Slobodan Kačar – Muhamed Ali ga je „naterao“ da bude veliki

Blog ostalo 8. feb. 202110:002 komentara
Podeli:
Print screen

U Perućíci kod Jajca, 15. septembra 1957. godine, rođen je Slobodan Kačar, uz Matu Parlova najveći bokser nekadašnje Jugoslavije i bez sumnje “prva rukavica” Srbije u istoriji. Mlađi brat takođe sjajnog boksera Tadije Kačara je, kao i majstor ringa iz Pule, osvajao titule olimpijskog pobednika u amaterskoj i svetskog šampiona poluteške kategorije u profesionalnoj konkurenciji ali, za razliku od Mate, nije bio kontinentalni i planetarni prvak u amaterskom delu svoje dugačke 15-godišnje karijere među konopcima.

Zato je, međutim, ostao jedini jugoslovenski bokser koji je titulu profesionalnog svetskog šampiona nosio u sve četiri prestižme verzije (VBC, VBA, IBF i VBO), a može se pohvaliti i time da čak osam godina i četiri meseca nije pretrpeo ni jedan poraz u ringu. U tom periodu je zabeležio 99 uzastopnih trijumfa kao amater, a zatim 21 pobedu kao profesionalac, po čemu je jedinstven u istoriji svetskog boksa.

Povezane vesti

Čovek koji je 1980. nakon trijumfa na Olimpijskim igrama u Moskvi proglašen za sportistu godine u Jugoslaviji, kasnije je imao tu čast da ga na profesionalnom ringu do titule vodi trener Muhameda Alija, Anđelo Dandi, te da upozna svoga idola iz detinjstva, “brbljivca iz Luisvila”, zbog kojeg je i odlučio da se oproba u plemenitoj veštini. Ostalo je takođe zapisano da je u uvodnim borbama pred Slobodanove profi mečeve u SAD nastupala tada mlada nada američkog boksa Majk Tajson, sa kojim će naš as kasnije često razgovarati u vreme njegove najveće slave.

Kačar je 1985. godine, nakon gubitka titule u duelu sa Bobom Čilom, odlučio da okači rukavice o klin. Krajem osamdesetih godina prošlog veka dobio je američko državljanstvo i proveo dve decenije u ovoj zemlji gde je na Floridi u lokalnoj školi predavao fizičko vaspitanje, te bio trener u kampu Anđela Dandija. Iako je u Sjedinjenim Američkom Državama imao kuću i hotel rešio je da se početkom 21. veka vrati u Srbiju, tačnije u njegov Veternik gde je otvorio pogon za proizvodnju kartonske ambalaže.

U periodu od 2004. do 2009. obavljao je dužnost predsednika bokserskog saveza naše zemlje (najpre SCG, a zatim Srbije) ali je pre isteka mandata smenjen sa ove funkcije, za šta je kao “režisera” sprovedenog prevrata optužio tadašnjeg generalnog sekretara Sportskog saveza Srbije Aleksandra Šoštara. Poslednjih godina retko prisustvuje boskerskim mečevima u Srbiji. Na njima, po njegovom mišljenju, zbog niskog kvaliteta ovog sporta nema šta da se vidi za šta su u velikoj meri krivi domaće bokserske stručnjake koji “uopšte ne rade na edukaciji i praćenju modernih trendova u ovom sportu.”

Budući velik as je, zajedno sa starijom braćom Sretenom i Tadijom, najveći deo detinjstva u selu pokraj Jajca proveo pod “kontrolom” dede i babe, pošto su roditelji, otac Gojko i majka Stana, skoro deceniju zarađivali hleb kao “gastrabajteri” u inostranstvu. Sa boksom se prvi put sreo 1967. kada je u novinama video slike Muhameda Alija, da bi četiri godine kasnije, gledajući TV prenos prvog duela Kasijusa Kleja sa Džoom Frejzerom, doneo odluku da i sam postane bokser.

“Da bismo gledali taj meč Alija i Frejzera u Njujorku, braća i ja smo morali da “okrunimo” kola kukuruza, a do kuće s televizorom pešačili smo deset kilometara. Plakao sam kada je Ali izgubio tu borbu za titulu. Bio je to dan kad sam rešio da ga osvetim, odlučio sam da budem bokser,” prisećao se kasnije Slobodan.

