Slavica i Mile, sestra i brat za velika dela

Blog ostalo 18. avg 202110:002 komentara
Mile Ilić, Slavica Ilić Petrović
Privatna arhiva

Aksiom i fenomen istovremeno. Sestrinsko-bratska ljubav. Jedna od najsvetijih i najuzvišenijih emocija, opisana i opevana u literaturi, potvrđena u životnoj i psihološkoj praksi. Uzajamna i bezrezervna podrška, a tek koliko je jaka kada su sestra i brat sportisti. U srpskoj košarci su brojni takvi primeri, a ovom prilikom reč je možda i o najupečatljivijem, ako se ima u vidu specifičan životni put Slavice (udato Petrović) i Mileta Ilića.

Turbulentne devedesete, rat u BiH, košarkaško stasavanje u Beogradu, odvojenost od ostatka porodice, a kasnije surovi profesionalizam i svako na svoju stranu, raštrkanost po klubovima u belom svetu. I nekako je logično da neupućeni pomisle kako je brat štitio sestru, ali ovde je priča obrnuta, makar je tako bilo u prošlosti. Slavica, deceniju starija od Mileta, mezimca porodice Ilić, krčila je košarkaški put sebi i bratu i borila se kao lavica na terenu i van njega.

I zato je u njihovom slučaju prikladna izreka: „Sestra je ono biće koje će brata da brani od svih, pa i od njega samog“. A sada, kada su oboje u igračkoj penziji može se primeniti stara hindu poslovica: „Pomozite brodu vašeg brata, a vaš sopstveni će stići do obale“.

Moj dolazak u Beograd je bio uslovljen ratom u Bosni. Da nije bilo rata verovatno bih ostala u Tuzli i nastavila da igram u matičnom klubu, Jedinstvu, sa starijom generacijom, koja je prethodno, 1989. godine, osvojila Kup evropskih šampiona. Osvojile smo 1991. godine Kup Jugoslavije, a već 1992. godine po izbijanju rata prešla sam u Partizan. Roditelji su poslali desetogodišnjeg Mileta sa mnom jer je ostanak u BiH tada bio rizičan po život. Tata je bio na liniji fronta, a mama i srednji brat kod kuće, brinuli su da ne izgubimo kuću i imanje. Svi smo bili bačeni u vatru, imali smo veliku odgovornost i morali smo da se snalazimo kako znamo i umemo“, počinje ispovest za Sport Klub Slavica Ilić Petrović.

Profesionalnim putem širom Evrope

Slavica Ilić Petrović je rođena je 6. decembra 1973. godine u Tuzli, visoka je 193 cm, igrala je na poziciji centra. Košarkom je počela da se bavi još u osnovnoj školi, a zatim je postala članica čuvenog kluba Jedinstva iz Tuzle. Izbijanjem rata u BiH prelazi u Beograd u Partizan gde je provela četiri godine.

Od 1996. do 2004. igrala je za inostrane timove i učestvovala na prestižnim evropskim takmičenjima. A to su: ASM Klermon Feran, BAC Mirand, CJM Burž (Francuska), DM Lokomotiva Košice (Slovačka), Galil Elion i Elicur Holon (Izrael), Surse (Švajcarska), Ahileas (Kipar), CAB Madeira, (Portugalija) i Halkon Burgas (Španija).

Uporedo sa igranjem u klubovima, vodila je treninge mlađih selekcija.

Osvojila je nacionalni Kup sa Jedinstvom iz Tuzle, bila je prvak Portugalije i pobednica Kupa, a sa Košicama vicešampionsku titulu Slovačke. Igrala je u Evroligi u dresu Burga, a u Evrokupu kao prvotimka Galila, Košica, Alibeasa i Madeire Evrokup, sa ova dva poslednja kluba stigla do četvrtfinala.

