonija). Igračka karijera mu je trajala do 1968. godine, da bi 1973. godine postao profesionalni košarkaški trener. Vodio je Iskru Kumanovo, Apolon Patru (Grčka), Švrću (Beograd).

Aktivno je učestvovao u pokretanju i realizaciji sportskih projekata poput turnira „Trofej Beograda“ i organizacije Basket Grup, pri nacionalnom košarkaškom savezu.

SK

Organizator je brojnih košarkaških kampova za najmlađe, mini basket festivala, turnira, seminrara, osam godina bio je u dva mandata predsednik je trenerske organizacije KS Makedonije i aktuelni je predsednik Udruženja Mini basket Srbije.

Veoma angažovan je i u izdavačkoj delatnosti iz košarkaške oblasti, pokrenuo je nekoliko časopisa, objavio priručnike i knjige.

Od časopisa spomenućemo „Između dva koša“ (1980. do 1985. godine) i „Super Koš“ (1994. do 1996.), list za košarkaške poletarce „Mini basket“ (2004.)

Priručnik „Mini basket“ objavljen je 2007. godine, a knjiga „Košarka moja igra“, 2012. godine. Trenutno radi na skripti „Mini basket Srbije“, u kojoj će da objedini sve novine uvedene u mini basket, tokom 20 godina rada.

Dolazak u Beograd 1992. godine bio je sudbinski za Georgievskog.

U Beogradu mi je bila cela rodbina, a po raspadu Jugoslavije moja žena je dobila premeštaj iz Makedonije i najpre smo bili smešteni u beogradskom hotelu „Bristol“. Nastavio sam sa košarkaškim aktivnostima, Bata Đorđević i ja smo od izdavačke kuće „Borba“ otkupili brend „Koš“ i napravili novi časopois „Super koš“, zatim smo nas dvojica i Dragutin Čermak pokrenuli poznati međunarodni turnir „Trofej Beograda“, kojim smo probijali sankcije, dovijali se na razne načine i dovodili strane ekipe, koje su vodili naši vrhunski treneri. Kada je posle niza uspešnih godina taj turnir prestao da postoji dobio sam poziv od Zorana Radovića, tadašnjeg generalnog sekretara KSJ, da aktiviram mini basket i košarku u kolicima, a više uspeha sam imao u ovom prvom. Proslavljeni as Rajko Žižić je tada bio direktor „Basket Grup“ pri KSJ i vredno smo radili. Uspeli smo da privučemo „Mek Donalds“ kao sponzora i nabavili šest konstrukcija za mini basket i tako je sve krenulo„.

Od starta se krenulo punom parom, 2000. godine, za vreme prvomajskih praznika, na Adi Ciganliji, na osam otvorenih terena, održan je turnir na kome je učestvovalo 25 ekipa i odigrano preko 40 utakmica. A za vreme letnjeg raspusta organizovan je kamp “Ada 2000”, sa šest sedmodnevnih smena. Preko 400 devojčica i dečaka se zabavljalo i učilo košarku pod sloganom “Mini basket – maksi zabava”.

„Mališani su tokom organizovanog dnevnog boravka na Adi Ciganliji, od 8 do 20 časova, pored treninga imali raznovrstan program i obezbeđen doručak, ručak i užinu. Dan je počinjao i završavao se podizanjem i spuštanjem zastave uz himnu kampa, Bajaginu pesmu “Moji su drugovi”. Svaki učesnik je dobio majicu i loptu sa obeležjima kampa, a smeštaj i popodnevni odmor bio je u šatorima. Treniralo se dva puta dnevno, a u slobodno vreme imali smo projekcije košarkaških filmova, razne takmičarske igre, košarkaške kvizove i izrade zidnih novina, a svakodnevno su nas posećivali asovi i košarkaški radnici. Kamp je imao i maskotu po imenu Adko, zaista, premijerna godina je bila nezaboravna“.

