Svi su sanjali da lete kao Mirza

Blog ostalo 9. jan. 20218:00 > 11:418 komentara
Podeli:
Mirza Delibašić
YouTube screenshot

„Ti si zadnji romantik što se sporo kreće i čeka raj”. Stihovi stare dobre pesme “Ipak poželim neko pismo”... Nije je “Bijelo dugme” posvetilo njemu, ali, zanimljivo, čuvena numera nastala je 1979. godine, baš kada je on postao šampion Evrope sa voljenom Bosnom.

A već teče 20. godina bez njega, protiče vreme, kao i Miljacka pored centra “Skenderije”, gde je dvorana koja danas nosi njegovo ime. Mirza Delibašić Kinđe. I ne nosi samo šum Miljacke vreme i Kemalove (Monteno) i Davorinove (Popović) stihove o njemu, već kroz celo Sarajevo titra njegov duh. On je bio košarkaški Valter…

Povezano

Legendarni igrač Bosne i reprezentativac Jugoslavije, as madridskog Reala danas bi napunio 67 godina, a sa ushićenjem, setom i iskrenim divljenjem ga pamte ljubitelji sporta te bivše velike države i šire. Virtuoz pod obručima, idol generacija, miljenik žena, boem, emotivac, tihi šarmer, poštenjačina, osobenjak, gospodin. I nažalost, tragičar…

Kao član nacionalnog tima osvojio je sve što se može osvojiti, a sa Bosnom je bio prvak Evrope i vicešampion sveta.

Mirza je bio, bez konkurencije, najvoljeniji igrač, dobijao je aplauz na svim terenima, uključujući i ’Jazine’ u Zadru, gde su gostujući igrači, čak i svi reprezentativci neretko dočekivani ružnim povicima. Gde god je sa Bosnom gostovao, širom Jugoslavije, toplo je dočekivan, a posle je osvojio i Špance, iako je za Real Madrid igrao samo dve sezone”, u više navrata je izjavio Bogdan Tanjević, trener Bosne iz šampionskih dana.

Popularni Boša je, kao vrhunski strateg i pedagog, govorio i o Mirzinim autodestruktivnim osobinama, o preosetljivosti i pravdoljubivosti i tuzi, koja ga je i koštala života.

Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču”, otkrio je Tanjević u jednom intervjuu kako je tim rečima pokušao da spase neponovljivog asa i ljudinu od ubitačne apatije, u koju je zapao posle teških životnih iskušenja.

Kratka karijera za pamćenje

Mirza Delibašić Kinđe rođen je 9. januara 1954. u Tuzli (republika Bosna i Hercegovina u SFRJ), a umro je 8. decembra 2001. godine u Sarajevu. Sa visinom od 197 centimetara igrao je beka, a igračka karijera mu je trajala od 1968. do 1983. godine. Bio je član ovih klubova: Sloboda Tuzla (1968–1972), Bosna Sarajevo (1972–1981) i Real Madrid (1981–1983).

Za Bosnu je odigrao 700 utakmica i postigao oko 14.000 koševa. U dresu sarajevskih ’Studenata’ bio je dva puta prvak Jugoslavije, jednom Evrope 1979. i osvojio je Kup Jugoslavije 1978. Sa ekipom Bosne bio je i vicešampion sveta, u finalu Interkontinentalnog kupa u Sao Paolu su poraženi od domaće ekipe Sirio.

Po odlasku iz Bosne, u Španiji je uz Huana Korbalana, Vejna Brabendera, Dražena Petrovića i Arvidasa Sabonisa dobio status jednog od najboljih igrača Reala svih vremena.

A sarajevski publicista Slobodan Đurasović, u knjizi posvećenoj Mirzi nadahnuto je zapisao:

Doleteti, kao Mirza, do samoga Sunca i onda se sunovratiti u ponor, to je zaista tragedija dostojna Ikara. I kada je pao, ostao je dostojan svog imena. Samo, lice mu više nije bilo obasjano sunčevom, već mesečevom svetlošću. A mesec je gospodar noći, leden je njegov dodir, od njega srce trne”.

A priča o neverovatnom sportskom talentu vižljastog, lepuškastog, plavookog momčića iz Tuzle počela je šezdesetih godina prošlog veka. Mirza se kao dečak bavio i fudbalom i rukometom, a činilo se da će da postane odličan teniser.

