Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja sve je ništa. Stara, mudra misao filozofa Šopenhauera tera nas, recimo, na jedno pitanje. Šta bi bila srpska košarka bez jedne zdrave priče koja se zove ženska seniorska reprezentacija?

Za zdravu atmosferu zaslužni su svi, igračice, stručni štab, KSS, a resor, zvani “u zdravom telu, zdrav duh” pripada doktorki Suzani Milutinović i njenim saradnicima.

Zanimljivu i svestranu damu sa mnoštvom diploma i licenci možemo da predstavimo na milion načina, ali iz ma kog ugla da je posmatramo uvek će najmanji sadržilac da bude košarka. Bivša košarkašica, fizičar, pomoćni košarkaški sudija i nadasve sjajan lekar. Specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije, mikrohirurg i klinički asistent Medicinskog fakulteta u Beogradu na katedri hirurgije, zaposlena je na Klinici za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju KCS, a radi na odeljenju za rekonstruktivnu mikrohirurgiju i hirurgiju šake Urgentnog centra. Vrhunski je majstor, koji svoj “zanat” ne mistifikuje.

Bez ikakve nadmenosti, prirodno i spontano priča o raznim životnim adrenalinskim poduhvatima i dogodovštinama sa najboljim srpskim košarkašicama.

„Sve je počelo zahvaljujući ogromnoj ljubavi prema košarci. Igrala sam u OKK Beogradu, BIP, Kotežu, Karaburmi i Partizanu, poslednja sezona mi je bila 1993. godine, ali se nisam ostvarila kao igračica kako sam želela. Moj otac mi je iz nekog razloga branio da treniram i igram košarku na višem nivou. Često su me kao malu tajno na trening vodili nana i deda. Nisam sa te strane u potpunosti ispunila svoju ljubav prema košarci, ali sam je zamenila kroz ulogu pomoćnog košarkaškog sudije i lekara ženske reprezentacije. Bila sam na početku studija medicine, a imala sam opciju igranja i u inostranstvu, ali sam tada poslušala savet Vere Đurašković, proslavljene reprezentativke i delegata na ženskim utakmicama. Rekla mi je: ’Igraćeš košarku možda još pet-šest godina i šta posle, a kad zavržiš medicinu ostaješ lekar za ceo život’. I zaista je nemoguće te dve stvari upražnjavati uporedo. Aktivno igranje košarke i studije medicine ne idu zajedno, to je neizvodljivo”, počela je dr Suzana Milutinović priču za Sport Klub.

Uvek željna novih znanja i saznanja, radoznalog duha, volela je i voli da uči i da se usavršava.

„Posle VI beogradske gimnazije najpre sam studirala teorijsku fiziku, ali se u tome nisam pronašla i 1994. godine sam upisala medicinu jer u stvari uvek mi je bila najveća želja da budem lekar. Apsolvirala sam u roku, ali sam čekala kraj rata da položim preostale ispite. Nisam htela da za vreme rata i bombardovanja koristim priliku i olakšice, pa da sve to na brzinu ispolažem. Osećala sam dug prema kolegama, koji su u ratu i rizikuju život i ne mogu da završe studije. Pogodio me je gubitak bliskog prijatelja, koji je radio u Vojnoj policiji. Hteli, ne hteli, postajemo sve više svesni kakav su trag na nas ostavile ratne godine i bombardovanje 1999. godine. Vidite da to i jedan Novak Đoković spominje u svakom intervjuu, kao traumu iz detinjstva…“.

Ostao je žal za igranjem košarke, ali je još 1988. godine položila ispit za košarkaškog sudiju.

„Želela sam da na taj način ostanem u voljenom sportu. Međutim, prijatelji iz tih krugova su mi otvoreno rekli da se ne nadam da ću kao žensko uspeti na tom polju jer je u to vreme bilo jednostavno neizvodljivo da se kao žena probijete do samoga vrha, a moja želja je bila da sudim mečeve najvišeg takmičarskog nivoa. Inicijativa profesora Radomira Šapera da se žene uključe u košarkaške organizacije u što većem broju nije, ipak, zaživela u dovoljnoj meri. Odradila sam 33 sezone kao pomoćni sudija, prošla sve, od takmičenja mlađih kategorija, a sa FIBA licencom do svih elitnih, seniorskih takmičenja”.