Vredni košarkaški pregaoc Rade Georgievski nije sedeo skrštenih ruku, nastavio je, potom, sa saradnicima promociju mini basketa širom Srbije.

Organizovali smo susret mini basketaša u Nišu, sa učešćem ekipe iz grada domaćina, Aleksinca i Knjaževca, a potom i festivale u Zaječaru, Novom Sadu, Kragujevcu, Smederevskoj Palanci, Gornjem Milanovcu… A jedna od pratećih aktivnosti seniorskog „7. DIN Trofeja Beograd“ bio je festival Mini basketa na Malom Kalemegdanu pod nazivom “Mini trofej Petronije”. Učestvovalo je osam timova: Radivoj Korać, Partizan, Zemun, Dragon, Drvomarket, Best, Liks i Radnički. Bio je to prvi turnir na kome su se pojavile tri maskote – Petronije, Adko i Basko. Dodeljeni su pokloni i sve je završeno zbilja festivalski, bez pobednika, “Ol star” susretom dve selekcije najistaknutijih igrača. U novembru 2000. godine je počela liga Mini basketa u dve kategorije: devojčice i dečaci do devet i do 10 godina. Ligu je činilo 36 ekipa podeljenih po šest u svakoj grupi, a danas se prvenstvo odvija kroz festivale u nekoliko gradova“.

Revolucionarni basket na travi i kampovi

Dan 24. jun 2004. godine posebno se pamti u istoriji mini basketa. Tada je u Košutnjaku održana promocija mini basketa na travi.

„Došao sam na ideju da deci omogućimo novu zabavu u drugačijem ambijentu, na kružnom terenu i da igraju bosi. Em zabavno, em zdravo. Postavili smo na travi ispred hotela “Trim” dve teleskop konstrukcije, koševe bez tabli na visini od 2.60 m i obeležili igralište sa dva koncentrična kruga u prečniku od četiri i osam metara. Okupljen je veliki broj devojčica i dečaka iz cele Srbije. Ovo neobično takmičenje bilo je dobro promovisano, tako da ga je pratio veliki broj gledalaca, bilo na licu mesta, bilo kroz izveštaje i priloge u medijima“, ponosno i srećno priča Georgievski.

Inače, mini-basketaši su svakog leta redovni gosti „regularnih“ košarkaških kampova za decu i omladinu širom Srbije. Sve je počelo 2004. godine, tokom letnjeg raspusta na Kopaoniku u “Jubak ” kampu, pod nazivom “Mini basket-maksi zabava”, sa učešćem 32 ekipe.

Ubrzo je na Beogradskom sajmu organizovano prvo pravo veliko okupljanje mini basketaša, pod nazivom “Božićni festival”, koji je u međuvremenu stigao do 21. izdanja.

U saradnji sa Zoranom Ninkovim, nekadašnjim košarkaškim sudijom i delegatom, koji radi na Beogradskom sajmu, obezbedili smo u Hali 3 prostor za prvi festival, koji se održava tradicionalno. Uoči prvog turnira obeležena su četiri terena i postavljeno osam mobilnih koš-konstrukcija na visini od 2,60 m, prilagođenih uzrastu mini basketaša. Igralo se loptama broj „5“. Devojčice i dečaci bili su podeljeni u dve uzrasne kategorije, 1990. i 1991. godište. Festival je otvorio Predrag Bojić, tadašnji generalni sekretar KSS, bilo je više od 60 ekipa i odigrano je preko 100 utakmica, posle kojih su podeljene nagrade, diplome, zahvalnice i pehari„.

Od tada pa sve do danas, posle prvog je održano još 20 mini basket festivala na beogradskom Sajmu, koji je iz Božićnog prerastao u memorijalni turnir, „Međunarodni festival mini basketa Rajko Žižić”, u znak sećanja na prvog predsednika Udruženja i proslavljenog košarkaša. Prodefilovalo je više hiljada mališana iz Srbije, Mađarske, Makedonije, Bugarske, BiH, Republike Srpske i raznih evropskih zemalja i u potpunosti je opravdalo zvanični naziv turnira.

