„To što se desilo sa srpskim košarkašima, to smo mi“

Blog ostalo 23. avg. 202110:00 > 16:213 komentara
Podeli:
Veselin Matić
fiba.basketball

Možeš da budeš bilo gde, a sutra te zaborave, dešava se. Kao što se spletom životnih okolnosti, ne ličnog kvaliteta, mimoiđeš sa vrhunskim klubovima. Srpska košarka ima talente, šmek, ali i sistem prilagođen svetskim trendovima. Ne možemo da nosimo zvoncare ako su izašle iz mode. Ali, mentalitet ne menjamo, što se najbolje videlo posle italijanske epizode. Primećuje Veselin Matić (61), iskusni trenerski vuk.

Za nekoga ko je bio deo stručnog štaba SR Jugoslavije pre dve decenije, kada su se seniori poslednji put pozlatili, ni sadašnji selektorski posao u Indiji nije prepreka da prati šta se sve dešava pod ovdašnjim obručima. Posebno sa najboljim muškim timom. Bez osvrta na neuspeh u olimpijskim kvalifikacijama, barem tokom dugog toplog leta, nezamisliva je bilo koja košarkaška priča.

To što se desilo sa seniorskom reprezentacijom Srbije, to smo mi. Jer, dogodila nam se Italija, a nismo se ujedinili. Kada je bilo najvažnije i najteže, nismo imali pomoć svakog reprezentativca. A nije bilo mogućnosti ni da se odrade iole ozbiljnije pripreme za kvalifikacije, plus povrede, otkazi. Da se ne vraćam na one FIBA ’prozore’ i ko je uopšte mogao da igra. Selektor je odredio 24 košarkaša, a iz raznih razloga, na kraju, spisak prepolovljen. I, šta je to, nego igraš sa onima koji mogu, ne one koje bi izabrao. Na čega se svede, u tom slučaju, selektorski posao, da im ’dodeli’ brojeve. Ma, ni to, sami su ih ’uzeli’. Bilo je mnogo stresa, još više povreda i, nema najboljih srpskih košarkaša na OI“, priča Matić za Sport Klub.

Nije izgovorio: „Ko zna zašto je sve to dobro“, ali trenerska pedagogija dolazi do izražaja.

„Bolje da je usred Beograda puklo, nego nekom drugom prilikom. Bili smo u tunelu, ali nismo primećivali. Sve su bile slavopojke, strašan sastav, pa su ’svi’ MVP, od Jokića, preko Micića do Teodosića. Čak je i Bobi Marjanović bio najkorisniji igrač nedavnog kvalifikacionog turnira, kad ono, udariše ’Azuri’. Ali, idemo dalje, čak i bez Tokija“.

Crtice iz biografije

Veselin Matić je trenersku karijeru započeo 1988. u OKK Beogradu, a početkom devedesetih je bio asistent u stručnim štabovima srpskih večitih rivala. U poslednjoj deceniji XX veka radio je u nekoliko nemačkih klubova – Karlsrue, Frajburg i Keln, ali i poljskoj Poloniji. Kasnije se otisnuo u estonski Kalev, libanski Sageze, libijski Al Ahli… Sedeo je na klupama Poljske, Irana, Libije, Libana, Sirije i, trenutno Indije. Bio je deo stručnog seniorskog štaba SR Jugoslavije na SP 1998. i 2002, EP 2001 (prvaci), dok je sa kadetskom selekcijom osvojio zlato na EP 1997. Sa nacionalnim timom Irana je osvojio azijski Kup i u dva navrata bio prvak Zapadnoazijskog prvenstva. Kao pomoćnik, ima tri prvenstva SR Jugoslavije i Kup, jednom sa Zvezdom i tri naslova sa Partizanom.

Sin Andrija je igrao košarku i studirao u SAD, vratio se u Evropu i nastavio sa basketom u austrijskom Gracu u kojem je završio sezonu. Ćerka Jovanka je „samo“ student na berlinskom Humbolt univerzitetu, a mama i supruga Tara „koordinira“ porodične aktivnosti iz Beograda.