U osnovnoj školi i u tuzlanskoj Slobodi sam počeo da treniram tenis i već 1966. sam učestvovao na prvenstvu grada, a dogodine, kao i 1968. bio sam pionirski prvak BiH. Svi su govorili da sam veoma talentovan i skoro da sam zbog toga prestao da idem u školu”, pričao je Delibašić.

Međutim, već kao dečak se suočio sa prvom sportskom nepravdom. Trener je na turneju po Čehoslovačkoj odveo sina umesto dvostrukog prvaka republike, a Mirza je to saznao pred polazak na put. I već tada pokazao kasnije prepoznatljiv karakter.

Uvek sam bio jako emotivan i odluke sam u trenu donosio, mada sam se znao žestoko preći, pa posle kajati. Odem kući, uzmem dva nova Slezinger reketa koje sam kao nagradu dobio i vratim ih u klub”.

Ubrzo je ugledao oglas na tabli u srednjoj školi za dečake od 14 godine, koji žele da treniraju košarku u Slobodi. I tada počinje istorija… Odmah je pod obručima pokazao veliki talenat i beležio neverovatan uspon, zaigrao je za prvi tim Slobode, a u međuvremenu su stizali pozivi za kadetsku i juniorsku reprezentaciju Jugoslavije.

Tada sam ’odlepio’ za košarkom. Ja sam manijak, nikada ništa normalno nisam radio. Nenormalno i pušim, ne gasim cigaretu. Znao sam dnevno da treniram i po deset sati dnevno”, iskreno u svom stilu, pričao je Mirza.

Učešće na kadetskom EP 1970. godine u Italiji, u Gorici, ostalo je upamćeno po njegovoj prvoj zlatnoj medalji, a isti uspeh, ta generacija, u kojoj je bio i Dragan Kićanović, ponavlja i narednog leta u juniorskom uzrastu. Posle toga je boravio nekoliko meseci u Beogradu na treninzima Partizana, kod Ranka Žeravice i rad u Humskoj, u društvu Dražena Dalipagića ga je oduševio, ali ne i Beograd, pa se ubrzo vratio u rodnu Tuzlu. Odigrao je jednu od najboljih sezona u karijeri, koja je i bila oproštajna u dresu Slobode, pogotovo što je na meču u Sarajevu u pobedi nad Bosnom postigao 36 poena.

Zlatni trag u reprezentaciji

Uspon Mirze Delibašića krenuo je iz mlađih nacionalnih selekcija i ta odskočna daska je bila zlatom optočena. Osvojio je zlato na kadetskom EP 1971. i na juniorskom EP 1972. godine.

U dresu seniorske reprezentacje Jugoslavije osvojio je najsjajnija odličja na svim velikim takmičenjima. Najpre na OI 1976. u Montrealu srebro, a zatim na OI 1980. u Moskvi zlato.

Zlatna medalja pripala mu je i na SP 1978. na Filipinima, a na planetarnom šampionatu 1982. u Kolumbiji okitio se bronzom. Zlato je prigrlio i na EP 1975. u Jugoslaviji i 1977. u Belgiji, a 1979. u Italiji bronzu i 1981. u Čehoslovačkoj srebro. Pozlatio se dva puta i na Mediteranskim igrama: 1975. u Alžiru i 1979. u Splitu.

Bio je trener reprezentacije BiH, koja je na EP 1993. u Nemačkoj zauzela osmo mesto, što je najbolji plasman ove selekcije na najvećem kontinentalnom nadmetanju.

Nisam bio kompletan igrač, nedostajalo mi je finesa, ali me je šut išao da nije bilo normalno. Odakle god da šutnem, ona u koš. Prelazak u Bosnu mi je bila najbolja odluka u životu. Bez Bosne i Sarajeva ne bih postigao sve što sam postigao. Sami Bog mi je rekao da to uradim“.

Žestok rad sa trenerom Bogdanom Tanjevićem vinuo je Bosnu i Mirzu u neslućene visine, osvojena je prva državna titula 1978. godine, a zatim i istorijska, evropska u finalu KEŠ u Grenoblu, 5. aprila 1979. godine protiv italijanskog Emersona iz Varezea (96:93). Žarko Varajić je postigao 45 koševa, a Mirza 30. Bio je to prvi jugoslovenski muški tim koji je osvojio Stari kontinent, a drugi u istoriji košarke SFRJ jer su isti podvig samo nedelju dana pre njih, tačnije, 29. marta 1979. godine, ostvarile legendarne košarkašice Crvene zvezde u La Korunji.