Anin lom prsta i vragolije

U četvrtfinalnom meču EP 2019. u Beogradu protiv Švedske jedna od najboljih srpskih reprezentativki Ana Dabović slomila je prst leve šake. To je bio veliki hendikep uoči teškog polufinala sa Španijom.

„Izašla je iz igre, pogledam joj šaku i vidim da ima prelom, ali ne bih odmah da joj kažem, a ona će meni: ’Znam doktorka da sam ga slomila’. I onda joj kažem, jesi, biće sve u redu, ne brini. Bandažiram joj ruku i kažem joj igraj sad slobodno, uradi mu šta hoćeš, rešićemo prelom, biće kao nov. I igrala je i protiv Španije, a posle EP sam je operisala i brzo se oporavila. Koji dan kasnije mi poslala sliku iz aviona, maše, pokazuje zadovoljno prst”, ispričala je doktorka Suzana.

Sledi zanimljivo svedočenje kako je i kada je kao lekar počela da sarađuje sa KSS.

„To je bilo pre 10 godina, bila sam na poslu, kad me je akademik, profesor dr Marko Bumbaširević pozvao u kabinet i ja dođem, kad tamo sedi selektorka Marina Maljković! Profesor mi kaže da Marina traži lekara za žensku reprezentaciju i da je predložio mene kao bivšu košarkašicu. Zna on da sam mlada i neiskusna, ali stoji iza mene, daje mi podršku i pomoć. I naravno, prihvatim. Zaista, imala sam podršku na poslu u svakom pogledu, izlazili su mi u susret kad god sam imala obaveze sa reprezentacijom. Sve je postalo malo komplikovnije kada su ukinuti slobodni dani lekarima seniorskih reprezentacija, pa za sva odsustva i putovanja uglavnom uzimamo dane godišnjeg odmora, ali bitno je da sam uvek do sada uspevala, zahvaljujući razumevanju kolega sa posla nađem način i budem na raspolaganju selektorki i devojkama”.

Dolazak u stručni štab ženske reprezentacije 2011. godine, koja je tek počela da trasira šampionski put, bio je veliki izazov.

„U početku sam bila kompletno zbunjena, ali brzo sam se snašla zahvaljujući dobrom prijemu od strane svih, a za posao smo se lako organizovali jer imamo odličan tim fizioterapeuta i uopšte, izvanredan sistem i tretman KSS. Polako sam se uhodavala, svesna nove uloge u timu u odnosu na moje igračko doba i mnogo toga sam u hodu učila. Naravno, trudila sam se da maksimalno prihvatim sjajan Marinin koncept, njen stil rada, navike ponašanja u reprezentaciji, a to je red, rad i disciplina. U takvim situacijama moraš brzo da sazriš. A kao bivša košarkašica i kao lekar dobro znam šta je igračicama neophodno i šta ranije nisu imale od medicinske nege. Poslednje decenije imaju zaista sve što je jednom vrhunskom timu potrebno”.

Među sportiskinjama ćete često čuti mišljenje da im mnogo više odgovara da imaju ženu trenera jer ona bolje razume njihove probleme, potrebe i emocije. To važi i za ženu lekara u ženskoj sportskoj ekipi. A zanimljivo je istaći da je Suzana prva žena lekar ženske reprezentacije Srbije.

„Nisam o svemu tome nikada razmišljala, a nije mi ni palo na pamet da sam prva žena lekar reprezentativki. Iskreno, ne pravim razliku između pacijenata po polu. Meni je to svejedno, a ako devojkama to znači drago mi je. U svakom slučaju, imam sjajnu saradnju sa njima, taj odnos je visokoprofesionalan. One su odgovorne, brižljivo rade na sebi tokom cele godine i na nama je da dok su sa reprezentacijom ispratimo njihove potrebe i uskočimo ako je potrebna neka pomoć”.

Fenomen Marina Maljković je teško objašnjiv, a evo šta o šefici stručnog štaba reprezentacije misli doktorka Milutinović:

„Marina je neverovatna. Sjajan je psiholog, motivator, vrhunski stručnjak u košarci, to je idealan spoj. To je čudesna sposobnost. Imamo vrhunsku profesionalnu saradnju. Perfekcionista je, a i ja se trudim da svaku obavezu obavim maksimalno. Drži sve konce, mislim da niko drugi ne može da održava našu žensku reprezentaciju na tako visokom nivou. Svaki potez joj je besprekoran. Uvek gledamo šta je najbolje za svaku igračicu, dogovaramo se o svemu, ali iznad svega poštujemo njeno mišljenje i pravila koja je uspostavila. Uklopila sam se u njen sistem i to je to. Sve odrađujemo po detaljnom programu. Mi smo deo ’stafa’, koji je ona odabrala i tu smo da to opravdamo na najbolji način”.

