Светла́на

Blog ostalo 2. jan 202210:00 > 10:051 komentar
Svetlana Romašina
Guliverimage/PhotoagencyxInterpress

Četiri puta učestvovala je na Olimpijskim igrama, osvojila je sedam zlatnih medalja po čemu je apsolutna rekorderka sporta kojim se bavi. Za 26 godina postala je sinonim za sinhrono plivanje. Postala je idol svake devojčice koja želi da pleše u vodi. Postala je zvezda vodilja svake svoje sunarodnice sa kojom je plivala do medalje. Postala je nedosanjani san svake druge devojke kojoj je sinhrono plivanje život.

Nedelja je, 7. avgust 2021. godine u Akvatik centru u Tokiju. Završeno je i poslednje takmičenje na Olimpijskim igrama u ovom zadanju – finale timskih takmičenja u umetničkom plivanju.

Miks zona, prepuna prethodnih dana, čak i pre samo nekoliko sati, sada je prazna. Tu su volonteri i jedna jedina sportistkinja sa jednim jedinim novinarom.

Ta sportistkinja je najbolja u istoriji sporta kojim se bavi i koji voli. Zlatna devojka Rusije. Balerina na vodi. Sa strpljenjem i dostojanstvom sedmostruke olimpijske šampionke obavlja i taj, poslednji intervju.

Kada je pre 26 godina, kao šestogodišnjakinja, počela da trenira sinhrono plivanje taj sport u njenoj zemlji bio je razvijen taman toliko da postoji.

Četvrt stoleća kasnije, kada u vodenim disciplinama na, recimo, Olimpijskim igrama, počne program u umetničkom plivanju kako se sada ovaj sport zvanično zove, svi znamo da će Rusija odneti zlatne medalje kući.

Jer Rusija ima Svetlanu Romašinu. Četiri puta učestvovala je na Olimpijskim igrama, osvojila je sedam zlatnih medalja po čemu je apsolutna rekorderka sporta kojim se bavi. I imala bi ih više da je njena omiljena disciplina (solo) zastupljena na Igrama, a nije.

Svetlana Romašina
Guliverimage/Imaginechina via AP Images

Za 26 godina postala je sinonim za sinhrono plivanje. Postala je idol svake devojčice koja želi da pleše u vodi. Postala je zvezda vodilja svake svoje sunarodnice sa kojom je plivala do medalje. Postala je nedosanjani san svake druge devojke kojoj je sinhrono plivanje život.

„Nisam znala ništa o sinhronom plivanju jer taj sport u mojoj zemlji nije bio popularan, samo samo pokušavali da plivamo. Nismo mislili o sinhru. Ali, moj trener je nakon nekog vremena smatrao da treba da pokušam. Vagala sam između plivanja i sinhronog plivanja i taj prelaz se samo nekako dogodio u jednom momentu. Imali smo dva bazena u jednoj zgradi, jedan su korostili plivači, drugi je bio za sinhro. Možda je to bila i sudbina. Kada sam imala deset godina, moj trener se odselio u Grčku. Ispred mene je bio izbor – da odustanem ili da nastavim. U to vreme sam trenirala i ples i morala sam da donesem odluku. Izabrala sam da plivam“, ispričala je više puta Romašina.

Zapravo, išla je na časove i baleta i mnogo puta se našalila da ju je plivanju odvela činjenica da joj se nije dopadao tadašnji plesni partner.

„Tada sam mislila da je sinhro pojedinačni sport. O kako sam se prevarila. Nisam znala da postoje duet i tim. I nikako nisam mislila da će biti teško. Moja majka želela je da imam trenera, tako sam sa deset godina počela da radim sa Tatjanom Dončenko i zajedno smo 20 godina. Mislim da je dalo rezultate“.

Da pobeđuje – to je nešto za šta je spremna da uradi sve i što joj nikada ne dosadi.

„Sinhrono plivanje je moja ljubav, moj život i moj posao. Više volim da pobeđujem nego da gubim i ono što znam je da ću uvek uraditi sve kako bih pobedila“.

Sestra u duši

Posle Igara u Riju, njenih trećih, i pet osvojenih olimpijskih zlata, Romašina je napravila pauzu u takmičenjima kako bi rodila kćerku. Taj period provela je posvećena sportu na drugi način – bila je trener juniorske reprezentacije Rusije i pomoćni trener seniorske reprezentacije.

U međuvremenu je promenila i partnerku u duetu, njena višegodišnja prijateljica i saborac Natalija Iščenko rešila je da se povuče, a Romašina je počela da trenira sa Svetlanom Kolešničenko. Dve Svetlane gospodarile su bazenom u Tokiju ove godine i osvojile dva zlata.

„Natalija i Svetlana imaju donekle sličan karakter iako su drugačije. Nedostajala mi je Natalija, jako. Nekada sam je osećala kao sestru, kao deo svoje duše. Stalno se čujemo i dopisujemo, nekada se i posećujemo. Ali, kada je rekla da želi da se povuče odmah sam znala da se neće vratiti. Malo zbog godina, više zbog umora. Znala sam da moram da nastavim sama. I ranije sam plivala sa Svetlanom i znala sam da neće biti teško da se uklopimo jer smo se poznavale. Ona je veoma dobra plivačica i dobra osoba, lako smo se uklopile“.

„Pre Igara u Riju znala sam da je to poslednji ples za Nataliju. Znala sam koliko joj je teško jer joj je nedostajao sin koji je tada bio beba. Sada je razumem još bolje jer i sama ne viđam svoje dete. To se pokazalo kao najteža stvar u mojoj sportskoj karijeri. Sada više nisam samo plivačica, sada sam i majka. Kada smo došle do ceremonije zatvaranja Igara u Riju, videli smo najave za Tokio i već sam znala da će to biti sjajna zabava. Okrenula sam se ka Nataliji i rekla – moramo da idemo tamo, kao takmičari ili kao treneri, ali moramo da idemo tamo“.

