San snova od titule – Saletova trojka promenila živote

Blog ostalo 17. apr. 202210:00 > 10:311 komentar
Podeli:
Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Bili su vatra i voda za protivnike. Bili su najbolji bekovski par Evrope. Bili su nemogući spoj bez posledica na tim. Bili su tako različiti, a slični u strasti za pobedom više. Bili su želja svakog trenera, a sreću da ih ima, samo Želimir Obradović, u pohodu na kontinentalnu krunu Partizana, zaokruženom 16. aprila 1992. Propast ako niste pogodili, Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, ili obrnutim redosledom.

30 godina od Istanbula

San snova od košarkaškog dueta, baš kako je najbolji srpski plejmejker opisao i sezonu nezaborava, jer mu je jedna reč nekako bila malo, ne može „milion“ detalja tu da stane. Dok je sadašnji predsednik nacionalnog saveza, emotivno, iskreno priznao da je čudesna trojka saigrača, saradnika, prijatelja, svima promenila život. Sve „S ljubavlju iz Fuenlabrade“, u istoimenom filmu i priči za Sport klub.

„To finale u Istanbulu se odigra jednom u životu, a taj šut, koji je sve odlučio, pa to se sanja. Istina, bila je jedna moja trojka, pre one o kojoj ne prestaje da se priča. Nije bila toliko „važna“, izjednačili smo protiv Huventuda. Onda ide taj poslednji minut, ni sam ne znam koliko puta prepričan. Tomas Đofresa se „muvao“ u našem reketu, pa je iz totalnog disbalansa pogodio. Tada su oni bili bliži evropskoj tituli. Bog i Ereros su nas pogledali, ovaj drugi je „uručio“ loptu Koprivi (Slaviša Koprivica), koji mi je dodao. Bilo mi je važno samo da dođem do mesta sa koga mogu da naskočim… Znate, retke su slučajne stvari, a dobar šut to svakako nije. To se vežba, to sam trenirao celu karijeru. Morao sam da izgradim šut u kojem sam komforan, važi za sve niže igrače, pa i mene. Posle te triler završnice u „Abdi Ipekčiju“, ponos zauvek,“ ovako je odmotao film Đorđević na trenutak koji je odveo crno-bele u istoriju.

Drugoj polovini tandema snova, koji je bio MVP završnog turnira Kupa evropskih šampiona (ako to zaboravite, on doda: “Usta moja pohvalite me“), desilo se da poslednja dva minuta finalnog meča odgleda sa klupe.

Žele, čestitam ti prvi od mnogih trofeja

„Život ti je onakav kakav ti je karakter. Ako osećaš nešto, ne znam to da objasnim, ali u srcu, za ovaj klub, onda su i čuda moguća. To što smo napravili 1992. jeste čudesno, iako iza svega stoji ogroman rad. Bili smo najmlađi tim, prosek godina, nepunih 22. Zbog ratne situacije u zemlji, morali smo da budemo domaćini u Fuenlabradi, čiji su nas stanovnici čudesno voleli. Jeste, imao sam Đorđevića i Danilovića, najbolji bekovski par Evrope, koji su „rasli“ te sezone. Ali i anonimne klince, Lončara, Rebraču, Stevanovića, Koprivica došao iz malog IMT… Da nam je neko rekao da ćemo biti među osam, oberučke bi prihvatili pre početka Kupa šampiona. Mlad tim, trener početnik, šta smo mi tražili i očekivali od KEŠ, pa opet… Igrači su mi verovali kao čoveku, pa onda ostalo. Ono što je izraslo iz tog odnosa, produžilo se i na reprezentaciju kada sam tamo radio. A tek profesor Nikolić, dužnik sam mu za ceo život, u trenerskom i ljudskom smislu. Nikada neću da zaboravim kada je došao na prvi trening, pa rekao: “Žele, mogu ja da kažem nešto.“ Tada sam znao da je uz mene, do kraja. A kada mi je posle finala čestitao prvu od mnogih evropskih titula, kako mi je rekao, našao sam se u čudu. Pomislio sam:“Ma, nikad više.“ Ali, čuda se, ipak, dešavaju…“ poručuje Željko Obradović, osvajač devet evropskih titula.

