Tasa – car visina i dobrote

Blog ostalo 15. mar. 202110:004 komentara
Podeli:
BKK Radnički

Mnogi od nas u svakodnevnoj trci za boljim životom zaboravljaju da sreću čine male stvari. Zlata vredne. Kako bismo ih spoznali potrebno je ispuniti male, velike uslove - da budemo, jednostavni, pošteni, iskreni i skromni. Nije lako imati sve te osobine, ali bogatstvo je i poznavati neku takvu, retku ličnost. Bez sumnje, takav je Milovan Tasić Tasa (73), nekadašnji centar Radničkog, dobroćudni div pod obručima.

Bolje upućeni znaju Tasinu tešku životnu priču, ali nećete nikada čuti kako se ova ljudina žali na zlu sudbinu. Naprotiv, razgovor sa njim oplemenjuje. Mirno, potpuno pomirljivo za Sport Klub priča o svom životu, uz molbu da u tekstu ne bude „nikakvog preterivanja, već sve samo časno i pošteno“…

Povezane vesti

A da li postoji neko na ovim prostorima kome nije poznata scena iz kultnog filma „Ko to tamo peva“ i čuveni povik: „Decoo!“? U upečatljivoj sekvenci utrčava „dete“, čovek gromada, Milovan Tasić i rešava mini zaplet. Tasa, najpoznatiji košarkaš među glumcima i najbolji filmski glumac i statista u svetu košarke.

Pod obručima, svakako, nije statirao, bio je član čuvene šampionske generacije krstaša, koja je osvojila državnu titulu 1973. godine, nacionalni Kup 1974, a igrao je i u finalu Kupa kupova i u polufinalu Kupa šampiona.

Kasno je počeo da se bavi košarkom, sa 20 godina, a teške povrede su ga odvojile od terena pre vremena, kada je još mnogo mogao da pruži. I kao igrač, a kasnije i kao trener sa završenom Višom trenerskom školom. I ne samo to, zdravstveni problemi doveli su ga, svojevremeno, na ivicu egzistencije, umalo da postane socijalni slučaj, a sada živi skromno, sam, ali srećom, ne i zaboravljen, nego baš omiljen.

Sportski podvizi diva sa juga Srbije

Milovan Tasić Tasa rođen je 11. septembra 1947. godine u selu Donje Crnatovo kod Žitorađe. Čuvši za gorostasa sa juga Srbije tamo ga je 1967. godine potražio čuveni trener Radničkog, Slobodan Piva Ivković, ali pronašao ga je u Inđiji, gde je Tasa radio kao vozač traktora na poljoprivrednom imaju. Uskoro je Tasa obukao dres beogradskog Radničkog, a sa velikim uspehom igrao je i za valjevski Metalac.

Tasić je bio član ekipe Radničkog koja je 1973. godine osvojila jedinu titulu šampiona Jugoslavije u istoriji kluba. Taj čuveni tim vodio je trener Slobodan Ivković, a igrali su asovi poput Miluna Marovića, Dragoslava Ražnatovića, Miroljuba Damnjanovića, Dragija Ivkovića, Srećka Jarića, Dragana Vučinića

Tasa je imao poseban doprinos kada su krstaši 1974. godine osvojili nacionalni Kup, a u domaćim takmičenjima je izvanredno igrao pro­tiv naj­bo­ljih jugoslovenskih cen­ta­ra, Ćo­si­ća, Je­lov­ca, Skan­si­ja, Ži­ži­ća, Jer­ko­va, Far­či­ća, Ra­do­va­no­vi­ća

Kao igrač, lomio sam skočni zglob dva puta, to se iskomplikovalo, pojavile su se stafilokoke, pa mi je operacijom skraćena noga za pet santimetara. Aktivno igranje sam završio 1978. godine zbog tih povreda. Igrao sam dugo pod injekcijama, bandažama, bilo je jasno da me zglob polako izdaje i morao sam na operaciju. Šta da se radi, ja sam kriv što nisam zalečio nogu, igrao sam neoporavljen„, počinje životnu priču Milovan Tasić.

