Višić za SK: Još malo, pa će i hindu bogovi pasti na teme

Blog ostalo 4. maj. 202110:00
Podeli:
Privatna arhiva

Gledao je rivale sa najviše evropske kote, čekirajući ulaznicu za malo, odabrano društvo srpskih stručnjaka, koji su osvajali najvredniji klupski kontinentalni trofej. U šali zna da kaže da se u ovom sportu opredelio za lepši i mirisniji (ženski) deo, dok u poslu samo veruje u „rudnik“ od dvorane, uz koje zrnce sreće. A u Indiji, Zorana Višića (65) odavno pozdravljaju sa „namaste“, duboko „klanjanje“ za božanski košarkaški dar.

Onaj isti koji sam po sebi nije dovoljan da azijski potkontinent preko noći zaboravi kriket igrališta, badminton ili šah. U jednoj od najmnogoljudnijih zemalja sveta gde je tradicija skoro, pa najvažniji deo svakodnevnice, više je od izazova, da se „usadi“ pelcer novoga. Kada se činilo da i Svetska košarkaška organizacija mora da prizna poraz i, praktično ne računa na „tržište“ od skoro 1,4 milijarde populacije, karta je pala na onog, koga košarka nije mazila, ali znala da (mu) nagradi posvećenost. Za četiri godine, iz totalne anonimnosti, ženske i muške selekcije Indije, iskoračile su u basket svet koji nešto znači.

Povezane vesti

Taman lepo kreneš, kada se „desi“ pandemija i, staneš na (ne)određeno vreme. Tešim se, pa kažem da je proces košarkaške edukacije samo usporen, da nećemo puno da se vratimo unazad. Onda odem u filozofske vode, sve je to život, pa i karijera, satkana od lepih i teških trenutaka. Padneš, pa ustaneš i nastaviš. Košarkašku loptu u Indiji, više niko neće zaustaviti, pa ni kovid. Kako ove prostore „ugurati“ pod obruče, dugo se bavio naš Zoran Radović, ispred FIBA, dok nisam postao neka vrsta izvidnice na terenu. Krenuo sam od nule, da bi sve reprezentativne selekcije, muške i ženske, osvojile prvenstva Azije, pa iz B stigle u A diviziju gde su oni koji se prilično redovno pojavljuju na svetskim i olimpijskim takmičenjima. Ovdašnja košarka je postala deo nacionalne olimpijske porodice, počela da pulsira, iako i dalje bremenita problemima, još daleko od nivoa kada bih mogao da kažem da ovde više nema posla za mene,“ priča Zoran Višić za Sport klub.

Srbi konkurencija Amerima

„NBA ima Akademiju u Indiji, ali će uskoro dobiti konkurenciju u Bangaloru. Matić i moja malenkost, planiramo da organizovano dovodimo srpske trenere, za katedru i seminarski rad. Mislim da bi bilo korisno, posebno kada skupite desetak naših stručnjaka, a oni imaju isto toliko različitih mišljenja. Da se malo našalim, ali nije daleko od istine. Zato mi, po meni, nemamo autentičnu trenersku školu. Ali, nešto radimo, možda i najbolje na svetu, prepoznajemo na vreme talente, greške se retko dešavaju.“

Iako je imao prilike da radi u košarkaški egzotičnim sredinama poput Severne Koreje, Singapura, pa i Libana, Indija je priča za sebe.

Zvuči rutinski brzo kada govorite o prelasku u viši rang svih selekcija, ali ima problema koliko hoćete čisto tehničke prirode. Od činjenice da ova ogromna zemlja jedina nema ligaška nadmetanja u Aziji, pa da je do skora imala dva paralelna saveza, zbog čega se našla pod FIBA sankcijama. Neki red je počeo da se uvodi, angažovan je i moj kolega Veselin Matić, koji je zadužen za seniore, juniore i kadete. Prošao je nekoliko „prozora“ da bi marta prošle godine sve stalo, logično i pripreme ekipa. Slično kao i sada, kada je opet na snazi „zaključavanje“ zbog virusa. Nadam se da iznuđena pauza neće potrajati, pa da se opet bavimo „onlajn“ edukacijom ovdašnjih trenera. Ne kažem da to nije koristan posao, posebno kada u „seminare“ uključite 500, 600 osoba, ali ne može da se poredi sa radom na terenu.“

Ovaj poslednji je nešto sasvim drugo u poređenju sa evropskim destinacijama, praktično pionirski.