Nekada se za legendarnog Borislava Stankovića, govorilo da ima „osmeh na sedam jezika“ praveći aluziju na poliglotski profil. Dok bi ovo poslednje, u slučaju Toze Matića, kako ga „prepoznaje“ košarkaška „sekta“, moglo da se „prevede“ na isto toliki broj nacionalnih selekcija sa kojima je radio. I, tako bi „Srbija do Indije.“

Počeo sam treću godinu ’mandata’ u jednoj ’čudnoj’ zemlji, koja je slična Srbiji, a sasvim različita od nas, kao i kultura ponašanja. Bela rasa na azijskom kontinentu, koja i dan, danas živi pod velikim uticajem jezika i kulture Britanaca, bivših kolonista. Ali, Indusi su zarobljeni tradicijom, izuzetno religiozni, iako hinduizam nije vera u klasičnom smislu reči, već pogled na svet. Ovde živi dosta pitom, ali zatvoren svet, pa se nove stvari teško primaju, odnosi se i na košarku. Indijski potkontinent se upoznao sa hrišćanstvom preko britanskih osvajača, a još duže je bio ’izložen’ islamu, plus hindu. Njihov današnji obrazovni sistem je engleski produkt, a takozvane misionarske škole su ostale po Indiji. Tako dolazimo do basketa, koji je ovde stigao sa misionarima. Svaka škola ima košarkaški teren i kakve, takve trenere (lokalce). To je školski sport, ima popularnost, ali indijska tradicija ne dozvoljava da se razvija“.

Da bi što plastičnije objasnio zašto globalno veliki sport još uvek ne može da dobije „rat“ u jednoj tako velikoj zemlji, Matić nastavlja:

Veselin Matić
fiba.basketball

Košarka je najpopularniji školski sport, a kriket je svetinja, kao kod nas fudbal. Još kada su postali prvaci sveta pre 35 godina, a tu je još i hokej na travi. Košarka je na neki način prvi sport srednje klase, kojoj je okrenuta populacija od oko 300 miliona ljudi. Vojska ima profesionalne klubove, oko pedesetak, po nekadašnjem sovjetskom sistemu. Na železnici se takođe ’gaji’ ovaj sport, imaju oko 40 ekipa, uz rad, treniraju, odnosno zapošljavaju sportiste. Slično je i u poreskoj službi (desetak klubova), ili u naftnim kompanijama. To su sve radno-sportske ekipe“.

Zvuči lepo i egzotično da naše gore list vodi mušku selekciju Indije (kolega Zoran Višić je zadužen za žene, pri aut), ali nije daleko od Sizifovog posla, pa još u doba kovida.

Gde god sam se ovde okrenuo pod obručima, sudaraš se sa tradicijom. Od sticanja nezavisnosti 1947. igraju nacionalno prvenstvo jednom godišnje na jednom mestu. Skupe se sve države (28 plus sedam saveznih teritorija) i, igraju šampionat u dve sedmice. To je jedina manifestacija koju organizuje nacionalna federacija. Postoji i Festival košarke, svakih 13 godina za mlađe uzrasne kategorije, a nešto se igra i na univerzitetima. Uglavnom ne menjaju ’takmičarske’ navike. Ili praktikuju sveindijske turnire, na kojima učestvuju timovi kompanija, pa u istom sastavu budu igrači sa rasponom od po 20 godina. Najstariji bude i trener i kapiten“.