Kratko i veoma uspešno je radio kao trener, ali je odustao i od toga zbog narušenog zdravlja. Posle bogate sportske karijere radio je na portirnicama sportskih objekata, Hale sportova u Novom Beogradu, sadašnje dvorane „Ranko Žeravica“ i SC“11. april“. I kako je bavljenje vrhunskim sportom morao da završi naprečac, tako je okončao i radni vek pre vremena, 2003. godine, kada je otišao u invalidsku penziju. Nažalost, to nije bio kraj njegovih muka. Problemi su se nizali lančano.

Zbog nepravilnog hoda sa kraćom nogom opteretio sam i oštetio kičmu, tako da sam 2003. godine morao u penziju. Kičmu mi je operisala čuvena doktorka Dana Grujičić, dok je bila na neurohirurgiji, divna žena i stručnjak. Ali kako mi je kretanje bilo otežano i zbog opterećenosti tela posle sam slomio oba kuka i drugu, do tada zdravu nogu. Imao sam i povredu kolena, koje mi je takođe operisano i više ne mogu da ga savijem„.

Šest operacija i rehabilitacija je prošao bez jadikovanja, hrabro i stameno, kako dolikuje njegovom stasu, ali i plemenitom karakteru.

Potraga za patikama broj 52

Danas se lakše nabavlja garderoba i obuća za visoke i krupnije osobe, ali nekada davno Tasa je imao velike probleme da pronađe cipele i patike broj 52. Priča se da su sve beogradske sportske ekipe na putovanjima po inostranstvu imale zadatak da nađu patike za njega.

Pamti Tasa i lep gest poznatog sportskog novinara i dugogodišnjeg dopisnika iz Barselone, Vladimira Stankovića, koji mu je nabavio patike od španskog reprezentativca Roberta Duenjasa.

Stankovićeva svastika je samnom radila u SC „11. april“ i tako je priča dospela do njega, a zahvaljujući njemu do Duenjasa. Ubrzo su patike firme „Najki“ stigle u Beograd, bilo je to krajem devedesetih, ali Duenjasov broj 55 mi je bio prevelik. Na kraju krajeva smo ovde u „Najkijevoj“ radnji našli nešto što mi više odgovara, a Duenjasove patike su im ostale kao eksponat. A sada mi je od obuće potrebna, ustvari, samo jedna cipela, jer na drugoj nozi nosim ortozu sa petom, nekom vrstom štikle“, objašnjava Tasa.

Nije lako, živim sam, ali borim se. Hodam pomalo pomoću štaka, a imam i motorče sa tri točka, kojim odem do pijace. Radim vežbe redovno, a svakog dana, osim vikendom, dolaze mi geronto domaćice, za sat vremena pospreme i ponešto skuvaju, ali često kuvam i ja, jer se hranim dijetalno, pa imam neke svoje recepte i navike. Često me obilazi bratanica Slađana, a dolaze i javljaju se i moji krstaši, saigrači iz Radničkog. Dragan Vučinić se najviše brine o meni, a i svi ostali, Miroljub Damnjanović Dugi, Vladimir Braca Karati, Dragoslav Ražnatović, Dragi Ivković Tvigi, Mile Stanković, Branko Banjanin… Dobar sam i sa Dudom Ivkovićem, njegov pokojni brat Piva me je otkrio i doveo da treniram košarku. Trebalo je ovih dana da se vidim sa Ražnjom i Tvigijem, ali je zahladilo vreme, pa smo to odložili.

Jedno vreme su ga dovozili na klupske svečanosti i na druženja u kafani u Bulevaru kralja Aleksandra.

Sad je to mnogo komplikovanije. Ne mogu da uđem u običan auto, ali Vuča (Vučinić) ima veća kola i uvek se ponudi kad god nešto zatreba. Skoro negde je hteo da me vozi u jednu radnju na Krstu, koja prodaje garderobu za visoke i punije, a ja sam mu rekao da imam dovoljno stvari, šta će mi, neću da se modiram„.

