„Ulaganje u klince, postaje osvajanje kosmosa u Srbiji“

Blog ostalo 16. sep. 202110:00 > 10:061 komentar
Podeli:
FIBA.basketball

Stvari moraju da se nazivaju pravim imenom, reći onako kako jeste, a ne šta bi neko voleo da čuje. U sportu, ni ogroman, težak rad nije garancija da ćete postati „neko i nešto“, ali bez toga, bićete sigurno „ništa“. Mnogi se kriju pod skutima košarke, a samo gledaju svoju interesnu sferu.

Kada ovako priča Zoran Lukić (50), dugodišnji trener ruskog Nižnjeg Novgoroda, skoro je višak da doda da nije lak za saradnju. Ali jeste za otvoren razgovor na razne teme, koje više ili manje „žuljaju“ sport u kome je kraj aut linije više od četvrt veka.

Od klupskih takmičenja, odnosno izbora da se igra FIBA Liga šampiona umesto „ponuda“ ULEB, preko angažovanja u juniorskoj selekciji Srbije, tretmana struke, uticaja stranih pojačanja u nacionalnim ligama, ali i stanju u evropskoj košarci.

Povezane vesti

U ovom periodu se obično okupe svi akteri najjačeg klupskih nadmetanja pod ingerencijom Svetske organizacije, tako da još „slažem“ utiske sa nedavnog sastanka u Ženevi. U diskusijama, mnogo detalja, šta je urađeno, ali i u kom smeru idemo, uključujući i razgovore sa sudijama, ne bi li smanjili razlike oko tumačenja situacija na terenu. Iako smo skloni da rad arbitara stavljamo pod lupu, nije ni njima lako. Istina, nemam zamerki na poslednju sezonu, ali je i bila lakša jer nije bilo publike. Iz iskustva učestvovanja u Ligi šampiona, znam da nije lako deliti pravdu u Grčkoj ili Izraelu kada su dvorane pune,“ priznaje Lukić za Sport klub.

Zbog sukoba na relaciji FIBA – Evroliga, koji godinama ne prestaje da tinja, ceh su platile i sudije (uglavnom najbolje), koje su se priklonile drugoj strani, pa im je spuštena rampa na najvećim reprezentativnim takmičenjima, poput EP, SP ili OI.

Ko još veruje u Deda Mraza

„Evroliga će stvaranjem zatvorenog sistema, postati kočnica razvoja košarke u mnogim zemljama. Samo da želja učešća u tom takmičenju ne postane fantazija mnogih, u pokušaju da se ispune svi (ne)mogući uslovi. Pa, niko ne bere novac sa grane. A ja prvi ne verujem u Deda Mraza. I FIBA Liga šampiona je napravila ugovore sa nekoliko klubova kao svojevremeno sa Darušafakom. Diskutovao sam na tu temu, jer se preskaču sportski principi, a ostali moraju da se kvalifikuju. Da ne idemo u ponižavanje intelekta. Izlazimo iz granica normalnog odavno u svakodnevnom životu, pa nema ni sportskih granica. Nastavimo li ovako, ne da se nećemo zanimati sportom, već ćemo nestati sa planete. Ili, setite se šta se dešavalo sa klupskim fudbalom u Evropi, pre nekoliko meseci. Neki su probali da dižu „bune“, pa doživeli kolaps. Ne znam, ne pratim toliko zbivanja u tom sportu, možda je samo pitanje vremena kada će ponovo pokušati. Ali, nije fudbal tek tako sport jedan, mnogi imaju motiva da ulažu pod trenutnim okolnostima i odnosima, pa se i bolje razvija.“

Ne slažem se da samo najbolj arbitri sude u Evroligi, niti da je FIBA LŠ zbog te činjenice oštećena. Bilo je i primera da je nekolicina, iz prvog prešla u ovo drugo takmičenje. Ne bih se mešao u politiku, ne iz straha od posledica. Niko i ništa nije  dealno. Košarka svašta trpi, a najviše od onih, koji pod njenim okriljem, i takozvanom velikom brigom za ovaj sport, samo gledaju neke svoje interese. Naravno da bi bilo sjajno da najbolji sude onda kada je najdelikatnije, bez podele na „mi i oni“. Sa svetskim i kontinentalnim šampionatima, posebno onim prvim, zbog FIBA smernice razvoja košarke u svakom kutku planete, pravdu dele „razni“. Ali, šta da se radi.