„Bila je ta peta, ali dve moje prethodne lične greške nisu. Ne, nisu sudije to tendenciozno uradile, i oni su ljudi, samo su pogrešili. Dok sam sedao na klupu, rekao sam Šikiju (Mlađan Šilobad), inače mom sobnom cimeru, da se ne sekira, nema šanse da izgubimo. Ma nisam bio samouveren, instinkt mi je govorio. Slušajte, sreća što sam ranije izašao zbog pet penala, jer bi se Sale i ja „poklali“ ko će pre da dođe do lopte, ko zna šta bi bilo. Šalim se malo, ali kod profesora Aleksandra Nikolića, tačno se znalo ko je prva, druga ili treća opcija u tim trenucima. Znači, Đorđević ili ja, pa Koprivica. A da smo do kraja ostali sva trojica, Slaviša bi opet dodao Đorđeviću, pa pajtosi, beogradska deca. I, ne bi pogrešio,“ duhovito će Danilović.

Sagovornici Sport kluba su bili vrhunski igrači, koji su zadužili ne samo „svoj“ Partizan, već i reprezentaciju, besprekorno su funkcionisali, najavljujući internacionalne karijere za pamćenje. I ništa ne bi bilo čudno da nije bila javna tajna da veći deo sezone 1991/92 nisu razgovarali.

„Ne znam ni sam zbog čega smo se zakačili na jednom treningu. Verovatno ono: “Nisi mi dodao, ili zašto sada u nevreme…“ Ali, prekinuli smo da pričamo osim na terenu gde smo odlično sarađivali. Mnogi saigrači nisu primetili da mi samo službeno komuniciramo. A bili smo ubitačan tandem, koji se košarkaški poznavao u dušu, sportski, jedan drugog provocirajući. Kad je ušao onaj moj šut, prvi je skočio na mene Danilović, zagrlio me i, obojica u glas: “Nas dvojica smo stvarno idioti.“ I, sve je „leglo“. To je sve deo odrastanja i sazrevanja, stvar iz svlačionice, nešto iz čega smo izvukli pouku za poseban odnos do kraja igračkih karijera,“ kaže sadašnji trener Fenerbahčea.

Sličnih slučajeva nekomuniciranja bilo je i u još jednoj slavnoj crno-beloj generaciji, Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić. I tada ekipa (i nacionalni tim) nisu „patili“.

„Ma on je veliki „prevarant“. Na zagrevanju uoči polufinala sa Filipsom mi je prišao, zagrlio me i kazao: “Ovo jedino ti možeš da dobiješ.“Uh, kada se setim…Ma, to je bila naša „tajna ljubav“ zapravo, samo smo za javnost bili posvađani. A jesmo bili najbolji bekovski par. Odakle znam što smo se podžapali. I kada smo bili ljuti jedan na drugog, izlazili smo zajedno sa devojkama, sada suprugama. Seka (Aleksandra Slijepčević) i Coka (Svetlana Radošević, devojačka prezimena, prim. aut) lepo se ispričaju, nas dvojica ćutimo, pa se raziđemo. Ko zna zašto je to bilo dobro. Nekada nije loše da se posvađaš, ma i potučeš, jer ćeš imati više poštovanja za tog drugog. Naravno, da sve „izbije“ na treningu ili u svlačionici. Verujte, bolje ćete funkcionisati. A, ne oni, koji sve nešto „cile, mile“, divno se slažu, a kada dođu utakmice, nizbrdo,“ uvek je svoj Danilović.

Lako u kafani, teško pod obručima

„Đorđević i Danilović su se pomagali obostrano na terenu, to je bilo najvažnije. U kafani lako nađete 200 ljudi da se družite, ali ne možete tek tako da pronađete onog sa kim ćete da igrate košarku. A sve ostalo, pa i ono ko je sa kim i koliko govorio, mnogo manje je važno. Oni su to nastavili i u reprezentaciji, kasnije sarađivali u KSS, na relaciji predsednik – selektor. Veliki igrači,“ Obradović o nekadašnjim prvotimcima.

