Velika Vera, veliki Nenad

Blog ostalo 21. avg. 202110:00 > 16:15
Podeli:
Vera Nikolić
Guliver Image

Nedavno su nas, u razmaku od samo dvadesetak dana, neočekivano zauvek napustili Vera Nikolić i Nenad Stekić, dva verovatno najveća imena u istoriji kraljice sportova Srbije, a možda i nekadašnje Jugoslavije čiju su slavu pronosili svojim sjajnim ateltskim rezultatima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Nekadašnja devojka iz Ćuprije će ostati upamćena u istoriji tog sporta kao svetska rekorderka na 800 metara (iz Londona 1968)  i dvostruka evropska prvakinja u toj disciplini, dok će skakač udalj iz Beograda zauvek nositi epitet čoveka koji je svojim nebeskim letom u Montrealu 25. jula 1975. (od 8,45 metara) postao ne samo evropski rekorder, već i faktički svetski rekorder na normalnim nadmorskim visinama (Amerikanci su ga vodili kao svetskog rekordera na nivou mora). Od njega je tada na većoj daljini doskočio samo Bob Bimon na nadmorskoj visini Meksiko Sitija (2.227 metara), posle neverovatnog leta na Olimpijskim igrama održanim 1968. godine.

Jeste da pokojni ’Steka’, za razliku od Ivana Gubijana i Frane Mihalića, nije doneo Jugi olimpijsko odličje, tačno je i to da je samo dva puta bio srebrni na Evopskim šampionatima (na otvorenom), dok su se na najvišu stepenicu pobedničkog postolja na kontinentalnim atletskim prvenstvima peli Lučano Sušanj, Miloš Srejović i Dragutin Topić. Ali, čovek koji je u mladosti – pored bavljenja atletikom, jedno vreme uspešno svirao akustičnu gitaru – mogao je da se pohvali time da je, osim istorijskog dostignuća iz Montreala, čak 140 puta na zvaničnim takmičenjima preleteo daljinu od preko osam metara, koja deli obične od vrhunskih skakača udalj. I to nije sve, Nenad je pet godina uzastopno ostvarivao najbolji rezultat (daljinu) na svetu, a vredi podsetiti da je jednom takmičenju u Novoj Gorici imao svih sedam skokova od preko osam metara.

Koliko je i sada u svetskom okvirima vredan njegov montrealski rekord (8,45), pokazuje i to da je osvajač zlata na Igrama u Riju 2016. Džef Henderson skočio na tom nadmetanju sedam centmetara manje, kao i da su olimpijski šampioni iz Londona i Pekinga Greg Raderford i Irving Saladin došli takođe do titula sa kraćim letovima od Stekićevog izvedenog u najvećem gradu Kvebeka. Nakon odlaska u skakačku penziju ’Steka’ je često naglašavao kako mu tokom atletske karijere glavni cilj nisu bile titule i medalje, već ga je na zaletištima najviše  motivisala želja da “juri neke definitivne daljine na granici ljudskih mogućnosti”. Da li su takva objašnjenja bila alibi za neuspeh na Olimpijskim igrama u Montealu, kao i nedostatak zlatnih odličja sa evropskih prvenstava? Čak iako jesu, ostaje neosporno da je najveći skakač udalj sa prostora nekadašnje Titove države obezbedio značajno mesto u istoriji kraljice sportova upravo zahvaljujući tom, možemo slobodno reći uspešnom jurenju daljina na granici ljudskih mogućnosti.

Nenad Stekić
Guliver Image

Vera Nikolić je u vreme kad nije bilo Svetskih šampionata (prvi je održan 1983. godine kad je i Stekić već prešao svoj zenit) dva puta sa najviše stepenice pobedničkog postolja slušala himnu “Hej Sloveni” na Evropskim prvenstvima, te nosila oreol svetske rekorderke. Dakle nedostajalo joj je samo olimpijako zlato pa da može da kaže da je ostvarila sve ono o čemu jedan sportista sanja kad počinje karijeru. Do prve titule evropske prvakinje na 800 metara stigla je sa nepunih 18 godina septembra 1966. u Budimpešti, kada je kao totalni autsajder iznenadila veliku favoritkinju iz Mađarske Žužu Sabo. Pet godina kasnije je u Helsinkiju – suprotno očekivanjima mnogih koji nisu očekivali njen povratak na vrh – još jednom postala najbolja srednegprugašica našeg kontinenta, a između ove dve titule desila su se 1968. dva događaja koja su i te kako uticala na atletsku karijeru, ali i životni put nekadašnjeg devojčurka iz Ćuprije. Najpre je 20. juna te godine u Londonu rezultatom 2:00.5 minuta oborila dotadašnji svetski rekord, da bi samo nekoliko meseci kasnije kao prvi favorit za olimpijsku zlatnu medalju odustala od takmičenja u polufinalu trke na Igrama u Meksiku.

