„Situacija u srpskoj košarci katastrofalna po svim osnovama“

Blog ostalo 8. jul. 202112:0010 komentara
Podeli:
Privatna arhiva

Za njega je košarka personifikacija života, sport kome je mogao i više da se daje, ali sa kojim mu i dalje započinje najveći broj dana u godini. Kada bi sebe morao najkraće da opiše, Aleksandar Glintić (45), nekadašnji reprezentativac, kome su Partizan i Beovuk posebne karijerne kote, rekao bi da je brutalno iskren, ali i da nije budalasti idealista kome sa protokom vremena prošlost postaje dolina od raja.

Kao što ni brojna individualna priznanja srpskim perjanicama (Jokić NBA, Micić Evroliga, Petrušev ABA, Vasić EŠ) ne znače automatski da se na ovim prostorima bezvremenski postavljaju najjači i najbolji „šipovi“ u bazu. Za sagovornika Sport kluba, pobrojane nagrade su i neka vrsta upozorenja da se timski trgnemo. Dok štoperica još radi za sve one stvari na koje smo (košarkaški) toliko ponosni, sa razlogom.

Povezane vesti

Ne volim da analiziram trenutnu situaciju u ovdašnjoj košarci, inače, katastrofalnu po svim osnovama. Eto, povukli ste me za jezik, a nisam ni po prirodi od onih koji znaju „mudro“ da ćute,“ bacio je rukavicu Glintić.

Nije bilo teško pogoditi šta ga najviše „žulja“ s obzirom da drži „časove“ onima na početku sportskog izbora. A da li će ostati pod obručima, zavisi i od prvih trenera.

Oni mnogo veću pažnju posvećuju rezultatima kluba nego razvoju klinaca. Ne kažem da su jedini odgovorni, taman posla, ali ne valja posao što bi rekli. Koliko god zvučalo apsurdno, u svrhu rezultata, da bi postali prvaci nečega, prave se neke hibridne ekipe, a mnoga deca se na takav način izgube u trenažnom procesu. Stvarno mi nije jasna svrha takvog načina rada. Rizikujem svakojake etikete, ali tako se nije radilo u moje vreme, a nisam baš toliko davno počinjao da tapkam loptu. A i takav sistem je davao rezultate, ne vidim razlog(e) da se napravi toliki zaokret. Uostalom, forsiranje rezultata u tim mlađim klupskim kategorijama, može da odgovara samo ekstra talentima, koji se dese ili ne dese u generaciji. A šta ćemo sa ostalima?

Bar dvojica da umru u snu

„Imam običaj da se našalim, pa kažem da sam sa rodjenjem poranio bar desetak godina. Da nisam, možda bih imao šansu i u NBA ligi, drugačija vremena. Iako sa nekakvim reprezentativnim kontinuitetom u mlađim kategorijama, kada je došlo vreme za seniore, nisam imao šanse. Istina, stavio me Kari (Svetislav) Pešić na širi spisak 2001. da idem u Vršac na pripreme, a ja rekoh: ‘Neka, hvala’. Šta sam mogao drugo da uradim kada su na mojoj poziciji bili Rebrača, Gurović (pokrivao „trojku“ i „četvorku“), pa Drobnjak… Sve bolji od mene, sa bogatim karijerama. Pa trebalo je bar dvojica da „umru u snu“, da bih bio konkurentan. Ali, trebalo je da otputujem u Vršac, spremam se, pa i za Univerzijadu u Kini (B tim, prim, aut), kao Jova Stranojević. Ipak je napravio bolju karijeru.“

Glintić je već sedam godina u „poslu“ sa najmlađima, pa i te kako oseća temu.

Sa prijateljem sa beogradske Bežanijske kose, krenuo sam u realizaciju ideje o školi košarke. Imali smo kostur, mališane od sedam do 11 godina. Malo smo i miksirali godišta, radi utakmica, da deci bude zanimljivije. Ali, postojao je i problem da pronađemo mesta za treninge. Počeli smo sa „balonom“, stigli do dvorane „Vizura“, a već pet godina aktivno sarađujem sa Beovukom“.