Međunarodni Mini basket festival “Rajko Žižić” tradicionalno okuplja sve veći broj mini basketaša. Festival svake godine ima stručne seminare za trenere (radna tema je “Od mini basketa do košarke). Pres centar pruža sve informacije medijima o zbivanjima na festivalu, a izložba fotografija predstavlja svedočanstvo o uspešnosti ove manifestacije. Ovu aktivnost prepoznala je Naftna Industrija Srbije, koja već niz godina podržava mini basketaše kroz program “Energija sporta”.

Festival „Rajko Žižić“ je imao i humanitarni karakter, jer su svi mini basketaši 2004. godine učestvovali u akciji „Deci Kosova i Metohije“, u kojoj su prikupljeni dobrovoljni prilozi u zamenu za bedževe specijalno izrađene za ovu priliku. Priređena je i izložba fotografija, kao prikaz prethodnih pet godina aktivnosti ovog festivala.

Slično je urađeno i naredne godine, koja je u košarkaškoj organizaciji proglašena godinom humanosti, čije je geslo bilo „Svi košarkaši deci Kosova i Metohije“! Tim povodom je upriličena utakmica koju su odigrale selekcije, sačinjene od mini basketaša, pionira, kadeta, juniora, seniorki i seniora, izabrane od strane novinara i košarkaških trenera.

Dakle, u ovom fer-plej sportiću nema nadmetanja, jer svi su pobednici, ali najuspešniji klubovi ipak, nisu lišeni zasluženih nagrada. Tako je od 2004. godine ustanovljen i prelazni pehar za izuzetan doprinos klubova u radu Udruženja Mini basket Srbije. Prvi dobitnik je bio Drvomarket, a narednih sezona: Mladost, Poštar, Ol star, Partizan, pa ponovo Ol star, ŠKK Zvezdara, Stars, As basket, da bi 2012. godine trofej pripao Vili iz Vršca.

Događaji su se tokom dve decenije ređali kao na traci, a niz sa brojem malenih učesnika je vrtoglavao rastao. Udruženje “Mini basket liga” je 2001. godine odvelo četiri ekipe iz Beograda (Drvomarket, Stari DIF, ŠKK Zvezdara i KK Mladost) u Prag na „Uskršnji festival“. Zatim, iste godine na “Majskom festivalu” na Adi Ciganliji je promovisan prvi broj časopisa “Mini basket”. Minibasketaši su 2002. godine bili učesnici „Dana izazova“ u Košutnjaku, kao i akcije Crvenog krsta Srbije “Za srećno detinjstvo”, bilo je više od 1.000 devojčica i dečaka iz svih beogradskih klubova.

Rade Georgievski
SK

Početkom decembra 2002. godine prvi put je održan Međunarodni mini basket festival “Deda Mrazov kup” u Budimpešti, na kojem su gostovali klubovi iz Beograda, Poštar, Korać, Mladost, Ol star i Probasket i taj turnir je postao tradicionalan. Nemoguće je nabrojati sva takmičenja i aktivnosti minibasketaša, za to je, bez sumnje, potrebna omanja knjiga. Ali ono što ovaj lepi i korisni pokret čini specifičnim je poseban pristup radu, sve je do detalja isplanirano i bazirano na stručnosti, posvećenosti i kreativnosti.

Mini basket sistem učenja je podeljen u tri segmenta: A – igraonica, B – učionica, C – radionica. Svaki segment ima svoje stanice i boje: A1 – „Džungla“ za uzrast 3-4 godine – zeleni mini basketaši, A2 – „Školica“ za 5-6 godina – narandžasti mini basketaši, B1 – „Poletarci“ za 7-8 godina – žuti mini basketaši, B2 – „Orlići“ za 9-10 godina – crveni mini basketaši, C1 – „Budi košarkaš“ za 11-12 godina – plavi mini basketaši.