Silikonska dolina

Baza mi je u Bangaloru, indijskom megapolisu na jugu, koji se prostire na visoravni, na oko 1.000 m nadmorske visine. Ima divnu klimu, u ovo doba godine, prosečna temperatura je oko 25 stepeni, tako da i u Indiji može ponekad da se diše bez klime. Ni uslovno rečeno, kišni period nije nepodnošljiv, naprotiv. Kratki pljuskovi nekoliko puta u toku dana. Pored generalno, solidne industrije u zemlji, koja me podseća na socijalistički model sa demokratskim sistemom, oni koji se školuju, završe kao lekari ili inženjeri. A Bangalor je cenatr za pravljenje najboljeg softera na svetu, pa čitav ovaj deo nazivaju indijskom silikonskom dolinom. Uostalom, imaju priznate IT stručnjake na globalnom nivou. Njihove poznate porodice su vlasnici ’jaguara’ i ’rendž rovera’, ali ulažu i u sport. Naravno, na prvom mestu je kriket liga u koju se dovode najbolji igrači sveta“.

Ali, postoji deo Indije, čije stanovništvo ima odlične fizičke predispozicije za kraljicu igara?

Ogromna zemlja, puna različitosti, čiji su sever i jug dva sveta. U Pendžabu (postoji i pakistanski deo) žive Siki, prepoznatljivi po turbanima, ali sam još nešto profesionalno primetio. Visoki su, mnogi imaju preko dva metra, veliki borci ’arijevci’, ne daju na sebe, u žargonu bi rekli ’drčni’. To su ’indijski Crnogorci’“.

U konglomeratu kulture, tradicionalnih navika, ljubavi prema nekim drugim (engleskim) sportovima, šta preostaje košarkaškom selektoru?

Veliki problem je nepostojanje profesionalne lige. Probala je FIBA da pomogne, pa Amerikanci, ali, ovde, dok se nešto novo prihvati, uh, teška i spora misija. Šteta jer je Indija izuzetno ekonomski napredovala u poslednjih 15 godina, ali još kaskaju za Kinom, oko dve decenije. Pa, Amerikanci su se ovde vratili, i u sportsko-košarkaškom smislu, da neutrališu uticaj Kine. Ja sam pokušao da napravim smenu generacija u proteklom periodu. Imaju talente, ali im prolazi vreme. Ne može da se živi od pobede nad Kinom ili Irakom na startu azijskih kvalifikacija. Ali, na sve se nadovezala ova epidemija. Zadovoljan sam što smo u takmičenje ušli sa podmlađenim sastavom, u kvalifikacije za kvalifikacije azijskog prvenstva sredinom avgusta. Tri su grupe grupe, Indija je sa Palestinom i Saudijskom Arabijom, a dve selekcije idu dalje. Čini se jednostavno, ali smo dugo van trenažnog procesa zbog zdravstvene situacije. Ništa se ne zna, jer se neke azijske zemlje, kao Indonezija, nalaze se u teškoj situaciji, U Indiji je još podnošljivo, iako sam tek nedavno, posle dva meseca, uspeo da okupim oko 30 igrača, A i B selekciju, da možemo barem između sebe da igramo“.

Veselin Matić
fiba.basketball

Sagovornik Sport Kluba, koji je ceo život posvetio košarci, uprkos sumornoj zdravstvenoj situaciji, ali i izvesnim, po ovaj sport, nepovoljnim okolnostima, smatra da u Indiji može nešto da napravi.

Ne može zemlja od skoro milijardu i po stanovnika da nema (sportski) potencijal, ali i strategiju za razvoj. Još jedna važna stvar, bili su kandidati za organizaciju Olimpijskih igara 2028. odnosno 2032. godine. Zato im je važan, generalno, sportski projekat, na državnom niovu. Pa taman i da se tapka u mestu kako ponekad izgleda. Krenuli su da kroz državne internate promovišu sport za najveće talente kao u atletici, hokeju na travi, plivanju, boksu… Postavili su prioritete, formirali jedno pet akademija nalik francuskom košarkaškom INSEP. Ali, trenutno sve stoji zbog epidemije, a finansijski je pokriveno. Pa, ni ova zdravstvena situacija neće doveka… Sadašnja Vlada Indije, koja želi da pokrene sport na jedan drugačiji način, verovatno i zbog ideje o kandidaturi za organizaciju OI, daje mi nadu i za košarku“.