Na opasku da se priča da je „neki“ direktor u Beovuku, bivši krilni centar se nasmejao i nastavio:

U tom klubu sam proveo tri lepe godine (1994-1997), a kada sam završio karijeru, pozvao me Miša Lakić da radim sa juniorima, koji su se tada takmičili u Srpskoj ligi. Bio sam i pomoćnik u stručnom štabu seniora dok su igrali u Košarkaškoj ligi Srbije. Sada je „samo“ prijateljski odnos, preciznije poslovno-tehnička saradnja. Nije klasična franšiza, ali mnogo važnije za mene, imam moralnu obavezu da svakog talentovanog klinca prosledim „vukovima“. Tako je i sin mog bivšeg saigrača Ratka Varde, 2007. godište, počeo kod mene, da bi produžio u Beovuk“.

Digresija na stanje pod domaćim obručima, tek toliko da kaže šta mu sve leži na srcu. Nije jedini…

Nije išlo sa Evrokupom

„Više me ni Evroliga ne oduševljava, nema tu mnogo filozofije. Obično gledam zbog naših i mnogo mi je drago zbog duple MVP titule Vase Micića. Sa Evrokupom mi je već teže išlo. Nije da nisam pokušao da bacim oko zbog Partizana, što da krijem, ali nikako nije išlo. Želim im sve najbolje u predstojećoj sezoni sa velikim Željkom Obradovićem.“

Nema opravdanja da u klubovima imamo ovoliki broj stranaca. Kako smo uopšte došli do toga da se naši igrači prodaju u bilo koju (evropsku) ligu, a pri tome, moraju da budu makar dva puta bolji kao stranci od lokalnih igrača. Dok sa druge strane, kupujemo sve i svakoga. Čemu onda doprinose takva strana pojačanja? Ja ću da vam kažem, ničemu. Pa, bolje je zadržati ovdašnje igrače na zalasku karijere, pa bi klinci imali od koga „nešto“ da nauče. Umesto većine stranih „polufabrikata“. Pa, valjda još imamo talentovanu decu. Vidite kako se način rada sa klincima „uvezuje“ sa sve više angažovanih stranaca svakojakih kvaliteta. Zar niko nema hrabrosti da se osloni na mlađe snage, taman se završilo selidbom u niži takmičarski rang. Pa i odatle se vraća, nije kraj sveta. Ali, ako se samo razmišlja o profitu, da se pare što brže okrenu, vratiće se kao bumerang.

On se nije vratio (po treći put) u Partizan iako dobro raspoložen konstatuje da se ne odriče kluba gde je već daleke 1992. potpisao prvi profesionalni ugovor.

Nije bila treća sreća. Kada sam počeo da radim sa decom, a pre Beovuka, potpisao sam ugovor sa Zoranom Stevanovićem, direktorom mlađih kategorija, da otvorim školu košarke „Bežanijska kosa Partizan“. Uspeo sam da završim i reklamu sa Sport klubom, koja bi išla u pauzama ABA utakmica. Onda su me pozvali iz Humske, da reklama, ipak, ne ide. Neko objašnjenje je bilo da mogu da imaju problema. Bez obzira što sam sam ja završio reklamu za njihov brend. Ima tome oko sedam godina, teška vremena previranja za crno-bele. Ja sam sve „preveo“ da su se tada pribojavali da neko sa vrha može da im kaže kako stalno kukaju da su bez para, a ovamo se reklamiraju na SK. U jednoj kvalitetnoj, profesionalnoj TV kući to košta. Tako se završila moja saradnja sa Partizanom, a da nije ni počela. Nisam se ljutio, iako sam napravio problem SK i sebi. Nisam ja ni prvi, ni poslednji koji nije prošao u bivšem klubu. Stvarno bih bio smešan da sam uvređen zbog pomenute epizode. Ko sam ja u odnosu na neke velike igrače, koji su nosili crno-beli dres, a Partizan ih se odrekao. Kad jedan Vesa Petrović nije mogao da „uči“ za trenera u Humskoj, nego to uspešno radi u Megi, kao i Vule Avdalović, šta reći. Nemam problem da pričam, pa i pred deset svedoka. Samo sam brutalno iskren, počev od sebe, pa na dalje,“ podvlači Glintić.