Tasa voli sa prijateljima da popriča, da odigra neku društvenu igru, a ranije je svakodnevno dolazio u kafanicu u komšiluku, u ulici Triše Kaclerovića na partiju jamba sa dugogodišnjom prijateljicom, Sofijom Pekić, proslavljenom košarkašicom.

Sonja je veliki drug, živi u blizini, ali sada više vremena provodi u Lovćencu, pomaže sestri. Igranje jamba nam je nekada bio ritual. Rado se sećam svega toga i svih saigrača i igračica iz mog igračkog doba, a i onih koje sam trenirao, iako sa mnogima nisam u kontaktu. Pozdravljam ih ovom prilikom, preko vas…“

Za vreme igračke karijere stanovao je sa još nekim sportistima SD Radnički u improvizovanim stančićima ispod tribina otvorenog košarkaškog terena, a posle je živeo u samačkom hotelu, ali njegovo stambeno pitanje je postalo ozbiljan problem kada je otišao u košarkašku i sticajem okolnosti, invalidsku penziju. Na sreću, to je rešeno 1997. godine, jer je tadašnji predsednik KSS i gradonačelnik Beograda, Nebojša Čović, povukao pravi potez.

Glumci, boemi, najbolji ortaci

U svetu filma sprijateljio se sa brojnim glumačkim legendama, o kojima ima samo reči hvale.

„Svi glumci su bili sjajni ljudi, boemi, mnogo su voleli kafanu. Dragan Nikolić je bio mnogo dobar čovek, znali smo se sa snimanja filmova, ali i sa Crvenog Krsta. Pamtim i Stoleta Aranđelovića kao dobričinu, sa njim sam često sedeo u kafani „Fontana“, blizu Hale sportova. A najbolje sam poznavao Batu Živojinovića i njegovu Lulu, takođe sa Krsta. Bata je bio sjajan tip, ali nezgodan kad popije, to su svi znali. Dok sam igrao u Valjevu družio sam se i sa Vojom Brajevićem, sa Zoranom Jevremovićem, Mikijevim bratom, pa sa košarkaškom braćom Kovačević, Brankom i Zoranom. Išli smo svi zajedno u Ljig na kupanje, jer u Valjevu nije bilo bazena“, seća se Tasa.

Zahvaljujući Čoviću i novinarima, koji su pisali o meni, tada sam dobio garsonjeru i rešio važno životno pitanje. Čovića znam odavno, bio sam mu trener u ekipi Železnika, to mi je bio prvi posao po završetku Više trenerske škole 1983. godine. Tu garsonjeru sada izdajem, a živim na Voždovcu u maloj dvorišnoj kući, pa mogu da izađem i prošetam pomoću štaka, makar pola sata. Vežbam koliko mogu, išao sam i u banje, na kineziterapije. Ruke me dobro služe, ali noge slabije. Bez obzira na sve ne napušta me sportski duh.

Mesečna primanja su mu veoma niska i za to postoje neverovatni razlozi, ali Tasi ne pada na pamet da nekog, ili nešto okrivi.

Primam invalidsku penziju i tuđu negu, a penzija mi je baš mala. Pogrešio sam što sam prijavio radni staž za igračkih 11, 12 godina, jer on se boduje veoma loše. Igranje košarke ne da mi nije pomoglo, nego mi je osakatilo prosek penzije. A kada sam podnosio u PIO dokumenta za penziju, baš tog dana je ukinut propis da prosek određuju deset najboljih, najplaćenijih godina službe. Rekli su mi da ste došli juče bilo bi sve u redu… A ja sam se tada oporavljao od operacije kičme. Pa dobro, šta je tu je„.

U kratkom bavljenju trenerskim poslom bio je veoma posvećen, ostavio je dubok trag u individualnom radu sa centrima, kako u muškoj, tako i u ženskoj košarci.

Trenirao sam tim Železnika, zatim, devojke Radničkog i Beomerksa, a najbolji period mi je bio u školi košarke Zvezdara, radovao sam se kasnije kada su ta deca postajala pravi igrači. A dok sam radio u Hali sportova ponekad bi me Duško Vujošević zamolio da malo radim sa centrima Partizana i to bih prihvatio sa zadovoljstvom. Odustao sam od trenerskog posla, nije to ono pravo ako ne možeš deci praktično da pokažeš vežbe, poteze i kretnje. Nisam taj tip, koji bi mogao da vodi treninge iz stolice“.