Anđela obećala medalje

Igrom slučaja dr Suzana Milutinović nije bila sa reprezentacijom kada je osvojeno zlato u Mađarskoj (EP 2015.) i bronza u Riju (OI 2016), ali kao jedan od najlepših događaja izdvaja EP 2019. u Srbiji.

„Ponovo sam se priključila reprezentaciji 2017. u ciklusu kvalifikacija za EP 2019. godine. Posle svečanog zatvaranja tog šampionata ušla sam sa ekipom u autobus sa bronzom oko vrata i prokometarisala da mi je to prva medalja, a to je čula najmlađa Anđela Dugalić, koja je stasala u Americi, a kao jedna od najperspektivnijih to takmičenje posmatrala iz publike. Rekla mi je nešto genijalno i to na ne baš sjajnom srpskom jeziku: ’Doktor, ne brinite, biće još medalja, sada dolazim ja i moja era’. I eto, šta još reći o toj sjajnoj družini”.

Zaista, za pohvalu je besprekorna organizacija posla u srpskoj ženskoj reprezentaciji, zbog visokog nivoa profesionalizma sve se odvija mnogo lakše i organizovanije, o čemu svedoče i ove doktorkine reči:

„Na početku svakih priprema procenimo zdravstveno stanje svake igračice. Odrade se svi neophodni testovi, zatim, uz pomoć saradnika, fizioterapeuta, napravimo spisak šta je neophodno od medicinske opreme i materijala za njihovu negu i oporavak. Imamo maksimalnu podršku KSS, od potpredsednice Ane Joković i predsednika Saše Danilovića, izlaze nam u susret za sve. Sve je uhodano, nema nikakvih improvizacija. Na toj listi su lekovi za ’ne daj bože’, kreme za masažu, za svaku igračicu posebna koja joj odgovara, oprema za bandažiranje, trake, zavoji, sprejevi, razni aparati i preparati i mnoge druge neophodne stvari. Za svaki detalj sa spiska se brižljivo dogovaramo”.

Zaista, ženski sektor KSS je tokom decenije istorijskih uspeha postao svojevrsna mašinerija, a doktorka uz osmeh podseća i na dva manja propusta medicinskog dela stručnog štaba.

„Dogodilo nam se možda dva puta da nešto zaboravimo, dobijemo i ’ptičje mleko’, a ne ponesemo, naprimer, običan hanzaplast. Drugom pilikom nismo spakovali papirne maramice. To više pričam kao anegdotu, nije se kasnije nikad ponovilo, a i snašli smo se lako na licu mesta, ali eto, nosiš ’avione i kamione’ i koliko si opterećen svim važnim stvarima, zaboraviš te sitnice, koje su, u stvari, uvek neophodne. Recimo, na turneji u Kini pre dve godine, gde god su se pojavile naše reprezentativke bile su atrakcija, a kad je bila potrebna neka medicinska pomoć ulazili smo u tamošnje ordinacije preko reda. Čim vide visoke strankinje, sportsku ekipu odmah nas ljubazno puštaju unutra”.

Ljubitelji košarke je pamte i po profesionalnoj reakciji pre tri godine, kada je tadašnji košarkaš ljubljanske Olimpije, Jan Špan, na meču sa FMP u Železniku zadobio teške povrede glave, ostao bez svesti i hitno prevežen u Urgentni centar.

„Te večeri se pogodilo da sam bila dežurni ortoped, sećam se da se digla velika uzbuna. Uspeli smo da spasemo momka zahvaljujući timskom radu u kojem su kolege neurohirurzi imali najveće zasluge za dobro obavljen posao. Špan je imao prelom jagodične kosti, donjeg poda orbite, maksilarnog sinusa, kao i kontuziju mozga. Imao je glavobolje i nategnuće vrata. Sutradan mu je bilo bolje, prebačen je u Sloveniju, gde je potom uspešno operisan i lepo se oporavio“, ispričala je Suzana Milutinović.

U ženskoj reprezentaciji je minulih godina bilo mnogo lepih, ali po prirodi posla i stresnih događaja.

