Srcem svim… Uvek Srbija, nikad reprezentacija

Blog ostalo 21. apr. 202110:00 > 10:1112 komentara
Podeli:
Fudbalska reprezentacija Srbije
REUTERS/ Marko Djurica

Nema veće časti od poziva da igraš za svoju zemlju. Retki tu sretnu retke i magija se zakotrlja zelenim pravougaonikom.

„Kada obučem reprezentativni dres, njegova duša dotakne moju kožu i tu je kraj“ (Dijego Maradona)

Nema veće časti od poziva da igraš za svoju zemlju. Retki tu sretnu retke i magija se zakotrlja zelenim pravougaonikom.

U idealnom svetu, iz svakog pokreta, iz svakog kontakta sa loptom izbija i odjekuje želja, strast, ponos. Svaki potez trebalo bi da je neki viteški pokret koji oslikava ljubav prema državi, narodu, onome čemu pripadaš.

A na tribinama, u tom idealnom svetu, bi trebalo da su ljudi, jednako zaneti ljubavlju prema državi, zaneti onim što vide na terenu, ujedinjeni u ponosu i ljubavi prema fudbalu.

Navijačka snaga

U ne tako idealnom svetu, ovom stvarnom, nije baš tako. Posebno ne na ovoj strani koja uključuje ljude na tribinama. Tribine su tu, jasno. Ljudi nema. A i kad su tu, tu su da vide nekoga drugog, ne svoj tim. Tu su da naprave nešto što će povući kaznu za Fudbalski savez i te igrače koji ga predstavljaju. Ili su tu jer su u osnovnoj školi dobili besplatnu ulaznicu.

U tom drugom, ne tako idealnom svetu, nema tih rezultata koji nas vode na stadione, ali nikada niko od nas, koliko god razočaran, nije zaista prestao da navija za reprezentaciju.

REUTERS/Marko Djurica

„To sa reprezentacijom je zapravo mnogo smešno. Nekako smo uvek razočarani i onda kada odigramo dve dobre utakmice samo se digne euforija i zapravo svi negde u potaji se radujemo i čekamo da nešto konačno odigramo kao što je bilo i protiv Norvežana. Dobra utakmica posle ne znam koliko godina“ kaže dr Ivan Đorđević.

Klapa #5 – prazne tribine odjekuju bolom

Uvek nešto nedostaje. Ali, šta je to na čemu se gradi kult reprezentacije, a da nisu puki rezultati?

„To je dosta kompleksno. Postoje, rekao bih dve strane. Jedno je ovo da praktično ne postoji bilo kakva vrsta vizije u planiranju toga kako reprezentacija treba da izgleda nego se sve svodi na trange-frange, kombinacije i užasnu netransparentnost u radu. U suštini niko od nas ne zna šta se dešava ni u radu Saveza, ni kako to izgleda, ni kako funkcionišu reprezentativne selekcije. O finansijama tek neću da pričam, to tek nemamo pojma šta se dešava. I na tome se uopšte nije radilo“, počinje Đorđević.

„Ono što je drugi sloj problema, kada govorimo i o Hrvatskoj, ono što je meni zanimljivo je da je Hrvatska i u Hrvatskoj fudbal, od samog početka i sticanja državnosti, postao nekako mehanizam za ispoljavanje nacionalnog ponosa. Nekako su nezavisnost Hrvatske i uspesi u fudbalu koje su postizali išli paralelno sa promocijom hrvatske državnosti i nezavisnosti kao uspešnog projekta. Fudbal (i sport uopšteno) u Hrvatskoj je bio ono što se zove ‘nations building’ odnosno praktično izgradnja nacionalnog identiteta. U Srbiji, iz paradoksalnog razloga to nije bilo tako. Prvo zato što nije bila Srbija. Jer ono što je fakat su čuvena parola iz devedesetih’Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija’ i to navijači koji čine korpus reprezentacije nisu bili na taj način zainteresovani, čak su u pojedinim momentima imali oficijelne odluke o bojkotu reprezentativnih selekcija. Tih desetak i kusur godina je nekako prošlo, reprezentacija kad se vratila u međunarodna takmičenja je i igrala. I daleko od toga da reprezentacija nema podršku u narodu, mi svi navijamo za reprezentaciju. Samo što taj narod ne dolazi na stadion organizovano i nekako upravo iz te navike da ti i ne znaš za koga navijaš jer odeš na utakmicu Srbije, odnosno SRJ, odnosno SCG i onda navijaš za Srbiju jer ne vičeš ‘napred Srbija i Crna Gora’ ili šta već, niti priznaješ himnu, zviždi se na himnu i tako dalje. Ali, to ostavlja nekako gorak ukus, kao i priča oko reprezentacije upravo zbog takvih faktora nikada nije bila ispravna“.