Bila je juniorska reprezentativka i članica univerzitetske selekcije SR Jugoslavije na Univerzijadi 1995. godine u Fukuoki u Japanu i osvojila peto mesto. Igrala je na seniorskom EP 1997. godine, kada su Jugoslovenke bile sedme.

Diplomirala je na Višoj košarkaškoj školi u Beogradu.

Na sestrinu priču nadovezuje se Mile Ilić, košarkaški as, koji je branio boje mnogih domaćih i stranih klubova, pri čemu ga ljubitelji košarke pamte najviše kao člana FMP, Crvene zvezde, a bio je i seniorski reprezentativac.

Sve je, u stvari, krenulo zbog Slavice, da nije bilo nje ne bih ni trenirao košarku. Sestra me je odvela u mlađe selekcije Partizana na prve treninge i tako je sve počelo. Stihijski, ali je krenulo…“, uz osmeh kreće Mile da iznosi svoju verziju priče i nastavlja, „Slavica zbog klupskih obaveza nije mogla da me vodi na treninge, pa sam sa deset godina morao sam svako veče da idem gradskim autobusom, sa dva prevoza, sa Konjarnika do bloka 70 u osnovnu školu ’20. oktobar’, gde sam trenirao. Trening je počinjao u 20 časova, a poslednji autobus za Konjarnik imao sam kod ’Sava centra’ u 23 časa. Ako ne stignem, onda je muka. Bilo je baš zanimljivo“.

Nimalo prijatno prisećanje nastavlja Slavica uz dubok uzdah.

Jednom sam čekala da siđe iz tog poslednjeg autobusa, a nije ga bilo, nije uspeo da ga uhvati, pretrpela sam veliki stres. Srećom, naišao je otac nekog dečaka iz kluba i dovezao ga. Sada, iz ove perspektive, bilo je vrlo hrabro i rizično to što smo radili, ne bih to nikom preporučila, ali, jednostvano, nismo imali izbora, borili smo se kako smo znali i umeli za budućnost i normalan život. Hvala Partizanu na svemu pruženom, tada je bila inflacija i kriza, ali Mile i ja smo imali krov nad glavom, hranu i kvalitetne treninge. Trenirali smo u istom klubu i hranili smo se u restoranu na fudbalskom stadionu Partizana, tamo smo bili omiljeni, svi su sa simpatijama gledali kako brinem o mlađem bratu“.

Slavica Ilić Petrović
Privatna arhiva

Starija sestra imala je i jednu opasku na Miletovu priču o košarkaškim počecima.

Mile kaže da ne bi trenirao košarku da nije bilo mene, ma, nema šanse da bi ga to mimoišlo. Ubrzano je rastao i sigurno bi ga neko negde zapazio i pozvao u neki klub. Ali, ovako mu je bilo lakše, što sam bila uz njega, da ga uputim i posavetujem. Kamo sreće da sam ja imala nekog ko bi mene usmerio kroz taj najosetljiviji period u karijeri i kasnije, nego sam morala sve sama. Život me je nosio onako kako je moralo. Put profesionalnog sportiste nije nimalo lak“.

Ipak, talenat i kvalitet stasite mlade dame pod obručima nije mogao da prođe neprimećeno u košarkaškoj sredini kakva je bila Tuzla.

Počela sam relativno kasno, sa 12 godina, u pionirskoj selekciji Jedinstva, tamo me je odveo jedan komšija. Sledeće godine sam počela da igram sa kadetkinjama i odmah sam prebačena u prvi tim kada su seniorke bile aktuelne šampionke Evrope. Razija Mujanović je tada otišla u inostranstvo, a ja sam dobila njeno mesto i dres sa njenim brojem 12. To je bila velika čast i odgovornost, a imala sam svega 16 godina. Prethodno sam jedan period trenirala sa njom i to mi je mnogo značila. Gledala sam ih kao klinka kada su osvojile KEŠ, a zatim se tako mlada našla sa njima u timu. Nosila sam to breme, ćutala, slušala starije saigračice i vredno trenirala. Trudila sam se da opravdam poverenje trenera Slobodana Lukića, imala sam čak tri treninga dnevno i iz utakmice u utakmicu napredovala. Te sezone smo i osvojile Lup. I onda je počeo rat i svima skroz poremetio planove, snove i ideje…“.