Sve je definisano šta se i kako i sa kim radi, svaka boja ima posebne vežbe, čega se pridržavaju treneri u svim klubovima. Svi zaista uživamo u radu i deca i mi“.

I to nije sve, Rade Georgievski je za put do uspeha pronašao magičnu formulu: 5×5:5=5.

Uspešne igre, vežbe i veštine se oslanjaju na pet ključeva: razvoj motorike, izbor svrsishodnih vežbi, podučavanje, korekcija i motivacija igrača. U dugogodišnjem otključavanju tajni košarke otkrio sam magičnu formulu 5×5, koja simbolizuje ovaj sport kroz čarobni broj 5, počev od petorke na terenu, pomenutih zlatnih ključeva, zatim 5 alatki, rekvizita, koji se kupuju, pa 5 alatki koje se ne kupuju, do 5 recepata pomoću kojih svaki trener može da formira drim-tim. Uz vrlo precizan plan i program rada sa decom uzrasta od tri do 12 godina, kontinuirano u šest zasebnih celina, dajemo odgovor na sva osnovna metodološka pitanja“.

Mini basket sistem učenja najdirektnije proučava problem uvođenja dece u sport, definišući istovremeno teoretsku osnovu i praktičnu primenu. Mini basket edukativni centar organizuje kurseve za operativne trenere, za dobijanje plave licence, bavi se izdavačkom delatnošću, organizuje festivale, turnire i mini basket kampove, Mini basket ligu.

Neupućenom možda sve ovo zvuči preozbiljno, ali valja napomenuti da je ceo projekat u službi dečije igre, zdravlja i razvijanja ljubavi prema košarci i sportu uopšte. Zato je sve koncipirano kroz igru, kao najbolji metodološki oblik rada, kako i dolikuje najmlađim naraštajima…

Pre svega, neophodno je poznavati anatomske, fizičke i psihičke osobine dece u svakom njihovom dobu. Uvodni deo treninga, ili časa, sadrži vežbe oblikovanja, trčanja, za usavršavanje ravnoteže, igrice „šuge“, „školice“… Prilagođavamo razne dečije igrice košarci, tako naprimer, igramo „ide maca oko tebe“ sa loptom, umesto sa maramicom. Glavni deo obuhvata vežbe za šutiranje, dodavanje, vođenje lopte, za usavršavanje koordinacije, ravnoteže i orijentacije u prostoru. Svako dete je zadovoljno kada postigne koš i tome smo sve podredili. Koševi se spuštaju na odgovarajuću visinu i koristi lopta prikladne veličine, opet zavisno od uzrasta, a svaka vežba se završava šutem na koš. Na utakmicama ne vodimo zapisnik, ne igra se na rezultat, a minutaža se deli podjednako na svako dete. Završni deo treninga čine igre zabavnog karaktera, kao što su štafetna i druga takmičenja„.

Mali basketaši su, inače, zaštitini znak i promoteri mnogih košarkaških i drugih sportskih manifestacija, pa je tako bilo i EP 2005. godine, održanog u Srbiji i Crnoj Gori.

U aprilu 2005. godine u Beogradu, na Terazijama smo pokrenuli šestomesečnu akciju “Budi košarkaš”, koja se odvijala širom Srbije. Promovisani su “Mini basket na travi” i nova igra „Košarkica”, a finalni deo je obavljen na Adi Ciganliji, uz učešće pobedničkih ekipa iz svih gradova, u kojima su mini basketaši na svoj način najavljivali EP“, objašnjava Georgievski.

Mini basketaši su ulepšali i juniorsko EP u Beogradu, a nezaboravno je ostalo i njihovo “Mini basket kobajagi EP 2005”, u predvečerje velikog seniorskog šampionata Starog kontinenta.