Lukić je protekle sezone proglašen za najboljeg trenera LŠ, bez obzira što je „njegov“ Nižnji Novgorod poražen u četvrtfinalu fajnal eita. Sledi novi pokušaj u takmičenju koje se nezvanično smatra trećerangiranim, još nedostižnog „glamura“ onih koji su pre dve decenije „odbegli“ og krovne basket organizacije. Zašto i dalje FIBA takmičenje, da li je u pitanju finansijski momenat?

FIBA.basketball

Zarada sigurno postoji kada uprava mog kluba želi da bude učesnik LŠ, a mogli smo da zaigramo Evrokup. Da se razumemo, sve je korektno, nema potrebe da fantaziramo. Evroliga jeste po kvalitetu ispred, ali LŠ je na nivou onih koji su nas zvali bez uspeha. Jedina razlika je u smislu kvalifikacija za elitu, s obzirom da finalisti Evrokupa direktno ulaze u Evroligiu, dok su ostali u eliti po „ključu“, ugovoru…

Za nekoga ko se pre skoro dve decenije „pozdravio“ sa radom u ovdašnjoj košarci, gradeći gro karijere u ruskom klubu, verovatno je bio iznenađujuće lep poziv da
predvodi najbolje srpske juniore (do 19 godina) na letošnjem SP u Letoniji. Osećaj bi bio još ugodniji da je bilo medalje, posle plasmana u polufinale.

Jedna lasta nije proleće

„Svako ima pravo da priča šta hoće, to ne možete zabraniti ljudima. Tako i na temu povratka u Srbiju, igrača ili trenera. Ne znam kako se olako izvlače zaključci, umesto da se realno i studiozno razmišlja. Dovođenje jednog stručnjaka (Željko Obradović, prim. aut) za spas i anuliranje svega onog što se dešava pod srpskim obručima, a nije od juče, neće rešiti probleme. Jeste dobra stvar, ali mora da se radi mnogo i konbtinuirano, ništa ne može preko noći.“

Pomalo gorak ukus, čak i sa ove, pristojne distance. Tako je uvek kada ste tako blizu, a ispostavi se, daleko. Imali smo šansu, a nismo uspeli. Bilo bi mi lakše da nismo bili u prilici da u tim mečevima osvojimo medalju, koja je bila na dohvat ruke. Ne kaže se uzalud da se najteže podnosi četvrto mesto. Ono što je definitivno odlučilo je fizička dominacija rivala. Pre svih, Francuske i Kanade, pa čak i američke selekcije. Oni fizički izgledaju kao dobri seniorski timovi. Posebno „trikolori“. Bio sam šokiran jer su atletski fascinatni, toliko da su mogli da produže i u VTB ligu.

Sve veću važnost fizičkih karateristika pod obručima, stručnjaci odavno apostrofiraju.

U tom segmentu, srpski juniori su bili u inferiornom položaju. Parirali su košarkaškim znanjem, glavom, ali gde su do izražaja dolazile „fizikalije“, nismo mogli adekvatno da odgovorimo u ključnim momentima. Zato je izostala medalja. Žao mi je tih momaka, jer su trudom i odnosom na treninzima i mečevima, zaslužili više od četvrtog mesta. Ako postoji uteha, odnosno pouke sa ovako velikih takmičenja, onda je to smer u kome bi trebalo da nastave da rade.

Sagovornik Sport kluba navodi još jedan dovoljno ilustrativan primer.