Putujemo dalje kroz prošlost, a kapiten izvlači iz fioke uspomena:

„Polufnalni sudar sa Filipsom, prepuna dvorana, sevaju blicevi fotoreportera. Svi fotografišu Doukinsa, Rivu, Pitisa, Rodžersa, veliki tim, ali… A u meni se probudio neki gnev i ponos: “E, videćete koga će na kraju da slikaju.“ Dragutinović je „spakovao“ Rivu, Koprivica je širio njihovu odbranu šutem sa (polu)distance, do naših u reketu – Stevanović, Šilobad, Rebrača… Svi smo se sjajno borili. A tek Dragiša Šarić, naš drug koji nas je prerano napustio. Dobri Šara je znao da nas smiri, oplemeni, kao i Nakić da preokrene. Filips je bio za poštovanje, ali i motiv više za nas. Onaj koji nas je odveo u finale, u kome ništa nije nemoguće. Nismo uzleteli nijednom na fajnal foru, to nisu dozvolili Obradović, profa Nikolić i Kićanović indirektno. Sva trojica, na svoj način, znali su da nas kanališu,“ otkriva Đorđević.

Vladimir Dragutinović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović
Srdjan Stevanovic/Starsport

Let kroz prošlost nastavlja nekadašnji predsednik Partizana, koji ne krije da mu je prvi evropski klupski naslov (a osvojiće ga i sa bolonjskim Kinderom 1998), ne računajući decu, porodicu i najbližu familiju, nešto najlepše u životu.

Zahtevao savršenstvo, ne cirkus i estradu

„Prema profesoru Nikoliću sam gajio poštovanje. Pa šta ako mi se nekad nešto nije dopadalo, imaš da trpiš i ćutiš. Zahtevao je savršenstvo, nije pravio košarkaški cirkus i estradu. I, umerenost, pa čak i kada se slavi evropska titula. Sećam se da je neko od nas, u hotelu „Svis“ slučajno razbio čašu, ma kakvo piće. A on će:“Šta to radite, pa za dva dana, igramo protiv Slobode Dite u Tuzli.“ Takav je bio, ali veliki stručnjak. I kada sam otišao iz Partizana, ostali smo u vezi, slao sam mu neke sitnice, kao filtere za cigarete,“ evocira uspomene Danilović.

„Željko Obradović je negde pročitao, uoči fajnal fora 1992. da se Filips smatra broj jedan favoritom za titulu. Pošteno, oni su to i bili. To mu je dalo šlagvort da nas „napali“, nas decu, bili smo najmlađi. Zakoračili smo u „prodavnicu igračaka“, sve smo hteli, želeli, tako je bilo u tom Kupu šampiona. Pa i u završnici, kada je bilo najvažnije. Ona Saletova trojka je svima nama promenila živote, karijere… Omogućio nam je da svi ostvarimo svoje snove, večito smo mu zahvalni. To ne mogu da zaboravim, kao i onu ljubav ljudi iz Fuenlabrade, koji su nas nosili. Sve što bih rekao o onome što smo uradili pre 30 godina, čini mi se da nije dovoljno. Bila je to senzacija, bajka, ogroman uspeh, podvig, najblaže rečeno,“ ne nalazi reči Danilović.

Đorđević je kao 11-godišnjak, gledajući Kićanovića (a i Slavnića) tokom televizijskih prenosa SP 1978. rekao ocu Bratislavu, poznatom treneru, da hoće da bude „ovo“, ali ne samo košarkaš, već sa puno medalja.

