„Srbija me ne zaslužuje! Miševi nikad nisu izašli iz rupa“

Blog ostalo 18. jan. 202110:00 > 19. jan. 2021 14:3311 komentara
Podeli:
Zoran Krečković
Sport Klub

U vreme jugoslovenske košarkaške lige, posebno od sredine sedamdesetih do devedesetih prošlog veka, kada je bila bez premca u Evropi, biti dobar klupski igrač, imalo je 'težinu'. Zoran Krečković (61) je, kasnije, i trenerski 'zaplovio', dalje od srpskih (ne)prilika. Sumirajući karijeru, vraća se na ono što su ga učili, a prenosio, greške, trenerski dug, prepisivanje, zašto (ni)je 'lud'...

Za razliku od igračkih dana, njegova trenerska karijera, nije dugo potrajala u zemlji rođenja, pa je još jedno ime, na ne baš kratkom spisku onih na koje su ovdašnji klubovi prebrzo prestali da računaju, bez obzira na realan potencijal. Zbog pomenute činjenice, ne deluje razočarano, naprotiv, mnogo više zadovoljan ispunjenom basket misijom pod kapom nebeskom.

Povezane vesti

Uopšte me ne zanima kako će me ko shvatiti, ali, davno sam rekao sebi – mene ovde ne zaslužujete. Sigurno ne po cenu ruiniranja zdravlja. Radio sam koliko sam radio u nekadašnjem Beopetrolu (IMT) i Crvenoj zvezdi, najbolje što sam umeo, profesionalno, pošteno i, kraj. Nije malo puta bilo situacija da od pobednika postaneš gubitnik ‘višom silom viših interesa’. Uložiš ogromnu energiju, pa za minut, sa dve, tri, do bola subjektivne, bolje da ne upotrebim neki drugi izraz, sudijske odluke, završiš neslavno. Onda ti bude jasno zašto je klupa rivala sve vreme mirna iako je konstantno u minusu. To sam često osetio na svojoj koži. Da li je trebalo, po cenu takvih i sličnih odluka, bolje reći scenarija, da ovde nastavljam karijeru, da ne govorim o finansijskom momentu. Ne, hvala lepo,“ započinje priču Krečković za Sport klub.

Prvi koraci rođenog Beograđanina na parketu bili su kao iz bajke. Od pionirskih Zvezdinih, pa tinejdžerskih u Partizanu.

Skoro da sam bio jedini iz generacije, dete iz glavnog grada, koji je uspeo da zaigra u najvišem domaćem rangu, velike bivše države i lige. A kada polazak u dribling, vežbaš po dva sata na Malom Kalemegdanu, kod Zdravka Kubata, šta reći. Da se razumemo, nikome nije smetalo. Kao što si kod tog entuzijaste morao da razumeš košarku, naučiš principe igre i još pun koš svega i svačega. Recimo, da moraš nešto da ‘radiš’ i kada se u napadu oslobodiš lopte, a ne ostaneš kao ukopan. Bili su to dani. Voleo bih da današnji klinci, jednog dana, imaju slične uspomene.

Piva i Maljković

„Na trenerskoj raskrsnici bio sam na specijalizaciji kod Bože Maljkovića, dok je radio u Unikahi. Bilo je to više od stručne pomoći. Ne pamtim da je o meni tako neko brinuo, niti mi dozvolio da boravim u hotelu. Na početku karijere, oberučke me je prihvatio Piva (Slobodan) Ivković. Širom mi je otvorio vrata treninga, dok su se drugi zaključavali.“

Krečković, ipak, nije završio u crveno–belom dresu, makar onom seniorskom.

Desilo se da se u uvodnom delu treninga jedan dečko stropošta od umora. Pritrčao sam da mu pomognem, a trener je viknuo: ‘Ma, ostavi ga da crkne.’ Ovaj je nastavio da sedi, ja produžio trening, jer se sa trenerom ne raspravlja, ali i čvrsto odlučio da na Kališ više ne dolazim. Zato sam se vratio igranju basketa, što sam i ranije radio između treninga. Ta ljubav me je i odvela u košarku.“

Za sagovornika Sport kluba, još uvek su se otvarala vrata raja, na redu su bili crno-beli…

Odlazak iz Partizana posle godinu dana mi je bila najveća greška u životu. Prvo, kada su me zvali, tog leta 1977. pomislio sam koji ću im đavo pored živog Kiće, Praje, Kerkeza… ali i ostalih. Igrao sam za tadašnji Novi Beograd (kasnije IMT), a šta ću da radim pored igrača, od kojih su neki već bili slavni reprezentativci. Bojao sam se da ću samo da sedim na klupi, zbog čega sam bio u dilemi da li da prihvatim i dođem među crno–bele. Jedan od razloga da ne okrenem leđa izazovu bio je i Ranko Žeravica kraj aut linije. Da je i kasnije ostao u klubu, a super sam napredovao, ne bih se relativno naivno pokupio i otišao posle samo jedne sezone.