Zanimljivo je da Amerikanci stižu da otežavaju posao Matiću, kao da sedi na klupi reprezentacije prepune potencijala za najjaču ligu sveta. O čemu se radi?

U Indiji rade NBA akademije, koje indirektno prave haos. Poslednji primer su tri košarkašice i pet košarkaša, u pitanju su talentovani tinejdžeri, koje su poslali u Ameriku, gde su završili pod ’kontrolom’ koledža. Tako je, nešto ranije, pet najvećih indijskih potencijala, koji su prošli kod mene, završilo na koledžima u SAD. I, sada ne mogu, kada su mi potrebni, da se vrate i igraju za reprezentaciju. To je na koledžima limitirano. Tako svuda po svetu funkcionišu NBA akademije, čija je indijska centrala u Mumbaju. U sklopu popularizacije igre, ovde je svojevremeno gostovao Sakramento Kings, sa Igorom Kokoškovom u stručnom štabu. E, sad, Amerikanci, čak i kada popularišu ’svoju’ igru, ništa ne rade bez interesa, koristi… Ljudi iz NBA akademije, da bi skupljali poene u stvaranju privida da nešto rade, selektiraju najbolje, šalju ih na (sportsko) školovanje u SAD. Indijski savez je deo celog procesa, a ja tvrdim da je to kratkoročno, a ne dugoročno rešenje (cilj). Tako se ponekad osećam kao da radim u Srbiji, jer se slično i kod nas dešava, ali i svuda po svetu. Nemam automatizam da vratim pomenuti kvintet, koji bi bili idealni za državni projekat budućnosti, ali i za indijsku reprezentaciju“.

Sirija se ne zaboravlja

Toza Matić se posebno emotivno seća sirijskog dela karijere gde je radio od 2017. do 2019. u sred ratnih zbivanja.

Nedavno su mi sirijski prijatelji poslali snimke domaćeg plej-ofa, gde su igrali ’njihovi’ Zvezda i Partizan, a u dvorani u Damasku 5.000 ljudi, igla nije imala gde da padne. Veličanstveno. Tamo sam radio sa reprezentacijom, putovao u Alepo, Hamu, Latakiju, ma sve vreme rata nisu prestajali da igraju košarku. Oni mnogo vole sport, pa i u takvim uslovima, nazvao bi ih ’poluratnim’, nacionalni Olimpijski komitet se maksimalno trudio da se ne prestane sa sportskim aktivnostima. Proputovao sam celu zemlju, video kontrolne punktove, vojsku, ponekad čuo bombe u daljini, ali rat nisam video“.

Za više od tri decenije trenerskog staža, jedva četiri godine je sastavio u Srbiji. Ali, ni pogled unazad ne provocira želju da bilo šta promeni kada bi krenuo ispočetka.

Ništa ne bih preskočio, možda bih jedino, kasnije otišao na Bliski istok. Ako ne računam selekcije SR Jugoslavije, vodio sam šest reprezentacija, a to je uvek velika čast, odgovornost i obaveza. Bez obzira o kojoj zemlji je reč. Mislim da sam svakoj nešto doneo i, ostavio. Od sirijske koja se u specifičnim (ratnim) uslovima kvalifikovala za Azijske igre, preko Libana, koji je opet u tom delu sveta košarkaški značajan, a tamo su moji nekadašnji mladi igrači. Ili Iran koji je i dalje azijski predvodnik. Svi su napravili iskorak, zbog toga sam ponosan. A to što sam samo ’protrčao’ kroz srpske klubove (OKK Beograd, Crvena zvezda, Partizan), bila su čudna vremena, tih devedesetih. U tom lošem periodu, izmestio sam porodicu, a ja se razvijao na neki drugi način. Možda sam po svom kvalitetu mogao da budem i u mnogo zvučnijim evropskim klubovima, ali sve je splet okolnosti. Nemam žala, razočaranosti, sve je prolazno i relativno. Najvažnije je imati stabilan posao, biti u toku i sa najvišim košarkaškim nivoima, bez obzira gde radiš“.

