Slavne godine Žiže ljudine

Blog ostalo 22. jan. 202110:00 > 19:164 komentara
Podeli:
Rajko Žižić
KSS

Ako kažemo veliki Rajko Žižić, to je pleonazam. Dovoljno je reći Rajko Žižić. Svi znaju da je reč o velikom košarkašu i takvom čoveku, a veliki je bio i u fizičkom smislu. Ljudska gromada, legenda. Dobroćudni div velikog srca danas bi napunio 66 godina…

Popularni Žiža se smatra za jednog od najboljih jugoslovenskih centara svih vremena, mnogi ga svrstavaju i među 50 najuspešnijih igrača sa prostora bivše SFRJ, a taj izbor bi se lako suzio i na tridesetak imena da je imao sreće da osvoji bar jedan klupski trofej. Ali zato, na osam najvećih reprezentativnih takmičenja pripalo mu je čak sedam medalja, od kojih su tri zlatne.

Povezane vesti

Čitavu deceniju bio je reprezentativac Jugoslavije, deo čuvene centarske linije “plavih” (Ćosić, Jelovac, Jerkov, Radovanović, Knego) i u svom stilu davao veliki doprinos vrhunskim rezultatima. Igrao je na karakterističan način, snažno, pouzdano, a nekako lako i skoro neprimetno. Bio je uvek svoj. Miran, tih i skroman i izuzetno poštovan od strane protivnika, kolega, saigrača i cele sportske javnosti.

Upisan je u anale kao član jedne od najupešnijih generacija u istoriji jugoslovenske košarke, koja je na svakom velikom takmičenju od EP u Španiji 1973. stizala do odličja. Sa reprezentacijom je osvojio sve što se moglo osvojiti. Ušao u carstvo besmrtnih asova sa neverovatnim rekordima, kolekcijama medalja… Pored zlata sa svih najznačajnijih šampionata, u prebogatoj i raznovrsnoj riznici imao je olimpijsko znamenje u sve tri boje, zlatno, srebrno i bronzano…

Častan put i karijera

Rajko Žižić je rođen 22. januara 1955. u Miloševićima kod Nikšića. Košarkom je počeo da se bavi 1970. godine u Sutjesci (Nikšić). Igrao je za još tri kluba: OKK Beograd, Crvenu zvezdu i Rems (Francuska).

U Beogradu je završio studije na Ekonomskom fakultetu i posle igračke karijere, od 1987. godine, radio u JAT, a zatim je od 1992. do 1994. bio trener OKK Beograda, sa kojim je osvojio nacionalni Kup 1993. godine.

Tri godine je bio pomoćnik saveznog sekretara za sport, a obavljao je i funkciju predsednika Skupštine KK Crvena zvezda. Prerana smrt ga je zatekla na mestu direktora preduzeća „Eurobasket 2005”, koje se bavilo organizacijom EP u Beogradu 2005. godine.

Sigurno da zbog svog karaktera, jer je bio tih i povučen, nije dobio više javnih priznanja, ali nije ni stigao da ih dobije, jer je prerano otišao sa životne scene. Preminuo je 7. avgusta 2003. godine u Beogradu od posledica srčanog udara. Sahranjen je 9. avgusta u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

U čast Rajka Žižića međunarodni mini-basket festival u Beogradu nosi njegovo ime.

A od svih reprezentativnih utakmica najradije se sećao one sa Italijanima na OI u Montrealu, na kojoj su “azuri” imali 17 poena razlike na poluvremenu. Ni tada, po običaju, nije govorio o sebi, već o Zoranu Moki Slavniću, kojeg je izuzetno cenio.

“Svi smo se tada predali, jedini je Moka Slavnić mislio drugačije. U poluvremenu u svlačionici uzeo je “banku”, održao lekciju, ulio moral, kasnije na parketu preuzeo apsolutno svu odgovornost i na kraju utakmice njegovim čudesnim košem u poslednjim sekundama Jugoslavija je dospela medju četiri najbolja svetska tima. Moka je 200 odsto košarkaški pozitivac, zna sve u košarci, bio je jedan od najboljih svetskih plejmejkera, a kada je trebalo i neumoljiv strelac”, izdvojio je Žižić, svojevremeno, ovo sećanje iz mnoštva trofejnih uspomena.