Privatna arhiva

Ne bi trebalo da robujemo predrasudama, dešavaju se i ovde promene. Tako je košarka postala broj jedan među populacijom školske omladine, nisu više toliko opčinjeni kriketom. Sve je malo kompleksnije, a u ove basket borbe, koje nemaju veze sa treninzima ili utakmicama, prste je umešala i birokratija odnosno neadekvatna politika sporta, sujetne borbe interesa… U vreme stare postave nacionalnog Saveza, u kome su, iz senke, poteze vukli čelni ljudi „Rilajansa“ ili „Tate“, moćnih kompanija, tipična „država u državi“, završilo se oštrim (diskvalifikacionim) potezima FIBA zbog „dupliranja“ federacije. U takvoj klimi nema perspektive za košarku, sport generalno. U međuvremenu, situacija se konsolidovala, postoji jedan savez, a predsednik Džovindaraj Kemparedi, uma funkciju i u azijskoj zoni Svetske organizacije.“

Višićeva baza je Bangalor, megapolis na jugu Indije, odakle vidi svetlu budućnost sporta u kome je bezmalo pet decenija, kao igrač i kouč.

Ako se birokratska procedura dovede u red, Indija za pet godina može da bude ispred Kine. Imaju talenta, disciplinovani su, marljivi… A tek nije problem da se nađu oni koji po fizičkim gabaritima odgovaraju košarci. Na žalost, postoje organizacioni problemi kao što je nepostojanje nacionalne lige. Čak smo i to uspeli da dogovorimo, ali je sve stopirano, opet zbog zdravtsvene situacije. Zanimljivo je da su u ženskoj košarci, prvo stigli (reprezentativni) rezultati, pa je tek počelo da se razmišlja o ulaganjima, finansijskoj strani, što je obrnuto proporcionalno ustaljenoj praksi.“

Kiseli kupus leči nostalgiju

„Sviđa mi se indijska kuhinja, barem ova u južnoj Indiji, jer, to je zemlja sa „milion“ ukusa i mirisa, a tek začini, koje morate znalački da koristite. Ali, kada uhvati nostalgija, prihvatim se varjače, pa nešto napravim od onoga što podseća na tradicionalnu srpsku trpezu. Neću da se hvalim, ali ruska salata mi ide od ruke. Glavni gost bude kolega Toza Matić, pa se „razbijemo“ jedući i, uništavajući liniju. U Bangaloru sam kiselio i kupus za sarme, u inat klimi. Kako gde, pa imam veliki stan, nekako sam se snašao. Samo da vam kažem, posao nije propao. Bilo je i lokalnih degustatora, pa to je za njih egzotika, kao i kada ja naručim nešto sa indijskih menija.“

Sagovornik Sport kluba je stigao kao „emisar“ FIBA u Indiju, da bi završio na četvorogodišnjem ugovoru, koji je godišnje podložan obnavljanju.

Da nije ove (ne)očekivano dramatične situacije sa epidemijom, već bi počeli drugi deo priprema za šampionat kontinenta, koji se održava svake druge godine krajem septembra. Već smo imali okupljanje u decembru, a planiran je rad i neposredno pre takmičenja gde bi seniorke trebalo da pokažu da nisu slučajno izborile plasman u A diviziju. Sada je sve otvoreno. Mislio sam da ne može da bude teže nego prošlog proleća, kada je virus „banuo“, a sve odjednom zatvoreno. I tada, i sada, puno mi znači Toza (Matić), ali i domaći prijatelji, koje sam stekao u Bangaloru. Volim ovdašnji mentalitet. Ljudi su obrazovani, vaspitani, dobrodušni, otvoreni… Iskreno, da sam u nekoj drugoj zemlji, bilo bi mi dramatično. Ne i u Bangaloru, gde su me prihvatili kao svog, valjda ćemo prevladati i ovaj udar bolesti.

Privatna arhiva

U Indiju je igrom karijerne sudbine stigao srpski trener, jedan od ukupno sedmorice (Strahinja Alagić, Božidar Maljković, Mihajlo Vuković, Željko Obradović, Dušan Ivković, Svetislav Pešić), koji u radnoj biografiji ima trofej evropskog klupskog šampiona.

