Srebrni maratonac iz Melburna

Blog ostalo 14. feb 202221:55
Franjo Mihalić
Srpski atletski savez

Pre sedam godina, 14. februara 2015. u Beogradu je preminuo Franjo Mihalić, jedan od najvećih atletičara nekadašnje Jugoslavije i čovek koji je ovoj državi doneo poslednju olimpijsku medalju u kraljici sportova.

Bilo je to davne 1956. godine na Igrama u Melburnu sa kojih se Mihalić vratio kao osvajač srebrnog odličja u maratonskoj trci u kojoj je na cilj stigao iza pobednika Francuza Alena Mimuna. Pre ovog dugoprugaša iz Hrvatske, rođenog 9. marta 1920 u Kutini, olimpijskom medaljom se mogao pohvaliti samo srebrni bacač kladiva sa Igara u Londonu 1948. godine Ivan Gubijan, dok posle Franjinog podviga u Australiji niko od atletičara naše tadašnje zemlje nije uspeo da se popne na pobedničko postolje na najvažnijem međunarodnom sportskom takmičenju.

Olimpijska medalja jeste bila najveći, ali ne i jedini Mihalićev veliki uspeh. Pobeđivao je na maratonima u Tokiju, Moskvi, Bostonu, Atini, kao i (dva puta) u čuvenoj trci u brazilskom Sao Paulu. Trijumfovao je 1951. godine na Krosu nacija u Parizu (preteči svetskih prvenstva), a čak tri puta je prvi prošao kroz cilj na uglednom krosu Pet mlinova u italijanskom Lenjanu. Na Evropskom prvenstvu održanom 1954. zauzeo je peto mesto u trci na 10.000 metara, dok je svoj treće i poslednje učeće na Olimpijskim igrama okončao u Rimu 1960. godine osvajanjem 12. mesta u nadmetanju maratonaca.

Ostalo je zapisano da je tokom duge atletske karijere učestvovao na 1.075 zvaničnih takmičenja, prešavši na njima 166.250 kilometar . Oborio je 22 rekorda (ne računajući najbolja vremena u maratonu, koja se nisu vodili kao rekordi) – od toga 12 na 10 kilometara i tri na dvostruko kraćoj stazi. Za Mihalićev stil trčanja mnogi su govorili “da je veoma ružan”, ali on je brojnim pobedama jednostavno zapušio usta tim kritičarima. Posedovao je volju i upornost, što mu je, uz marljiv rad, pomoglo da uspešno prođe kroz krize (posebno u maratonskim trkama) i opstane sve do 45 godine života na velikoj atletskoj sceni.

„Bog je prema meni bio darežljiv. Uvek sam trčao lako, bez napora, kao što bez napora dišem. Nikad nisam mnogo vodio računa ni i o kvalitetu staze, ni o vremenskim uslovima”, govorio je Mihalić.

Franjo Mihalić
AP Photo via Guliver Image

Posle penzionisanja ovaj nastavnik fizičke kulture u Vojnoj gimnaziji u Beogradu ostao je aktivan u svom sportu. Volonterski je radio kao trener trkača u AK Partizan, bio je sudija i organizator atletskih takmičenja, ali učesnik nadmetanja veterana. Tračao je za svoju dušu u takmičenjima veterana sve do 2000. godine kada su mu, zbog pucanja kolena lekari zabranili ovu aktivnost. Ipak, Jura, kako su mnogi nazivali Mihalića, nije odustajao od aktivnog kretanja. Idući autobusom iz beogradskog prigradskog naselja Mirijevo u kojem je živeo prema stadionu Partizana pravio je pauze u vožnji. Nakon što bi izašao iz autobusa na nekoj od stanica, nekadašnji olimpijski vicešampion u maratonu bi deo puta proveo u brzom hodu dugom tri kilometra, a zatim ponovo ulazio u autobus koji ga je vodio ka cilju.

Sportski put junaka naše priče započeo je u Zagrebu, gde se kad mu je bilo tri godine sa porodicom preslio iz rodne Kutine. Vrlo rano je počeo da se bavi sportom, ali ne atletikom, već biciklizmom i fudbalom. Bio je, kako je kasnije isticao, dobro desno krilo u lokalnom klubu Grafičar, a na utakmici sa timom Ličanina upoznao je budućeg fudbalskog asa Stjepana Bobeka, sa kojom će postati i ostati prijatelj do kraja života. Franjo se sasvim slučajem prebacio među atletičare, pošto je na jednom takmičenju održanom u glavnom gradu Hrvatske u trci na tri kilometra zauzeo drugo mesto.