„Tu je simbolika jako važna. Ako je to u hrvatskom slučaju ruka na grudima, odnosno na grbu, gde reprezentativci time pokazuju poštovanje prema svojoj domovini, navijači se sa time snažno lako identifikuju. I ti simboli nisu bezveze, ja kao antropolog to moram da propagiram. Taj simbolički aspekt gde se dugo nije znalo šta nam je himna, pa onda kada je ta himna uvedena jako veliki broj ljudi ne zna tekst himne, niti se iko trudio da je nauči i gde je nezavisnost Srbije doživljena kao nacionalna trauma jer odvajanje Crne Gore je ovde od političke elite doživljeno kao neka tragedija. I sad umesto da kažeš sad smo nezavisni, obnovili smo državnost, na tome nije uopšte rađeno. I kada se te dve stvari iskombinuju dobijemo ovo. Priča oko reprezentacije zapravo nikada nije napravljena. I meni je smešno, pisao sam o tome u svojoj knjizi. Kada su igrane utakmice kvalifikacija protiv Hrvatske, kada su hrvatski novinari došli u Beograd očekujući ludilo, hajp, kao što je tamo bilo opsadno stanje, a došli su ovde i ostali u čudu. Za tu utakmicu nije bio ni pun stadion, za meč za Hrvatskom gde se to očekivalo. Poslednje da pamtim da je reprezentacija bila praćena je pod Antićem. Po sećanju, Antić je bio poslednji selektor za koga smo mi imali bar utisak da zaista drži uzde i da ima kontrolu nad tim ko igra i da nema zle krvi“.

„Pretpostavljam, naravno to su spekulacije, ali imamo primere priča i Milivojevićeve i Matićeve, koje ukazuju da kada ne postoji jasno usmerenje i kada ne postoji nekakav kult u krajnjoj liniji, ni sami igrači nisu motivisani. Oni su živi ljudi, nisu roboti, nisu tu da samo trče po terenu i da se podrazumeva da će da ginu za dres. Ako oni gledaju ko zna šta, a gledaju, i njima je kada dođu ovde verovatno dosta i da razmišljaju da li će da se povrede zarad ko zna kakvih mutnih radnji koje oni praktično pokrivaju svojim prisustvom, a mislim teško je reći da Nemanja Matić nije motivisan da igra za reprezentaciju. Pa on je primer osobe za koju bi očekivao da će da izgine na terenu kao što je i ginuo“, dodaje Đorđević.

Uterivanje patriotizma

Nije tako davno bilo pa se svi sećamo perioda kada je reprezentacija dobila sve ono što je isticano da igračima nedostaje – novi dres, novu zastavu, novi grb, novu himnu, novi nadimak. Dobila je dobila i Sinišu Mihajlovića za selektora, glavnokomandujećeg koji, uz zabranu seksa pred mečeve uvodi obavezu pevanja himne.

I umesto da sve bude med i mleko jer dobar tim vodi neko ko je legenda reprezentacije mi dobijamo novi slučaj za naslovne strane – upiranje prstom u Adema Ljajića koji ne peva „Bože pravde“. I brojne anonimne velike Srbe koji ga zbog toga mrze, a da ni sami ne znaju tekst himne i ne primećuju promenu u izvornim rečima. I hiljade onih koji nikada nisu uočili razliku u terminima „nacionalni tim“ i „državni tim“.

„Za mene je taj slučaj bio sramotan. Upravo je pokazao da mi državu zamišljamo kao nacionalnu i kao državu Srba i ostalih građana ne razmišljajući o tome da smo zapravo veoma bogata država zato što imamo mnogo manjina. Onoga što se uslovno zove manjinama, za mene su to građani Srbije. Nezavisno kog su etničkog porekla. Divno je što će jedan Laslo Đere da igra za Srbiju. Fantastično je da jedan Adem Ljajić hoće da igra za Srbiju, to je nešto čime treba da se ponosimo a ne da brojimo krvna zrnca da vidimo da li je on dovoljno Srbin da bi igrao za Srbiju. Pa nije Srbin. Građani Srbije nisu svi Srbi. Ljudi to ne razumeju, ali niko se nije ni bavio time zato što je ideja da bude drugačije jer se uspeh reprezentacije povezuje sa nacionalizmom što je potpuno pogrešno“.

Mislim da smo mi sada u višestrukom problemu. Imao ovo sa ovim takozvanim navijačima koji nisu nikakvi navijači već su razni belivuci i ostali, što dodatno stigmatizuje uopšte bilo kakvu priču o fudbalu i navijačima i navijanju kao takvom.