Dok drži širom otvorene (košarkaške) oči, Matić konstatuje:

Veselin Matić
fiba.basketball

Koka-kolu ćeš kupiti i piti u bilo kom kutku planete, ne samo u SAD. Ako govorimo o američkom uticaju na evropski basket, globalizacija je svuda prisutna. Previše je informacija, svake godine se nešto menja u ovom sportu i, sve većom brzinom. Stalno moraš da si u kontaktu, sve da pratiš. ’Profesionalizacija’ mi se, recimo, baš i ne dopada. Zapravo ono: ’Ja sam iz tog i tog kluba’, to više ne postoji. Svi rade za velike, sport se totalno profesionalizovao i, napredovao. Najbolji su na najboljem mestu, a to nije moglo da mimoiđe ni Srbiju. Nije savršeno, ali i mi smo deo toga. Dok se košarka ranije razvijala na drugi način. Važno je da imamo talente i adaptirani sistem, prilagođen svetskim trendovima. Ne možemo ni u ovom sportu mimo sveta, čak i kada nam se nešto ne dopada“.

Govoreći kako su stari sistemi nepovratno otišli u prošlost, umesto apokaliptičnog tona, Matić nastavlja:

Spali smo na tri kluba, nije bitan redosled, Zvezda, Partizan i Mega, koji ’drže’ barem polovinu košarkaša. Davno su prošla vremena državnog finansiranja iz doba SFRJ, kada si imao normalnu raspodelu sredstava, a sada se sve svelo na pet, šest klubova. Onda, kako smo se tek smejali Italijanima, pre jedno 30 godina jer njihovi domaći igrači nisu mogli da podignu glavu od stranaca, koji su ih tada baš preplavili. A gde smo mi sada do na njihovoj davnoj poziciji. Partizan ima stranu bazu, crveno-beli su nešto malo bolji, dok je Mega preuzela primat u razvoju mladih košarkaša. Plus veliki broj klinaca veoma rano odlazi u inostranstvo, pa i u najjaču ligu sveta se lakše stiže. Pošto naši klubovi imaju toliki broj stranaca, onda se navijači ne identifikuju prema pojedincima, a ne klubu. Ipak, mnogi srpski igrači su u evropskom vrhu, ali visoko i na NBA nebu“.

Povratak Žoca veliki kao kuća

Treneri žude da rade tamo gde će da se razvijaju. Ako moraju da idu iz domovine, prilagođavaju se novim uslovima da bi opstali. Velika je stvar za srpsku košarku povratak Žoca (Željka) Obradovića. Da bude pred očima mlađim kolegama kao vrsta idola. Al,i i da imaju stabilne klubove u kojima će da rade. Ako tako nešto izostane, neće pomoći ni legendarni kouč na klupi crno-belih, već će u ’beli svet’. U Srbiji sedam miliona ’igra’ košarku, to je naš prvi sport koji bira, ali… Ne nedostaju nam ni talenti, ni oni, moje struke, koji će da ga prepoznaju. Druga je stvar da li će ti klinci da dobiju prostor u par domaćih klubova, ili će brzo da se pakuju, pa put pod noge“.

Možete li i Indiju da „naterate“ da se okrene košarci?

Ovde me drži i daje nadu dobar projekat. Pri nacionalnom Ministarstvu sporta postoji Agencija za kontrolu, a moja malenkost je neka vrsta državnog službenika, koji ima četvorogodišnji ugovor podložan reviziji svake godine. Ima mnogo Indusa koji veruju da ova zemlja može nešto značajno da napravi i pod obručima. Istina, oni krenu, pa stanu, a ja sam jedan od onih koji je doveden da podigne sistem. Po prirodi, nisam od onih koji se predaju“.

Komentari

Vaš komentar