Žižić je bio specifičan igrač, ogromne volje i upornosti, odbrana mu je bila specijalnost, ostao je upamćen kao jedan od vodećih svetskih defanzivaca. Nezaboravni su njegovi dueli sa Vladimirom Tkačenkom, sovjetskim gigantom od 220 cm i 140 kg, iz kojih je, iako 10 santimetara niži, uspevao da izađe kao pobednik. Pokrivao je saigrače, pomagao im u odbrambenim zadacima, bio strah i trepet za one niže visine, poznat po efektnim rampama.

Sjajan skakač koji je brzo otvarao kontranapade, imao brzo i precizno prvo dodavanje posle skoka, strelac kad je bilo potrebno, pri čemu mu je adut bio originalan horog šut. Bio je igrač zadatka, perfektan, borben, nije se štedeo za uspeh reprezentacije i svog kluba, pa su mu svi lako opraštali jedinu manu, a to je bila nepreciznost u izvođenju slobodnih bacanja. Ti penali su bili samo kap u moru njegovih uspeha…

Rajko ŽIŽIĆ Jedan od najboljih centara sa YU prostora.Bio deo najtrofejnije generacije YU košarke.Za YU reprezentaciju…

Posted by Košarka ex Yugoslavia on Friday, May 1, 2020

Žiža je kod svih selektora bio omiljen kao zahvalan igrač i uporan borac, a na EP 1975. u Beogradu, uz Ćosića, Jelovca i Jerkova, činio je sjajnu centarsku liniju reprezentacije, koja je odbranila zlato s prethodnog šampionata. Žižić je na tom prvenstvu bio neophodna pomoć u napadu i imao glavnu ulogu u defanzivi.

Njegovih prosečnih 6,9 skokova na tom prvenstvu bili su drugi skakački učinak iza Ćosićevih 10.

Bio je noćna mora za visoku liniju selekcije Sovjetskog Saveza. To je potvrdio, upravo i na OI u Montrealu (7,7 poena i 6,5 skokova u proseku), kada je u polufinalnoj pobedi reprezentacije SFRJ protiv selekcije Sovjetskog Saveza pružio jednu od najboljih partija u dresu sa državnim grbom, sa 10 poena i 11 uhvaćenih lopti.

A dečački počeci budućeg asa vraćaju ovu priču u Nikšić 1970. godine… Stao je prvi put pod obruče, kao i mnogi dečaci širom bivše velike države, posle osvajanja zlatne medalje jugoslovenskog nacionalnog tima na SP u Ljubljani. Već sa 15 godina je bio skoro dva metra visok. Primetio ga je trener Mirko Minić i odmah je postao prvotimac Sutjeske.

Pun koš zlatnih medalja

Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 220 utakmica i postigao 1205 poena u periodu od 1974. do 1984. godine. Dres sa državnim grbom prvi put je obukao na prijateljskom meču protiv Turske, na kojem su “plavi” poraženi 67:64, a zvaničan debi je imao na Balkanijadi 1974. godine u Solunu, gde je osvojio zlatnu medalju, a potom je zaigrao i na EP 1975. u Beogradu.

Učestvovao je sa reprezentacijom tri puta na OI (1976, 1980, 1984), na dva SP (1978, 1982), tri EP (1975, 1979, 1983).

Osvojio je sledeće medalje: zlato na EP 1975. u Beogradu, srebro na OI 1976. u Montrealu, zlato na SP 1978. u Manili, bronza na EP 1979. u Torinu, zlato na OI 1980. Moskva, bronza na SP 1982. u Kaliju, bronza na OI 1984. u Los Anđelesu.

Operacija kolena ga je sprečila da učestvuje na EP 1977. godine, kada je Jugoslavija osvojila još jednu zlatnu medalju. Imao je i dva učešća na Mediteranskim igrama (1975 i 1979) i pet na Balkanskim prvenstvima (1974, 1976, 1979, 1980, 1983). Zlato je osvojio na Balkanijadama u Solunu 1974, Burgasu 1976. i Klužu 1980, a srebro 1979. u Atini.

Na Mediteranskim igrama u Alžiru, 1975. godine, bio je zlatni, a srebrni 1979. u Splitu.

Rajkova sestra Danojla, košarkašica, već je bila standardni centar Bosne, a Vukašin Vukajlović, “alfa i omega” sarajevskog kluba je preko nje započeo pregovore o prelasku mlađanog Žižića u Sarajevo. Istovremeno, Mirko Šema Trgovčević, legendarni predsednik OKK Beograda, saznaje da se u Nikšiću pojavio talentovani gorostas po imenu Rajko Žižić. Dilema je kratko trajala, brat je poslušao stariju sestru da ide u OKK Beograd (tadašnji OKK Beko), koji je šezdesetih godina pronosio slavu jugoslovenske košarke širom Evrope. Žižić je već kao šesnaestogodišnjak obukao dres “klonfera” i u Žućkovoj avliji ostao do 1980. godine.