Glavni plejmejker francuske juniorske reprezentacije već igra Evroligu u dresu Barselone, a naš Mihailo Petrović nije ni „omirisao“ igranje u seniorskom uzrastu. Imali smo i mi neke, koji su osetili šta znači igrati u toj kategoriji, ali… I ovaj šampionat je bio momenat posle koga bi trebalo dobro razmisliti kako i šta dalje. Pa, srpski mladi igrači, sa izuzetkom onih iz Mege, retko dobijaju priliku da zaigraju za prve timove svojih klubova. A i to što se dešava u pomenutom klubu, pa oni imaju totalno drugačiji koncept od ostalih. Njih ne zanima pasoš, nacionalnost, već košarka, napredak i, još ponešto, rezultati nisu primarni. Ni za moje kolege koji tamo rade, nije loše. Ali, generalno, mladim igračima u Srbiji, nedostaje iskustvo jakih, ozbiljnih utakmica i fizička dominacija.

U Košarkaškom savezu Srbije, poput mantre se ponavlja rečenica da je u mlađim reprezentativnim kategorijama primarno napraviti igrača za seniorsku selekciju, dok su rezultati (medalje) sekundarni.

Partizan? Kad ostane bez reči

„Pitate me koliko je uopšte postojalo realne osnove u pričama da ću preuzeti Partizan. E, stvarno, na tu temu, nemam komentar. Stvarno. Možemo da razgovaramo o mnogim stvarima, ali ćemo ovo da preskočimo. Mislim da takav odgovor, govori više od bilo kakvih objašnjenja.“

Teško je „izbaciti“ igrača za najviši rang sa samo 30 dana priprema u proseku, već mora da postoji kontinuitet rada. Pri tome ne mislim da toga nije bilo ranije. Drugo je osećaj igranja za nacionalni tim, to već ide i od kućnog vaspitanja. Ne znam koliko može reprezentativaca da se izbaci za seniorski saziv, ali znam nešto drugo. Igrači se razvijaju u klubovima, a iz reprezentativnih selekcija mogu dalje „samo“ da se lansiraju. Jedini izuzetak može da bude rad sa kadetima (igrači do 16 godina), kod kojih ima više prostora za okupljanja i unapređenje timskih i individualnih karakteristika.

Ne računajući svetsko juniorsko prvenstvo, FIBA se ovog leta opredelila za čelindž turnire za preostale mlađe reprezentativne kategorije, umesto kontinentalnih šampionata.

FIBA.basketball

Znam nacionalne saveze, koji su na takve provere poslali izlazna, takmičarska godišta, dok je KSS slao mlađe i, uradio pravu stvar. Ti turniri su bili prilika da treneri probaju što više kandidata, naprave kostur selekcija za vreme kada se ponovo budu održavali šampionati.“

Na ovim prostorima, od košarke se uvek puno (sve) očekuje, pa se podjednako notira broj i sjaj reprezentativnih medalja ili nova, mlađa lica u seniorskom sazivu.

Moramo da budemo realni, jer, talenat nije sporan, dok ulaganje u mlade selekcije, za nas postaje kosmos u poređenju sa francuskom ili španskom federacijom. Nije samo stvar gde i kako će se organizovati pripreme, već ima mnogo važnih, naoko sitnih detalja. Pa, pomenuti, naši veliki rivali, na prvom koraku, imaju profesionalne trenere za te mlađe reprezentativne kategorije, a gde je još „milion“ stvari. Ne živim u drugoj galaksiji i razumem da neke stvari nisu moguće iz raznih razloga, ali onda nemojmo da se stalno poredimo sa onim moćnim, najvećim…“

