Veliki Stepi iz „Malog Pariza“

Blog ostalo 15. feb. 202110:008 komentara
Podeli:
Princscreen

Kažu da je Jevrem Obrenović u Šabac doneo prvi klavir, Cicvarići boemski život, a Milovan Stepandić modernu košarku... Popularnog Stepija nema među nama više od godinu dana, a kako vreme odmiče, sve više postajemo svesni značaja njegove košarkaške misije. Znali smo to i ranije, ali tek sada vidimo koliko nedostaju njegovo agitovanje, sugestije, konstruktivne kritike.

Odolela je srpska košarka mnogim izazovima, ali u aktuelnim vremenima, kada se višak stranaca u timovima, a manjak (aktivnih i perspektivnih) stručnjaka, pominju kao suštinski problemi, valjalo bi čuti Stepijev prepoznatljiv rapav glas i mudre, odmerene misli. Bez sumnje, sve bi nas prenuo, motivisao i ubrzao rešavanje raznih situacija.

Bio je simbol svog grada, šmeker, na svoj, neponovljiv način. Dostojan šarma „Malog Pariza“, boem, koji nije pio alkoholna pića, Čivijaš, ali izuzetak, koji potvrđuje pravilo vedrine, srdačnosti i šala, a nikako podvala. Bio je sportsmen, džentlmen, koji je znao da poštuje i ceni i druge i sebe. A sebe u onolikoj meri, koliko je bilo potrebno da se ugradi u opšte, a ne sebične interese. Bio je zaštitni znak, ne samo Šapca, već cele košarkaške Srbije. Zaljubljenik u sport pod obručima, ali i u fudbal i konjički sport…

Redak čovek, ali baš i nije morala da ga napadne ta retka bolest. Opaka i podmukla i tako rano, ali i sa njom se Stepi borio dugo, dostojanstveno i viteški.

Stepandićeva blistava sportska karijera počela je sedamdesetih u rodnom Šapcu, gde je, kao i potom u Subotici, igrao košarku, ali je bio realan u proceni sopstvenih igračkih mogućnosti i veoma brzo se preorjentisao na trenerski zanat. Ubrzo je napravio veliki uspeh sa pionirima Šapca, osvajanjem trećeg mesta na takmičenju „Osnovci košarkaši“, prestižnom takmičenju, sa kojeg su se regrutovali talenti za najveće klubove. A zatim je i šabačke juniore uveo u Kvalitetnu ligu Srbije, da bi se 1980. godine latio „hleba sa sedam kora“ i u radu sa seniorima Šapca.

Postao sam seniorski košarkaški trener u Šapcu, tačno 5. oktobra 1980. godine, a pre toga sam radio sa mlađim selekcijama. Sa šabačkom Ivom sam kasnije stigao do polufinala Kupa Koraća, a posle sam promenio mnogo klubova. Bio sam predsednik i FK Mačva, koja je posle devet godina ušla u Prvu ligu“, pokušao je Stepandić u jednom intervjuu da se ukratko osvrne na svoj sadržajni sportski put.

Posle sticanja znanja i ugleda u Šapcu, radio je u brojnim klubovima u Srbiji i u jednom hrvatskom (Slavonka, Osijek) i ostalo je zapisano da je za početne četiri godine bavljenja trenerskim poslom osvajao četiri puta prva mesta i plasman u viši rang takmičenja. Širio je ljubav prema košarci, posvećenost i entuzijazam u Valjevu, Čačku, Novom Sadu, Vršcu i u Beogradu.

Bogat trenerski put

Milovan Stepandić je rođen 18. decembra 1954. godine u Šapcu. Igrao je za šabačku Mačvu i subotički Spartak, a trenerskim poslom je počeo da se bavi 1977. godine. Sa pionirima Mačve osvojio je treće mesto na turniru “Osnovci košarkaši”, a zatim je omladinsku selekciju uveo u Kvalitetnu ligu Srbije, da bi 1980. godine preuzeo kormilo seniorskog tima Šapca. Tu ostaje do 1996, samo je, u međuvremenu, 1991. godine, vodio Slavonku iz Osijeka.