„Ja ne ulazim u motive nečije odluke da kaže da će da se kažnjava ako se ne peva himna zato što bi to mogla da bude tačka i nekakvog drugačijeg razumevanja države, ali mi još nismo na tom nivou. Mi prvo moramo da definišemo šta je naša država, da shvatimo da naša država nije država Srba i raznih sitniša nego da smo mi svi građani Srbije bez obzira kog smo etničkog porekla i kako god da se izjašnjavamo. Svako od nas ima po Ustavu i pravo da se ne izjašnjava po etničkoj osnovi. Kada razgraničimo to da treba da budemo ponosni i srećni što imamo multietničku državu, e onda možemo da pričamo o tome šta znači poštovanje prema državi i prema državnim i nacionalnim simbolima. Pošto je to kod nas sve izmešano, to je neko i nasleđe ratova i devedesetih tokom kojih je država izjednačavana sa nacijom i gde većina ljudi i ne pomisli na to niti im je iko ikada eksplicitno objasnio šta znači državni tim i državna reprezentacija, a ne nacionalna. Nacionalnu reprezentaciju mogu da imaju samo etnički čiste države. Kod nas je nezgodna situacija, jer kada imaš pozitivan primer igrača poput Adema Ljajića jer je on neko ko se ponaša kao građanin ove zemlje, igrao je za Partizan, za reprezentaciju kojoj se uvek odazivao i radio je sve onako kako bismo u idealnom svetu zamišljali, ali nažalost svi znamo kakvo je nasleđe ratova. Ti ne smeš da bodeš prst u oko Ademu Ljajiću jer ti na taj način vređaš njega, a on ti je pružio ruku i izabrao državu u kojoj živi, a mogao je da izabere bilo koju drugu. Mogao je da igra za Bosnu i Hercegovinu, mogao je da uzme tursko državljanistvo…“

Fudbalska reprezentacija Srbije
FSS

Klapa #6 – ko to tamo piše

Dr Đorđević je napisao rad na temu uticaja medija na stvaranje kulta košarkaške reprezentacije Srbije i ovo je bilo dobro mesto u razgovoru da saznam nešto o tome, ali i da proširimo temu na stranu fudbalske reprezentacije.

„Meni je to bilo zanimljivo jer je to bio trenutak kada je Srbija obnovila državnost, odnosno nakon raspada Srbije i Crne Gore. Kada je počela da se razvija priča oko himne i zastave i ostalog, pa i novo ime Orlovi, ono što je meni bilo najinteresentnije je način na koji su to mediji pratili i na koji način su definisali taj novi identitet. U stvari su ličnosti koje su im bile najinteresantnije za to bile Miličić i Gurović. I Draža. I to je ono o čemu sam pisao – kako očigledno nismo naučili svoje lekcije i kako ponovo pravimo nacionalni a ne državni tim i to sam baš citirao Vjekoslava Pericu hrvatskg istoričara koji je na primeru košarkaške jugoslovenske reprezentacije pričao o principu funkicionisanja Jugoslavije i upravo o pravljenju državnog tima i na koji način je država funkcionisala“.

„Taj prvi momenat medijskog pristupa je bio definisanje kroz nešto što u krajnjoj liniji ne određuje sve građane Srbije, u najmanju ruku. Neću da ulazim u bilo čija politička uverenja i svako ima potpuno pravo na njih. Ono što jeste ključ u takvim pričama, kao i ovo sa huliganima, mediji imaju tu moć da formulišu kako će se o nekoj temi razgovarati. I ako će mediji da na primer ističu kako je na tribinama fantastična atmosfera dok pucaju topovski udari i piše ‘nož, žica, Srebrenica’ onda će to biti fantastična atmosfera i taj neko ko je to i video će da podrazumeva da je to ok. Ako će mediji da obrate pažnju i malo kažu ‘dobro ljudi, lepo je što smo se mi okupli, ali ovo ‘nož, žica, Srebrenica’ ajde nećemo’, to je opet prosto kada se plasira koroz medije gradi se neki drugačiji narativ. Tako je i ovde. Da je umesto Miličića i Gurovića odabran na primer Bodiroga, onda bi ta priča značajno drugačije izgledala. Kreiranje javnog mnjenja je važna stvar, kao što svi znamo, i njome se jako lako manipuliše. Bukvalno je varijanta ako se opredeliš da posmatraš stvari iz jedne vizure i onda to plasiraš široko, jer ovo nije da sam čitao jedne novine. To je istraživanje koje je obuhvatilo razne medije i razna pisanja gde se određene stvari, a to je ono što je ključno, normalizuju. Jer meni je priča oko Džoa Šimunića i potpunog šoka cele hrvatske javnosti ‘u čemu je problem, zašto sad njega kažnjavaju, pa kao šta je rekao, rekao je za dom spremni?’. Kad ti to pustiš i ne kažeš – ljudi ne može da se viče ‘za dom spremni’, ne može. Džo i njegova reakcija iznenađenosti i zbunjenosti je bila potpuno prirodna. Zato što se to svake nedelje potpuno rutinski viče. Njemu je to normalno. Tako i mi ne reagujemo na ‘ubi Hrvata da Šiptar nema brata’. A kad bi na to prekinuli utakmicu i izbacili napolje te što to pevaju za godinu dana to više niko ne bi pevao. To je ono što dozvoljavamo da se neke stvari normalizuju, a posle se čudimo kad deca misle da treba pobiti sve gejeve. Ali, ako pustiš ‘peder gradom neće šetati’ a da to ne sankcionišeš, pa šta očekuješ?“