Aleksandar Glintić
Privatna arhiva

Bio je od momaka koji obećavaju, u tolikoj količini da je u kadetskom uzrastu mogao da bira Crvena zvezda ili Partizan.

Bio sam na pripremama kadetske reprezentacije te 1992. godine, družio se sa Duletom (Dušan) Jelićem od koga sam čuo za Figusa (Predraga) Badnjarevića. Imao sam još jednu „vezu“ sa crveno-belima, gde mi je igrao stric Nenad Glintić, u društvu sa Zoranom Radovićem. Otišao sam na Mali Kalemegdan, trenirao jedno mesec dana, ali… Ponudili su mi ugovor na osam godina zbog „slučaja Tarlać“, što mi se nije svidelo. Izgledalo mi je kao „robija“. Onda sam pregovarao sa crno-belima. Opet „protekcija“ jer se stric družio sa sportskim direktorom Milenkom Savovićem, pa sam završio u Humskoj,“ priseća se Glintić za Sport klub.

ABA liga (be)smislena

„Nisam siguran da smo baš morali da izgubimo Košarkašku ligu Srbije, a da naši najbolji klubovi završe u ABA ligi, koja polako gubi svrhu. Osim što večiti rivali menjaju „polove“, dok je sve ostalo upitno, pa i garantovani plasmani u međunarodna takmičenja. Ne znam da li zbog poslednjeg ili regionalne titule, Budućnost je, primera radi, imala „onakve“ strance uprkos finansijskoj (ne)moći. Mogli su da pokušaju i sa svojom decom. Da ne pričam o Boriši Simaniću, koji je iz Zvezde završio u Megi. Mogli su pre toga i da mu daju neku šansu, a ne samo da guraju strance na njegovoj poziciji.“

Najtrofejniji srpski klub mu je bio kao neka vrsta sudbine, obeležio karijeru, ali je i ostalo dosta „praznog hoda“. Bez obzira što je manje, više, pripadao generaciji Drobnjaka, Čubrila, Čanka, Nesterovića

Tokom oba boravka u Partizanu, odlični treneri. Kada se samo setim treninga prvog tima Željka Obradovića, na kojima smo „gostovali“ kao klinci i, upijali. Pa, tek profesor Nikolić, sa kojim sam aktivno sarađivao kasnije, kada sam prešao u Beobanku. Sa mlađim kategorijama su radili Pera Rodić, Nenad (Naser) Trajković, Aleksandar Džikić… ne bi bilo u redu da bilo koga izdvajam, svi su ostavili neki pečat. Kao i Dule (Duško) Vujošević, u čije vreme sam napustio klub. On je imao problem sa mnom, ne obrnuto. On je sjajan trener, nikada neću drugačije da kažem, ali ima nešto kod njega što iritira ljude.

Dolazak u klub koji ga je opčinio i evropskom titulom (1992), brzo će pokazati i drugu stranu medalje.

Sa 18 godina sam morao da promenim sredinu, ali sam „uspeo“ i da pokidam ligamente kolena. I sada, a tek u to vreme, bila je to najteža košarkaška povreda. Pauzirao sam godinu i po dana, bio na ivici da se nikada višem ne vratim na „mapu“, ali sam se izvukao i, nastavio sa košarkom u Beovuku.“

Rikverci u karijeri nisu vezani samo za povrede, dolaske i odlaske iz Partizana.