U podgoričkoj Budućnosti je radio u sezoni 1996/97, da bi narednu godinu proveo u matičnom klubu iz Šapca, zatim je bio u čačanskom Borcu do 2000. godine, a od 2000. do 2002. u novosadskoj Vojvodini. Od 2002. do 2005. godine trenirao je tim Lavova 063 iz Beograda, žensku ekipu Vojvodine i Svislajons Takovo. Posle toga je ponovo preuzeo Borac i u Čačku ostao do 2008. godine, kada je seo na klupu FMP Železnika. Od 2009. do 2013. vodio je Metalac iz Valjeva, a potom i OKK Beograd, gde je 2015. godine, zbog uznapredovale bolesti, prerano završio trenersku karijeru.

Bio je aktivan na brojnim funkcijama u KSS, košarkaškim seminarima i kampovima, u cilju razvoja brojnih košarkaških centara širom Srbije. Imao je i zvanje košarkaškog republičkog sudije, a ljubitelji sporta pod obručima ga pamte i poštuju kao jednog od najboljih stručnih konsultanata u televizijskim prenosima utakmica.

Preminuo je 15. januara 2020. godine i sahranjen na šabačkom Novom groblju.

Posebno motivisan da pomogne manjim sredinama u afirmaciji, napredovanju i stvaranju asova. Sa mnogo elana je svuda stizao, na utakmice, turnire, seminare, kampove, širom Srbije i svuda je sebe nesebično davao. Beskompormisno se borio za prava i bolji status „malih klubova“, govorio na tu temu uvek i na svakom mestu, rečito, koncizno i hrabro, bez pardona. Svakom novinaru je bilo zadovoljstvo da ima Stepija za sagovornika jer je unapred znao da će njegov tekst da bude veoma čitan, a emisija rekordno gledana. Opšte poznata je stvar da ne postoji prestavnik medija, trener, ni sportski radnik, koji neće reći lepu reč o Stepiju.

Kod nas su klubovi u krizi, grcaju, nemaju pune hale. U manjim gradovima su vezani za lokalne samouprave i vode ih ljudi koji su zaluđeni za sport kao što sam ja. Zahvaljujući entuzijastima to opstaje. Nije lako izboriti se sa očekivanjima publike, javnosti i uprave kluba. Kad moja ekipa pobedi, onda kažu: ’ala ovi naši dobro igraju’, a kada izgubimo, onda mudro zaključe: ’ovi tvoji ne znaju ništa?. Ali to je tako. Radio sam u mnogim klubovima, uslovi i finansije mnogo toga diktiraju, ti kao trener moraš da se prilagodiš i kada gazda kluba traži da pružiš šansu što većem broju prvotimaca jer klub živi od prodaje igrača. A moraš i da juriš rezultate i da stvaraš asove. Trenirao sam asove poput Raduljice, Teodosića, Ercega, Savanovića i mnoge druge i naravno, u profesionalnim i dobro organizovanim klubovima je sve mnogo lakše. Ali činjenica je da navijači hoće samo pobede, samo na taj način se i pune dvorane, a to je i cilj, popularizacija košarke i profit“, rekao je Stepandić jednom prilikom za medije.

Njegove reči, životni i sportski put ostaju kao sjajan primer i putokaz budućim generacijama.

Od sportova najviše volim košarku, fudbal i konjički sport jer oni su najpopularniji u mom kraju i za to sam za njih vezan. Mačva je nekad bila prvoligaš, košarku sam nekad igrao, živim od košarke i mislim da je fudbal dostupniji jer se trenira na otvorenom, ali lakše je biti trener u košarci. U fudbalu su svi stručnjaci! I navijači i cela publika, pa pravom treneru nije lako da im ugodi. Fudbal ljudima dođe kao zanimacija preko nedelje, do pola sedmice se priča o prošloj, a od polovine o narednoj utakmici. Govorim, naravno, o normalnim poklonicima sporta, ne o takozvanim navijačima. U košarci je drugačije, ti kao trener imaš više mogućnosti da se fokusiraš na svoj posao. Tražiš visoke igrače, salu za treninge, usmeravaš mlađe selekcije, lakše ti je da radiš, nego kolegi u fudbalu“.

Uvek je komentarima pogađao u metu, neretko u karakterističnom, vrcavom i duhovitom stilu, kao i kada je jednom prilikom opisao pojedine razlike između košarke i fudbala, sportova, koje je približno voleo.