A šta je to što mediji mogu da urade za fudbalsku reprezentaciju? Svuda su oni koji dovode i smenjuju selektore, odnosno veruju da to rade svojim tekstovima. A tu je i činjenica da smo svi mi pomalo seketori pa uvek imamo neku svoju ideju šta bismo mi na njegovom mestu. Kako da uopšte doprineseš građenju kulta reprezentacije a da ti bude, uslovno rečeno, dozvoljena konstruktivna kritika? Da ti bude dozvoljeno da nisi zaslepljen i da ne veruješ slepo u sve što ti se servira?

„Mislim da smo mi sada u višestrukom problemu. Imao ovo sa ovim takozvanim navijačima koji nisu nikakvi navijači već su razni belivuci i ostali, što dodatno stigmatizuje uopšte bilo kakvu priču o fudbalu i navijačima i navijanju kao takvom. Druga stvar je Savez koji radi na jedan užasno netransparentan način, niko ništa ne zna šta se tu dešava, pa dodatno i ova priča oko Kokeze za koju opet niko od nas ne razume, na kraju krajeva niti je naše da je razumemo. Piksi je velika stvar. U smislu da ima ime. I oko Piksija nema mnogo sporenja, niko ne može da mu ospori autoritet, cene ga i poštuju praktično svi. Ali, Piksi nije dovoljan. I mediji mogu da se upregnu sada koliko god hoće dok se određene stvari ne raščiste.. Ljudi nisu blesavi. Narod takozvani. Ljudi uvek donose racionalne odluke na neki način i imaju određenu vrstu osećaja prema nečemu – da li to ima smisla podržati ili nema. I mnogo je potrebno raščistiti kojekakvog taloga i kojekakvog prtljaga koji je ostao da bi Piksi mogao da dođe, stane i kaže: ‘evo ja sam okrenuo novi list, počinjem ispočetka’. Imam utisak da je Piksi došao kao neki kontinuitet nečega što mi više ne možemo ni racionalno da objsasnimo. To je moj osećaj, da je Piksi došao da se pere za ono što je bilo prošli put. Mislim, otprilike“.

„Ovde se prepliću stvarno nezgodne stvari. Jedno je kad si ti ime fudbalsko. Ali, ovde sada više u Savezu ne sede ljudi iz fudbala. Sad je to čista i otvorena politika. I igrati u toj politici i uopšte se uplitati u te ko zna kakve mreže da mi to ne znamo, nekako imam utiisak da bi stvari potpuno morale da se razmontiraju. Da se krene od nule, da kažemo ok, sad imamo to što imamo, igraće ovi. Nama ne smeju da se dešavaju Matići i Milivojevići. Može čovek da se slaže ili ne slaže sa njima. Može da kaže, e baš si tvrdoglav ili ne znam šta. Ali, oni su momci iskreni i oni pričaju stvari kako oni vide i ne postoji ni jedan jedini razlog zašto bi oni došli. Oni bi mogli da dođu ovde da odu da se vide sa familijom, odigraju šta odigraju, ćute i mirna Bačka. Oni su ustali i protiv nečeg se pobunili. Meni je ona priča sa smenjivanjem Muslina i dovođenjem Krstajića bila groteskna. To čak nije bilo ni za komentar“, kaže Đorđević.