Rodio sam se i odrastao u (Novom) Travniku zbog očevog posla (civilno lice u tadašnjoj JNA), koji nas je porodično, uoči raspada Jugoslavije, odveo u Beograd. Pre toga, u pionirskom uzrastu sam zapao za oko ljudima iz sarajevske Bosne, odnosno mom prvom treneru Bobanu Stanojeviću, da bi kasnije bio priključen i prvom timu kao 15-godišnjak, kod Miodraga Baletića. Za mene je to bilo fascinantno, mnogo lepo se radilo. Kada sam se preselio u Beograd, počeo sam od košarkaške nule na neki način.“

Kumovi (ni)su malerozni

„Ne menjam košarkaško društvo ni van terena. Lepo je druženje sa Milojem (Dejan Milojević), Vesom Petrovićem, Nenadom Čankom, Ognjenom Aškrabićem… Ostali smo u našem sportu, a neki i više od toga. Deki mi je kršteni kum, a Vesa me je venčao. Istina, nije bio baš uspešan, da se našalim, jer sam se razveo. Kada sledeći put odlučim da ozvaničim zajednicu, biće bez košarkaških svedoka,“ šali se Glintić.

Posle drugog rastanka sa Partizanom (2002), u sledećih sedam godina je promenio gotovo isto toliko klubova, da bi karijeru završio sa 33 godine. Dovoljno dugo ili, ipak, prekratko?

Završio sam skoro kao što sam i počeo, povredom. Zapravo, oporavio sam se, ali više nije bilo želje da igram. Možda sam mogao nešto i da probam u Srbiji, ali tu je bilo ono tako poznato:“Nema para“. Nije se radilo o tome da sad ja u tim poznim igračkim godinama nešto profitiram, ali da bar znam zbog čega treniram. Iako sam relativno kasno, sa 14 godina, počeo ozbiljno da se bavim ovim sportom, kada razmislim, dovoljno sam igrao. Važno je znati i kada da staviš tačku.“

Aleksandar Glintić
Privatna arhiva

Kao što je važno biti pošten prema sebi i bez stajanja pred ogledalom. Greške u koracima koje su više koštale od oduzimanja lopte.

Samo budale kažu da bi sve isto uradile da mogu da se još jednom vrate unazad. Trenirao bih više, ali ima i nešto drugo, čak i pre toga. Kada bih ponovo „odmotao“ karijeru, nikada se ne bih ponovo zahvalio Mišku (Ražnatović). Kao što sam uradio 2002. godine kada mi je istekao ugovor u Partizanu, a ja bio nezadovoljan minutažom kod Vujoševića. Da se razumemo, i dan, danas, imam korektan odnos sa poznatim menadžerom. Nisam od onih koji „pljunu“, pa moljakaju. Radije nisam imao klub, ali ga ne bih molio ni pod razno pošto smo prekinuli saradnju. I sada, kada se sretnemo normalno komuniciramo. Ali sa distance od skoro dve decenije, davno sam shvatio da sam ishitreno reagovao i sebi otežao. Ne žalim se, ali shvatam da sam pogrešio.

Patriotizam se potrošio

„Moramo da budemo realni u vezi otkaza Nikole Jokića. Ima pravo na privatan život. A prostom matematikom, dođemo do brojke da je na svakih 2,8 dana, igrao utakmicu. Mi smo naučeni na devedesete, sankcije, na onu ludo dobru generaciju iz 1995. pa i dalje. Pa Bodirogi, Đorđeviću, Daniloviću, ali i drugima, što bolje partije u reprezentativnom dresu, bile su „karte“ za još bolje ugovore, pored mnogih drugih stvari. Ali, to više ne postoji. Ne radi se samo o Jokiću ili „malom“ Petruševu, koji sa ili bez reprezentacije, ne promašuju NBA ligu. Vreme se mnogo promenilo iako je malo godina proteklo od perioda koga se sećamo. Patriotizam se potrošio.“

Zato ne misli da greši kada je u pitanju najjača liga sveta, o kojoj retko koji od basket polaznika ne sanja.