Krajem te 1971. godine porodica Kačar se preselila u Vojvodinu pošto je otac Gojko deo novca zarađenog u inostranstvu uložio u kupovinu salaša kod Veternika, naselja u blizini Novoga Sada. Za razlilku od najstarijeg brata Sretena koji se opredelio da bude advokat, Tadija i Slobodan su počeli da treniraju boks u Vojvodini. Otac je dao “zeleno svetlo” Tadiji da se bavi ovim sportom ali se protivio da njegov najmlađi sin, kao fizički slabiji, rizikuje zdravlje dobijajući udarce na ringu. Na kraju je, ipak, uvidevši Slobodanovu upornost, nevoljno prihvatio njegovu odluku, a budućem olimpijskom šampionu je tom prilikom uputio kletvu, koja se srećom nije ostvarila:

„Molim Boga da te neko na prvom treningu nokautira“.

Prvu veliku pobedu u karijeri Slobodan Kačar je ostvario kao sedamnaestogodišnjak, savladavši neočekivano osvajača bronzanih olimpijskih medalja iz Meksika i Minhena, Zvonka Vujina. Ipak, u žestokoj konkurenciji tadašnjih kvalitetnih boksera u srednjoj i poluteškoj kategoriji, nije bilo lako stići do jugoslovenskog, a pogotovo međunarodnog vrha, pa su momku iz Veternika bile potrebne godine da izađe iz senke starijeg brata i postane ime u ovom sportu.

Tadija Kačar je prvi doneo veliku radost na salaš pokraj Novog Sada, popevši se 1976. na Olimpijskim igrama u Montrealu na drugu stepenicu pobedničkog postolja u poluteškoj kategoriji do 81 kilograma. U finalu je tada, po mnogima nezasluženo, sudijskim preglasavanjem (3:2) poražen od Poljaka Ribickog i tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će na kraju narednog olimpijskog turnira u toj istoj kategoriji na najvišoj stepenici pobedničkog postolja stajati njegov mlađi brat Slobodan. Prethodno će braća Kačar zajedno nastupiti na Svetskom prvenstvu, održanom 1978. u Beogradu, gde će Tadija ponovo, kao jedan od šestorice jugoslovenskih gubinika u finalu, u borbi za zlatnu medalju u poluteškoj kategoriji biti poražen, ovaj put od Kubanca Sorije.

Slobodan je, nadmećući se u srednjoj kategoriji, u “Pioniru” ostvario svoj prvi veliki međunarodni uspeh postavši osvajač bronzanog odličja. Najpre je tehničkim nokautom savladao Izraelca Kaspija, da bi zatim pred njim poklekli borac iz Južne Koreje Čang Jung Kal (4:1) i sovjetski bokser Šapošnjikov (3:2). Na žalost u polufinalu se kasniji svetski šampion Kubanac Hoe Gomez pokazao kao nepremostiva prepreka za mlađeg od bokserske braće Kačar koji će morati još da čeka svoj “debi” u finalu nekog od najvećih takmičenja.

Naredne 1979. godine Slobodan je na Mediteranskim igrama u Splitu upoznao devojku iz “Dioklecijanovog grada” Slavenku, koja će mu nekokoliko godina kasnije postati supruga i zatim roditi dve ćerke – Milenu i Marinu. Uoči Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine uopšte nije bilo izvesno ko će predstavljati boskersku selekciju SFRJ u poluteškoj kategoriji na tom turniru, pri čemu se očekivalo da će putnika za glavni grad tadašnjeg Sovjetskog Saveza odlučiti direktni duel dva kandidata, braće Tadije i Slobodana Kačara. Ipak, osvajač olimpijskog srebra iz Montreala je na pripremama reprezentacije na Žabljaku odustao od napada na zlato u Moskvi, obrazloživši odluku da mesto u toj kategoriji prepušta bratu Slobodanu sledećim rečima:

“Slobodan još nije bio na Olimpijskim igrama, a ja sam u Montrealu osvojio srebrnu medalju. Ako ne ode sad, ko zna da li će imati priliku da ode ikad.”

I Slobodan je otputovao na turnir na kome nije bio uvršten među favorite za medalju, a pogotovo onu najsjajniju. Nakon što je na startu savladao Tanzanijca Mihaela Nosora, u četvrtfinalu se suočio sa evropskim prvakom, sovjetskim bokserom Davidom Kvačadzeom. Bila je to njegova najteža borba u Moskvi, zapravo finale pre finala u kome je, kako je Kačar kasnije objasnio, presudilo to što je prvi uspeo da “načne” rivala. Posle ove teške pobede stekao je uverenje da može otići do samog kraja turnira, odnosno popeti se na najvišu stepenicu olimpijskog trona i sa nje slušati himnu “Hej Sloveni”. U polufinalu je u drugoj rundi nokautirao boksera iz DDR Herberta Bauha, pa mu je na putu do ostvarenja cilja ostala samo još jedna prepreka, Poljak Pavel Skžeč sa kojim je trebao da odmeri snage 2. avgusta 1980.