„Kića je bio moj dečački idol. Bila je prava stvar kada je preuzeo Partizan. Njegovo viđenje klupske organizacije, familijarna atmosfera, to sam odmah prepoznao. Napravio je malu generacijsku „sliku“, uz Divca, Paspalja, Pecarskog, pa malo starije Marića, Grbovića, plus mi, koji smo sve to zaokružili aprila 1992. Čak nas je sve stavio na slične ugovorne obaveze. Bio je idejni vođa koji nas je usmerio ka evropskoj tituli. Imali smo i profesora Alaksandra Nikolića, sa kojim je Partizan dogovorio saradnju u stanu mojih roditelja, uz asistenciju mog Bate, a na Kićinu ideju,“ ređa detalje „Sale nacionale“, koji je „skautirao“ Željka Rebraču, nagovorio ga da „zbriše“ iz Novog Sada, dođe i, uzleti u Partizanu.

Lolo, čim te vidim, dođe mi…

„Bilo je još mojih trojki, ne samo te istanbulske. Reprizna je bila protiv Hrvatske, na Evropskom prvenstvu 1997. Pa, na deset godina od Partizanovog slavlja. Bila je i jedna slična, a o njoj se manje zna kod nas u Srbiji. Igrao sam za selekciju prijatelja, na oproštaju Rafe Đofrese od aktivnog igranja, u dresu Huventuda. I opet Lolo Sains trener, kao i 1992. A ja dovoljno lud i bezobrazan, nađem sličnu poziciju kao u Istanbulu, šutnem i, pogodim. A kao da mi to nije bilo dosta, pa mu kažem:“Lolo, čim te vidim, meni nadođe…“Nije se naljutio, pa šalio sam se, dobri smo drugari.“

Poslednji stepenik, četvrtfinalni, do fajnal fora u Istanbulu, posebno se urezao u pamćenje Danilovića, koji će posle te sjajne sezone 1991/92, produžiti karijeru u Bolonji. Klubu koji je ostao ispod crte za plasman na završnicu, Knor, Kinder, Virtus, kako je menjao sponzore i, imena…

30 godina od Istanbula

„Dvorana u Bolonji je ličila na novobeogradsku Halu sportova, samo većeg kapaciteta. To su najlepše sale ako si domaćin. Mi smo jedinu utakmicu kao domaćini odigrali na startu četvrtfinalne serije. Pobedili smo u „Pioniru“, a drugi meč za dlaku izgubili. E, sad, dolazi taj treći duel. Meni se taj meč urezao kao jedan od najtežih u karijeri, mislim psihički. A mnogo smo ih naljutili pobedom, nije im bilo lako. Bili su favoriti, prvi u svojoj grupi, a ukrstili sa četvrtim, koji je otišao na F4. Zasuli su nas kovanicama, lirama…“

Đorđević u sećanju na četvrtfinale i duel odluke, podvlači:

„Imali smo Knor u drugoj utakmici, da nas nije zacrnio Jurij Zdovc trojkom u finišu. A čovek se pre toga jedva upisao u strelce. Usledila je analiza, vraćanje na zemlju, ali i potraga za unutrašnjom snagom. Ne bi li na pravi način otvorili treći meč i „oteli“ im pobedu. Oni su krenuli snažno, poveli sa 10:2, pa je Stragi (Stevanović) polomio tablu. Usledila je pauza, koja kao da nam je dala snagu da zaigramo mirno, racionalno i taktički besprekorno. Do trijumfa, za fajnal for. A želeli smo još, još i još.“

Jedan je kao kadet hteo peške da dođe u Partizan iz rodnog Sarajeva, i bez ispisnice (Bosne), pa ako je ceh bio dve godine neigranja. Onaj drugi je posle Radničkog i Crvene zvezde, gde mu je otac ranije bio trener, izabrao crno-bele (Dragutinović: “Bolje da je igrao sa mnom, nego protiv mene“). Obojica nosili klub do evropskog vrha. Jednom, zauvek, Predrag Danilović i Aleksandar Đorđević.

Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“

Polufinale

Partizan – Filips 82:75 (31:35)

Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.

Filips: Doukins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.

Finale

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).

Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.

Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.

 

Komentari

Vaš komentar