KK – PARTIZAN – Beograd Sezona 1977/78 s’leva na desno: Trener: Ranko ŽERAVICA 14. Arsenije PEŠIĆ 10. Milenko BABIĆ…

Posted by Košarka ex Yugoslavia on Friday, December 20, 2019

Nekad nije dobro da se ‘odvali’ uvo ili slučajno, u prolazu, čuje nešto što odvede na totalno drugu stranu karijere.

Odem sa Partizanom na predsezonsku turneju u Španiju, Real domaćin, dovoljno da kao klinac porasteš do neba. Tada sam uživo video Amančija (Amaro Varela), fudbalsku zvezdu ‘kraljeva’, bio sam fasciniran. U pauzi, nedaleko od nekolicine članova uprave, koji su krenuli sa ekipom na put, čujem da pominju dovođenje Slovenca Pipana. A, ja, zapitam se, koliko ću i da li ću uopšte da igram. To što sam čuo, počinje da me izjeda, pa rešim da se pokupim. Tako se vratim u matični klub (Novi Beograd), bez ispisnice i, možda prokockam šansu karijere. Tek sa vremenske distance, shvatiš da je trebalo biti strpljiv.

Patike je obesio o klin relativno rano, u 32. godini, a pozicija beka ga je predodredila da se oproba kao trener. U istom klubu (IMT) čiji je bio zaštitini znak i koji je osamdesetih 20. veka često pristojno mučio najtrofejnije jugoslovenske klubove. Bez dlake na jeziku, ne retko u verbalnom klinču, pa dokle istera ‘svoju’ pravdu.

Čiji je Kecman?

„Uvek sam se trudio da dajem pozitivnu energiju igračima, pomognem da igraju, iako je bilo onih koji su se ljutili koliko vremena provode na parketu. Sve u trenerski staž. Kod mene (Beopetrol) je Dule Kecman igrao i kada je trebalo, ali i kada nije. Bio je talentovan klinac i zato sam ga ‘gurao’. Nije važno što su kasnije pričali da ga je Dule (Vujošević) napravio, nemam sa tim problem. Najvažnije je da jednog dana ne okrećeš glavu od svog trenera kada ga slučajno sretneš.“

Kako da im ne smeta kada sam govorio da su najveći klubovi, a tada smo već bili skraćena zemlja, Srbija i Crna Gora, u mnogo velikom problemu ako sudije moraju da im pomažu protiv malog IMT. Šta su onda radili u međunarodnim takmičenjima. Pa, mene i taj Beopetrol (sponzorsko prezime), morali su da ‘zgaze’ u Prvoj ligi. Bio je to prst u oko, jer su bili svesni da nešto ne rade dobro na duže staze, samo što naplata dođe kasnije. Nisam bio ni lovac na sudije, jer je sve dolazilo i dolazi od klupskih pritisaka. A kada ti isti arbitri izađu van domaćeg dvorišta, odlični su, evropski i svetski vrh. Nije to bilo udvaranje, tako su stajale stvari. Bojim se da se nije mnogo toga promenilo.“

Znao je da priča, a kada većina umotava u celofan, onda je najlakše da se prišije neka etiketa („pa lud je“) ne bi li se licemerno slegla prašina.

„Da se vratim unazad, isto bih postupio, pa šta košta… I tada sam davao sledeći primer. Uđem kod poznanika u magacin sa robom, pa krenem da uzimam, jednom, dva puta, ma koliko mi se sviđa, a ništa ne plaćam. Naravno da bi mi rekao, stani, lopove. I onda se čudimo, kada takve stvari postanu hronične, šta nam je sa košarkom. Pa, nisam kriv što lagano umire. A odavno nema ni sportskih autoriteta. Uvek se setim jednog Radomira Šapera, gospodskog držanja i ponašanja. Kada sam sa Beopetrolom ušao u Prvu ligu, znao sam da ga nazovem i kažem mu da nas ‘zaštiti’. Bio je mnogo više od direktora lige, a moj poziv nije bilo muljanje, već pokušaj da se malom klubu dozvoli da pošteno igra, pa dokle dogura. Saslušao me, njemu nije moralo da se ‘prevodi’ i, imali smo fer tretman. E, sad, u situaciji direktnog duela preživljavanja sa OKK Beogradom, presudila je njegova mladalačka ljubav, ni tad, ni sad ne zameram. Kao što sam prestao da pričam o (ne)unošenju primedbi na suđenje u zapisnike, onda kada je to počelo da se radi. Šaper je prihvatio moj predlog, ali me i opomenuo da ne galamim više o tome. Nije bio nepogrešiv, kao i svi smrtnici, ali je znao da sve stavi na svoje mesto. Takvih više nemamo, a nekad ih je bilo – Stanković, Popović, Nikolić, Žeravica.