Dan uoči najvažnijeg meča dotadašnje karijere jugoslavenski bokser je dobio primamljivu ponudu od predstavnika “Adidasa” koja mu je, bar na kratko, skrenula misli sa predstojećeg finala. “Adidasovi” ljudi su Kačaru, koji je bez potpisanog ugovora do tada u Moskvi nastupao u “Puminoj” opremi, ponudili sumu od 10.000 dolara na ruke i obećali isto toliko novca ukoliko osvoji zlatnu medalju (uz fantastičan dvogodišnji ugovor) pod uslovom da u borbi sa Skžečom nastupi u njihovim patikama. Bila je to zaista velika suma novca za jednoga amaterskog boksera iz tadašnje „Juge”i Kačar je, prema vlastitom priznanju, bio blizu odluke da prihvati predlog nemačkog proizvođača sportske opreme. Ipak, kad je shvatio da je zbog dolara potpuno prestao da razmišlja o predstojećem finalu, rešio je da odbije ponudu “Adidasa” i protiv Poljaka boksuje u opremi “Pume”, koja će samo nekoliko meseci kasnije ovu vernost novog olimpijskog šampiona nagraditi sa 55.000 američkih novčanica.

Rasterećen misli o ponudi “Adidasa” ponovo je mogao da se posveti predstojećem duelu, a u pripremi za ovaj meč veliku pomoć su mu pružili iskusni trener reprezentacije Bruno Hristinski i njegov pomoćnik Ljah Nimani. Čika Bruno ga je uglavnom zasmejavao i tako psihički opuštao, odnosno rasteretio svih briga sa kojima se suočavao.

Slobodan je pun samopouzdanja ušao u ring u dvorani u kojoj je većina gledalaca bila na strani njegovog protivnika.

“Rekao sam sad ili nikada, Slobodane ti to možeš i moraš. Sada ideš do kraja jer kad si već prešao toliki put stajanja više nema. Motivisao sam samoga sebe, jednostavno bio sam pun energije i želje.”

Jugoslaven je u svakoj od tri runde bio bolji od Poljaka koji se dva puta nalazio u nokdaunu. Na kraju meča četvorica od petorice bodovnih sudija dala su svoj glas 22-godišnjem mladiću sa veterničkog salaša koji je tog 2. avgusta 1980. doživeo u Moskvi najlepši dan u amaterskoj bokserskoj karijeri.

Nekadašnji dečak iz sela u okolini Jajca koji je pre nepunu deceniju morao da pešači deset kilometara kako bi na televiziji posmatrao prenos meča Alija i Frejzera, sada je imao tu čast da kao olimpijski šampion na zatvaranju Igara u glavnom gradu Sovjetskog Saveza nosi zastavu Jugoslavije.

Po povratku u domovinu ga je u njegovom Veterniku dočekalo oko 15.000 ljudi, nošen je na rukama uz pesme i zdravice, a slavlje u kući Kačarevih je potrajalo do ranih jutarnjih sati. I pored velikog uspeha Slobodan od strane roditelja nije bio oslobođen obaveze da u slobodnom vremenu sa motikom u ruci obrađuje zemlju na salašu. Tada je, odgovarajući na pitanje hoće li preći među profesionalce, poručivao ”kako mu tako nešto ne pada na pamet pošto ne želi da živi život vezan isključivo za boks i pretvori se u gladijatora koji će uveseljavati mase.” Sebe je u budućnosti video kao čoveka koji će, po okončanju karijere u amaterskom ringu, raditi neki posao u svojoj profesiji (u to vreme je bio student treće godine Fakulteta za fizičko vaspitanje u Novom Sadu), pomagati roditeljima u obrađivanju zemlje, te, naravno, kao oženjen čovek gajiti decu.

Samo dve godine kasnije olimpijski šampion iz Moskve i četvorostruki prvak SFRJ je, rekavši zbogom amaterskom ringu, započeo karijeru profesionalnog boksera u italijanskom Pezaru. Prethodno je dobio diplomu na fakultetu i otišao u JNA. Želeo je da na Svetskom prvenstvu, koji se 1982. održavao u Minhenu, pokuša da “spoji” titule olimpijskog i planetarnog šampiona ali su vojne vlasti odbile molbu BSJ da mu dozvole nastup na ovom takmičenju. Nakon izlaska iz armije je, suprotno svojim ranijim opredeljenjima, prihvatio poziv menadžera Rudolfa Sabatinija i uputio se u njegov profi kamp u Pezaru.