Košarka je dinamičniji sport, u fudbalu postigneš gol i onda se do kraja utakmice braniš. Fudbaleri daju gol i onda se ljube tri minuta, u košarci toga nema, zamislite da se košarkaši ljube posle svakog pogotka… Zato, ako upotrebimo efektivna vremena igranja na fudbalskim i košarkaškim utakmicama doći ćemo do zanimljivih podataka. Na jednom košarkaškom seminaru nam je rečeno da rekord dužine intenzivnog igranja na fudbalu drži utakmica Bajern Minhen – Mančester Junajted, 53 minuta, koja se igrala po košarkaškim pravilima merenja vremena, ali sa fudbalskim trajanjem od 90 minuta. A na utakmicama naše fudbalske lige igra se aktivno 45 minuta, to znači da pola utakmice igraju, a pola se ljube, valjaju po terenu i prenemažu“.

Mnogo toga je Stepandić propagirao i ličnim i porodičnim primerom, a i sinovi su mu se rasporedili u voljenim sportovima, jedan kao fudbalski golman, a drugi kao košarkaš, nekadašnji omladinski reprezentativac.

Uslovljavao sam sinove da pored sporta završe fakultet i u tome sam uspeo. Nekada je košarka bila akademski sport, ja sam sa Višom ekonomskom i Višom trenerskom školom bio među trojicom najmanje obrazovanih u timu. Danas decu ispisuju iz škole da bi se bavili sportom i jurili slavu i novac. Mame, tate i menadžeri kroje deci sudbinu, ali postavlja se pitanje šta sa tim momcima posle sportske karijere. Samo neki od njih uspeju u sportu, a mnogi su razočarani, očekuju previše, pa kad iznevere svoje i roditeljske ambicije nastaje problem. Važno je da se deca bave sportom zbog zdravlja i da se sklone sa ulice, da vredno treniraju, ali i da se posvete obrazovanju“, savetovao je Stepandić i to sa velikim pokrićem.

Voleo je svoj „Provincijski Urugvaj“

Bio je vojnik košarke, ali gde god je radio ili putovao, Stepandić je jedva čekao da se vrati u Šabac, kako je s ljubavlju govorio, u svoj „Provincijski Urugvaj“. Bio je ponosan na taj nadimak, koji je grad na Savi dobio još davne 1927. godine zbog neverovatnih uspeha fudbalskog kluba Mačva.

I sam Stepi je bio emotivno vezan za fudbal i klub Mačvu, u kojem je nekoliko godina bio predsednik, a u vreme njegovog mandata su ušli u elitni rang takmičenja. Radovao se i ponosio što je njegov FK Mačva imao tako bogatu i uspešnu tradiciju. „Provincijski Urugvaj“ se prvi put spominje 1927. godine u lokalnim novinama „Radikal“, a godinu kasnije to je ponovila i renomirana „Politika“. Šapčanima je, svakako, prijalo poređenje sa Urugvajem, svetskom fudbalskom velesilom.

U proleće 1928. godine Mačva je osvojila prvo mesto u Novosadskoj župi, pobedom nad favorizovanom Vojvodinom od 6:1, a do finalne borbe za prvaka Beogradske provincije savladala i šampione Banatske župe, „Obilić“ iz Velikog Bečkereka (Zrenjanin) sa 4:1 i Šumadijske župe, „Šumadiju“, sa 4:3 u sred Kragujevca. Šapčani su na svom terenu slavili i u finalu Beogradske provincije, nad zemunskim ZAŠK sa 6:1!

U analima je ostala zabeležena i turneja Šapčana u Grčkoj, sva evropska štampa je pisala o pobedama Mačve u Solunu, o Vaskrsu 1928. godine, protiv Iraklisa 3:1 i Arisa 4:2.

Mnogi ne znaju da je Stepi bio sjajan poznavalac i ženske košarke, još iz dana kada je ŽOKK Šabac bio dobro kotiran u veoma jakoj jugoslovenskoj Drugoj ligi Istok, a kasnije i kao strateg košarkašica Vojvodine. Sećao se imena i karakteristika igračica iz Skoplja, Užica, Niša, Titograda, iz osamdesetih i to sve do tančina. Imao je džentlmenski i pedagoški pristup u radu sa košarkašicama, a i neskriveno uvažavanje i kada je pričao o damama pod obručima.