Medarević kao primer

„U svakom poslu, pa i u ovom mom, dešavaju se greške, nešto promašite. Kao što kolege izbegavaju da apostrofiraju pojedince u mlađim selekcijama. Sada, kada je juniorsko SP prošlost, navešću jedan primer. Tokom priprema, upoznao sam bolje centra Vojina Medarevića. Posmatrao sam ga kako trenira, pa mi prođe kroz glavu kako je zanimljiv, vidim ga kao igrača. A da li će to postati, zavisi od njegovog rada, energije, truda… Dao sam mu neke smernice, a mnogo zavisi od klupskog (Dinamik) razvoja. U tom uzrastu, bilo je još interesantnih momaka, ali mora puno i kvalitetno trenira da bi se to „nešto“ napravilo. Dug i neizvestan put.“

Da li pogrešno preživljavamo i neuspeh seniora u olimpijskim kvalifikacijama?

Sigurno zahteva analizu, a drugo je pitanje koliko je realno da je to neka vrsta udara na nacionalni ponos. Ovo poslednje nije rezervisano samo za košarku, pa imamo sjajan vaterpolo i još neke sportove na koje smo obično, ljudski ponosni. Taj poraz od Italije bi trebalo da shvatimo kao jedan pad, koji je poput uspeha, sastavni deo ovakvih ciklusa. Desile su se neke čudne stvari, ima problema, ali ima i onih koji bi trebalo da ih rešavaju. Trebalo bi da se prestane sa uvijanjem i počne sa imenovanjem, umesto silnih priča koje neko hoće da čuje, one koje prijaju uvu, a koliko su korisne… Nismo pričali o mnogim stvarima koje su se dešavale.“

Od izostanka sa Olimpijskih igara, Lukiću mnogo više smeta preterivanje.

Počelo je još pre dve godine, kada smo listom peto mesto na Svetskom prvenstvu klasifikovali kao neuspeh. Pa taj rezultat je samo pokazatelj da i drugi rade i da nismo bogom dani, pa ni kada je ovaj sport u pitanju. Tu počinju naše greške. Peto mesto su neki nazivali čak i debaklom. Kao da zapravo ne znamo gde nam je mesto. Šta je sa uvažavanjem drugih? Ne kažem da nije trebalo da se borimo i za zlato na tom SP, ali ni „petica“ nije bila nešto poražavajuće. A posle takvog doživljaja, usledio je red dobro poznatih poteza. Pa, mi, kako preživljavamo i kvalifikacije, imamo problem.“

FIBA.basketball

Ovo poslednje postoji i u domaćoj trenerskoj struci, koja je proslavila ovaj sport.

Dosta se priča o ranom odlasku igračkih talenata, a u Srbiji sve manje i trenera, mnogi su van granica. Ovaj posao nije lako izdržati, mnoge stvari istrpeti, imati mnogo entuzijazma, posebno kada se radi sa decom. Imamo i dalje dobre trenere, ali… U košarku mnogi mnogo ulažu, pa i treneri to moraju da isprate, da obezbede profesionalni razvitak. Koliko je sve to realno, a trebalo bi i da se živi. Još uvek se ima elana, ali je selekcija, na sve strane, sve surovija. Naravno da ima i drugih problema. Ima ko će da pomogne, primera radi, u organizaciji mlađih kategorija, to je „ikebana“. Nekada ste mogli da budete trener i da radite još „nešto“. To je sada nemoguća misija. Nekako mi se sve čini da idemo po nekoj, staroj matrici. Znate, i vozovi pre 50 godina su bili vozovi, ali… Sve se mora pratiti, ali ne samo rečima. Od slučaja do slučaja, kada se desi, ugasimo požar, ali šta je sa uzrocima, kako dalje… Takva pitanja ostaju bez odgovora.