Slavica je prešla u beogradski Partizan, pružala odlične partije kao prvi centar tima, brinula o mlađem bratu i ubrzo nastavila sportsku i životnu borbu u inostranim klubovima.

Impozantno košarkaško putešestvije

Mile Ilić je rođen 2. juna 1984. godine u Tuzli. Visok je 216 cm, igrao je na poziciji centra. U mlađem uzrastu bio je u Rudaru iz Ugljevika, zatim u Hemofarmu, odakle je 2002. godine prešao u FMP. Sa timom iz Železnika dva puta je osvojio Jadransku ligu  (2004, 2006) i Kup Radivoja Koraća (2005).

Na NBA draftu 2005. odabrali su ga Nju Džersi Netsi kao 43. pika drafta, a dve godine kasnije su ga poslali u Kolorado Fortinerse, pa u Nju Orleans Hornetse, ali nije dobio šansu da zaigra.

Sledeća destinacija mu je bio španski Bilbao, a zatim 2009. Kahasol iz Sevilje. Posle toga se vratio u Srbiju i nosio dres valjevskog Metalca i ponovo FMP, sa kojim je osvojio Košarkašku ligu Srbije. Nakon integracije kluba iz Železnika i Crvene zvezde igrao je u crveno-belima u sezoni 2011/12, a naredne takmičarske godine u Vojvodini.

Bogatu inostranu karijeru nastavio je u iranskom timu Mahramu, potom u MIA Akademiji iz Gruzije, pa 2015. godine u litvanskom Lijetkabelisu. Krajem septembra 2016. je potpisao ugovor u Bahreinu za ekipu Nuvaidrata, a do kraja aktivnog igranja bio je prvotimac Tadamon Zouka iz Libana, Nuvaidrata, Al Ahlia i EtihadA iz Bahreina, Al Mutaheda (Liban) i Baniasa iz Abu Dabija 2018/a9.

Sa univerzitetskom reprezentacijom Srbije i Crne Gore osvojio je zlato na Univerzijadi 2003.godine u Koreji. Sa seniorskom selekcijom Srbije i Crne Gore učestvovao je na SP 2006. u Japanu. Posle oporavka od teže povrede bio je bio na pripremama za EP 2007, ali ga selektor Zoran Slavnić nije uvrstio u tim za šampionat.

Posle četiri sezone u Partizanu dobila sam ponudu da karijeru nastavim u Francuskoj, u Klermonu Feranu. Čuveni trener Borislav Reba Ćorković vodio je tada muške mlađe selekcije Partizana, molio me da ostavim Mileta u Beogradu, da mu klub obezbedi smeštaj u nekom đačkom domu. Nisam smela, Mile je bio mangup, pomalo nestašan, morala sam da ga vratim kući. Igrao je par sezona u Rudaru iz Ugljevika“.

A kada je reč o Beogradu i Partizanu Miletu je u neizbrisivom sećanju ostao prvi trening, kada je, dakle, kao desetogodišnjak kročio među obruče.

Nije mi Slavica pokazala prve košarkaške korake, samo me odvela na trening u OŠ ’20. oktobar’ i ja sam se našao u neobičnom, potpuno novom ambijentu. Na gumiranom zelenom terenu, a trener Aca Bućan nije gubio vreme, odmah mi je pokazao ukršteni korak. Prvi trening i prva naučena vežba, to se ne zaboravlja. Ubrzo me stavio da igram ’pet na pet’, a pošto je to bila škola košarke bilo nas je 50 na 50. Bilo je čupavo. Kaže mi trener, čuvaš ovog, a meni svi isti, tako da… Oni tamo, ja ovamo, bilo je baš neobično. Prvi trening se nikad ne zaboravlja“, priča Mile uz neizbežan smešak.