Devojke su disciplinovanije i mogu da izdrže trening jednak muškom po intenzitetu. Međutim, njih nadvladaju emocije i neke stvari daleko emotivnije proživljavaju od muškaraca. I sportska karijera je kraća kod žena, završavaju fakultet i rađaju potomstvo. Ali, apsolutno preporučujem devojkama da se bave sportom, doduše, samo onim koji neće da im unište ženstvenost i koji će ravnomerno razviti njihovo telo. Ne sviđa mi se kad se žene bave ekstremnim sportovima„.

Na novinarsko pitanje da li mu se Šabac odužio za sve šta je kao košarkaški i sportski pregaoc učinio za njega, svojevremeno, popularni Stepi nije krio iznenađenje. Pomalo zbunjeno je odgovorio  pitanjem:

Zašto bi mi se Šabac oduživao? Ne očekujem da se meni neko oduži, ja dugujem sportu. Moj otac je bio šuster, ja sam završio Višu ekonomsku, da nisam u sportu verovatno bih negde udarao pečate, a zahvaljujući košarci ja sam proputovao svetom, Evropom i stekao gomilu prijatelja, što je nemerljivo bogatstvo. Definitivno, ja sve dugujem sportu“.

Lepo i poučno zvuči i Stepijeva poruka deci u vezi sporta i sticanja obrazovanja.

Poručio bih deci, bavite se sportom, ali učite škole, jer i sa fakultetskom diplomom je sve teže naći posao, a i od vrhunskog sporta nema više velike zarade. Bitno je odvojiti decu od ulice. U zdravom telu je zdrav duh. Sport nas drži i zbližava. Kod dece bi trebalo da se razvija i podstiče zdravo poimanje sporta, ali mnogo toga zavisi i od škole, a ona je, nažalost, izgubila na značaju. Ali kako je Pašić govorio, spasa nam nema propasti nećemo. Srbi uvek nađu način da prežive i u sportu i u životu“, isticao je Milovan Stepi Stepandić, doživotno dosledan svojim uverenjima i principima.

U srpskim košarkaškim krugovima na spominjanje Stepandića, kao po pravilu, prva asocijacija je Mijailo Grušanović, Stepijev verni igrač i prijatelj. Bili su nerazdvojni, imali su sjajnu decenijsku saradnju u nekoliko klubova, bili su stameni, pobednički tandem. A Grušanović je upravo zahvaljujući Stepiju imao neverovatno dugu i zdravu karijeru pod obručima, bio je vrhunski igrač, koji je u elitnim ligaškim mečevima, kao četrdesetogodišnjak postizao više poena nego što je imao godina.

Sa Stepijem sam najpre igrao godinu dana kada sam počinjao, a otkako je on postao trener dve decenije smo sarađivali u Ivi i niz godina u klubovima van Šapca, sve ukupno bila je to saradnja od 30 godina. Znali smo se u dušu. Nije trebalo ništa da mi govori, pogledom smo se razumeli. I posle moje igračke karijere smo ostali u izvanrednim odnosima, delili smo dobro i zlo četiri decenije. On mi je bio i drugi otac i kao brat i najiskreniji prijatelj i na terenu i van njega. Nikada nije pravio nijedan problem. Bio je pravi gospodin. Malo je takvih ljudi. Naše prijateljstvo trajalo je do samog kraja. Pamtiću ga pre svega kao predobrog čoveka i velikog stručnjaka. Govorio je: ’Mikane, na terenu se ne poznajemo’. Družba je družba, a služba je služba, što svedoči o njegovoj posvećenosti poslu i korektnom odnosu“, sa tugom i setom rekao je Mijailo Grušanović o učitelju i prijatelju.

Podela na „večite“ i ćurane

Ostala je anegdota sa finalnog turnira nacionalnog Kupa Radivoja Koraća 2009. u Nišu da se prepričava, kao svedočenje o Stepandiću, beskompromisnom borcu za „male klubove“ i košarkaške centre u unutrašnjosti. Stepi je, tada, u ulozi trenera FMP posle izgubljenog polufinalnog meča u Kupu Koraća od Crvene zvezde dao antologijsku izjavu:

Oni koji je trebalo da budu hrabriji na ovoj utakmici, uključujući i mene, to nisu bili. Promašili smo mnogo slobodnih bacanja u prvom poluvremenu. Na kraju, svi se delimo na Partizan i Crvenu zvezdu, ne znam samo da li smo mi ostali ćurani da čorba bude masnija…“.

