Šoletu se svet divio, Partizan i majka i maćeha

Blog ostalo 31. dec. 20208:00 > 9:304 komentara
Podeli:
Milutin Šoškić
Print screen

Pre 83 godine, poslednjeg dana decembra daleke 1937. u selu Jablanica kod Peći rođen je jedan od najvećih golmana nekadašnje Jugoslavije i bez ikakve sumnje prva 'jedinica' u istoriji Fudbalskog kluba Partizan – Milutin Šoškić. Popularni Šole je, ne samo na golu državnog tima nasledio legendarnog Vladimira Bearu, već je, što smatraju gotovo svi fudbalski stručnjaci, jedini od kasnijih jugoslovenskih čuvara mreže izrastao do njegovih visina.

Sa nacionalnim Plavima je 1960. godine osvojio zlatnu medalju na olimpijskom turniru u Rimu i drugo mesto na prvom Kupu evropskih nacija održanom u Parizu. Dve godine kasnije bio je akter ‘operacije’ koja se smatra najvećim uspehom reprezentativnog fudbala nekadašnje države – osvajanja četvrtog mesta na Mundijalu u Čileu.

Povezane vesti

Kao član generacije ‘Partizanovih beba’ četiri puta se peo na šamponski tron u prvenstvima države, a 1966. je sa svojim klupskim drugovima osetio šta znači igranje u finalu Kupa evropskih šampiona. Propuštena šansa da se pobedom nad Realom na briselskom “Hejselu” uđe među fudbalske besmrtnike ostala je do dana današnjeg velika bol dečaka rođenog na Kosovu i Metohiji, koji smatra da su za gubitak istorijskog finala krivci, kako igrači, tako i tadašnji funkcioneri kluba iz Humske.

Golman koji je, nakon kratke dečačke epizode u Crvenoj zvezdi, postao i ostao čovek Partizana, doživeo je i tu čast da 1965. na londonskom stadionu “Vembli” nastupi za Tim sveta. U prijateljskom susretu najbolje selekcije planete sa reprezentacijom Engleske zamenio je među stativama u drugom poluvremenu velikog Lava Jašina.

Igračku karijeru je nastavio u dresu nemačkog Kelna gde je, svojim odbranama ali i ponašanjem van terena, stekao poštovanje saigrača i navijača. Dva teška loma noge uticala su na njegovu odluku da pre vremena ode u penziju.

Šoškić je trenersku ‘koricu hleba’ počeo da jede u OFK Beogradu, nastavio u tadašnjem drugoligašu Kikindi, dok u svom Partizanu nikad nije dobio pravu priliku da vodi prvi tim. Radio je kao pomoćni trener crno-belih, a zatim je 1993. prihvatio poziv selektora Sjedinjenih Država Bore Milutinovića da u njegovom stručnom štabu bude zadužen za golmane američke reprezentacije. Ovaj posao je obavljao sve do 2006. godine što mu je omogućilo da, kao deo reprentacije SAD, bude učesnik četiri svetska prvenstva.

Milutin Šoškić, Kobi Džons
Brian Bahr /Allsport

Današnji zaslužni penzioner iz Beograda je, i pored nesporazuma i razočaranja koje je doživeo, ostao veran svojoj mladalačkoj ljubavi – Partizanu. Golman koji je tokom karijere četiri puta pretrpeo teške povrede i bio praktično otpisan za fudbal uspevao je da bude jači od nevolja i vrati se na teren. Važio je za iskrenog i principijelnog čoveka koji je uvek govori ono što mislim zbog čega je često snosio negativne posledice. Tako je 1960. doživeo da bude izostavljen iz sastava sa finalnih utakmicama Plavih na Olimpijskim igrama Rimu i završnici Kupa evropskih nacija u Parizu, iako je prehodno čuvao gol jugoslovenske reprezentacije u najvećem broju mečeva na oba turnira.