Mirza Delibašić je tada postao istinska zvezda i više od toga. Svi su ga obožavali, ljubitelji sporta i šira javnost, kolege, koleginice, čak i protivnici jer je plenio neverovatnim stilom igre, ponašanjem, lepotom, dobrotom, šarmom i elegancijom. Svi su hteli da igraju i lete kao Mirza, svi su rotirali loptu u rukama pre izvođenja penala poput njega i pokušavali da izvedu njegov “nemogući” roling, dribling, dodavanje o pod i nepogrešiv šut. Mnogi u ekipama su želeli zbog njega da nose dres sa brojem 12 iz Bosne ili 15 iz reprezentacije, sa kojom je tih godina uveliko harao širom planete.

Godinu dana posle klupske evropske titule i osvojenog olimpijskog zlata u Moskvi težio je novim izazovima i prihvatio poziv Reala iz Madrida i već u startu je zadivio Špance gestom kakav se ne pamti u profesionalnoj košarci.

Pozvao me je Luis de Karlos, ponudio uslove, prihvatio sam i rekao da nema potrebe da išta potpisujemo, dovoljan je usmeni dogovor“, prisećao se kasnije Mirza tog svog neverovatnog poteza.

Španci su to cenili i znali da ispoštuju košarkaškog velemajstora i ljudinu i isplatili mu svih dogovorenih 300.000 dolara, ali im se to višestruko vratilo, o čemu svedoči i nadimak „El Monstruo”, koji su navijači Reala dodelili jugoslovenskom reprezentativcu.

To je bila moja zlatna godina. Lopta nije htela nikuda osim u koš”, pričao je mirni momak iz Tuzle, kome se klanjala cela Španija, uključujući i tadašnju perjanicu njihove košarke Huana Antonia Korbalana, koji mu je postao i veran prijatelj.

Pamte ljubitelji jugoslovenske košarke kada je kao rasni strelac Reala igrao protiv Cibone, kako je vraćao loptu saigračima, očigledno izbegavajući da šutira na koš ekipe iz njegove zemlje. Bila su to još ona džentlmenska vremena, kada profesionalizam i jurnjava za novcem sportistima nisu bili opsesija, a Mirza je u tome prednjačio na svoj specifičan način. I sve bi bilo idealno da nisu počeli da ga sustižu životni problemi, teško je podneo razvod braka od supruge Branke i kako su njegovi biografi zabeležili, Ikar je tada počeo da pada…

Odlučio je naglo da raskine saradnju sa Realom, ali ljubav između kraljevskog kluba i njega je do kraja ostala jaka. Zatim je “hladnokrvno” i šmekerski ostavio supruzi poruku na praznoj kutiji cigareta Marlboro o sporazumnom razvodu, uz obećanje da će da izdržava nju i sina Darija, ali njegov svet je počeo da se ruši. Rešio je da promeni sredinu i prešao je u Kazertu kod trenera Tanjevića, ali ubrzo mu se zdravlje narušilo. Uskoro je vest o Mirzinom moždanom udaru potresao zemaljsku košarkašku kuglu…

Brojne nagrade i priznanja

Iza Mirze Delibašića su ostala brojna zaslužena priznanja i nagrade. Proglašen je 2000. godine za najboljeg sportistu BiH u XX veku. Uvršten je u 50 osoba koje su najviše doprinele Evroligi. Četiri puta biran je za najboljeg sportistu BiH, da bi dobio specijalno priznanje i postao član žirija za izbor sportiste.

Godine 1980. izabran je za najboljeg košarkaša Jugoslavije. FIBA ga je 1991. godine uvrstila među 50 najvećih košarkaša svih vremena. U FIBA Kuću slavnih primljen je 2007. godine.

Košarkaška dvorana u okviru sportsko kulturno poslovnog centra “Skenderija” nazvana je “Mirza Delibašić”, a od 2005. godine održava se i Međunarodni memorijalni turnir “Mirza Delibašić”.

Od 25. decembra 2018. godine Kup BiH nazvan je Kup Mirze Delibašića.