Narednih godina Slavica je iz inostranstva dolazila po završetku klupske sezone i stigla bi da odgleda poneku Miletovu utakmicu i da nastavi da mu bude „menadžer“.

Mile Ilić
Guliver Image/MarkoxMetlas

Kada je napunio 15 godina videla sam koliko je izdžikljao i napredovao u igri, morala sam dalje da ga usmerim. Tad sam se raspitivala i rekli su mi da Hemofarm ima internat i dobar rad sa talentima. Odveli smo ga kod trenera Petra Rodića i tamo je proveo tri godine do punoletstva. Kada je trebalo da potpiše prvi ugovor bilo je nekoliko opcija, ali najkonkretniji je bio FMP, klub koji je takođe poznat po radu sa talentima i zahvaljujući Ratku Radovanoviću Mile je prešao u Železnik. Samo nam je bilo važno da ima kvalitetan rad, smeštaj, hranu i da završi školu“.

Dok sestra priča Mile pažljivo sluša, a kako i drugačije? Ovog leta, a bogami i poslednjih godina, ionako košarkašice imaju glavnu reč. Ni po babu ni po stričevima, ni po onoj „dame imaju prednost“, nego na osnovu opipljivih rezultata.

Naše košarkašice su hit poslednjih pet-šest godina. Imaju kontinuitet u osvajanju medalja, a muškarci su sada prekinuli srebrni niz koji su imali, ali želim im da ga uskoro pretvore u zlatni. Žao mi je samo što će ova generacija doživeti smenu bez učešča na OI“, konstatuje Mile i pomalo šaljivo dodaje na račun sestrine priče, „Bilo je Slavičnih saveta uvek, samo što ja to nisam baš prihvatao. Imao sam svoje viđenje, razmišljanje. Verovatno bih bolje prošao da sam je više slušao. Kada sam porastao nisam imao prilike da ja nju savetujem. Bio sam mali kad je ona igrala, a posle je bila daleko od kuće, nije bilo interneta, nisam imao prilike da gledam njene utakmice“.

Retko su i ugrabili priliku da odigraju koji basket, jedan na jedan, ili u tandemu protiv nekoga…

Kad sam je prvi put pobedio više nije tražila da igra basket sa mnom“, kaže Mile, a Slavica potvrđuje: „To je bila godina kad me je prerastao i ojačao i nije više bio klinja“.

Negde si mašina, a negde ostaviš srce

Brat i sestra košarkaški globtroteri, zahvaljujući košarci videli su mnoge kontinente i upoznali puno ljudi i razliučitih kultura. Slavica je van Evrope bila u Japanu, zatim je boravila u poseti Miletu u Americi i Emiratima i videla još mnoga egzotična mesta…

To su sve dragocena iskustva, koje imam zahvaljujući košarci. A kad se samo setim da sam sa 22 godine prvi put otišla u Francusku bez znanja bilo kojeg stranog jezika osim ruskog na školskom nivou… Okolnosti su me naterale da učim jezike i sada sam srećna što solidno govorim francuski, portugalski, engleski, španski i trudim se da to znanje obnavljam. Dobro, slovački je sličan našem, ali opet moraš ga učiti. Jedino nisam uspela da naučim hebrejski“, uz osmeh priča Slavica i nastavlja o nezaboravnim godinama provedenim u Portugaliji, „Tamo mi je bilo fantastično. Bila sam sjajno prihvaćena, imali smo odlične rezultate, osvojili titulu i kup. Sve mi je tamo odgovaralo i ljudi i klima na ostrvu, a bilo je i mnogo sportista sa naših prostora, sve se poklopilo. Skoro negde sam čestitala rođendan sekretaru kluba Madeire i dobila sam dirljiv odgovor u kojem mi piše da me se uvek rado seti jer sam ostavila primer kako strane igračice treba da se ponašaju i da su njihova vrata za mene uvek otvorena. Baš me to dirnulo. Tako je to u životu, negde si mašina, a tamo gde te srdačno prihvate tu ostaviš srce“.