Kao dete je četiri ratne godine sa majkom i braćom proveo u Pećkoj patrijaršiji pošto su im balisti prethodno spalili kuću. Porodica Šoškić se nakon oslobođenja preselila u Beograd a mali Milutin je sa drugovima igrao fudbal u porti crkve na Voždovcu. Kao jedanaestogodišnjak prošao je testiranje i primljen među pionire Crvene zvezde, međutim ubrzo je sa drugovima otišao na trening vršnjaka iz Partizana i odlučio da ostane u klubu iz Humske.

Ne umem da to objasnim. Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta drugo, tek osetio sam da mi je u Partizanu lepše. Atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam za ceo život ostao na stadionu JNA, sa povremenim intervalima odlaska i vraćanja,“ prisećao se Šoškić svoje odluke da izabere Partizan umesto Crvene zvezde.

Dečak iz Metohije je vrlo brzo ispoljio veliki golmanski talent. Kapiten juniorskog tima Partizana i omladinski reprezentativac Jugoslavije je krčio sebi put ka seniorskom sastavu crno-belih za koji je debitovao u sezoni 1955/1956. Tokom narednih 11 godina će odigrati 410 utakmica, od čega 177 prvenstvenih mečeva za tim sa tadašnjeg stadiona JNA, od koga će se oprostiti u nesretnom finalnom duelu Kupa šampiona 11. maja 1966. u Briselu.

I prvi veliki meč u karijeri Šole je imao protiv Reala u istom takmičenju ali deceniju ranije. U četvrtfinalu premijerne sezone Kupa evropskih šampiona Beograđani su odmerili snage sa Kraljevskim klubom. Španski prvak je sa prednošću od četiri gola iz prvog madridskog duela stigao u januaru 1956. na revanš u glavni grad Jugoslavije. Susret je odigran na snežnom terenu pred krcatim tribinama, a na golu Partizana stajao je 18-godišnji Milutin Šoškić. Branio je dobro, pošto Di Stefano, Gento i ostali napadači gostiju nisu uspeli ni jednom da pogode njegovu mrežu ali sjajna igra i pobeda od 3:0, ipak, nije bila dovoljna domaćinima da nadoknade zaostatak iz Madrida i odu u polufinale.

Prvu od 50 utakmica u dresu sa šest buktinja imao je na istom stadionu JNA 11. oktobra 1959. kada je na prijateljskom meču Jugoslavije i Mađarske zamenio Vladimira Bearu. Bila je to simbolična predaja štafete i najava velike reprezentativne karijere dečaka iz Jablanice koji će početkom šezdesetih godina prošlog veka sa Plavima biti olimpijski šampion, viceprvak Evrope i četvrti na svetu.

Šoškić je bio komandant u šesnaestercu, vrhunski parader ali i izuzetno hrabar golman koji se beskompromisno bacao u noge protivničkim igračima. Ta hrabrost ga je koštala teških povreda, a prva od njih koju je pretrpeo u prvenstvenoj utakmici sa Veležom u Mostaru mogla je da označi i prerani kraj njegove karijere. Igrač ‘rođenih0 Rodin je neopreznim startom pokidao ‘jedinici’ Partizana ligamente kolena. Usledila je troipočasovna operacija i nekoliko nedelja oporavka u bolnici uz zlosutnu procenu lekara da će pacijent Šoškić ostati doživotni invalid. Nakon 20 dana ležanja u bolnici je Milutina posećivala samo majka. Ljudi iz Partizana više nisu dolazili da mu pruže podršku, već mu je klub, u skladu sa procenom da više nikad neće stati među stative, ukinuo hranarinu.

Ipak, junak naše priče se nije predavao. Iskoristio je oporavak u Kuparima, gde je svakodnevno plivao po 10 kilometara, da osnaži organizam, a prvenstveno ozleđeno koleno. Iako mu sumnjičavi lekar Partizana nije želeo da da dozvolu da ponovo trenira sa ekipom, rekovalescent je bio uporan. Na kraju je dobio, činilo se izgubljenu bitku, i ponovo stao na gol.