Dragan Stojković Piksi
Foto FSS

I tako s vremena na vreme, neko nešto kaže i tebi se skupi gorčina neka u dnu jezika. I taman kad si zaboravio da je tako bilo i pre koju godinu, opet pomisliš da prolaze samo oni koji ćute. Da smo ponovo doveli nekoga ko je izgradio ime da ga potrošimo. Da smo ponovo prevarili nekoga ko je svima nama nešto. I kao što smo se za mnoge pre pitali „šta će on sa ovim ljudima“ dok smo za neke znali zašto su tu gde jesu, opet se isto pitamo dok Piksi pimpluje loptu na prvim okupljanjima tima.

„To je ono što je meni jako čudno. I ne samo Piksi nego bilo ko. U ovom trenutku bih mogao da zamislim da za selektora dovedeš nekog ko apsolutno nema pojma šta se kod nas dešava, nekog stranca koji je došao za pare koga ništa drugo i ne zanima. Ili nekoga ko je iz sistema i spraman da bespogovorno sprovodi nečije tuđe odluke. Toliko je nekako kompromitovana cela ta priča, toliko su ti selektori postali kao neka roba široke potrošnje za jednokratnu upotrebu. Meni zato nije jasno. Imam utisak, nažalost i ne bih voleo da se to desi, da će Piksi da posluži kao isto to. I za Sava Miloševića mi je isti utisak bio. Ti si neko. I ulaziš u neko blato u kome ne znaš da igraš. Mislim da veliki broj njih u sve to uđe iz nekog entuzijazma misleći da, na osnovu nekih drugih veština i kapaciteta koje imaju, će u njihovom slučaju biti drugačije i da će umeti da se snađu i da će baš u njihovom slučaju biti drugačije, a onda se vrlo brzo suoče sa time kako realnost funkcioniše. Verujem da njih svi na početku tapšu po ramenu, a za dva meseca se traži prva usluga“.

Klapa #7 – Zvezda, Srbija, nikad reprezentacija

Da se vratimo malo na priču iz drugog dela. Na navijače koji imaju jasnu nacionalističku ideologiju, na one koji se pozivaju na srpstvo. Pa dodatno i na one koji imaju razne vidove prećutnih dilova sa državom. Ako postoji, a dosta je jasno da postoji, nešto takvo, ako znamo da navijači svoju snagu pozajmljuju državi po potrebi, zašto niko te navijače ne usmeri na stadion kada igra ta ista Srbija, kada su na terenu najbolji koje imamo?

„Kako je moguće da to nikada nije kanalisano na taj način? Da postoje neki uslovno rečeno plaćeni navijači? I sad više nema ‘Tole lopove’, evo je Srbija na terenu. Očigledno je to svima potpuno nevažno. To je ono što je fakat. Jer to je veoma jednostavno uraditi. Ti možeš da mobilišeš neku ekipu. Time se izgleda niko i ne bavi i da je za taj aspekt te ljude sa tribina baš briga“.

„Taj uslovno rečeno nacionalizam kod klinaca je jako površan. Da citiram jednog mog ispitanika Grobara kada je pričao o nekome – ‘dobar je on dečko, voli Srbiju i Svetog Savu’. Nekako imam utsak da oni ne idu na te utakmice zato što im niko nije rekao. A mislim da državu kao državu slabo zanima i da se ona time ne bavi. A za Savez tek, mislim da to njima nije ni na kraj pameti. Pa njima publika samo smeta. Smeta svima. Kada bi ljudi došli, došli bismo i mi koji nigde ne artikulišemo svoje nezadovoljstvo bilo čime, kada bismo došli na stadion možda bismo počeli da vičemo. Ta obična, normalna publika, nikome ne treba. Treba im ta ekipa za specijalne operacije, to im treba. Ostalo… Šta ima da gledaš. I onda razmišljaš, pa šta ti igrači mogu da misle. Zamisli, ti dođeš iz nekog luksuza u kome živiš, i stvarno ti je čast, jer oni su vaspitani da je to čast i da je to lepo, i dođeš i svi te pljuju. Kao da si ti nešto kriv. Pa šta si ti kriv što su oni doveli Krstajića za selektora? Posle su oni za sve krivi“, zaključuje Đorđević.

I zasita, ko je kriv? Ko je nama kriv što smo dozvolili da nas isteraju sa naših stadiona? Što su nas naučili da ih se plašimo? Što smo dozvolili da oni budu više navijači nego mi? Što smo bez borbe predali i reprezentaciju koja je samo naša?

Drugu nemamo, zato #SrcemSvim. Možda prevladamo jednom. Možda „mi“ oteramo „njih“ kao što su „oni“ „nas“ pa sve dođe na svoje.

*razgovor je vođen pred sam početak kvalifikacija za Svetsko prvenstvo.

Komentari

Vaš komentar