Na konstataciju da je njihov basket u stvari bio okršaj večitih jer je Mile igrao u Zvezdi, a Slavica u Partizanu kreće priča o navijačkim strastima.

Ja sam veliki zvezdaš i to od onih pristrasnih navijača“, ističe Mile, a Slavica tvrdi da je neutralna, ali dok je brat igrao u Crvenoj zvezdi privremeno je bila fan crveno-belih.

Profesionalni košarkaški put ih je svake godine razdvajao, bili su raštrkani po klubovima širom Evrope i van nje. Mile ističe da mu je najlepše kod kuće, a posle toga izdvaja nezaboravno igranje i boravak u Španiji i u Emiratima, dok Slavica u najlepšim sećanjima čuva sezone u Portugaliji i Slovačkoj…

I da se vratimo na temu večitih, koja u Miletovom srcu zauzima posebno mesto.

Moja sezona u Zvezdi je veoma lepo iskustvo. Tad smo postavili temelj nove Zvezde, kad je gro tima prešao iz FMP. Mnogo mi je značilo što sam bio ne samo deo tog tima, nego i kapiten. Lepo sam sarađivao sa sjajnim trenerom Svetislavom Pešićem, šteta što tada nismo osvojili neki trofej, ali je to bio početak stvaranja nove Zvezde, koja sada čini čuda. Zaista, ono što Zvezda radi poslednjih osam godina je savršeno, nadam se da će tako i ostati, mada sada Partizan vodi Željko Obradović i ozbiljno se pojačava. Samo bih voleo da rivalstvo Zvezde i Partizana bude zdravo, a to je moguće, s obzirom da na klupama oba kluba sede prisebne trenerske glave“, iznosi Mile.

Mile Ilić, Slavica Ilić Petrović
Privatna arhiva

Bio je igrač sjajnih fizičkih predispozicija sa visinom 216 centimetara, dobrom tehnikom i mekom rukom, ali odlazak u NBA mu se nije posrećio. Možda i zato što je pre petnaestak godina to bio daleko teži i komplikovaniji poduhvat nego u sadašnja vremena. Na NBA draftu 2005. odabrali su ga Nju Džersi Netsi, tamo je otišao 2006. godine, ali su ga 2007. poslali u Kolorado Fortinerse, u Razvojnu ligu. Pred početak sezone 2007/08 Ilić je sa Bernardom Robinsonom prosleđen u Nju Orleans Hornetse u zamenu za Dejvida Veslija, koji se vratio u Nju Džersi, ali ni tamo nije dobio priliku da zaigra.

Otišao sam prerano u NBA, sa 22 godine, nedovoljno spreman. Druga zemlja, drugi jezik, drugačije sve. Sad imaš priliku da se informišeš o svemu preko neta, pre svega da znaš kako da se ponašaš tamo. Nisam ni dobio šansu da igram, kratko je sve to trajalo i vratio sam se. Eto, može da se naglasi, ja sam jedini Srbin koji je tamo bio, a nije se zvanično upisao na utakmici. Bilo je mizerno i ponižavajuće kada su me uveli u igru na 40 razlike za moj tim 18 sekundi pre kraja i na tome se sve završilo. Danas se lakše odlazi u NBA, razlika je kao nebo i zemlja. Nažalost, tada mi se desila i povreda, koja me je duže odvojila od terena, pa mi je karijera jedan period bila turbulentna“.

I Slavica i Mile imaju bogatu internacionalnu klupsku karijeru, a imali su čast da nose i dres sa državnim grbom.

