Tragična priča najboljeg jugoslovenskog desnog beka

Blog ostalo 22. jun. 202113:00 > 18:18
Podeli:
Vladimir Durković
FK Crvena zvezda

Pre 49 godina, 22. juna 1972. u Sionu je, od hitaca pijanog švajcarskog policajca, tragično izgubio život Vladimir Durković, fudbaler Crvene zvezde i jedan od najboljih desnih bekova u istoriji Druge Jugoslavije.

Mada nije spadao u atraktivne zvezde ovaj defanzivac, rođen 6. novembra 1937. u Đakovici, bio je jedan od ključnih stubova beogradskih ’crveno-belih’ sa kojima je – odigravši u periodu od 1955. do 1966. godine 405 utakmica (uz 30 datih golova) – osvojio pet titula šampiona Jugoslavije i tri pehara Kupa Maršala Tita.

Dure je i u dresu reprezentacije ostvario velike uspehe. Član, kako se tada govorilo, uže odbrane nacionalnih ’Plavih’ koju su, pored njega, činili golman Milutin Šoškić i levi bek Fahrudin Jusufi, 1960. godine je u Parizu sa drugovima iz državnog tima stigao do drugog mesta na prvom šampionatu Evrope (koji se tada zvao Kup evropskih nacija), da bi samo nekoliko meseci kasnije na njegovim grudima zasiljala zlatna olimpijska medalja, osvojena nakon pobede nad Dancima u finalu Igara u Rimu. U istoriju je ušao i kao jedan od  nezaboravnih ’Čileanaca’, koji su na Mundijalu održanom 1962. u ovoj južnoameričkoj zemlji osvojili četvrto mesto, što se smatra najvećim dustignućem Jugovića na svetskim  fudbalskim šampionatima.

Durković je u inostranoj fazi igračke karijere ostavio neizbrisiv trag u Francuskoj. Tačnije u ’malom’ Sent Etjenu, gde je sjajnim igrama, ali i ponašanjem stekao veliku popularnost, čemu je svakako doprinela i činjenica da je bio jedan od najzaslužnijih za osvajanje tri titule i dva kupa zemlje ’Galskih petlova’. Želeo je da dugačku i uspešnu igračku karijeru okonča poslednjm ugovorom sa švajcarskim Sinom, ali je tragična sudbina 22. juna 1972 zauvek okončala sve njegove planove.

Čovek koji je svoj fudbalski život započeo kao napadač u kruševačkom Napretku, u Zvezdi se transformisao u sjajnog desnog beka, tačnije naslednika legendarnog Branka Stankovića.  Mladić koji je odlično svirao klarinet u početku nije želeo da prihvati ovu ulogu u timu, smatrajući da najviše može da pruži nastupajući na poziciji desnog krila. Kasnije je ipak popustio pred pritiscima ljudi iz Zvezdine struke (u prvom redu Svetozara Kike Popovića), pa su tako ’crveno-beli’, ali i jugoslavenski fudbal s vremenom dobili gotovo neprelaznog desnog beka. Čvrstog i beskompromisnog u duelima ali i – zahvaljujući brzini i  napadačkoj prošlosti – sposobnog da uz aut-liniju obavlja ofanzivne zadatke, tačnije prodorima i centaršutevima ugrožava protivničke odbrane.

Fudbalsku karijeru je počeo u dresu tadašnjeg drugoligaša Napretka gde je već sa 16 godina postao prvotimac kluba iz Kruševca, grada u kome je pohađao gimnaziju. Talentovanog klinca je 1955. zapazio trener Crvene zvezde Miša Pavić, pa je Dure uskoro dobio ponudu iz Beograda koja se ne odbija. Stigavši u glavni grad je o Zvezdinom trošku u prvo vreme stanovao u jednoj sobi u Banijskoj uluci koju je kasnije delio sa novim klupskim drugom Dušanom Maravićem.

Iako je za najbolji tim ’crveno-belih’ debitovao samo 22 dana nakon što je potpisao pristupnicu Zvezdi (22. novembra 1955. protiv pančevačkog Dinama), Vladimirov put do mesta standardnog prvotimca nije bio ni brz ni lak. Pošto su u navalnom redu budućeg kluba sa “Marakane” u to vreme igrali Bora Kostić, Šekularac, Mitić, Toplak i Rudinski, pridošlica iz Kruševca je uglavnom grejao klupu. Povremeno je dobijao priliku da istrči na teren u prvenstvenom duelima, pa je tako u sezoni 1955/56 doprineo osvajanju titule sa sedam nastupa, dok je u narednoj – u kojoj je Zvezda ponovo prva presekla ciljnu vrpcu – šest puta bio starter u ligaškim nadmetanjima.

Stvari su se promenile u njegovoj trećoj sezoni provedenoj u beogradskom klubu kada je – kao što smo već rekli – prekomandovan na poziciju desnog beka na kojoj će steći fudbalsko ime. Durkovićev doprinos novim penjanjima njegovog tima na šampionski tron u sezonama 1958/59 i 1959/60 bio je ogroman. Naravno, dobre igre mladića iz Kruševca nisu promakle selektorima, pa je 11. septembra 1959. u Beogradu protiv Bugarske odigrao prvu od 50 utakmica za najbolji državni tim Jugoslavije. U tom duelu na golu ’Plavih’ debitovao je i Mulutin Šoškić, a zanimljivo je da će se njih dvojica na istom meču i to protiv istog protivnika kao i na debiju (Bugarske, 1. juna 1966.) i oprostiti od dresa sa šest buktinja. Zvedin desni bek će od tog svog prvog reprezentativnog izazova, pa do susreta sa Čileom (16. juna 1962. godine na Svetskom prvenstvu) zabeležiti  39 uzastopnih nastupa za selekciju Titove države, dok će sa saborcima iz već pominjane uže odbrane nacionalne selekcije (Šoškićem i Jusufijem) čak 33 puta zajedno na terenu slušati himnu “Hej Sloveni”.