Bavljenje atletikom mu je, što je često naglašavao, pomoglo da tokom rata izbegne mobilizaciju u domobranske jedinice NDH. Posle oslobođenja zemlje radio je u štampariji lista “Vjesnik”, a ključni događaj za njegovu kasniju veliku atletsku karijeru desio se tokom služenja vojnog roka u JNA. Nakon što je na krosu subotičkog garnizona ubedljivo pobedio u trci na 3.000 metara, Artur Takač ga je prekomandovao u Partizan, tačnije u sportsku četu kluba Jugoslovenske armije. Poput još nekih sportista iz Zagreba koji su u to vreme došli u glavni grad ondašnje FNRJ, i  Mihaliću je taj transfer doneo trajni brak sa Beogradom, iako je po nestanku Druge Jugoslavije povremeno odlazio u Hrvatsku i dobio državljanstvo.

Na atletskom dvomeču selekcija balkanskih i skandinavskih zemalja, održanom u Atini, najpre je trijumfovao u trci na 10 kilometara, a zatim, samo dan kasnije, iako umoran, ubedljivo prvi prošao kroz cilj i u maratonu. Nakon pobede na već pomenutom nezvaničnom Svetskom prvenstvu u krosu, Mihalić se vozom vraćao iz Pariza zajedno sa predsednikom Skupštine Jugoslavije Mošom Pijadom, koji je u glavnom gradu Francuske boravio na nekom međunarodnom skupu. Visoki funkcioner Titove države je tom prilikom, listajući francuske novine, rekao atletskom šampionu:

„Moj državnički boravak u Parizu zabeležili su sa tri retka, a tebi su posvetili čitavu stranicu”.

Imao je već 32 godine kada je u Helsinkiju 1952. debitovao na Olimpijskim igrama, međutim, taj nastup u glavnom gradu Finske doneo mu je razočaravajuće 18. mesto u trci na 10.000 metara. Želeo je da se rehabilituje za ovaj olimpijski neuspeh na Igrama koje su 1956. održane u Melburnu, ali je tada nastupio u maratonskoj trci. Malo ko je, međutim, verovao da ovaj 36-godišnji veteran može da ostvari dobar plasman, a pogotovo konkuriše za medalju. I sam je analizirajući listu rivala, procenio da ih je bar njih 15 u tom trenutku bolje od njega, ali je, ipak, hrabro ušao u nadmetanje koje je na temperaturi od neverovatnih 42 stepena celzijusa startovalo u 13 časova po australijskom vremenu.

„Na desetom kilometru sam doživeo veliki peh kod okrepnog stola. Neko iz mase me je odgurnuo, posle čega sam se žestoko sudario sa stolom, pao i pomislio da je sve gotovo. Maratonsku trku sam, ipak, nastavio sa masnicom na bedru koja je sve više pekla. Video sam vodeću grupu kako mi beži nekih 200 metara. Stizao sam ih jednog po jednog, da bi na 25. kilometru ispred mene ostao samo vodeći Mimun koji je bio nedostižan. Na cilju su me dočekali jugoslavenski fudbalski reprezentativci predvođeni Šekularcem, koji su skakali od sreće”, prisećao se najblistavijeg trenutka atletske karijere Franjo Mihalić, koga je dok je ulazio u cilj, novi olimpijski šampion Alen Mimun dočekao aplauzom. Posle čega su osvajači zlatne i srebrne medalje u maratonu zagrljeni istrčali pobednički krug.

Poslednji olimpijski nastup tada već 40-godišnji jugoslavenski atletski as imao je u rimskom maratonu 1960. koji je obeležio do tada anonimni Etiopljanin Abebe Bikila. Mihalić je sve do 30. kilometra bio drugoplasirani, iza ovog bosonogog trkača iz Afrike, a onda je jednostavno stao. Kroz cilj je u ’večnom gradu’ prošao gotovo šetajući na 12. poziciji.

Protekle su godine, pa i decenije, a nekadašnjeg velikog atletičara je život pretvorio u skromnog penzionera iz Mirijeva kome je nacionalna sportska penzija – kako je često naglašavao – obezbeđivala sredstva za pristojan život. Nije skrivao da ga je bolelo, što se, i pored brojnih obećanja, nije našao na spisku putnika koje su Olimpijski komitet Srbije i ASS vodili na Olimpijske igre u Atinu, Peking, London… Satisfakciju je dobio 2006. od francuskog lista „L’Ekip“ koji je obeležavajući 50 godina od melburnskog maratona pozvao trojicu osvajača medalja sa tih Olimpijskih igara (Mimuna, Mihalića i Karvonena) na svečanost u ’grad svetlosti’.

Zauvek nas je napustio 14.februara 2015. godine. Legendarni maratonac koji je doneo poslednju atletsku olimpijsku medalju državi koje više nema svoje večno prebivalište je našao u Aleji velikana u Beogradu.

Komentari

Vaš komentar