Sale nesalomivi

Blog ostalo 9. dec. 202012:15 > 12:1718 komentara
Podeli:
KK Partizan NIS

Hoće „pi pi“, neće „pi pi“, na kraju, ipak, hoće - Aleksandra Đorđevića na klupi Virtus Bolonje. Za manje od 24 sata salto mortale jednog od najtrofejnijih italijanskih klubova, dvostrukog evropskog šampiona, ali i drugoligaša sa početka tekućeg veka.

E, ovo poslednje, beše pelcer korova za „idea ideale“ uprave Bolonjeza da precrtaju našeg stručnjaka, ne očekujući „početak bune na dahije“. Situacija ala cirkus „Korona“ u sred košarkaške i virusa korona sezone nije računala da kad Sale ne da na Teodosića, da ni on i Marković neće dati na trenera. Pravo vrzino (srpsko) kolo, mnogo čak i za vrhunskog trgovca Zanetija, svetskog kafenog brenda „Segafredo“, ugrađenog u klupsku materijalnu bazu.

Povezane vesti

Ma, pusti, pričaćemo neki drugi put,“  bio je kratak, ali dovoljno rečit komentar Đorđevića za Sport klub, posle ekspresnog povratka na klupu Virtusa.

Odgovor na pitanje da barem kaže koju o „filingu“, sličan prethodnom. Nije zameriti, a ni šta pametno reći, čak i onaj koji ume da „laje na zvezde“. Nesvakidašnji, tragikomični slučaj Virtusa, koji će da zamajava evropski basket više od svih rezultatskih dilema i trilema, barem do kraja godine, samo je pokazao da je sve moguće u slučaju Saleta nacionalea. I, da ima mnogo više trenerskih (kao igrač ispunio bonus) života, od onih devet mačijih.

Teško je odgonetnuti šta je pogodilo duše dvojice „sinjora“, predsednika Masima Zanetija ili direktora Luke Baraldija i, pride svih onih koji (finansijski) odlučuju o klupskom „biti ili ne biti“ da, na užas (sa onoga sveta) zemljaka Serđa Leonea, režiraju jedan očajan špageti vestern basket arome.

Šta je babi milo…

U dvadesetak sati „otkaza“ Đorđeviću, brzinom svetlosti su minuli naslednici na klupi Virtusa. Gađalo se kao nekad Maksim po diviziji. Prvi pik, Željko Obradović, pa Serđo Skariolo, Luka Bjanki…Ako Žoc, sa mnogo manje od devet evropskih titula, nije uskakao u sred sezone, što bi sad u Bolonju. A i Skariolo je baš potrčao iz Toronta…

Skor u Evrokupu (sedam pobeda iz isto toliko mečeva) teško, ona četiri poraza (iz devet utakmica) u italijanskom prvenstvu, pa svi još u bolonjskoj dvorani, može biti. Ili su periferni nervi popucali zbog Sašinog nedeljnog isključenja u prvih deset minuta protiv
Sasarija, koji je pobedom dolio ulje na vatru. Pa, neuvođenjem zvučnog, poslednjeg pojačanja Marka Belinelija. Ko zna… Ali, uprava Virtusa nije mogla ni da sanja verbalni šamar onog trenutka kada se odlučila za „adio Saša“.

Kako ljudi koji se ne razumeju u košarku, odlučuju o košarci,“ hrabro je „instagramisao“ Stefan Marković, pa gde puklo, da puklo.

Iskusnom Pefiju je malo „pukao“ film, a najgore što može da ga zadesi je eventualna novčana kazna, kako je između redova provukao direktor Baraldi u pokušaju da našminka smehotresnu klupsku situaciju. Uz dodatak, da nijedan igrač nije dolazio u njegovu kancelariju da traži da ostane trener Đorđević. Aferim.

Racionalno mereći, diretore govori istinu. U digitalnoj eri, pa još u nekoliko sati vratolomno donete odluke klupskog menadžmenta o smeni kouča, teško da bi neki igrački emisar stigao sa pismom podrške. Zato je sve ječalo društvenim mrežama, pa i zebnja da će se u slučaju „šut karte“ treneru, spakovati „najbolji među najboljima“, Miloš Teodosić, uz već viđenog Markovića. Posle već beše ono: “Piši, briši i uzdiši.“

Kada se skloni iz fokusa pokušaj „puča uprave“ Virtusa, ovakav nesvakidašnji rasplet, moguć je samo u slučaju Đorđevića, bez obzira koliko zvučalo nadrealno. Kao da nije bilo nadrealno kada je „šibao“ one trojke za evropsku (jedinu) titulu Partizana 1992, pa za zlato SRJ 1995, pobedu nad Hrvatskom na EŠ 1997…

Bilo je nadrealno i kada je Sabonisa i drugove ubeđivao da se više ne dure, već viteški odigraju to nezaboravno finale pre četvrt veka. A šta tek reći kada se neko vrati sa Letnje NBA lige (Boston), pre tri decenije, pa sabirajući utiske konstatuje da su „treninzi bili toliko naporni da je non stop povraćao“. Ili odigra „epizodni oskar“ na SP 1998… Ali i nezaboravno filmski izrežira sopstveni oproštajni igrački valcer jula 2005. sa sastavima na kojima bi Majkl Džordan pozavideo istim povodom.

To „nešto“ što ima, ili se dešava, samo Saši Đorđeviću, uglavnom ga je „pratilo“ i kao selektora Srbije kada je za šest godina mandata, osvajao evropsko (2017), svetsko (2014) i olimpijsko (2016) srebro. Samo ga je mimoišlo zlato. Ali…

Fini ‘budžetić’

Virtus se do poslednjeg dana proteklog leta i „flertovanja“ Panatinaikosa oko ostanka, nadao evroligaškoj vajld karti. Ali, i za potrebe Evrokupa, budžet od 18 miliona evra bruto, nije zanemarljiv, kao ni elitne ambicije. Klub je sa Đorđevićem osvojio FIBA Ligu šampiona 2019, a u nezavršenoj prošloj sezoni, plasirao se u četvrtfinale Evrokupa, dok je u trenutku prekida imao 18 pobeda i dva poraza u nacionalnom prvenstvu.

To što je uprava Virtusa, van svake logike, rizikujući ugled i podsmeh, smenila, pa vratila Sašu Đorđevića, biće hod po žici istog. Ne od meča do meča, već od treninga do treninga, dok će „veliki brat“ da ga pomno nadzire. On bi rekao:

“Uobičajena trenerska šema“.

Da, dodali bismo, onog neuobičajenog miljenika sudbine (i to mora da se zasluži). Eto, ponekad jačeg i od presude „prekog“ klupskog suda. Pa, koliko to života ima „mačor“, nešto su se Italijani zabrojali….

Prijatno, uz špagete bolonjeze, od šefa kuhinje Aleksandra Đorđevića.

REUTERS/Osman Orsal

 

Komentari

Vaš komentar