„Bilo mi je žao Miljane Bojović kada je povredila meniskus i na drugom kolenu pred sami start EP 2019. u Beogradu. Kada smo videli snimak povrede bilo je jasno da nema šanse da se nađe u timu. Šta da kažete igračici u tom trenutki koja je svesna svega i gleda u vas u tom trenutku u ordinaciji? Ni sami ne znate. Prišla sam joj zagrlila i rekla joj: ’Gore glavu, vidiš da ti se nije dalo, idemo dalje, biće bolje drugi put’. Jednostavno, moraš kao lekar nešto da kažeš pacijentu, ne možeš da ćutiš, najbitnije je da mu daš podršku i nadu, ali realnu”.

Zanimljiva situacija dogodila se i na EP mladih košarkašica (do 20 godina) u Portugaliji, pre tri godine.

„Pozvali su me da pomognem slovenačkoj reprezentativki, koju je jako boleo zub. Nije se moglo kod zubara, bila je noć, analgetik ne deluje. Dala sam joj lokalni anestetik i njoj je bol ubrzo prošao. Mislila sam da je to privremeno rešenje, ali njoj se ni sutra nije vratio bol. Nije ni otišla kod zubara, odlično se osećala, igrala je utakmicu, mislim da su na kraju i osvojile šampionat”.

Kik bokseri i Andrea Lekić

Sticajem okolnosti bila je na službenom zadatku i na finalnoj utakmici na ženskom rukometnom SP u „Beogradskoj areni“ 2013. godine.

„Naime, na polufinalnoj utakmici, Andrea Lekić je zadobila povredu pete. Da bi odigrala finalnu utakmicu dala sam joj ’blokadu’ i predvodila je tim do vicešmpionske titule sveta”.

Naša sagovornica je i zvanični lekar pri Svetskoj kikboks federaciji.

„I angažman u kikboksu sam dobila zahvaljujući akademiku profesoru dr Marku Bumbašireviću, gde sam stekla dragoceno iskustvo. Dešavalo se da na velikim takmičenjima imam više ušivanja, ali opet, generalno, statistički gledano, mislim da ima manje povreda nego na košarci. Dogodila mi se situacija da sam jednom kikbokseru posle nokauta ’namestila’ slomljeni nos i čovek je prodisao bolje nego pre povrede, pa su se i neki sa devijacijom nosa šalili da će namerno da ga slome i da dođu kod mene na intervenciju“.

Povratak u sadašnjost i budućnost nas neminovno upućuje na goruću temu – koronavirus. Pošast koja je promenila život ljudima na celoj planeti, a potpuno izmenila i režim i održavanje sportskih događaja. Ono što je najvažnije za ljude koji brinu o zdravlju i učinku najboljih srpskih košarkašica, sve je odrađeno vrhunski. Desilo se poneko sporadično zaražavanje, sa blagim simptomima, ali dok su bile u klubovima. U reprezentaciji su u 2020. godini bile nezaražene i neporažene! Izborile su sjajnom igrom i pobedama nad Litvanijom i Turskom učešće na EP 2021. pre roka u takozvanom mehuru FIBA prozora u Istanbulu.

„U Turskoj je bilo sve fantastično organizovano po strogom FIBA protokolu, a i pre puta je sve sjajno odrađeno. Naše igračice su u kratkom periodu više puta testirane, u klubovima pre dolaska u Beograd, zatim u Beogradu i naravno, posle u Turskoj, na ulasku u hotel. U Istanbulu je sve sjajno funkcionisalo, a i važno je još jednom istaći kako su sve reprezentativke vrhunski profesionalci, vode brigu o sebi i strogo se pridržavaju svih mera”.

Naša sagovornica je kao i svi lekari poslednjih meseci pod velikim pritiskom obaveza, a na kraju 2020. godine bila je u žarištu, u novoj kovid bolnici u Batajnici.

„Živimo u koroni već skoro godinu dana, na neki način smo se navikli, da je teško, teško je, a nadamo se da ćemo uskoro da se izborimo. Najvažnija je prevencija. Svakog pacijenta gledam kao pozitivnog dok se ne dokaže suprotno. Morala sam zbog epidemije da se sklonim od roditelja koje i do danas skoro i ne viđam. Nama lekarima nije nimalo lako, u nas svi upiru prst kada se nešto desi, ali bilo bi dobro i da svest i odgovornost svih ljudi bude na višem nivou”.