Ponekad i otkaz koristan

„Svojevremeno sam napustio Nižnji zbog izvesnih razmimoilaženja, pa sam otišao u turski Banvit. Bilo je dobro iskustvo iako sam dobio otkaz. Našao sam se u „zanimljivoj“ situaciji, napravio grešku, ali izvukao i pouku. Znate da je lakše promeniti trenera nego (nekoliko) igrača. Tada sam video šta znači imati upravu koja drži reč, kao i koje su vrednosti bitne za neke odluke. Jednogodišnje selektorsko iskustvo u Indiji je sasvim drugačije. Ogromna zemlja sa unutrašnjom uređenošću, mada je bitna i sportska infrastruktura, a 2006. nisu imali profesionalnu ligu. Bili su korektni, ali za košarku je neophodna ogromna količina dodatne energije. Tamo je ušao NBA, ali u kontekstu tržišta, ne sportskog razvoja.“

Srpski klubovi, po lošem primeru evropskih, sve više gomilaju strana pojačanja „šarenih“ kvaliteta. Za razliku od Nižnjeg Novgoroda.

Katastrofa, ma ozbiljan problem i, nema šanse da se popravi. U dve, tri utakmice na početku priprema, Nižnji je odmerio snage sa Zenitom. A tamo, pa teže je primetiti ruskog igrača nego „uvozne“. Jer, u Rusiji je dozvoljeno devet stranaca po ekipi, za VTB ligu se prijavi osam, a šest ima pravo da se skine po utakmici. Kombinacija koliko hoćete sa tolikim brojem stranaca. A kako utiče na razvoj domaćih igrača? Možemo da ćutimo i da se pravimo blesavi. Elem, biće stvarno gadno, ako srpski klubovi misle da su stranci rešenje za sve ono što im nedostaje. Inače, ja nemam takvih problema u Nižnjem. Dugo sam ovde i uvek sam bio fokusiran na ruske igrače. Ni to nije lako, ali sam imao razumevanje uprave. Kada bih mogao, ne bih ni dvojicu stranaca. Zato što mnogo više volim da dam šansu momku od 16 godina, kao nedavno protiv devetorice stranih „ala“ Zenita. Verujem da može da postane košarkaško ime i uvek ću sve uraditi za njegov razvitak, kao i njegovih vršnjaka. Nemam uopšte dilemu.

Redak je primer trenera, pa još stranca, da u istoj klupskoj sredini, sa kraćim prekidom, sakupi deceniju staža. Lukić je jednom prilikom otišao toliko daleko rekavši da bi u Nižnjem mogao da ostane do penzije.

Čak su mi neki prijatelji, kada su to čuli, zamerili smatrajući da nisam dovoljno ambiciozan, pa zašto ne bih probao nešto drugo… A meni su izazov mladi i razbijanje neke vrste klupskog proklestva, da prestane da se dešava da dođemo do nekog solidnog nivoa, a onda opet ispočetka. Ipak, glavna stvar je posedovanje slobode (rada) u klubu, pošto sam se opredelio za stvaralaštvo. Važnije od bilo koje ambicije su saradnici, koji vas dobro razumeju i podržavaju. Znajući koliko je potrebno vremena da se stigne do nečega. Ne kažem da se ne bih prepustio nekim drugim izazovima, ali zašto menjati ako ste zadovoljni. Uz želju da napravim(o) trenera, koji bi jednog dana mogao da me nasledi.“

FIBA.basketball

Saradnja sa Sergejem Panovim traje već 15-ak godina, što je opet raritet u košarkaškim krugovima?

Upoznali smo se još 2006. na kampu JUBAK, na Kopaoniku. On je završavao igračku karijeru, a ja sam stigao iz Indije gde sam vodio seniorsku selekciju. Pričali smo dugo i ponudio mi je da dođem u CSKA 2, odnosno rad sa mlađim kategorijama pošto je on postavljen za direktora. Kasnije smo u „paketu“ produžili u Nižnji Novgorod i, dalje trajemo. Odlično se razumemo, slično košarkaški razmišljamo.“