U ovom gradu su tada za ekipu košarkaškog kluba Skavolini igrali jugoslovenski reprezentativci Dragan Kićanović i Željko Jerkov koji su, baš kao i njihov trener Petar Skansi, mnogo pomogli Kačaru da se snađe u novoj sredini. Mukotrpan put ka svetskom profesionalnom tronu u poluteškoj kategoriji mu je značajno olakšan angažovanjem trenera Anđela Dandija, čoveka koji je prethodno “stvorio” deset svetskih šampiona od kojih je najveći svakako bio Muhamed Ali.

Nakon 20 uzastopnih trijumfa Slobodan je dobio šansu da 21. decembra 1985. godine u Pezaru postane 11. Dandijev šampion. Da bi to ostvario morao je da sa Olimpa sruši nosioca šampinskog pojasa Amerikanca Edija Mustafu Muhameda koji je prethodno 11 puta uspešno branio titulu. Bio je to verovatno najteži meč u Kačarevoj karijeri u kome je prešao put “od trnja do zvezda”.

“Na početku duela sam bio lošiji jer je trema učinila svoje. Nikad me niko nije izudarao kao taj Muhamed, “odvalio” mi je leđa, tukao me je kako je stigao. U jednom klinču u petoj rundi čak mi je razbio čelo, ali je magični Dandi u pauzi to rešio za 20 sekundi. Kako je, međutim vreme proticalo postajao sam sve sigurniji i Mustafa nije izdržao moje napade. Nakon tuče koja je trajala svih 15 rundi odlukom sudija sam zasluženo postao svetski prvak,“ prisećao se Kačar svog najvažnijeg profesionalnog meča.

Bio je to vrhunac karijere nekadašnjeg klinca iz Perućice koji je, sanjajući da osveti Alija za poraz od Frejzera u Njujorku, dogurao do toga da, pod dirigentskom palicom trenera “brbljivca iz Luisvila”, i sam zasedne na svetski bokserski šampionski tron. Na njemu, međutim nije dugo ostao, samo devet meseci.

Iako je tokom profi karijere u SAD (kao i kasnije) upoznao mnoge poznate ličnosti (sa Bobom Marlijem je igrao mali fudbal u Njujorku, a družio se sa Hulijom Iglesijasom), šampion iz Jugoslavije, za koga je u Americi, prema njegovoj proceni, navijalo najviše hiljadu ljudi, nije bio medijski atraktivan u zemlji u kojoj sve počiva na profitu. Zbog toga je Slobodanov meč za odbranu titule tri puta odlagan, što je uticalo da ispadne iz takmičarske forme i nedovoljno pripremljen dočeka duel sa izazivačem Bobijem Čizom u Las Vegasu. Tog septembra 1986. godine na ringu postavljenom u poznatom hotelu “Hilton” je pretrpeo prvi ali i poslednji poraz u profesionalnoj karijeri. Nakon gubitka meča od boksera za koga se sumnjalo da se borio dopingovan, odlučio je da obesi rukavice o klin. Imao je već 29 godina, a na odluku o povlačenju sa ringa uticala je i neočekivana smrt sposobnog menadžera Rudolfa Sabatinija.

Legenda jugoslovenskog boksa je nastavio da živi u Americi, a kasnije se vratio u Srbiju gde nije uspeo da kao predsednik saveza do kraj progura projekat koji je, po njegovom mišljenju, trebalo da postavi njegov voljeni sport na “zdrave noge” i stvori nove šampione. Pored nezadovoljstva zbog ovog neuspeha, Kačar žali i što nije dobio mogućnost da, poput njegovog prijatelja Mate Parlova, bar jedan profesionalni meč tokom blistave karijere odboksuje na jugoslovenskom ringu. Ipak, ovi mali minusi ne mogu potamniti sjajnu zaostavštinu “prve rukavice” srpskog boksa koji je jednom svoje uspehe pokušao da objasniti sledećim rečima:

“Verujem u sudbinu samo kad su u pitanju geni, znači nasledne osobine. Sve ostalo zavisi od pameti, snage, upornosti i odgovornosti. Najviše škole nisu pravljene za vanzemaljce već za nas, prosečne ljude, koje svi možemo da završimo i živimo više nego pristojno od svoje glave i svojih ruku.“

 

Komentari

Vaš komentar