Nedavno sam gledao finale ženske Evrolige, moj nekadašnji klub protiv španske Avelide. Imao sam čudan osećaj, pomalo i setan. Kada sam sa Jekaterinburgom te 2003. godine osvojio naslov kontinentalnog šampiona, bila je to prva ruska titula, računajući žensku, i mušku konkurenciju pod obručima. Bili smo šampioni sa ekipom od deset Ruskinja i samo dve Amerikanke. Kao što je klub mogao na duži period da bude neprikosnoven u Evropi, kao nekada Daugava iz Rige, u vreme Sovjetskog Saveza. Ni sad ne mogu da prebolim diskvalifikaciju FIBA, uoči fajnal fora sledeće 2004. godine. A sve zbog banalnih administrativnih grešaka sa pasošima američkog dueta. I kako to obično biva, cinkarila nas je konkurencija iz Samare, pa je čačkao češki, pa francuski predstavnik, da bi sve stiglo na sto FIBA, koja nas je izbacila. Insistirao sam da se klub žali, da bi me nekadašnji sudija, a tada operativac Svetske kuće košarke, Bugarin Kosta Iliev, nazvao i prijateljski savetovao – samo ćete „pući“ novac, žalba neće biti usvojena. Posle te „epizode“, bez obzira na velika ulaganja, sve je nekako veštački prekinuto. Jekaterinburg više nije uspeo da se vrati u evropske visine, a ja sam se, posle četiri sezone, ponovo obreo u Srbiji.“

Crtica o Bangaloru

„Bangalor možda ima najprijatniju klimu u Indiji, sa prosečnih 30-ak stepeni tokom većeg dela godine. Ima bezmalo duplo više stanovnika nego Srbija, glavni je grad Karnatake, jedne od 28 država u zemlji. To je centar IT tehnologija, pa ga zovu i indijskom Silicijumskom dolinom, ali i grad sa puno zelenila, podseća na jednu ogromnu baštu. Više mi se dopada od Goe, Agre, Mumbaja, Pendžaba, Nju Delhija ili Čeneja, koje sam stigao da vidim između košarkaških obaveza.“

Ali, najprestižniji evropski pehar, Višić nikada ne bi menjao za samo jedno srebro kadetkinja, tada SR Jugoslavije.

Te 1999. godine, pod NATO bombama, pripremali smo se u Kanjiži, za kvalifikacije u Frankfurtu. Išao sam po vize u nemačku ambasadu u Budimpešti i bilo je malo nategnuto da li ćemo ih dobiti. Sve vreme, službenik diplomatskog predstavništva mi se izvinjavao što su preseljeni iz Beograda, a ja sam samo rekao da ne izlazim iz zgrade dok ne vidim vize u pasošima mladih košarkašica. Stigli smo u Frankfurt, lagano završili posao, a na Evropskom šampionatu, nešto kasnije u Rumuniji, bili poražemi u finalu od Španije sa šest razlike. Da se plej Sanja Janković nije povredila, a silom prilika, menjala je Biljana Pešović, bilo bi to sigurno zlato. Ali, u sred bombardovanja zemlje, te devojčice su postale vicešampionke. Bila je to prva medalja u kadetskoj konkurenciji još od 1981. i one velike Jugoslavije. To se ne zaboravlja, zauvek u srcu.

Večito je bio na pragu „šefovanja“ najboljim seniorkama, ali je završavao kao asistent na EP 1995. i 2003. godine, dok se nije „izgubio“ iz fokusa tadašnjih raznih stručnih saveta. U međuvremenu, desio se reprezentativni „bum“, tri medalje (zlato, dve bronze) sa poslednja četiri takmičenja (EŠ, OI). Nije daleko ni EP i „pomereni“ Tokio.

Privatna arhiva

„Izuzetno mi je drago zbog moje Srbije, Marina Maljković je napravila veliku stvar, a status ženske košarke je dobio sasvim drugu dimenziju u KSS, ali… Nadam se da ćete me shvatiti na pravi način, ovaj sport nije započeo kod nas sa evropskim (prvim) zlatom 2015. U zemlji u kojoj je bilo daleko manje košarkašica nego u SFRJ, a još tokom sankcija početkom devedesetih prošlog veka, krenulo se sa kontinuiranim praćenjem talenata, dugim pripremama, pre svega, mlađih kategorija. Pa, ja sam pomenute srebrne kadetkinje okupljao tri leta pre oficijelnog takmičenja, 1996, 1997 i 1998. godine. To je bila generacija Dare Kovačević, Biljane Pešović, Jelene Špirić… Znao sam da idem u Crnu Goru da gledam tadašnje pionirke, bez obzira što je Milan Dabović redovno slao izveštaje sa tog terena u Savez. I nije moj put bio uzaludan, jer bi uvek video još neku zanimljivu igračicu. Tako se pravila kadetska selekcija koja je kasnije osvojila srebro. Radili smo „nešto“ za bolje sutra, kao na primer ono što se desilo 2015.“

