Legendarni fudbaler Dejan Petković Rambo bio je gost nove epizode emisije "Sportlight". Otkrio je zanimljive anegdote iz igračkih dana, govorio je o odnosu prema reprezentaciji, Fudbalskom savezu Srbije, a na početku emisije imali ste priliku da ekskluzivno vidite delove dokumentarnog filma o fudbaleru koga navijači Flamenga smatraju najvećim idolom posle Zika.

Popularni Rambo prisetio se na početku razgovora svojih dečačkih dana, tokom kojih je, kako kaže, bio dobar u skoro svakom sportu.

„Mislim da ti ostali sportovi ništa nisu izgubili time što sam ja na kraju izabrao fudbal, a ne rukomet ili košarku. Igrao sam sve sportove. U naše vreme smo u školi učili sve sportove, igrala se odbojka, košarka, rukomet, streljaštvo, plivanje, šah. Bavio sam se svime i skupljao diplome. Bio sam svestrani sportista. Ja mislim da su i drugi profesionalni sportisti veoma dobri rekreativno u ostalim sportovima. Svi mi volimo da igramo basket, stoni tenis, tenis. Kada sam počeo da igram tenis, nije mi išlo i nervirao sam se, a onda mi je jedan čovek rekao ‘ne nerviraj se, sve bolje ćeš igrati tenis, a sve slabije fudbal’. Ja sam mislio da lupa gluposti, ali u pravu je bio“.

Prve fudbalske korake Petković je napravio u rodnom Majdanpeku.

„Svi smo počeli sa uličnim fudbalom, pogotovo u Majdanpeku koji je jedan mali grad, idealan za detinjstvo, u to vreme. Mislim da sam imao prelepo detinjstvo. Po ceo dan si napolju, dođeš iz škole, lopta. Dođeš uveče kući, majka te ubaci u kadu onako prljavog i ideš dalje i tako svaki dan. Počeo sam da treniram fudbal sa šest godina. Naši treninzi su uglavnom bili igranje na ulici ili na rukometnom terenu. Na velikom travnatom terenu smo igrali samo utakmice“, rekao je Petković i nastavio:

„Bio sam bolji od vršnjaka, imao sam i neku prednost pošto u tom pionirskom uzrastu sam u petom, šestom razredu izrastao više od ostalih. Imao sam tu fizičku dominaciju, posle sam i prozvan Rambo kad sam otišao u Radnički. Ja sam sa 14 godina dobio skoro gotovu fizičku definiciju, posle toga sam još malo porastao i to je to. Nisam bio najviši u školi, ali od 90 odsto kolega fudbalera isticao sam se fizikalijom i talentom. Majdanpek je imao dosta talenata, ali nisu uspeli jer nisu otišli odatle na vreme. Prevaziđeš svoju sredinu, a onda se utopiš u nju kad ostaneš. Moraš da ideš dalje, u veći grad, veću sredinu. Ako ostaneš tamo zadovoljavaš se time što si prvi u selu“.

Usledio je niški Radnički u Rambovoj karijeri, gde postaje najmlađi debitant u istoriji jugoslovenske lige sa 16 godina i 15 dana. Prestigao je Mitra Mrkelu za jedan dan.

„Radnički je bio moj izbor. Otac mi je iz Niša, brat je već bio tamo i igrao. Zato je bilo normalno da izaberem Radnički. Imao sam pozive i iz Zvezde u to vreme. Stasao sam kao prvotimac i tek onda prešao u Crvenu zvezdu. Nisu baš sve ruže cvetale i nije baš sve bilo lako. Istina je da je moja karijera bila dobra i specifična, ali imao sam padova. Ja sam krenuo da igram za omladince sa 14 godina. Recimo, anegdota… Prvo kolo smo igrali protiv Radničkog iz Pirota u gostima. Pobedili smo 3:2, ja dao dva gola i namestio jedan, a nisam još imao 15 godina. To je bio početak septembra, a ja sam rođen 10. Druga utakmica je bila protiv Crvene zvezde na Čairu, Kule Aćimović nam je bio trener i nije dao da ja igram utakmicu jer nisam imao ličnu kartu. Pokušali smo, ali delegat se uhvatio za pravilo da mora da se ima lična karta i na kraju nisam igrao utakmicu. Izgubili smo 1:0. Sledeće kolo je bilo u Boru, tokom te nedelje sam napunio 15 godina, a onda su me poslali brzo da izvadim ličnu kartu jer gube zbog mene, ja sam bio kriv“.

Rambo je govorio i o oštrijoj igri i jakim startovima u takmičenjima bivše Jugoslavije.

„Trčiš bez lopte, odbrambeni igrač te uhvati za kosu i baci te, šutne te, udari te. Nama je Banković bio kapiten i kada dobijem neki đon, neki udarac, dođe neko da mi preti ili bije, povuče za kosu, Bane se zatrči i onda tuča na terenu. U to vreme je bio drugačiji fudbal.Sećam se kad smo dobili Hajduk 5:2 u Nišu i kada sam dao dva gola, ti klizeći startovi… Klizaš se po 10 metara. Sneg je. Ide se na loptu, ali usput ako se pokupi nešto“.