Zapravo tu dolazimo do najveće sličnosti u karijerama ovih asova naše kraljice sportova. Oboje su za kratko vreme prešli put od heroja nacije – koje je često euforično deo sportske javnosti dizao u nebesa – do velikih razočaranja nespremnih da ispune patriotske zadatke, zbog čega su ih ti isti doskorašnji obožavaoci nekritički kasnije valjali po blatu.

Tada 20-godišnja Vera u Meksiku nije bila spremna da psihički izdrži teret pritiska sa kojim se suočava prvi favorit od koga se samo očekuje da na stazi potvrdi ono što je već nesporno. Zamerali su joj da je silne pare potrošila na pripreme u Zankt Moricu i lansirali neistine kako je u travu kraj staze bacila prsten dobijen od verenika. Posle tog debakla raskinula je saradnju sa dotadašnjim trenerom Aleksandrom Perovićem i prešla u Zagreb gde je sa njom radio Leo Lang. Zanimljivo je da je, prema vlastitom priznanju, najveću podršku dobila od Josipa Broza Tita koji joj je na prijemu za učesnike Igara u Meksiku poručio da digne glavu gore, te izrazio želju da u njenu čast na narednim velikim takmičenjima sluša jugoslovensku himnu.

Sa sličnim pritiskom se osam godina kasnije u Montrealu suočio i Nenad Stekić. Nakon neuspeha drugog jugoslovenskog atletskog aduta Lučana Sušnja, beogradskom skakaču udalj je prišao tadašnji visoki sportsko-politički funkcioner SFRJ Hakija Pozderac i objasnio mu da “pošto su ovi zajeb… on mora spasti Jugoslaviju”, tačnije osvojiti medalju. Jasno od Steke se očekivalo samo zlato, ali je na kraju bio tek šesti, što je u zemlji doživljeno kao veliki neuspeh. Logično, doskorašnjem heroju je sada svašta zamerano, između ostalog i kilogrami pomorandži koje je pojeo tokom priprema za Igre u Kanadi.

Vera Nikolić
Guliver Image

Mada su i Vera i Nenad kasnije postizali značajne uspehe (ona je po drugi put postala šampionka, a on viceprvak Starog kontinenta), više nikad nisu imali status sportskih heroja (da ne kažemo božanstava) nacije, kakav su uživali u vremenima između njihovih rekordnih rezultata i razočaravajućih nastupa na Olimpijskim igrama. Nikolićeva se povukla sa staze nakon petog mesta ostvarenog na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, dok se Stekić znatno duže nadmetao sa znatno mlađim rivalima.

Verin državni rekord od 1:59.5 minuta  je 1987. oborila Slobodanka Čolović (1:56.51), kasnije su na najvećim takmičenjima medalje u drugim atletskim disciplinama sa prostora Jugoslavije osvajale Snežana Pajkić (u poslednjoj godini postojanja SFRJ), Sandra Perković, Blanka Vlašić, Ivana Španović… Ipak, njihovi uspesi nisu mogli dovesti u pitanje veliku zaostavštinu jedine atletičarke koja se u vreme trajanja bivše Juge mogla podičiti nazivom svetske rekorderke i dvostruke evropske prvakinje. Ni Srbija, kao ni ostale zemlje sa prostora upokojene Jugoslavije, nisu iznedrile naslednicu zlatne Vere u trci na 800 metara, kao što uostalom, čak četiri i po decenije nakon Stekinog istorijskog leta u Montrealu nijedan skakač udalj sa teritorije bivše zajedničke države nije nadmašio daljinu od 8,45 metara.

Zašto je to tako jeste pre svega pitanje za atletske stručnjake i druge kompetentne ljude iz tog sporta, mada pri analizi pomenutog problema treba imati u vidu i činjenicu da je dvoje nedavno preminulih asova produkt jednog drugog vreemena i sportskog sistema koji je funkcionisao u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao i da su njihovim uspesima (kao i neuspesima) značajno doprineli treneri Aleksandar Marinković, Aco Perović i kasnije Leo Lang. Ipak, najveće zasluge za ono što su ostvarili pripadaju jasno Vero Nikolić i Nenadu Stekiću koji su bili svoji i neponovljivi i kada su nas oduševljavali i (znatno ređe) razočaravali. Zato su ovaj svet napustili kao atletske legende čija zaostavština bi trebalo da bude trajna inspiracija svima onima koji žele da postanu neko u kraljici sportova.

Komentari

Vaš komentar