Prvi veliki uspeh ostvarili su na premijernom takmičenju za Kup evropskih nacija održanom u julu 1960. godine sa koga su se iz Pariza vratili kao vicešampioni našeg kontinenta. Koliko je Vladimir imao zapažene uloge u utakmicama sa Francuzima (5:4) i Sovjetima u finalu (1:2), najbolje pokazuje to što je, zajedno sa Šekularcem, Kostićem i Galićem, izabran u idealni tim ovog turnira u kome se još našlo mesta za Jašina, Masopusta, Novaka, Ivanova, Metrevelija, Neta i Ponedeljnika. Samo dva meseca kasnije naši fudbaleri su postali olimpijski šampioni, a junak naše priče je u funalnom susretu sa Danskom dobio zadatak da,  umesto na svojoj standardnoj poziciji desnog beka, zaigra na mestu štopera koji je trebao da zaustavi centarfora skandinavske selekcije. Obavio ga je uspešno jer su favoriti sa Balkana savladali rivala sa 3:1 i posle toga slavili penjanje na olimpijski Olimp. Durković je dve godine kasnije bio u timu na svim utakmicama Jugoslavije na Svetskom prvenstvu Čileu. Nakon trijumfa nad SR Nemačkom (1:0) u četvrtfinalu očekivalo se da ’Plavi’ stignu do finala i obračuna sa Brazilcima, ali su u polufinalu i pored inicijative i velikog broja propuštenih šansi poklekli pred Čehoslovacima (3:1).

Bio je to poslednji nastup junaka naše priče na nekom velikom reprezentativnom takmičenju.  Sa Zvezdom je u sezoni 1963/64 osvojio petu titulu prvaka Juge, kao i treći trofej Kupa  Maršala Tita, da bi u leto 1966. godine – nakon 11 sezona provedenih u beogradskom klubu – odlučio da ode u inostranstvo. Time je, prema tadašnjim propisima FSJ, izgubio pravo da nastupa za reprezentaciju,a karijeru je nastavio u bundseligašu Borusiji iz Menhengladbaha. Durković se nije snašao u ovom nemačkom klubu koji će narednih godina izrasti u šampiona svoje zemlje i osvajača Kupa UEFA, pa je nakon samo jedne sezone prešao u francuski Sent Etjen.

Pokazalo se da je izbor tada u svetu ne previše poznatog, ali zato u ono vreme ambicioznog kluba iz centralne Francuske bio pun pogodak. Već u prvoj sezoni (1967/68) odigrao je sva 34 prvenstvena meča za ’zelene’ u njihovom uspešnom jurišu na šampionsku titulu. Postao je, ne samo standardni prvotimac, već i ljubimac navijača Sent Etjena koje je jednostavno kupio, kako igračkim, tako i ljudskim kvalitetima. U klubu koji će četiri godine nakon njegove smrti (1976) biti finalista Kupa šampiona (izgubiće duel sa Bajernom sa 1:0), Dure je svoju kolekciju trofeja upotpunio sa pet novih pehara – tri titule (1968, 1969, 1970) i dva Kupa Francuske (1968, 1969). Tako se mogao pohvaliti time da je tokom igranja za Zvezdu i Sent Etjen ukupno osvojio osam šampionskih pehara i pet nacionalnih kupova.

fudbalska reprezentacija Jugoslavije, Olimpijske igre 1960.
FSS

Želeći da karijeru okonča u nekom ne previše ambicioznom klubu prihvatio je 1971. ponudu Sionu, a prilikom oproštaja u Sent Etjenu idola navijača je ispratilo blizu 50.000 ljudi. Prvu (i kako će se ispostaviti poslednju) sezonu u novom timu odigrao je korektno i već je počeo da pravi planove za život posle završetka igračke karijere, među koje je svakako spadalo i polaganje nekoliko preostalih ispita na Pravnom fakultetu. Nažalost, usledio je prerani i neočekivani kraj života Vladimira Durkovića, koga je 22. juna 1972. u Sionu brutalno ustrelio jedan pijani policajac pod okolnostima koje nikad nisu u potpunosti razjašnjene.

Izvesno je da je, posle prijateljsake utakmice između Siona i Bastije, tada 34-godišnjeg jugoslovenskog fudbalera u noćnim satima ovaj policajac, bez ikakvog povoda, izrešetao hicima u stomak na haubi njegovog automobila. Durković je prebačen u bolnicu gde su lekari izvršili hururšku intervenciju ali je u 10.30 časova podlegao teškim povredama. Jugoslovenska, francuska i švajcarska javnost bile su šokirane vešću o tragičnom kraju našeg fudbalskog internacionalca, inače mirnog porodičnog čoveka, a pariski list “L’ekip” mu je posvetio tekst naslova “Naš prijatelj Vladi”.

Od smrti Vladimira Durkovića, možda i najboljeg desnog beka jugoslovenskog fudbala, prošlo je gotovo pola veka. Mlađim generacijama ljubitelja on, možda nije toliko poznat, ali je sigurno da zbog svoje ogromne igračke i ljudske zaostavštine zaslužuje status legende. Koje će se savremenici sa pijetetom sećati i uz priču (kao i pomoć medija i filmskih snimaka) prenositi istinu o Duretu na nova pokolenja.