Svetlana Romašina
Guliverimage/Xinhua Guo Yong

„Posle toga sam rodila dete, ali znala sam da još nije kraj, da moram da nastavim. Umorilo me je ostajanje kod kuće i shvatila sam da mi nedostaje da plivam, da pobeđujem. Mislim da je za sportiste taj adrenalin kao neka droga, uvek želiš još“.

I to još je stiglo u Tokiju. Dva zlata. Dve velike medalje. I novi plan – vreme je za novu pauzu i još jedno dete.

„Svi mi govore da i to mogu. Da mogu da napravim još jednu pauzu, rodim još jedno dete i spremim se za Pariz. Ali, to je šala. Jasno mi je koliko bi to bilo teško zato i mislim da ću se penzionisati posle Igara u Tokiju.

Sinhro, sinhrono plivanje – umetničko plivanje

Na kongresu FINA 2017. godine sinhrono plivanje (sinhro) je postalo umetničko plivanje, ali mnogo je onih koji su sport nastavili da zovu kao i do tada – sinhro.

„Mi u Rusiji nismo promenili naziv saveza, i dalje se zove Savez za sinhronizovano plivanje. Ali, da se ne zaboravi – mi smo poslednji olimpijski šampioni u sinhronom plivanju i prvi olimpijski šampioni u umetničkom plivanju“.

„Sinhro je spoj raznih sportova. Plivanja, ronjenja, akrobatike, baleta i raznih drugih elemenata drugih sportova. Bude mi žao kada čujem komentare ljudi da naš sport i nije sport i da nije težak. Ne, grešite. Veoma je težak. Samo bih im poručila da probaju, probajte da plivate sa štipaljkom na nosu i da uradite nešto okrenuti naopačke, sa nogama iznad glave. probajte da plivate, da ne potonete. I ne zaboravite da sve to radite sa osmehom na licu. Mnogo je onih koji misle da je to lako baš zato što se sve vreme osmehujemo. Ali, mi na tim osmesima radimo godinama. I, da, pokušavamo da izgleda kao da je lako, ali nije“.

„Za mene je zapravo najteže da sve bude svedeno na tehniku, neko sam ko voli da se smeje i da se glupira na vodi“.

Medalje

Od 2005. godine zaključno sa Olimpijskim igrama u Tokiju ovog leta osvajala je isključivo zlatne medalje – 23 zlata na FINA takmičenjima (plus tri kao rezerva) i sedam olimpijskih odličja. Na Igrama je u timskim nastupima osvojila zlata 2008, 2012, 2016. i 2021. u duetu je to učinila 2012, 2016. i 2021. Sa njom su pre Igara u Tokiju mogle da se mere samo njene zemljakinje Natalija Iščenko i Anastasija Davidova, obe sa po pet olimpijskih zlata. Sem Rusije nijedna zemlja u 21. veku nije se okitila olimpijskim zlatom u sinhronom plivanju. Evropska šampionka bila je 13 puta, a krunu kraljice sinhronizovanog plivanja preuzela je upravo od četiri godine starije Nataše Iščenko.

Na dve pauze bila je prinuđena zbog operacija koje je imala zbog problema sa kičmom, jednu je sama sebi odredila kada je poželela da se ostvari kao majka. Koronavirus joj je, kao i svima, ukrao jednu takmičarsku godinu – 2020. nije bilo takmičenja zbog pandemije. Ukupno je osvojila 41 medalju.

Budućnost

Diplomirala je na Državnom univerzitetu u Moskvi gde je studirala menadžement u sportu. Postdiplomske studije je završila na Akademiji za fizičko obrazovanje Volgograda i to će joj svakako pomoći da ostvari neke od svojih ideja za budućnost, kada više ne bude trenirala deset sati dnevno.

„Sada mi je potreban odmor. Tokom sledeće godine ću objaviti detalje. Možda trenerski posao, mnogo je zemalja koje su me kontaktirale sa takvom ponudom, pozvali su me da radim kod njih. Možda u daljoj budućnosti i neki posao u FINA ili Olimpijskom komitetu. Mislim da bih mogla da pomognem svojim iskustvom. Nadam se da će to da se dogodi jednog dana. Uradila sam za sada sve što je trebalo da uradim. Sve što mi je potrebno. To je bio cilj i plan, još ove Igre. Sada je možda kraj, ali videćemo“.

Nikada nije želela da bude superstar, ali kao takvu ćemo je pamtiti.

„Trudim se da mi to nikada ne bude u mislima. Treneri nam često govore da, kada osvojiš zlato, kada si na podijumu, tada si najbolji. Ali, kada siđeš sa podijuma ponovo si samo sportista. Samo osoba koja mora naporno da radi da osvoji medalju. Da dođe do sledećeg cilja. I ja zasita čvrsto verujem u to“.

Kraj…

Intrevju je završen.

U sobi su ostali samo ona i volonteri koji je ispraćaju aplauzom.

Neverovatna šampionka se ne osvrće. Svesna je da je na (možda) poslednjim Igrama bez svoje krivice ostala uskraćena za ovacije sa tribina. Ali, Svetlana Romašina je srećna žena. Ovoga puta nije sišla sa podijuma da ponovo bude samo sportitsa. Ovoga puta sa podijume je zakoračila direktno u istoriju.

Svetlana Romašina
Guliverimage/The Yomiuri Shimbun via AP Images
Komentari

Vaš komentar