Unuci više od pola petorke

„Nedavno sam bio u Beogradu posle 20 meseci odsudstva, između ostalog, prouzrokovano i ovom pandemijom. Najveća radost su mi unuci, Marko (11), Miloš (7,5) i jedna kovid beba, najmlađi Andrej, koga sam video kada je već napunio godinu dana. Nedostaju mi još dvojica za jednu košarkašku petorku, mada dvojica unuka treniraju fudbal, ali je dedi bilo puno srce da odradimo nekoliko „individualnih“ treninga. Sinovi imaju konekciju sa košarkom preko suđenja, više iz hobija. Gde će od naslednika bivših arbitara na red da dođu deca trenera. Moji su pogrešili basket „smer“, da se malo našalim.“

Sa izuzetkom beogradskog Radničkog, ili juniora Partizana, Višić je skoro specijalista za rad sa košarkašicama. Kako iz tog ugla vidi bližu budućnost ženske seniorske selekcije?

Preživećemo smenu generacija, bez obzira što ne znam šta se dešava sa mlađim ženskim kategorijama. Imaćemo kontinuitet i talente, uprkos davnim pojavama ranog odlaska u inostranstvo. Šta god da seniorke urade na dva predstojeća takmičenja, ne pronalazim mane, a još manje bi da kritikujem taj tim i stručni rad. Kapa dole na postignutim rezultatima, ali ne zaboravite ni ono što je prethodilo.

Privatna arhiva

U godinama je kada se polako svode životni računi. Trofeja je uvek moglo više, a i da se stigne na još neku od 13 klupsko – reprezentativnih adresa.

Nisam nezadovoljan, svi životi su protkani boljim i lošijim trenucima. Mene još uvek drži ljubav prema košarci, pa i u doba korone. Osećam da još mogu da dam ovom sportu, pa i da po tri sata držim trening. Žao mi je što su neki treneri mnogo dali košarci, bili apsolutno posvećeni, ali su mogli i bolje da prođu, i u smislu broja priznanja, ali i finansija. Negde je nestao fakor sreće, to je to. Inače, kroz istoriju su se smenjivali razni društveni oblici, još od kamenog doba, a već dugo je na sceni isključivo novčani period. Jeste važno, ali materijalna strana ranije nije bila primarna, već posvećenost sportu, koji nas je obeležio. Danas je teško sačuvati sve ono što nas je krasilo, posebno u Srbiji. U ovom mom poslu, uvek je ispaštala porodica, koja mi jedino nedostaje u Indiji. Prvo su moji sinovi, Vuk i Milan, odrastali bez mene, a sada i unuci bez dede. To su najveće žrtve moje košarkaške ljubavi bez koje ne mogu ni u ovim godinama.

Niko jači od Dunava

Zoran Višić je nesuđeni ekonomista, a trenerska klasa 83. godine, tek druga generacija Više škole, u kojoj su bili i Boža Maljković, Bora Džaković, Kosta Jankov, Soli Milovanović… Trenersku karijeru je započeo pre skoro tri decenije na Crvenom krstu, u Radničkom, kao pomoćnik legendarnom Slobodanu Pivi Ivkoviću. Samostalno je počeo da radi sa juniorima Partizana (Oliver Popović, Predrag Danilović, Mladen Mutavdžić, Dejan Parežanin). Kasnije je „prešao“ na rad sa ženama, pa su se ređali Budućnost, Spartak, rumunski Arad, ruski Jekaterinburg, Vojvodina, Crvena zvezda, Hemofarm, Singapur Falkons, libanski Šajbeh, zaključno sa indijskim nacionalnim timovima. A prvi sportski izbor je bio, naravno, fudbal, u zemunskom Teleoptiku i Galenici.

Završio sam sa nekoliko preloma, pa sam se prebacio na veslanje, opet Zemun i klub Galeb. Na jednom treningu, u takozvanoj galiji, kaže nam trener da ni slučajno ne gledamo na levu stranu. Budem poslušan neko vreme, ali ne izdržim, pa bacim poglem. A mi veslamo 20-ak minuta, skoro u mestu, pokušavajući uzvodno da „savladamo“ Dunav. Kada se završio trening, bilo je to moje zbogom veslanju.

Privatna arhiva

 

Komentari

Vaš komentar