Šampionka koje više nema

Blog ostalo 29. dec. 202017:00 > 17:1214 komentara
Podeli:
Streljački savez Srbije

„Svako sine nosi svoju nafaku“. „Šta ti je nafaka, đede?“ „Sudbina, sine moj, sudbina. Jedina stvar u životu sa kojom se ne možes boriti.“ Jedan dijalog u Bosni pre mnogo godina. Ureže se slika trenutka, koju pamtiš ceo život. Ostanu reči, koje deluju tako obično. A kažu sve. Vežeš ih za ljude, koji bi trebalo da su tu. A nisu.

Da je sve kako je trebalo da bude danas bi čitali intervju sa Bobanom Momčilovič – Veličković. Najboljom srpskom sportistkinjom u 2020. godini. Dvostrukom evropskom šampionkom u streljaštvu. Majkom šestomesečnog dečaka. Sudbina je htela drugačije. Da više ne bude sa nama.

A mirisalo je na najbolju godinu u Bobaninom životu. Februar u poljskom Vroclavu. Zlato u gađanju vazdušnim pištoljem. Kako je finale odmicalo, ruka sve mirnija. Stidljiv pozdrav publici. Zagrljaj sa trenerom Jasnom Šekarić. Kao da je pobedila na prvenstvu zgrade u svom Boru. A ne na šampionatu kontinenta. Nekoliko dana kasnije isti uspeh u timskoj konkurenciji. Ukupno 13 medalja na evropskim prvenstvima. Osam zlata.

Doček u Beogradu skroman. Jedna kamera i nekoliko novinara. Kako su strelci nažalost i navikli. Bobana srećna i nekako krupna. Krupnija nego na ekranu.

Otvorila se mogućnost da odete na Olimpijske igre. Hoćete li pokušati da se domognete Tokija?“

Samo se nasmejala.

U šestom sam mesecu trudnoće. Ništa od Tokija“.

Dvostruki šampion Evrope. U šestom mesecu trudnoće. Stiglo je i objašnjenje za ono krupnija. Lakše joj je bilo da se domogne zlato. Dvoje ih je bilo na vatrenoj liniji.

Nema žala. Ovo je najlepša uloga u kojoj ću se ostvariti prvi put u životu. Na Olimpijskim igrama sam bila dva puta do sada. Daleko sam od kraja karijere. Biće još prilika za najveću smotru svetskog sporta“, u dahu je rekla.

Došao je 1. maj. Korona je sve paralisala. Srbija u karantinu. Sport u dubiozi. Olimpijske igre odložene. Za godinu dana. Bobana na ulasku u deveti mesec.

Dobro sam. Šetam po kući. Kada dozvole, izađem napolje. Suprug je jedino društvo. Gledam da budem sama, da ništa ne rizikujem“.

Pomeranje Tokija za 2021. godinu otvorila je novu mogućnost na sportskom polju.

Ne razmišljam o tome. Samo da porođaj prođe kako treba. Videćemo za Japan. O tom, potom

Stigla je vest. Dečak. Bobana je dobila treće zlato. Najvažnije.  Najlepša sportska i životna priča u sumornoj 2020. je zaokružena. Ali… Tu dolazi to prokleto ali. Granica između radosti i tuge. Sreće i nesreće. Života i smrti.

Mali, umrla je Bobana Veličković

Muk. Slušaš, a ne čuješ. Registruješ, a ne prihvataš.

Iskomplikovalo se nešto posle porođaja. Borili su se nekoliko dana da je spasu. Nije bilo šanse. Sreća u svemu je da je sa detetom sve u redu

Bila je navodno greška u vođenju trudnoće. Niko nije primetio problem na vreme. Moglo je da se spreči. Trebalo je da se prati, da se uradi to i to. Ima tu i stručno objašnjenje.  Kasno. Za Bobanu prekasno.

Dani oproštaja. Od nekoga ko je tek napunio 30 godina. Govorili su treneri, reprezentativni drugovi, ljudi iz Olimpijskog komiteta Srbije, sugrađani iz Bora. Tekstovi slamaju srce. Reči bole. Uspomene vraćaju na srećne dane. Ljubav i tuga. Ruku pod ruku.

Nova godina. Svode se računi. Bobana Momčilović – Veličković je najbolja sportistkinja Srbije. Bez dileme. Ništa ne može da se meri dva evropska zlata. Prilika da se opet govori o podvigu ostvarenom u šestom mesecu trudnoće. Prilika da se opet priča o velikoj šampionki. Šampionki koje više nema.

Ostali su snimci sa takmičenja. Ostala su sećanja na ogromne uspehe. Ostao je što je najvažnije jedan mali šampion. Mnogo lepih stvari za 30 godina.

Da je bila i najmanja prilika u bici života, borila bi se do poslednjeg hica. Pogodila bi centar. 10,9.I pobedila. Nažalost, nije bilo do Bobane. Nije joj dala ni promil šanse.

„Svako sine nosi svoju nafaku“

„Šta ti je nafaka, đede?“

„Sudbina, sine moj, sudbina. Jedina stvar u životu sa kojom se ne možeš boriti“

 

 

 

 

Komentari

Vaš komentar