U početku je stanovao sa bratom od strica, a zakoračio tek u sedamnaestu godinu, ali iskusniji saigrači su ga sjajno primili i osećao se u OKK Beogradu kao kod kuće. Trenirao je dva puta dnevno pod budnim okom Branislava Rajačica, koji je u to vreme bio prvi pomoćnik Mirka Novosela i već 1971. godine je zaigrao za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom na EP u Gorici osvaja zlatnu medalju.

Jedan je od najtrofejnijih igrača i u mlađim kategorijama, osvojio je kadetsko (1971) i dva juniorska zlata (1972 i 1974) na evropskim smotrama. Tada je trasirao put vanserijskih poduhvata sa budućim saigračima u seniorskoj nacionalnoj selekciji, Delibašićem, Kićanovićem, Jerkovim

A na zlatnom juniorskom EP 1974. godine u Francuskoj, Žižić je beležio 9,4 poena prosečno i činio moćan bedem pod koševima sa Ratkom Radovanovićem i Androm Knegom. Osvojio je i zlatnu (1973) i bronzanu medalju (1972) i na juniorskim Balkanijadama.

Za OKK Beograd je igrao devet sezona, postigao 2.992 koša na 189 prvoligaških utakmica sa prosekom od 15,9 koševa. Tri puta u OKK Beogradu bio je prvi strelac sezone, jednom drugi i dva puta treći. A sedmi je strelac na večnoj liste renomiranog kluba.

Drugi na večnoj listi, iza Ćosića

Rajko Žižić je jedan od devetorice košarkaških SFRJ legendi koji je osvojio zlato na OI, SP i EP, a u njegovom slučaju to su EP 1975, SP 1978 i OI 1980.

Na OI u Los Anđelesu 1984. Rajko je kompletirao još jednu trofejnu kolekciju, uz Dalipagića i Knega, jedini je imao olimpijsko zlato, srebro i bronzu.

Žižić je igrao za reprezentaciju u svim uzrasnim kategorijama, na 22 takmičenja je osvojio 21 medalju, što ga je postavilo na drugo mesto na listi najuspešnijih jugoslovenskih košarkaša svih vremena, iza legendarnog Krešimira Ćosića.

U nacionalnoj selekciji imao je bilans od 140 pobeda i 38 poraza, a za 13 sezona u klupskom prvoligaškom društvu, odigrao je preko 300 susreta i postigao više od 4500 poena. Prosek karijere iznosi mu 15 poena po meču, a celu deceniju je bio među najboljim skakačima i blokerima lige.

Kasnih sedamdesetih, tri puta je ostvario prosek od preko 20 poena u sezoni, uz pozamašan broj skokova i blokada.

Dve trećine karijere je proveo u timu iz Žućkove avlije, koji istina, sedamdesetih nije bio ni izbliza jak kao prethodne decenije, ali već po Žižinom dolasku njegova nova ekipa je bila nadomak trofeja u Kupu Radivoja Koraća. Ipak, iako je Žižić uskoro bio na vrhuncu igračke moći i sa mnoštvom reprezentativnih medalja, “klonferi” nisu uspeli da se umešaju u trku za sami vrh prvoligaškog karavana.

Rajko odlazi 1980 godine na odsluženje vojnog roka u Podgoricu (tadašnji Titograd), a posle toga je 1981. godine prešao u Crvenu zvezdu, u paketu sa Zoranom Radovićem.

Vrhunski sportista i dobar čovek i kao vojnik je pobrao simpatije, trenirao je u kasarni “Morača”, a prepričavale su se i anegdote kako je prvih mesec, dva služio vojsku u civilnoj odeći, dok nije stigla uniforma, sašivena po njegovim merama. Titograđani su mu rado prilazili i na čuvenom korzou, gde je štrčao čak i među visokim zemljacima, Crnogorcima, a uvek okružen znatno nižim kolegama, vojnicima. Svi su znali da će od dobrodušnog grmalja da dobiju čvrsti stisak ruke i iskren, srdačan osmeh.