Uspeo je div pod obručima da se izvuče, ali usledila je borba sa posledicama bolesti, ali i sa alkoholizmom, sa kojim se samo delimično izborio. Veliku podršku je imao u drugoj supruzi Slavici (devojačko prezime Šuka), poznatoj bivšoj košarkašici Bosne i sinovima Danku i Dariju. Bosna mu je dodelila funkciju direktora kluba i možda bi sve došlo na svoje i bilo bolje da se nije dogodio nesrećni rat u Bosni. Nije hteo poput mnogih poznatih ličnosti da napusti Sarajevo, osećaj pripadnosti tom gradu, ponos i dostojanstvo mu nisu dali da posluša molbe porodice i prijatelja da se skloni. Njegov odgovor je bio uz psovku: „Gde da idem u …“.

Očevu odluku da za vreme rata ostane u Sarajevu slikovito i emotivno je objasnio njegov sin iz prvog braka Dario gostujući na jednoj sarajevskoj televiziji.

Bio sam tada u Beogradu i tata me je zvao kad god je mogao da čuje kako sam, brinuo je mnogo. Još sam bio dete, ali pitao sam ga zašto ne želi da napusti Sarajevo. Odgovorio mi je da će mi objasniti kad malo porastem. Posle rata smo zajedno prošetali sarajevskom Baščaršijom, a iz svih lokala su ljudi izlazili da mu nešto poklone, da ga pozdrave, da nas zagrle. Tada me je pitao da li se sećam telefonskog razgovora u kojem mi je rekao da će mi jednog dana objasniti zašto je ostao u Sarajevu. Odgovorio sam potvrdno, a on je izgovorio: ’E pa, sine, zbog ovoga što danas ovde vidiš i osećaš…’”.

Ostao je sa familijom i najbližim prijateljima proveo sarajevsku ratnu golgotu u podrumu, skloništima, motelu jer mu je kuća bila uništena. Na svu muku su do njega dolazile glasine i izmišljotine o njegovim kojekakvim ratnim i profiterskim aktivnostima, čak i to da mu je kupleraj bio biznis. Te laži su ga kao osetljivog čoveka i jugoslovenskog patriotu iskreno bolele i dodatno ranjavale. Kada se ratna stihija stišala postao je selektor reprezentacije BiH, ali je 1995. godine podneo ostavku.

Učinio sam to zato što se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća. Za naše igrače je igranje u reprezentaciji bilo jedini način da izađu iz Sarajeva, a to su bili uglavnom stari igrači iz bivše jugoslovenske lige. Od sedmorice iz Sarajeva, nakon priprema i takmičenja u inostranstvu, nijedan se nije vratio u Bosnu“.

U Bugarskoj je 1994. godine trebalo da se odigra prvi zvanični susret reprezentacija SR Jugoslavije i BiH u okviru kvalifikacija za EP 1995, ali do susreta, ipak, nije došlo iz političkih razloga.

Lično sam bio za to da se utakmica u Bugarskoj odigra. Međutim, došla je direktiva iz Sarajeva da ne igramo i eto, mi smo postupili tako”, objasnio je Mirza, koji je tada u Sofiji imao srdačne susrete sa Draganom Kićanovićem i Dušanom Ivkovićem.

A kako je mnogo puta isticao, najviše je voleo druženja sa Zoranom Mokom Slavnićem, koji mu je tokom rata pomagao na različite načine. A i Moka Slavnić je, razumljivo, o Delibašiću imao i ima visoko mišljenje.

Sreća je u životu imati nekoga takvog za druga, prijatelja, saigrača, cimera. Sve je on to bio meni i baš je velika sreća da ti neko takav dopadne. Mirza je bio jako inteligentan i skroman, gospodin, kavaljer”, izjavio je Slavnić jednom prilikom.

A na pitanje da li žali i da li želi da se seća predratne Jugoslavije, Mirza je ovako odgovorio:

Mi sportisti smo u onoj Jugoslaviji bili daleko iznad našeg društva. To je bila nadgradnja, ali koja nije postojala u ostalim segmentima društva, osim pomalo u kulturi“.

Sve to ostavilo je dubok trag u njegovoj krhkoj duši i teška bolest je uzimala maha u poratnim godinama. Pokušavao je da vodi mirniji život, odrekao se žestokih pića, ali pivo i vino je, kao blažu varijantu, ispijao u društvu vernog prijatelja, muzičara Davorina Popovića i njima bliske sarajevske raje u kultnoj kafani FIS. Danas u parku ispred tog popularnog mesta stoje spomenici njima dvojici u znak sećanja na neka njihova posebna boemska vremena.