Zna se, dakle, zašto je Stepi bio cenjen i poštovan a mnogima je poznato zašto je bio i omiljen. Bio je duhoviti, bezazleni šaljivdžija, na tuđi, ali i na svoj račun, iza njega su ostale brojne anegdote da se pričaju i prepričavaju. Pamtiće se da je na potpisivanju ugovora sa Budućnošću tražio onoliko hiljada maraka, koliko je imao kilograma i duhovito komentarisao da su Podgoričani solidno prošli jer ima dobru liniju. Iako je bio naočit čovek znao je u šali da kaže o sebi, „uočljiv sam u masi jer imam glavu kao peronski sat“. A jedna od njegovih pošalica glasi: „Mikan Grušanović je jedini visoki Mačvanin i nisam imao izbora, morao sam da sarađujem sa njim“.

To je bio Stepi, a ostaće upamćen i po rekordnoj poseti novosadske dvorane SPC „Vojvodina“, poznatijeg kao „SPENS“, od pre 15 godina na utakmici Vojvodina – Partizan. A na Stepijevom ispraćaju, prijatelji, igrači, saigrači i saradnici pomenuše njegove principe, filozofiju, životnu i košarkašku. Rekoše, Stepijevo univerzalno pravilo glasi: „Predaje nema, nepravda boli, najbolji smo, odbrana i pobeda su u nama, uspeh u sportu je stvar volje i zalaganja“. Izveo je na put i afirmisao mnoge generacije šabačkih i igrača drugih klubova. Sa zahvalnošću ga pamte svi, a posebno nekadašnji prvotimci šabačke Ive, Grušanović, Đurić, Manjenčić, Ilić, Lazarević, Negovanović…

To što je Stepi doneo Šapcu kroz košarku, bilo je jedinstveno“, kratko i jasno je izjavio Zoran Negovanović posle komemoracije u čast Stepandiću, u šabačkom Narodnom pozorištu, 17. januara 2020. godine.

I šta dodati, osim, neka Stepijev lik i delo ostanu putokaz budućim stvaraocima igrača i utemeljivačima novih sportskih sredina, ali i košarkaškim funkcionerima pri donošenju strateških odluka. Drugačije ne bi smelo. Stepijev dobri i brižni duh je ostao da bdi iznad kraljice igara. Onako ponosit, temperamentan, prave kičme, podignute brade i uzdignuta čela, ozbiljnog, ratobornog lica, jer osmeh je čuvao za „treće poluvreme“ u kafani, ili već za pres konferenciju, ako je pobedio…

Rekli su o Stepandiću

Na poslednjem ispraćaju Milovana Stepandića, 17. januara 2020. godine u Šapcu, među brojnim Stepijevim poštovaocima bili su i Zlatko Bolić, generalni sekretar KSS i Rade Petrović, nekadašnji internacionalni sudija i gen-sek nacionalnog saveza i Vlade Đurović, kolega i prijatelj.

Stepi je bio čovek koji je imao neograničenu energiju, koji je bio spreman i u pola dana i pola noći da priča s tobom da te posavetuje, pokaže pravi put, da se posvađa sa tobom i da  se pomiri. Takav je bio. Znao je uvek šta hoće, šta mu je cilj. Da savetuje. Znao je košarku. Nema više takvih trenera, ustvari, sve ih je manje“, izjavio je tada Zlatko Bolić.

U sličnom, emotivnom tonu je i Rade Petrović kratko rekao:

Pamtiću ga kao izuzetnog borca i beskompromisnog tragaoca za pobedama. Bio je nezajažljiv i nezasit pobeda, ali u isto vreme, činio je to na jedan način koji manifestuje i prikazuje njegov šarm. Čovek bez konflikta“.

A Vlade Đurović je sa primetnom tugom u očima istakao:

Stepi je legenda, trener koji je šabačku košarku doveo do visina u onoj velikoj Jugoslaviji“.

Moramo sve to da pamtimo i osećamo. Vidimo ga i sada, kao da je tu. I sledimo… Košarkaški Napoelon, veliki Stepi iz „Malog Pariza“.

Komentari

Vaš komentar