Potom se našao u Crvenoj zvezdi, koja je pod vođstvom čuvenog trenera Ranka Žeravice nastojala da vrati davno izgubljeni primat u domaćem prvenstvu. Za beogradske crveno-bele igrao je u dva navrata, od 1981. do 1984. godine i u sezoni 1986/87. Na 145 utakmica postigao je 1869 poena, 12,9 po meču.

Stigao je u klub kao zvezda jugoslovenske košarke i osvajač brojnih medalja sa nacionalnim timom, među kojima je bila i zlatna olimpijska iz Moskve 1980.

Rajko Žižić
KSS

U prvoj sezoni pružio je najbolje partije, u domaćem šampionatu na 34 meča postigao je 564 poena, 16,6 prosečno i bio vodeći poenter ekipe, koja je u plej-ofu dospela do polufinala.

U evropskom Kupu Radivoja Koraća imao je prosek od 15,5 poena, a Zvezda je eliminisana u polufinalu od Šibenke.

Prvoligaš iz Šibenika je bio koban po crveno-bele i naredne takmičarske godine (1982/83), kada je, predvođen mladim Draženom Petrovićem, slavio u polufinalu plej-ofa (2:1). Miljenik navijača beogradskog kluba, Rajko Žižić, postigao je te sezone 539 poena na 42 utakmice (prosek 12,8).

U trećoj sezoni sa Zvezdom (1983/84) popularni Žiža stigao je do dva finala. U borbi za trofej evropskog Kupa Radivoja Koraća, izabranike Ranka Žeravice zaustavio je francuski Ortez (73:97), dok je u finalu plej-ofa Cibona pobedila 72:71, u majstorici u Zagrebu (2:1 u seriji). Žižić je te sezone na 40 mečeva postigao 458 poena i bio četvrti strelac tima.

Reprezentacija Jugoslavije 1984 Los Anđeles
Reprezentacija Jugoslavije 1984.

Karijeru je, potom, nastavio u francuskom Remsu, gde je proveo dve sezone, od 1984. do 1986. godine, da bi se posle toga ponovo obreo u Zvezdi.

Sa klubom sa Malog Kalemegdana je stigao do još jednog finala plej-ofa, kada su crveno-beli pod vođstvom trenera Vlade Đurovića najpre eliminisali Šibenku, a zatim u majstorici polufinala u Zagrebu otpisali i dvostrukog uzastopnog prvaka Evrope, Cibonu, koja je dominirala i u ligaškom delu ostvarila neverovatan skor 22-0. Žižić je ponovio sjajne partije protiv reprezentativnog druga Andra Knega, a u prvenstvu je imao prosečan dvocifren broj poena (10,6) i bio među najboljim skakačima i blokerima. Međutim, večiti rival, Partizan, stigao je do trofeja (2:0), a Žižić je bio najbolji strelac finalne serije sa 44 poena u tri meča. Te sezone je na 29 utakmica u svim takmičenjima ubacio 308 poena.

Karijeru je završio nedugo potom, 1987. godine, u dresu italijanskog Riminija, odluku je, činilo se, doneo naprečac, ali je ubrzo izneo opravdane razloge.

“Nisam mogao više, kolena su postala staklena, nestalo je motiva, organizam je bio izraubovan i vreme je bilo da se prestane”, objasnio je Rajko Žižić.

I tako je karijera predobrog diva, gorostasa pod koševima, Rajka Žižića, ostala bez zasluženog klupskog trofeja. Međutim, ništa ne može da pokvari utisak koji je ostavio kao jedna od najupečatljivijih i najomiljenijih figura u istorije jugoslovenske košarke.

Uostalom, izostanak klupskog trofeja je nadoknadio kao trener OKK Beograda, kada je osvojio domaći Kup 1993. godine, poslednji u zajedničkoj državi SFRJ.

Velika je istina kad kažu, gledaj sportistu kako se ponaša na terenu i možeš u dobroj meri da naslutiš kakav je čovek. Najbolja potvrda te konstatacije je bio divni, plemeniti Rajko Žižić. A kakav je bio igrač, takav je bio i sportski radnik, funkcioner. Marljiv, skroman, ali veoma efikasan, uspešan i produktivan, strpljiv i predusretljiv prema novinarima.

Dva duela sa Džordanom

Zanimljiv podatak je da je Žižić odigrao dve utakmice protiv nenadmašnog NBA asa, Majkl Džordana. Prvi put u Zadru 1982. godine, u dresu reprezentacije, kada je Džordan igrao za američku univerzitetsku selekciju, a drugom prilikom u Solunu 1983. u prijateljskom susretu Crvene zvezde i Severne Karoline.