Krečković je trenerski koračao na ovdašnjim parketima pet godina, pokušavajući da Beopetrol (IMT) sačuva na košarkaškoj mapi, a ukazala se prilika i u klubu gde je počeo da se bavi ovim sportom.

Druženje sa Tutom Živkovićem

„Vodio sam selekciju Kuvajta i klub Al Džahru, u dva navrata, ukupno, više od šest godina. Tamo su nekad radili jedan Cenić, Ćorković, fudbalski mag Miljanić, ali je najdublji trag ostavio Tuta (Zoran) Živković, rukometna legenda. Sa njim sam se jedno vreme i ‘poklopio’. Ma koliko zvučalo neskromno, znao je da mi kaže da kada bi u rukometu imao takvog trenera, brzo bi mu našao posao za 20.000 dolara mesečno. Kuvajćani su amateri pod obručima, zavisiš da li ćete prihvatiti ili ne, hoćeš li napraviti napredak. To i nije lako, ako su neredovni na treninzima. Imali smo lep odnos, znali su da cene trud, više nego u Srbiji.“

Pozvali su me u Zvezdu 2001. kada je bila rasturena. Kao i odnosi i ponašanje, sve do pregovaranja sa kolegom da me zameni, naravno iza leđa. Kako god, svi mi koji smo veći deo života posvetili košarci, imamo obavezu vraćanja sledećim generacijama. Da najbolje što umemo prenesemo ono što su nas učili. Mislim da sam to odužio, a da vodim donkihotovske ratove, ne zanima me. Da su miševi izašli iz rupa, to bi već bila druga priča. Pošto su ostali sakriveni, spakovao sam se i, produžio dalje. Ne zato što sam genijalac, ali u Srbiji sam odradio.

Zoran Krečković
REUTERS/Mohammad Youssef (QATAR)

Nije li odlazak u košarkaški nerazvijene sredine poput Bugarske, Kuvajta, Japana, Katara, korak unazad, odustajanje od većih ambicija?

Trenerski posao je trenerski posao, znaš ili ne znaš. I kada sam svojevremeno zakoračio iz Srpske u Prvu ligu, morao sam da budem spreman, a ne da eksperimentišem. Postavljaćeš akcije, menjati odbrane, drugačije voditi utakmice, mada nama, bivšim igračima, to nikada nije bio problem. I stalno učiš, bez obzira gde te karijera odvede. Najveći srpski treneri su imali svoje ‘kalupe’, od načina rada, nametnutog odnosa u timu, sve prilagođeno njihovoj ličnosti. Pod uslovom da igrači prihvate. Zato i nema ‘prepisivanja’ takvog ručnog rada, sigurno ćeš pogrešiti. Više skupljaš savete, kao od profesora Nikolića, koji je stalno apostrofirao pričanje sa igračima pored treninga. Prvo mi je bilo čudno, mislim u sebi, kakva priča, a posle shvatiš koliko je bio u pravu. Od uloge u timu, grešaka, popravki… Za trenera su najvažnije stručnost i poverenje igrača.

Uz opasku da nije siguran da se negde nije prekinuo generacijski „lanac prenosa“ u edukaciji trenera, ne promiču mu neke nelogičnosti bez obzira što se je košarka ‘živa’ stvar, podložna promenama.

Skandal u Japanu, filmski triler u Bugarskoj

„Proveo sam sezonu u japanskoj Osaki pre osam godina, kada nije bilo trenera sa ovih prostora kao danas. Da američka pojačanja nisu bila pozitivna na marihuanu, priča bi imala lepši kraj. Izbio je skandal i zbog činjenice da se glavni klupski sponzor bavio obrazovanjem. Prihvatili su moj predlog da ubuduće testiraju igrače, posebno strance, pre početka lige. Na video klipu mogu da vidim kako neko igra, ali ne i da li puši nedozvoljena sredstva. Osaka mi je, ipak, ostala u lepom sećanju, kao i bugarski Jambol. Tamo sam izgubio šestoricu igrača za nedelju dana zbog povreda, kao u filmskom trileru, pa za dlaku nije osvojen Kup.“