Na NBA ligu gledam kao na „cirkus“. Evo i zašto. Trenutno postoje barem trojica, četvorica igrača sličnih, vrhunskih karateristika, pa ne mogu da verujem da niko ne može barem ponekad da zaustavi Lebrona Džejmsa. Ima još takvih primera. Onda tako gledaš ligaški deo i shvatiš – „puštaju se“. Oni uništavaju osnovne sportske postulate, to je „laganje“ svih nas. Nisam siguran da to ne rade, hajde, samo manje, i u plej-of završnici. Tako se nanosi i šteta evropskoj košarci, jer se taj model igre prenosi. Odnosno, puno poena, samo da je atraktivno, nema odbrane…A to sve forsiraju ljudi koji ulažu veliki novac. NBA košarka je prvo biznis, pa sve ostalo.“

Ali ovaj sport „zaradjuje“ samo ‘preko bare’?

Novac je najbitnija stavka i na Starom kontinentu, iako je košarka neprofitabilna. Zato bi u Srbiji morali da se vratimo nekim svojim korenima, da je ozdravimo, uprkos činjenici što ovde hronično nema para. Nije pravi put način kako se radi sa najmlađima u gro slučajeva, niti ovoliko stranaca.“

Da nije iluzorno očekivati da možemo da zaustavimo „točak“ budućnosti i vratimo se „prapočecima“?

Sve je stvar pristupa odnosno ponavljanja dok se ne usvoji. Zato deci poručujem da što više treniraju, uče osnove, a što manje gledaju NBA, da im to ne bude (jedini) ideal. Nikola Jokić je jedan, posle skoro 30 godina i vremena Vlade Divca, koji je rođen da igra bez puno treninga. Diki da je igrao ispred zgrade, završio bi u NBA ligi. To su izuzeci, koji su igrali ili igraju na pamet, šmek, vic… Drugo je, recimo, bio Predrag Stojaković, ozbiljan radnik, koji je na taj način postao sjajan strelac, ali i ostalo, da ne apostrofiram sve njegove atribute.“

Lična karta u malom

Aleksandar Glintić je, bez obzira na epizodu u Bosni, ozbiljnu karijeru započeo u Partizanu (1992-1994, 2000-2002), ali u oba navrata je šanse „grabio“ sa klupe. Sa crno-belima je osvojio prvenstvo Jugoslavije (2002), dva nacionalna Kupa (1994, 2002), igrao Suproligu (FIBA) i tek formiranu Evroligu.

Bio je član i Beovuka, Beobanke, OKK Beograda, bugarskog Lukoila, Igokee, grčkog Iraklisa, Vizure i rumunskog Kluža. Sa mladim selekcijama SRJ, osvajao je evropsko zlato (1998), svetsku i mediteransku bronzu (1997).

Jednom košarkaš, zauvek košarkaš, moglo bi da posluži i u slučaju Glintića.

To je moj život, a i na terenu, kao i van njega, ima uspona i padova. Ono što je lepo kraće traje, a ono drugo, tako nam se učini u nekom trenutku, zna da potraje. I sada kada se setim prve ozbiljne povrede, 40 dana na banjičkoj ortopediji, pa mesec dana gipsa, ništa teže za mene. Kao što nikada neću zaboraviti „samo“ svetsku broznu za mlade košarkaše 1997. u Melburnu. To mi jače „sija“ od evropskog zlata za igrače u istoj kategoriji, godinu dana kasnije. Na SP smo dobili mnogo ozbiljnu reprezentaciju Argentine, od koje će čak 90 odsto njih, početkom ovog veka namučiti SR Jugoslaviju u finalu na SP u Indijanapolisu, ali i 2004. postati olimpijski šampion.“

Privatna arhiva

 

 

 

 

 

Komentari

Vaš komentar