Teško je pokretan, ali srećom, nema drugih, ozbiljnijih zdravstvenih problema. Međutim, pre nekoliko meseci nije ga mimoišao virus korone.

„Ne znam kako sam se i gde sam se zarazio. Kad mi neko dođe u posetu sedimo na distanci, a tek kad stojim, toliko sam visok, da ne znam kako bi virus stigao do mene. Malo sam više kašljao, a lekar, koji mi dolazi u kućne posete je najpre rekao da imam bronhitis, a kako kašalj nije prolazio posle nekoliko dana, doveo je medicinsku sestru da me testira i pokazalo se da sam pozitivan. Kako god, sve je prošlo lako, nisam imao ni povišenu temperaturu. Sad još ne razmišljam o vakcinaciji, koronu sam preboleo krajem novembra i početkom decembra, valjda još imam imunitet. Iskreno, iako sam ovoliki čovek plašim se injekcija, jer sam ih se baš naprimao i ponekad nije bilo nimalo prijatno. Kad moram da ih primim onda tražim glavnu sestru, što je sigurno, sigurno je„.

Iz kafane sa Radmilovićem u ranu zoru

A druženje sa legendarnim glumcem Zoranom Radmilovićem je posebna priča. Sa Radmilovićem je delio kadar u „Maratoncima“, ali i kafanu i ulicu na povratku kući.

„Sa Zoranom sam često sedeo u „Poslednjoj šansi“. I on je stanovao na Krstu, ispod SC „Vračar“, pa smo se vraćali iz kafane ujutru peške, a ljudi bi nas radoznalo gledali. U „Šansi“ sam ga nalazio kada su ga svi tražili, jer je znao da se ne pojavi na snimanju. Zoran je bio poseban, legenda. Neki su pričali da je bio namćor. To nije tačno, nego, kao i svakoj poznatoj ličnosti ponekad su mu ljudi dosađivali, presretali ga, zapitkivali, ili bi ga samo pipnuli, pa bi mu to zasmetalo. Zoran je dolazio sa drugovima i u diskoteku „Akvarijus“, a tu je i Slobodan Cica Perović navraćao, takođe naš legendarni glumac. Ja sam uvek sedeo, ili stajao za šankom, znali su gde će da me nađu“, prisetio se Tasa.

Njegov život je sport, košarka i potpuno logično je da pomno prati sportska zbivanja.

Pratim sport, košarku, tenis, snuker, odbojku, rukomet, uglavnom, sve sportove u kojima igraju naši igrači. Znači i domaće i strane lige i timove, u kojima su sportisti iz Srbije. Današnja košarka se igra brže, skočnije, pogledajte samo koliko trenera ima na klupi jednog tima u stručnom štabu. U moje vreme bio je samo jedan trener, posle je ušao i kondicioni, a sada ima mnogo stručnjaka, koji se bave raznim detaljima i poboljšavaju igru pojedinca i ekipe„.

Sa uživanjem gleda razne televizijske prenose sportskih događaja, a ne krije ni za koji domaći tim navija.

„Nekada davno sam navijao za Crvenu zvezdu, ali otkako sam se zaposlio u novobeogradskoj Hali sportova, a Partizan je tamo poslednji ostao da trenira i igra, nekako sam se sa njima srodio. Glupo mi je bilo da ne navijam za nekog sa kim sam pod istim krovom svakog dana, tolike godine. Znao sam se dobro sa Divcem, Danilovićem, Petrovićem, Grbovićem. Sjajni momci i igrači“.

Kada posle svega i lepog i ružnog podvuče crtu, na pitanje za čim žali i nema baš spreman odgovor. I po tome se vidi koliko je skroman i bez velikih apetita, takav je bio i ostao.