Nedavno je Novosel, bivši jugoslovenski selektor, to najkraće i najbolje formulisao. Nekada su se stvarali igrači, pa igra, a sada obrnuto. Prevedeno, kao kada bi da čitaš, a ne znaš sva slova. Ili, opaska Kićanovića, u knjizi Bore Cenića, inače namenjena trenerskoj struci, da su igrači nekad učeni da se oslobode rivala, pa šutiraju, a sada se podučavaju da to rade preko ruke. Neke stvari ne gazi vreme. Paradoksalno je da mlađe kolege imaju više univerzalnog znanja odnosno gađaju se engleskim izrazima (help side, back door), ali ne vladaju superiorno na terenu. Što bi takvi rekli, ponekad im ne ide ni ‘otvaranje utakmice’, mada je logičnije da se otvaraju konzerve. A i u Evroligi, vrhunsko takmičenje, pa se vrte iste akcije, postaje dosadno. Dobro, postoje univerzalne stvari, nešto se i prepiše, ono što većina može da igra, ali ga preteraše. I ja sam nekada igaro pik sa ‘četvorkom’ i ‘peticom’, Sinđelićem i Velimirovićem, morao da se snalazim i pronađem neku ‘rupicu’… Ili pravljenje nauke od uloge kondicionog trenera. Da se razumemo, bez fizičke spreme, košarkaški kvaliteti ne dolaze do izražaja, ali… Svojevremeno sam se zahvalio kolegi koji je vodio mlađe selekcije, dok sam ja brinuo o seniorima. Kad sam video da neko od te dece ne zna levi dvokorak, pa šta je on tu radio. Čemu sjajna skočnost, ako ne znaš osnovnu tehniku. Sledeći primer – vodiš tim, a tri sezone za redom, na isti način, rival te dobija. Taj i dalje radi, još je i poznat. Kakvi su to trenerski postulati.

U svojevrsnom fleš beku, kroz igračko–trenerske dane, ne blede uspomene na ligu SFRJ, od koje se evropski zaziralo.

Nije bilo lako opstati u takvoj ligi, u kojoj su u periodu od desetak godina, tri kluba (Bosna, Cibona, Jugoplastika) osvojili šest kontinentalnih naslova, pa Zvezda, Partizan… Svi su bili opasni, posebno kao domaćini, pa je tako moglo da se desi da mali IMT dobije Jugoplastiku, sve sa Kukočem i Rađom, koja je posle dva dana igrala sa Njujork Niksima na „Mekdonaldovom“ turniru. I to sa samo petoricom veličanstvenih, kako su mediji zabeležili, Dragutinović, moja malenkost, Milutinović, Koprivica i Luković, da nabrojim po pozicijama. Igrali smo skoro bez izmena, klupa nam nije bila duga. Posle danima nisam mogao da hodam od umora. Pa Kup iz 1987. pobeda nad Partizanom u polufinalu, pa finalno slavlje nad Olimpijom, koja je izbacila Jugoplastiku. A bili smo više od autsajdera, toliki da je niški domaćin već pripremio poklone za pobednike, makete Ćele kule, na kojima su bili ‘urezani’ crno–beli odnosno Splićani.

Kuvanje hobi u nuždi

„Sada mnogo ređe ulazim u kuhinju, samo kada supruzi dosadi svakodnevno kuvanje. Dok je radila kao stjuardesa i mnogo putovala, vodio sam ćerku i sina u restorane, ali su slabo šta hteli da jedu. Zato sam se i dohvatio varjače, počeo da spremam, bilo nekad.“

Od njegovog poslednjeg trenerskog angažama u kuvajtskoj Al Džahri, prošlo je nešto više od godinu dana i, više nije siguran da li će nastaviti posao, koji mnogo voli. U šali dodaje da mu je horoskop za 2021. najavio promenu delatnosti, recimo neku vrstu preduzetništva. Hteo bi da bude i ‘superdeka’ jednoj četvorogodišnjoj Nori

Trenerski posao je ozbiljan ako si ozbiljan i, najlakši ako se… I posle toliko godina, puna mi je velika fioka, pa bih mogao mnoge da opletem. Ali, radije sa takvima ni kafu ne pijem. Nisam ni toliko nezgodan, samo sa jednim kolegom ne govorim, a sa onim drugim, ne znam da li bih seo. Imena nisu važna. Nisam klimoglav, a ‘idiotima’ objasnim ko su i šta su, ne sklanjam im se, kao što nikome ne propustim da kažem, što bi čuo, a još više ne bi.

Zoran Krečković
Sport Klub

 

Komentari

Vaš komentar