Američki tim, koji je dve godine kasnije postao olimpijski šampion, pobedio je u spektakularnom ambijentu “Jazina”, pred 3.000 gledalaca 92:90. Džordan je postigao 24, a u jugoslovenskom timu Rajko Žižić šest, tinejdžer Dražen Petrović 10 i Peter Vilfan 26 poena!

Naredne godine u Solunu, 5.000 grčkih ljubitelja košarke bili su svedoci minimalne pobede Severne Karoline nad Zvezdom, 105:104, posle drugog produžetka i fantastične igre neuhvatljivog Džordana, koji je upisao 32 poena i rešio meč uz zvuk sirene.

A dominantna figura kod crveno-belih bio je Žižić sa 19 postignutih poena.

Tu odličnu generaciju crveno-belih sa klupe je predvodio Ranko Žeravica, kome je pomoćnik tada bio Božidar Maljković.

I onda, kada je trebalo da se uveliko još divimo Rajkovim novim podvizima i pobedama van parketa, stigla je 7. avgusta 2003. godine šokantna vest o njegovoj iznenadnoj smrti. Rajko Žižić nas je napustio prerano, u 49.-oj godini života.

Umro je Rajko Žižić. Slušamo ovih dana, ali ne verujemo. Čekamo da se pojavi, recimo, u ovoj sali kao i obično, negde u uglu, diskretno da sasluša diskusiju i na kraju nenametljivo uzme reč i ponudi najbolje rešenje. Košarku nije samo igrao, već je za nju i živeo. Biografija prepuna medalja, ali po medaljama u Zvezdi ga najmanje pamtimo. Pamtićemo ga kao dobrog plemenitog čoveka koji je širio optimizam i kada Zvezdi nije išlo najbolje. Radio je do smrti na dva projekta na stvaranju Evropske Zvezde i na organizaciji EP 2005 godine. Kada Zvezda dostigne taj cilj, a nekih 12 tvojih naslednika u plavom, ovde na terasi budu proslavljali novi uspeh bićeš sa nama, dragi Rajko. I uvek dok se u ovoj zemlji bude igrala košarka”, ovim dirljivim rečima se Nebojša Ilić u ime Crvene zvezde oprostio od Žižića na komemoraciji u beogradskoj Skupštini Grada.

Rajko Žižić
KSS

A na beogradskom Novom groblju 9. avgusta 2003. godine okupila se nepregledna masa ljudi da isprati Žižu na njegov poslednji put, u Aleju velikana. Brojni prijatelji, rođaci, košarkaške legende, igrači, treneri, sportski radnici, novinari, poštovaoci, navijači… u to sparno, kišno letnje popodne odali su poslednju počast velikanu. Između ostalih, Dušan Ivković, Blaž Kotarac, Srećko Jarić, Zoran Slavnić, Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, Boban Petrović, Nebojša Ilić, Predrag Bogosavljev, Miško Marić, Predrag Bojić, Nebojša Zorkić… i mnogi drugi…

Na ovom mestu sam svojevremeno ispratio Žućka i Trajka, osećao sam prazninu kao da su mi otišla starija braća. Onda se pojavio gorštak iz Nikšića , moj mlađi brat koji me je neodoljivo podsećao na Trajka. Ljudi pričaju o tvojim medaljama pa nikako da ih izbroje i da se slože koliko si ih osvojio u svim kategorijama. Kakav je to samo sportski podvig i kakva retkost. Osvojio si ti i najveća zlata suprugu Ljilju i sina Ivana. Bila mi je čast da delim sa tobom trenutke, bilo ih je mnogo, da li je reč o poslu, košarci ili običnoj šetnji. Nedostajaćeš nam svima. Počivaj u miru„, rekao je Blaž Kotarac, nekadašnji as OKK Beograda opraštajući se od prijatelja i saigrača.

Tadašnji savezni sekretar za sport i omladinu Vojislav Andrić na rastanku od sjajnog saradnika i čoveka izgovorio je ovu potresnu rečenicu:

Dao si previše svog velikog srca drugima, tako da sebi nisi ostavio dovoljno…

A svima nama ostala je dužnost i dug da se sećamo Rajka Žižića, igračine i dobričine. Za primer nekim novim klincima sa ovih prostora, kako se stameno i časno gazi do sportskih i životnih podviga.

Bejahu to slavne godine Žiže ljudine…

Rajko Žižić
KSS

 

 

 

Komentari

Vaš komentar