Možda sam mogao više da postignem kao igrač da sam ranije počeo da treniram. Kasno sam krenuo, tek sa 20 godina i to pre služenja vojske, što mi je oduzelo još jednu sezonu. Ali zadovoljan sam, bio sam deo Radničkog u njegovim najslavnijim godinama. To je nešto najlepše i nezaboravno. Mogao sam više da uradim i kao trener, ali znajući sebe, ne bih izdržao to današnje ponašanje, posvađao bih se sigurno sa upravom i menadžerima. Kad bi mi neko određivao koliko će koji igrač da igra, ne bih trpeo takve nesportske stvari“.

Milovan “Tasa” TASIĆ KK – RADNIČKI – Beograd Gorostasni centar,visinom 214 cm.1968 godine doveo ga je trenerski mag…

Posted by Košarka ex Yugoslavia on Sunday, December 8, 2019

A koliko je velika Tasina ljubav prema košarci najbolje ilustruje ova njegova lepa rečenica:

Kad nešto voliš, ne voliš ga onako, tek tako, nego to voliš srcem„.

Nezaobilazna tema u razgovoru sa Tasom je film, imao je 10 uloga u kultnim domaćim filmovima, kao statista, a u nekim je bio i glumac epizodista.

Igrao sam u „Ko to tamo peva“, „Maratoncima“, „Hajde da se volimo 2“, u četiri Šijanova filma i isto toliko kod Čalića. S obzirom da u košarci tada nije bilo para, to je bila prilika za zaradu i nisam odbijao pozive reditelja. Sve je počelo 1970. godine na Krstu, prišao mi je na terenu čovek iz „Avala filma“, ne mogu da se setim njegovog imena, ali pozvao me je da igram u filmu „Bube u glavi“, reditelja Miše Radivojevića. Tu je glumio Dragan Nikolić, a ja sam dobio ulogu čudaka, koji je tapkao loptu u terazijskom pešačkom prolazu. Tako je počelo. Glumio sam i u filmovima: „Sulude godine“, „Vampiri su među nama“, „Svemirci su krivi za sve“, „Tajna manastriske rakije“. Bio sam i na snimanju filma u kojem je Bata naš Džejms Bond, ali je taj projekat propao zbog nekih nesuglasica„, rezimira Tasa svoj filmski opus.

Srpski car Dušan Nemanjić se kroz istoriju pamti i kao jedan od najviših Srba, sa visinom od 214 santimetara, a na opasku da se nalazi u visokom društvu i u bukvalnom i prenosnom smislu Tasa se uzdržano smeška, jer dogovor je da u ovom tekstu ne sme da bude preterivanja. Ali, činjenica je da su među najvišim Srbima „svih vremena“ košarkaši Boban Marjanović (223 cm) i Vlade Divac (216 cm) i naravno, Milovan Tasić Tasa (212 cm).

„Novinari znaju da preteruju i da nam povećavaju visinu. Meni su uvek pisali 214, a ja sam, ustvari, visok 212 santimetara. Marjanović je najviši, a za Divca nisam siguran, kažu da je visok 216 cm, a ja sve nešto mislim da je niži od mene. Sećam se, u moje vreme je bio jedan košarkaš iz Bijelog Polja moje visine, pa Zekoli s Kosova 212 cm, zatim, Džimi Petričević iz Lokomotive 214 cm, onda i jedan Slovenac i Zadranin, ali imena sam im zaboravio. A što se mene trenutno tiče, prilično sam se smanjio, sada sam dvometraš“, skromno Tasa odbija primat i kada je i visina u pitanju.

Visinu je nasledio od gorostasnih predaka, koji su stasom i pojavom plašili Turke, a za rođenog brata, koji živi u Inđiji kaže da je visok „svega“ 190 centimetara, ali iako ima 80 i kusur bolje ga služe noge…

Tasa, košarkaški Nemanjić, carevao je pod obručima balkanske „kraljice igara“ i šire. Imao je neprobojan štit pod svojim košem. Carevao je i caruje i visinom i dobrotom. Blagorodni, skromni džin živi u carstvu lepih uspomena i na svoj način se raduje ljudima i životu, okrutnom i prekrasnom u isto vreme.

Komentari

Vaš komentar