Ipak i Mirzina porodica i prijatelji i celokupna javnost su svesni da mu se Bosna i Hercegovina i tamošnji košarkaški savez, kao ni klub Bosna nisu dovoljno odužili. Supruga Slavica je o tome govorila u nekoliko navrata, a ovom prilikom prenosimo njenu izjavu o Mirzi kao životnom saputniku.

Tuzlaci odali počast svom Kinđetu

U poslednje tri godine, uoči Mirzinog rođendana, u Tuzli se okupljaju sportisti, njegovi prijatelji i poštovaoci i taj događaj je nazvan “Dan Mirze Delibašića”. Okupljeni su i ovom prilikom na tuzlanskom Fakultetu za fizičko vaspitanje odali počast najboljem sportisti BiH svih vremena. Inače, ulica u kojoj je Kinđe rođen posle njegove smrti preimenovana je u ulicu Mirze Delibašića. Mirzini drugovi iz detinjstva smatraju kako je u rodnom gradu zaslužio da dobije i bistu i planiraju da se sa tom inicijativom obrate gradskim vlastima.

Kada pričamo o Mirzi Delibašić, pre svega moramo biti svesni kakav je Mirza bio čovek. Možda mnogi ne znaju, mlađe generacije pogotovo, da je Mirza Delibašić bio čovek koga su svi voleli. Kako ga je volela domaća publika, tako ga je volela i ona na strani. Mirza je jedini sportista u svetu koji nije doživeo zvižduk od protivničkih navijača“, istakla je Mara Lakić-Brčaninović, srebrna reprezentativka Jugoslavije sa OI u Seulu 1988. godine.

To je bilo vreme kada je Mirza fascinirao sve, žene, muškarce, decu. Ali ne mogu da kažem da je to bila ljubav na prvi pogled, i to upravo zato što sam Mirzu upoznala kada je bio oženjen. Zbog svog vaspitanja i karaktera, tada ga nisam gledala kao osobu koja bi mogla biti moj životni pratilac. S druge strane, zbog onoga što je proživeo, Mirza je u meni video sigurnost. Tužno je kada se razvedeš. On mene nije mogao fascinirati nekakvim novcem i igrom jer je tada već prestao da se bavi sportom. Privukli su me njegova odanost, neposrednost i poštenje. Naša iskrena ljubav pre braka trajala je godinu i po i onda smo, jednostavno, odlučili da živimo zajedno i bili smo u braku više od 15 godina. Znate kako je kada se dvoje ljudi vole, pa kad čovek hoće s nekim da ima sve, i onda kaže: ’Pa ti ćeš meni roditi sina!’”.

A još jedna jugoslovenska košarkaška legenda Dražen Dalipagić Mirzin dalji rođak i bliski prijatelj o njemu je ispričao:

Mirza je bio normalan dečko, imao je cilj, koji je dostigao, a to je uradio na vrlo pošten način. U sportu ima stvari do kojih se može doći na nepošten način, a on je to sve radio šmekerski, na svoj način. Bio je dobroćudan, nije pravio gluposti na terenu. Sve najbolje o njemu se može reći kao čoveku i kao igraču. Nikada nije digao glas na nekog saigrača”.

Nešto slično je i nekadašnji slovenački as i jugoslovenski reprezentativac Peter Vilfan rekao o neponovljivom Kinđetu:

Mirza se nikad nije naljutio, nije izgubio živce. Nisam video nikad da ga iznerviraju sudije ili protivnici. Sve je sa njim bilo mirno, lako, gospodski. Bio je gospodin igrač, na terenu je uvek znao naći saigrača, ako si sam makar trenutak dobijao si odmah loptu od Mirze”.

Njegova igra bila je neverovatna umetnička kreacija, a njegovi prijatelji, umetnici, znali su da opevaju taj fenomen. Još davne 1984. godine njegov verni saborac Davorin Popović, pevač “Indeksa”, uz pomoć čuvenog sarajevskog kantautora Kemala Montena izveo je emotivnu pesmu “Mirza, hvala ti”. A godinama kasnije nastala je kompozicja “Mirza” u izvedbi Mladena Vojičića Tife, Dražena Žerića i Zlatana Fazlića Fazle. Za nezaborav…

Živeo je sto života u kratkom životu, graciozno lako, elegantno meko, ovo je let bez krila neko je rek’o, svi smo sanjali da letimo ko Mirza, da letimo, a nemamo krila, svi smo sanjali da letimo ko Mirza, zlatna su to druže vremena bila”…

Komentari

Vaš komentar