Sve smo odradili po istom principu kao i seniorsko takmičenje, sa 16 „reprezentacija“ podeljenih u četiri grupe, koje su igrale na četiri terena. Svaki teren je nazvan imenom jednog od gradova domaćina pravog EP. “Mini basket kobajagi EP 2005” otpočeo je svečanim otvaranjem koje je imalo četiri segmenta, potpuno isto kao i na zvaničnom, svečanom otvaranju seniorskog EP 2005. na Kalemegdanu, na kome su naši mini basketaši takođe uzeli učešće u delu spektakularnog programa pod nazivom “Igraj se”. Mini basketaši, njih 16, u dresovima svih zemalja učesnica EP imali su i prezentaciju košarkaških elemenata u pauzama između utakmica EP i tokom tajm-auta“, podseća Georgievski.

SK

A „Mini basketaško kobajagi EP“ svečano je otvorio naš proslavljeni reprezentativac Aleksandar Đorđević, a ovi mališani su uzeli učešće i na njegovoj spektakularnoj oproštajnoj utakmici u tadašnjem „Pioniru“. Tada je Sale Nacionale kao ambasador UNICEF i na taj način dao doprinos projektu “Škola bez nasilja”, uz pomoć više od 100 devojčica i dečaka.

Na kobajagi EP svaka naša mini basket ekipa je nosila boje i ime jedne od reprezentacija sa seniorskog EP. Prvi put je mini basket takmičenje dobilo pobednika, prvo mesto osvojila je ekipa SCG, koju su sačinjavali igrači iz svih klubova Beograda, drugo mesto pripalo je timu Slovenije, koji je predstavljao Mladost iz Zemuna, dok je treća bila Grčka, odnosno Partizan. Ovu neobičnu uvertiru pravog EP pratili su i ambasadori pojedinih zemalja„.

Dakle, mini basket je odavno postao spektakularan i osvjio srca ljubitelja košarke. I ne samo to, ušao je i u vrtiće i osnovne škole! U brojnim predškolskim ustanovama u Beogradu postoje table sa obručima za Mini – mini basket, zahvaljujući akciji “Hiljadu košića za malog orlića”, koju su pomogli vrhunski košarkaši i razne uspešne firme širom Srbije. Deca uzrasta od tri do šest godina i vaspitači su sa radošću prihvatili da rade po programu „Mini basket igraonica“. A 5. decembra 2006. godine mini basket je uvršten u program nastave za prvi, drugi, treći i četvrti razred osnovne škole “Kralj Petar II Karađorđević” u Beogradu.

I još jedan podatak za ponos, srpsko Udruženje mini basketa prednjači i u međunarodnim okvirima, ni mnogo razvijenije zemlje nisu uspele da pruže deci ni izbliza toliko čarolije kao što je ova u Srbiji, u kojoj uživaju orlići ispod košića.

„Bez lažne skromnosti, dobijamo komplimente i od FIBA i od federacija raznih zemalja, koje nemaju razvijen koncept kakav je naš i žele da slede naš primer. Recimo, u „FIBA mini basketu“ ekipe broje svega 10 igrača, a kod nas je 15 igrača i u mnogim stvarima smo avangarda u Evropi. To priznaje i Bugarka Radmila Tarner, supruga legendarnog britanskog košarkaškog sudije Tarnera, zadužena u FIBA za mini basket„.

Mnogobrojna takmičenja i akcije

Minule dve decenije je održano mnogo festivala mini basketa i sličnih akcija. Neki su bili promotivni, a mnogi su postali tradicionalni.

Najznačajniji su: „Međunarodni festival mini basketa Rajko Žižić“ – Beograd, „Sačuvajmo decu“ – Bujanovac, „Košarka moja igra“ – Kosovska Mitrovica, „Srećno detinjstvo“ – Vranje, „Minibasketijada“ – Leskovac, „BIN Zaječar“, „Ranko Žeravica“ – Kikinda (u junu se seli u Novo Miloševo), „Foka Kragujevac“, „Vikend šampiona“ – Novi Sad, Beograd, Niš, „Budi košarkaš“ – Pančevo, „Novogodišnji turnir“ – Beograd, turnir mini basket „Ada Ciganlija“ – Beograd, Turnir Sokobanja, Mini basket turnir „Kup prijateljstva“ – Zlatibor, „Deda mrazov kup“, Dani mini basketa – Košutnjak – mini basket na travi, „Košarka tvoja igra”, „Mišićeve mlade nade“ – Mionica, Festivali u niškom regionu – Sokobanja, Zaječar, Svrljig, Negotin, Boljevac, Pirot, Bor, Bela Palanka.