Saradnja sa Dušanom Ivkovićem u reprezentaciji mi je mnogo značila, ali tada nisam ušao u najuži izbor, a bio sam u timu na SP u Japanu 2006. godine, kada je selektor bio Dragan Šakota. Nikad nisam igrao u mlađim reprezentativnim selekcijama, valjda nisam bio dovoljno talentovan, a posle nisam bio dovoljno dobar ni za seniorsku. Ipak, ne žalim se, zadovoljan sam u celini. Uvek može bolje, a može i gore. Moraš da budeš zadovoljan postignutim. Da sam očekivao više, jesam, ali da je moglo da bude gore, moglo je. Ipak, kako sam se nadao, dobro sam se udao“, u vedrom tonu će Mile.

Slavica Ilić
Privatna arhiva

Slavica je još u Jedinstvu postala juniorska reprezentativka, a kasnije je dospela i do najbolje seniorske selekcije.

Sećam se da sam odradila pripreme juniorske reprezentacije u Novom Bečeju 1992. godine, ali sam otpala zbog povrede Ahilove tetive, a mislim da je naše učešće na EP juniorki u Barseloni tog leta otkazano zbog sankcija, kao što je bio slučaj i na OI u istom gradu te godine. Bila sam član našeg univerzitetskog tima na Univerzijadi 1995. godine u Fukuoki u Japanu, kada smo osvojile peto mesto. Imale smo jedan kiks zbog kojeg nam je izmakla medalja. Igrala sam u seniorskoj reprezentaciji na EP 1997. godine i osvojile smo sedmo mesto. Tada je drugačiji bio tretman ženske košarke kod nas, sećam se da smo mi, igračice, kupile sebi nadmajice da bismo imale na EP. Nije bilo ni prave atmosfere tada, a pogledajte kako sada izgledaju naše seniorke. Iz aviona se vidi i oseća hemija koja ih krasi“, dodaje Slavica.

Dok Mile ističe Pešića i Ivkovića kao stručnjake koji su na njega ostavili najjači utisak, kod Slavice je taj spisak duži.

U Jedinstvu sam malo sarađivala sa Mihajlom Vukovićem, kada sam kao kadetkinja uskakala u seniorski tim, Miki je bio divan čovek i stručnjak, očinski je brinuo o svima nama. Zahvalna sam i pomoćnom treneru Zdravku Dugonjiću, koji je radio sa nama i posle kada je Slobodan Lukić bio trener prvog tima, zatim Zoran Mirković i Ekrem Čolić su mi držali treći trening dnevno, koji je bio individualni i to mi je pomoglo da napredujem. Iz vremena provedenog u Partizanu izdvajam saradnju sa Ljiljom Stanojević, ona je bila originalan trener. Nije forsirala toliko svoje znanje koliko bi nas pustila da na terenu pokažemo šta znamo, da otkrijemo naše adute, znala je da izvuče iz nas ono najbolje. Imala sam dobre trenere u Košicama i u Portugaliji, oni su uvek gledali šta da nauče i implementiraju od srpskih trenera, znali su i mene da pitaju za poneki savet“.

Mile Ilić
AP Photo/Aaron Harris,CP

Oboje su sada porodični ljudi imaju po dvoje dece, Slavica ćerku Teodoru (10 godina) i sina Stefana (7), a Mile ćerke Lenu (9) i Petru (3). Pravi je doživljaj kad se šira porodica okupi na Divčibarama, gde Mile ima vikendicu, ili kod roditelja u blizini Tuzle, gde im živi i srednji brat Slaviša. Slavičina ćerka trenira odbojku i čeka da se mama ponovo aktivira kao košarkaški trener i vrati se u njen klub, a Miletova naslednica Lena je zavolela plivanje. Decu su usmerili ka sportu, a na njima je, kako ističe Mile, da sami izaberu koji im najviše odgovara, bez forsiranja.