Težak lekarski posao došao je do izražaja u jeku epidemije u kojoj su svi medicinari već dugo preopterećeni, pod tenzijom, stresom i rizikom i to bez odmora. Pa tako i doktorka Suzana, koja je krajem 2020. godine bila u žarištu, u novoj kovid bolnici u Batajnici.

„Ta opterećenost se posebno odnosi na anesteziologe, pulmologe, infektologe. Njima je najteže, non-stop su na udaru. Ali, zaista, sve kolege svakodnevno ulažu maksimalne napore u borbi sa koronom. I sada, jednostavno nema opuštanja, neophodno je da se stalno nose maske i viziri, a koliko je teško raditi u skafanderu smene od osam sati uverila sam se tokom dve nedelje u novoj bolnici u Batajnici, gde sam bila rasporedjena do 31. decembra kasno uveče. Poslednjeg dana, posle iscrpljujućeg posla došla sam kući, sa kapije pozdravila roditelje i otišla u stan gde me je dočekao moj pas, jazavičarka, uplašena od novogodišnjeg vatrometa. Tako sam ispratila tešku i nadam se, neponovljivu prošlu godinu”.

Pored fizičke težine posla, lekarima nije lako ni psihički, pogotovo što su izgubili mnogo kolega tokom surove epidemije, koja još hara…

„Svaki izgubljeni život je nama jedna izgubljena bitka, a za preminulog je gubitak 100 odsto. Teško nam sve to pada. Nedavno smo svi bili potrešeni zbog odlaska dragog mladog kolege, anesteziologa Nenada Maksimovića. Tužno i pretužno. Moramo dalje, zaista, svi lekari daju sve od sebe, očekujemo da i građani čine to isto kako bismo se svi lakše izborili sa ovom pošasti. Mnogo su teške smene u skafanderu, ako izađeš na pauzu moraš iznova da prođeš ceo proces dekontaminacije, a sve je to vrlo komplikovano i naporno i dugo traje, pa onda i ne izlaziš i ne ideš ni u toalet. Konstantno ste u hipoksiji, žedni i iscrpljeni. O hrani niko i ne misli. Ja sam u Batajnicu došla nakon dve nedelje od otvaranja, postoji ’zelena zona’ i kompletna zaštitna oprema, ali je bilo preteško. Kao ortoped radila sam posao doktora opšte prakse, ali trudila sam se koliko god mogu da maksimalno pomognem”.

I privatno košarka je broj jedan

Doktorka Milutinović, uprkos teškom poslu, ima energije i nalazi vremena za rekreaciju i razne hobije, a zna se šta joj je najveća ljubav.

„Imam prijatelje iz košarke preko 30 godina i sa njima se družim, mnogo više nego sa kolegama medicinarima. Nažalost, nemam gde i s kim da igram rekreativno košarku, odigram izuzetno retko poneki basket, ali mi nedostaju rekreativne utakmice. Žao mi je što u Beogradu postoji samo jedna veteranska ženska ekipa. Volim da igram tenis, posebno obožavam skijanje, planinarenje, vozim bicikl, u svemu tome mnogo uživam, ali ipak, košarka mi je broj jedan. Za svaki slučaj, u kolima uvek držim loptu i patike, kad iskoči neka prilika za košarku da budem spremna. Stariji sestrić Filip koji ima 15 godina nije baš sportski orjentisan, ali često odigram basket sa mlađim sestrićem Aleksom koji ima 13 godina. Još to nije pravi okršaj, kad malo fizički ojača biće odličan sparing partner”, uz smešak kaže Suzana.

Košarka postaje sve više opterećena “fizikalijama”, naporno se trenira, duelu na utakmicama su neretko oštri, pa ima i mnogo povreda igrača, zato doktorki Milutinović postavljamo staro, ali i uvek aktuelno pitanje, koliko je sport zdrav.

„Svako ko želi da se bavi sportom mora realno da uđe u tu priču. Roditelji dece koja počinju da treniraju i treneri moraju da budu objektivni i savesni i da se svako dete redovno pregleda na godišnjem nivou, da prođu testove adekvatne uzrastu. Pre svega, potrebno je da dete uživa u sportu, da se ne forsira. Bavljenje sportom je zdravo, ako se sve pravilno uskladi. Važne su navike porodice, zato uvek kažem, zdrava porodica – zdravo dete”.

Neka ova poruka dr Suzane Milutinović bude i suštinska. U susret lepšim i zdravijim vremenima. I naravno, novim pobedama srpskih košarkašica.