Prve velike uspehe sa reprezentacijom ostvario je 1960. na Kupu evropskih nacija koji je održan u Francuskoj i Olimpijskom turniru u Rimu. Na prvom završnom turniru reprezentacija Starog kontinenta Šole je bio akter spektakularnog polufinalnog dvoboja naše reprezentacije i domaćina. Jugoslavija je trijumfovala sa 5:4 ali je njen prvi golman zbog četiri primljena pogotka izostavljen iz tima u finalnom meču sa Sovjetskim Savezom. Umesto njega među stative je stao Blagoje Vidinić, a selekcija sa Balkana je nakon produžetaka poražena sa 1:2.

Slična stvar se dogodila i na Olimpijskim igrama u ‘večnom gradu’. Najbolji golman Jugoslavije je u utakmici sa Bugarima (3:3) imao loš dan. Posle utakmice je došao u verbalni sukob sa članovima selektorske komisije, koji su ga odstranili iz tima u sledećem meču sa Italijanima u Napulju. Nije branio ni u finalnom duelu sa Dancima (3:1) u Rimu posle koga su Jugosloveni prvi i jedini put postali olimpijski šampioni. Dobio je zlatnu olimpijsku medalju ali ni mnogo decenija nakon tog turnira nije skrivao razočaranje zbog tretmana koji je imao na tim takmičenjima.

Nikad nisam razumeo zašto nisam imao pravo na grešku, slab dan. Najteže mi je bilo kad sam u Napulju u utakmici sa Italijanima bio određen da budem rezerva. Nisam tražio objašnjenje, primio sam tu odluku mirno, bar spolja. Samo ja znam kakvu sam pustoš i patnju nosio u duši. Tada sam shvatio, a život mi je to kasnije potvrdio, da je na ovom svetu više muka, nepravdi i patnji nego radosti, zadovoljstva, pravde”.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu ‚1962. godine Plavi su osvajanjem četvrtog mesta ostvarili najveći uspeh na Mundijalima. Posle pobede nad SR Nemačkom (1:0) u četvrtfinalu naši reprezentativci su bili favoriti u polufinalnom meču sa Čehoslovacima i gotovo svi su ih videli kao rivala Brazilcima u odlučujućem susretu sa trofej Žila Rimea. Šole i drugovi su, međutim, poklekli na pretposlednjoj prepreci (1:3), a zatim izgubili i meč za treće mesto od selekcije domaćina. Milutin smatra da je tada propuštena velika prilika da se stigne na svetski vrh, za šta je, po njemu, glavni krivac bio ondašnji “najveći sin naših naroda i narodnosti”.

Povezane vesti

Titova poruka: ‘Vaše je da igrate za narod, a ne za pare’, bila je vrhunac licemerja iz koga se rodio neuspeh. Šteta, imali smo sve, i tim i pojedince, sve se sklopilo ali nisu znali da nas vode. Tito je, tvrdim, najveći krivac što nismo bili prvaci sveta,” tvrdio je kasnije jedan od dvojice najboljih golmana Druge Jugoslavije.

Šampionat u Čileu bio je poslednje reprezentativno takmičenja na kome je nastupio Milutin Šoškić. Pošto u to vreme selektori nisu račnali na igrače koji nastupaju u inostranim klubovima, za njega, posle odlaska u Keln 1966. godine, više nije bilo mesta u najboljem državnom timu.

Kao član trofejne generacije ‘Partizanovih beba’, u kojoj su još bili Jusufi, Vasović, Galić, Kovačević, Hasangić, domirao je u šampionatima države u prvoj polovini šezdesetih godina 20. veka. Crno–beli su u pet prvenstava Jugoslavije osvojili četiri titule, da bi nakon one poslednje uzete 1965. godine krenuli u pohod ka evropskom vrhu.

U takmičenju Kupa šampiona u sezoni 1965/1966 pred fudbalerima iz Beograda su padali Nant, Verder, Sparta, a zatim u polufinalu i veliki Mančester junajted. Šole je briljirao u revanšu na Old Trafordu i tako omogućio prvaku Jugoslavije da sačuva prednost (2:0) iz prvog meča.