Bivši igrač Crvene zvezde je rekao da je u trenutku kada je 1991. godine dobio ponudu kluba iz Ljutice Bogdana imao već opciju da ide u inostranstvo.

„Imao sam i druge ponude iz Srbije, ali sam kao Zvezdaš izabrao Zvezdu. 1992. godina je bila specifična, dobili smo embargo, zatvorili su granice ekonomske, političke i sportske. Ta godina je bila problematična i naravno veliki peh u mojoj karijeri. Imali smo to Evropsko prvenstvo 1992. i ja sam iz Radničkog bio pozvan od strane selektora i bio u sastavu reprezentacije i nisam odigrao to Evropsko prvenstvo“.

U Real Madridu Petković je sarađivao sa trenerom Kapelom, sa kojim nije imao dobar odnos.

„Nikome ne cvetaju ruže stalno. Svi imaju nekih problema. I velike zvezde, najveće svetske… svi su imali neke pehove, uspone i padove. Ja sam u Real stigao u decembru 1995. i Horhe Valdano je bio trener. NIje bio dobar sa novim predsednikom koji je došao i dobio je otkaz. Onda je došao Kapelo. Kapelo nije voleo naše igrače, to je poznato. Nije voleo ni Deju, ni Bobana, ni Davora, ni Peđu, u čitavom prvenstvu su to bili najbolji strelci. Imao sam taj peh kod Fabija Kapela, nisam igrao. Igrao sam prijateljske utakmice i u prijateljskim utakmicama sam verovatno jedan od najboljih igrača u istoriji Real Madrida. Kome je to bitno, koga to interesuje? Gde su zvanične utakmice„, objasnio je Dejan i dodao:

„Ja sam hteo da idem u Real Madrid i čekao sam tu ponudu, čak sam imao i boljih finansijskih ponuda od Reala. Nisam pristao jer san je otići u Real Madrid. Ali kada si tamo, počneš da treniraš i vidiš da imaš mesta, na svim tim utakmicama pripremnim sam bio najbolji, vidiš da možeš da igraš i shvatiš da ti ne igraš zbog nečega što ti ne možeš da razumeš, a niko ti ništa ne objašnjava. Postaješ nezadovoljan, želiš više. Dođe momenat da skupiš stvari i želiš da promeniš sredinu da bi se dokazao jer ovde nećeš igrati zbog jedinstvenog razloga koji samo trener zna“.

Sledi veliko poglavlje u karijeri srpskog fudbalera – Brazil i poseban odnos sa navijačima Flamenga. Rambo je govorio i o angažmanima pre Flamenga, o finansijskim problemima klubova u Brazilu tokom devedesetih godina, dolasku u Flamengo kao zamena za Zika, kao i o različitim iskustvima u saradnji sa trenerima.

Jedna od važnih tema u razgovoru sa Dejanom Petkovićem je i reprezentacija. Rambo je odigrao samo osam mečeva u nacionalnom dresu i postigao dva gola. Zbog različitih okolnosti u nastavku karijere nije bio često na spisku reprezentacije.

„Mislim da je to sramota. Nažalost, ljudi koji su u to vreme bili u reprezentaciji su imali neka druga razmišljanja, planove, želje, namere, možemo da nazovemo to kako god hoćemo. Ja sam u mlađim kategorijama imao najveći broj utakmica i davao sam golove, bio sam to što sam bio. Odem u Real Madrid i odjednom me nema u reprezentaciji. Nema logike. Bio sam najbolji u kadetima, omladincima i prvom timu i odem u Real Madrid i više ne postojim za reprezentaciju. Odem u Sevilju, odem u Brazil, pa odigram jednu utakmicu kada je naša reprezentacija gostovala i igrala sa Brazilom. Tada je Živadinović bio trener. Međutim, tada sam odigrao verovatno jer mi ne treba prevodilac, takvo je moje shvatanje bilo. Kasnije kad sam igrao u Italiji, Vujadin Boškov me je zvao, on je znao igrače, znao je ko sam i šta sam. Budem i kapiten protiv Kanarskih ostrva i protiv selekcije Katalonije. Posle toga nestajem sa mape. Počele su neke gluposti da se pričaju, ne treba nam, daleko je, nemamo para da platimo taj put. Bilo je za neke utakmice ‘ne treba nam’ a onda kada dođe takmičenje idu oni koji su se izborili za evropsko ili svetsko„, rekao je Rambo.

On je govorio i o aktuelnoj situaciju u Fudbalskom savezu Srbije, o dokumentarnom filmu koji govori o njegovoj karijeri, kao i o različitim anegdotama iz igračkih dana.

Kompletan razgovor sa Dejanom Petkovićem pogledajte OVDE.