Zanimljiva je priča i o Slavičinom i Miletovom srednjem bratu Slaviši, koji je bio na putu da postane vrhunski rukometaš, ali ga je u tome surovo sprečio rat.

Htela sam i njega kada je imao 15 godina da dovedem u RK Partizan, ali ranjen je u ratu, u dvorištu. Umesto na rukomet vodila sam ga u Beograd na operaciju, ruka mu je ostala kraća 12 cm i morao je da odustane od sporta. Zaista šteta imao je sjajne predispozicije, visok je 205 cm. Bavio se i košarkom, ali bio je veliki rukometni talenat“.

Slavica je udata u Mionici, posvećena je porodici, deci i suprugu Đorđu, uzgajanju cveća, a jedno vreme je vodila klub za mlađe selekcije KK Mionica, za dečake i devojčice. Sve je sjajno funkcionisalo i masovnost je bila na zavidnom nivou, imala je podršku KSS i Ministarstva sporta, ali ipak, bila je prinuđena da obustavi taj posao iz zdravstvenih razloga.

Imam probleme sa kičmom i nisam u situaciji da vodim treninge kako bih želela i potreban mi je pomoćnik, ali to zahteva dodatne finansije jer smo i ranije, otprilike, bili na pozitivnoj nuli. Bilo bi lepo da lokalne vlasti pomognu jer je interesovanje veliko, svakodnevno me na ulici zaustavljaju i deca i njihovi roditelji i pitaju kada ćemo da nastavimo sa treninzima. Pre nekoliko godina i ministar sporta se uverio u masovnost i dobar rad našeg kluba, a moram posebno da istaknem nesebičnu pomoć Ane Joković, potpredsednice KSS zadužene za žensku košarku, koja nas je redovno snabdevala raznovrsnom, opremom, koševima i loptama. Pokazala je koliko ima sluha za stvaranje košarkaških centara i talenata, zato i ove medalje seniorske reprezentacije nisu slučajnost“.

Mile Ilić, Miljan Pupović
REUTERS/Damir Sagolj

Trenutno nije sigurno čime će se brat i sestra Slavica i Mile baviti u skorijoj budućnosti. Mile ima nekoliko ideja, ali natenane razmišlja kako bi napravio pravi izbor, a za sada ne otkriva namere.

Važno je da se sportista posle igračke karijere pronađe u novom poslu i da radi ono što voli. Voleo bih da ostanem u košarci, ali ne kao trener, nego na drugačiji način“, kaže Mile.

Prema tome, brat i sestra su na novoj prekretnici, a supružnici i roditelji ih svesrdno podržavaju.

Naši roditelji nisu imali dodirnih tačaka sa sportom, govorili su nam, u redu deco, birate sami svoj put, ako možemo šta da pomognemo tu smo. Svaki uspeh znali su da proslave i da nas sa radošću dočekuju. Mami je bilo posebno teško za vreme rata, kada sam morala da odvedem njeno najmlađe dete, ali nismo imali izbora, drugačije nije moglo. U stvari, moglo je, ali ne bi valjalo, preveliki je bio rizik. I opet, malo je tužno što su njih dvoje danas sami, ali su zadovoljni. Kad se skupimo nas petnaestoro u kući kod njih, od toga sedmoro unučića, njihovoj sreći nema kraja“, zaključuje Slavica.

Složni sestra i brat, Slavica i Mile, dakle, još ne pričaju o poslovnim planovima, da se nešto ne izjalovi, ali ko zna, možda pokrenu neki zajednički košarkaki biznis… To bi zaista bilo lepo i to bi ličilo na njih. Nema sumnje, Mile bi voleo da se oduži sestri za svu podršku i odricanja i ljutu životnu borbu. Da joj bude vetar u leđa, kao što je ona nekada bila njemu. Poželimo im da bude tako. Da sestrin brod iz hindu poslovice uplovi u mirnu luku.

Komentari

Vaš komentar