Iz privatnog ugla

„Nižnji Novgorod me na neki način podseća na Beograd. Na ušću dve reke, sa tvrđavom, recimo, kao naš Kalemegdan. Takva utvrđenja, Rusi zovu „kremlj“ što je u prevodu uprava grada. Inače, da bi shvatili red veličina, površina čitave oblasti sa Nižnjim kao centrom, veličine je naše Srbije. Navikao sam se na -30, pa i veće hladnoće. Jedne godine je bila, više od mesec dana, prosečna temperatura -35, pa kada je „skočilo“ na -25, govorili smo da je otoplilo. Za život mi je super, a ni Moskva nije daleko, oko 50-ak minuta leta.“

Zoran Lukić ima četvoro dece, a ćerke Vanja i najmlađa, desetogodišnja Petra, nisu deo košarkaške priče. Sinovi, Strahinja i Ognjen, daleko su od Nižnjeg Novgoroda. Prvi je u SAD, na koledžu, a drugi se „zabavlja“ košarkom, prvo u Vizuri, a trenutno u Crvenoj zvezdi. Jer, bez ruskog državljanstva, nema takmičenja u zemlji gde mu tata već dugo radi.

I o ciljevima u predstojećoj sezoni?

Naravno. To je kod nas jednostavno. Da pobedimo u svakom meču ako je moguće. Tako se gradi karakter igrača, koje prvo biramo po ljudskim, pa košarkaškim kvalitetima. Nižnji je jedna specifična sredina, klub gde igrači imaju svoju „svlačionicu“. Da rešavaju eventualne međusobne probleme, predočavaju ih kasnije u razgovoru sa mnom, najčešće o budućnosti pojedinaca. To ćete retko naći čak i u mnogo manjim sredinama. Kod nas nema politike, ima demokratije, ali ne i anarhije. Zna se šta radi kapiten i kako komunicira. Postavka se dešava još u svlačionici, nema prevare.Izgradio sam neke osnove, pa moji igrači odlično znaju kako se naziva loš čovek. Nema „plivanja“ ili onih opravdanja tipa „uticaja meseca na nečije ponašanje“. Ne uvijamo stvari u oblandu, to neka rade drugi ako im se to sviđa. Kod mene ne prolazi.

Zato odavno prolaze neke jeftine varijante NBA u Evropi. Da li je kontinentalna košarka na dobitku ili gubitku?

Najjača svetska liga je više postala cirkus, sve je to daleko od sporta. A klincima je to „sve i sja“. Vidim to po mojoj deci, koja čudom ne mogu da se načude kako kao trener, sve to minimalno pratim. Ma, nisam ljubitelj. Ne bih voleo da NBA utiče na evropski basket. Jedna je stvar organizacija lige, druga kao se tamo biraju treneri. Bilo bi lepo i korisno da Stari kontinent ima organizacionu bazu kao NBA, primera radi. Pa i zatvoren krug, koji je napravila Evroliga, bez sportskih principa, početna je faza formiranja evropske NBA ćelije. Ali, u SAD imaju NCAA (koledž) ligu, a ovde toga nema.“

Da je malo atipičan, posebno u odnosu na kolege, Lukić ne apostrofira one koji su se od njega vinuli u orbitu.

Šta tu ima da se priča, pa to je posao trenera, ili barem veoma važan deo. Bilo je dosta sjajnih momaka, neki su već završili karijere. A kada bi kojim slučajem i počeo da ih nabrajam, verovatno bih neke zaboravio. Ovako, nastaviću da radim, pa dokle stignem.

FIBA.basketball

Onda bar savet za one sa manje trenerskog staža, ali i one koji sanjaju velike igračke karijere, što pre i što veće, dodali bismo…

I jedni i drugi moraju dosta toga da žrtvuju i dosta rade, uz pun koš entuzijazma i odricanja. Klinci mnogo pričaju, ma „lete“, da ne pominjem uticaj vaspitanja. U košarci ništa nije garantovano, najmanje uspeh, pa i kada teku potoci znoja. Zato ima garancije kada malo radite – ništa od karijere, pa svako neka izabere.

Komentari

Vaš komentar