Svilajnac je 8. aprila 2006. bio domaćin prvog turnira u igri „Košarkica“, na kome su, pored domaćeg, učestvovali klubovi iz Beograda i Kragujevca.

Iste godine je organizovan „Međunarodni uskršnji festival Niška banja“ za 32. ekipe iz Južne Srbije, Makedonije i Beograda, kao i deca iz Raniluga, sa Kosova i Metohije.

Pandemija korone je poremetila mnogo toga, izmenila kalendar događaja i odložila neke turnire, ali „Festival Rajko Žižić“ je sačuvao kontinuitet.

Jubilarni, 20. festival, održan je prošle godine pre epidemije, a ove zime smo 21. put organizovali uz propisane mere i u smanjenom obimu, ali važno je da nismo prekinuli tradiciju“.

Pripreme za novu seznu uveliko traju, o čemu Georgievski ističe:

Otvorićemo sezonu u junu utakmicom Novom Miloševu, u rodnom mestu legendarnog trenera Ranka Žeravice na novom terenu, pored njegovog muzeja, koji će uskoro da se otvori. Planiramo da jedan turnir preselimo iz Kikinde u Miloševo i da se tu održava tradicionalno. Radimo i trudimo se, nikome nije lako u vreme korone, pa ni nama. Svaka naša manifestacija ima minimum 500, 600 dece, ulažemo maksimalne napore da sve bude besprekorno organizovano i bezbedno, a uz puno radosti, igre i osmeha„, poručio je Rade Georgievski, čika Race.

I šta reći na kraju ove priče, osim da lepa minibasketaška priča, ne samo da traje, nego je sve sadržajnija, bogatija. Iako je prepuna igre i zabave, nije šala, jer ima vrednu istoriju, dugu dve decenije.

Tako naprimer, oni poletarci, koji su 2000. godine počeli kod čika Raceta kao mini basketaši, ili su tada već bili pioniri, ili kadeti, sada su seniori, prvotimci u klubovima, neki su se oprobali i kao reprezentativci, a možda su na pragu reprezentacije, ili u NBA ligi… Dovoljno je da spomenemo Bogdana Bogdanovića, Novicu Veličkovića, Filipa Šepu, a na spisku bi se našlo još mnogo poznatih imena…

Sada, umesto njih dolaze novi orlići, bez obaveze da li će da postanu zvezde. Samo sa ciljem da se igraju košarke, a kroz igru sasvim „slučajno“ da nauče mnogo toga i nesvesno usvoje neke osobine, koje, pre svega, čine dobrog čoveka, a zatim i pravog košarkaša, sportistu…

Rade Georgievski
KSS

Jedan od najbitnijih saveta pedagoga primenjenog u našem sportu je: “Nije važno šta dete radi sa loptom, nego šta lopta radi sa detetom!” A držimo se i još jednog principa, koji glasi: „Igra se da bi se učilo, a ne uči se da bi se igralo“, poručio je na kraju Rade Georgievski, agilni i dobrodušni komandant srpske minibasketaške vojske.

A mališani nepogrešivo osećaju svu tu pozitivnu energiju. U svakom slučaju, važno je da kada izađu iz pelenica i za koju godinicu uskoče u patičice, osete magiju i zaigraju se među spuštenim košićima. Da makar naslute šta je magična igra pod obručima. Onaj ko će umeti da tu energiju upije i usvoji, shvatiće mnogo kasnije da ga je osvojila za ceo život.

 

Komentari

Vaš komentar