Poslednja prepreka na putu ka najvećem trofeju evropskog klupskog fudbala bio je slavnu Real koji je, međutim, u to vreme bio tim istrošenih veterana, daleko od nekadašnje veličine. Kada je Vasović u 55. minutu postigao prvi pogodak na utakmici mnogi su pomislili da će se klub iz Humske naći na evropskom fudbalskom Olimpu. Usledio je, na žalost, preokret Reala u režiji Amasija i Serene. Prvi je u 70. minutu pobegao Vasoviću i izjednačio rezultat, da bi drugi šest minuta kasnije sjajnim šutem raspršio sve nade igrača Partizana da će postati šampioni kontinenta. Šole nikad nije zaboravio taj 11. maj 1966. kada je najbolji tim u istoriji Partizana propustio istorijsku šansu i zauvek otišao sa velike scene.

U tom trenutku smo bili bolji od Reala. Na žalost, imali smo rukovodstvo koje je bilo na niskom sportskom nivou, nikad slabije u istoriji Partizana. I to u trenutku kad je trebalo da bude na najvećoj visini. Sećam se da su moji drugovi na dan meča vodili pregovore sa menadžerima, neki išli sa suprugama i devojkama u šoping, sve je bilo važnije od utakmice. Nije bilo prave koncentracije niti potrebne psihološke pripreme za jedan tako važan meč. To je bila šansa moje generacije, to nikad neću prežaliti“, prisećao se Šoškić.

Milutin Šoškić
REUTERS/Shaun Best

I on se, poput gotovo svih saigrača, nakon briselskog finala preselio u inostranstvo, tačnije u redove bundesligaša Kelna čiji će dres nositi narednih pet godina. Sa Jarčevima je uzeo trofej Kupa Nemačke, bio četvrti u bundesligaškom nadmetanju, a svojim odbranama na terenu i profesionalnim odnosom prema obavezama zadobio je simpatije navijača i čelnika kluba. Na žalost doživeo je prelom potkolenice, posle čega je usledila pauza i duga rehabilitacija. Kada je ponovo stao na gol Kelna, suočio se sa još jednim lomom noge. Iako se opet vratio među stative zbog otećenog zgloba mu je pretila opasnost od još jedne teže ozlede.

Sada već 33–godišnji Šoškić odlučio je 1971. da okonča blistavu golmansku karijeru i vrati se u Jugoslaviju. Odlučio je da ostane u fudbalu, pa je, nakon završene Više trenerske škole, preuzeo vođenje OFK Beograda. Sa Karaburme, na kojoj je radio pet godina, otišao je na klupu drugoligaša Kikinde, a zatim konačno u svoj voljeni Partizan. U klubu ih Humske je dobio samo posao pomoćnog trenera. Asistirao je šefu stručnog štaba Anti Mladiniću, potom Zoranu Miladinoviću, kasnije Milošu Milutinoviću i Nenadu Bjekoviću. Teška srca se pomirio sa činjenicom da usvom klubu nikad neće dobiti priliku da bude prvi trener ali je posao pomoćnika obavljao savesno i profesionalno.

Iz Partizana je po drugi put otišao 1993. godine kada je prihvatio poziv tadašnjeg selektora SAD Bore Milutinovića da u njegovom stručnom štabu trenira golmane američke reprezentacije. Bio je član stručnog štaba selekcije SAD na Mundijalu u toj zemlji1994. ali i na naredna tri svetska šampionata – u Francuskoj (1998), Južnoj Koreji i Japanu (2002) i Nemačkoj (2006).

Kada je okončao misiju ‘preko bare’, odlučio je da se vrati u Srbiju i u njoj provodi penzionerske dane. Zbog narušenog zdravlja više ne ide na utakmice ali u dalje prati dešavanja u fudbalu i daje svoje ocene o dešavanjima u našem najpopularnijem sportu. Legendarni golman i dobri čovek, čije ime nosi jedan od terena u Partizanovom trening centru ‘Zemunelo’, zaslužuje zahvalnost za sve ono što je učinio za svoje crno-bele, kao i srpski i jugoslavenski fudbal. Zato na rastanku sa 2020. godinom možemo da mu poručimo:

„Srećan rođendan i ostani još mnogo godina sa nama Šole.

 

Komentari

Vaš komentar