Žanin osmeh i delo za večnost

Blog ostalo 22. sep 202110:001 komentar
Guliverimage/Claus Bergmann

Kasno leto 2021. Miris kiše na Balkanu... Svaka kap kao suza kraljice igara. Ponovo sudbina i simbolika, emocije ujedinjuju ove prostore. Nažalost, u tuzi. Neizmernoj. U samo dva dana napustile su nas dve košarkaške legende, dvoje srebrnih sa OI u Seulu 1988, Žana Lelas i Dušan Ivković.

Svega nekoliko dana pre 33. godišnjice tog grandioznog uspeha jugoslovenske košarke, istorijskog i do danas neprevaziđenog, kada je u pitanju učešće košarkašica sa teritorije bivše SFRJ na OI. Razlila se tuga od beogradskog Crvenog krsta do splitske rive, od Vardara, preko Subotice, do Triglava, a redovi koji slede posvećeni su fantastičnoj igračici, divnoj dami pod obručima i neponovljivoj osobi – Žani Lelas (51).

Povezane vesti

Kao makar mala uteha i podsećanje na to ko je bila Žana Lelas, ali i lekcija novim generacijama kakve su heroine i dobre duše koračale parketima širom naše nekadašnje države. Sve same košarkaške vite jele, ponosni borovi i čempresi u reketu, koje je bilo teško saviti, a kamoli slomiti. Nažalost, stasita Splićanka je posustala i odustala u ovoj, pokazalo se, poslednjoj borbi.

Život joj je u poslednje vreme doneo mnogo sreće i tuge i žestoke, dostojanstvene bitke za zdravlje i preteško breme. A u prošlosti je preturila mnogo toga preko svojih pleća i kao profesionalna igračica širom Evrope i kada je dočekala rat u BiH, igrajući u sarajevskom Ceneksu… Ali, reč poraz nikada nije išla uz njeno ime, uz njen borbeni duh i večito vedar i nasmejan lik. U tome se slažu svi, zato sada, u tužnim reakcijama nema kurtoaznih naklapanja u stilu „o pokojniku sve najlepše“. Samo lebde iskrene i tople misli koje se svode na isto: Žana je bila bogomdana…

A to u emotivnom sećanju potvrđuje i njen dugogodišnji trener Miodrag Vesković, nekadašnji selektor srebrne jugoslovenske ženske reprezentacije.

„Žana je odletela među zvezde. Tamo je bila i za života, a sada se vinula u još veće visine,“ setno za Sport Klub priča Vesković.

Biografija legende

Žana Lelas rođena 28. maja 1970. godine u Splitu, gde je kao trinaestogodišnjakinja zaigrala košarku u matičnoj Jugoplastici. Potom je igrala u Elemesu, Ceneksu, Cepsi na Tenerifima, u zagrebačkoj Centar banci, ljubljanskim Ježicama, francuskom Strazburu i italijanskoj Mesini. Takođe i u Džoliju iz Šibenika, španskim ekipama Saragosi i Burgosu, a 2006. godine vratila se u Zagreb i bila članica Kroacije do kraja karijere, 2008. godine. Sa ekipama Elemesa, Centar banke i Ježica osvojila je brojne nacionalne titule i kupove.

Igrala je centra i bila je visoka 188 santimetara. Proglašena je za najbolju igračicu i strelca kadetskog prvenstva 1985. godine, za MVP Kupa „Ružica Meglaj Rimac“ 1996. godine i trećeg strelca Kupa Lilijane Ronketi 1997. godine.

Sa jugoslovenskom reprezentacijom osvojila je bronzu na EP kadetkinja 1985, srebro na kadetskom EP 1986. i bronzu na EP juniorki 1987. godine. U dresu seniorske selekcije SFRJ prigrlila je srebrne medalje na OI u Seulu 1988. i na EP u Tel Avivu 1991. godine.

Za reprezentaciju Hrvatske igrala je na EP 1995. i 1997. godine, kao i u kvalifikacijama za EP 2001. i 2003. godine.

Bila je članica Stručnog saveta za žensku košarku HKS od 2016. godine i instruktorka za mlađe ženske kategorije. Trenersku karijeru započela je u splitskom Adriatiku, gde je radila od 2012. do 2016. godine, kada je osnovala „Akademiju Žana Lelas“, čije mlađe selekcije su osvojile mnoštvo trofeja, a seniorska se plasirala u Premijer ligu.

Umrla je u Splitu 15. septembra.

Trofejni stručnjak se sa velikom tugom priseća, kako kaže, jedne od najboljih igračica koje je ikad trenirao.

„Strašno me je pogodila vest o Žaninom odlasku, kad sam čuo jako sam se potresao. Prisetio sam se mnogih naših divnih zajedničkih trenutaka u klubovima i u reprezentaciji. To je sudbina, sarađivali smo od njenih kadetskih dana, u mlađim nacionalnim selekcijama i u seniorskoj, u klubovima Elemesu, Ceneksu, Mesini. Kad je imala 15 godina bila je fundament svih mojih kasnijih rezultata u košarci. Do neba joj hvala što mi je omogućila takve uspehe, da se osetim vrednim. Hvala i njenom ukupnom doprinosu košarci, koji je kasnije zaokružila i kao trener. U svim segmentima je bila sjajna“.

Kako Vesković ističe, bila je to saradnja za primer.

„Uvek sam mogao da se oslonim na Žanu i da sprovedem neke nove trenerske ideje u igri. Bila je zahvalna igračica, a svojim kvalitetom darivala nemerljiv učinak svakom našem uspehu„.

A kakav je bila čovek svedoče ove reči njenog dugogodišnjeg trenera:

„Zračila je lepotom i unutrašnjom svetlošću i kada je u pitanju bio i njen karakter i lik i igra. Bila je vaspitana i skromna devojka, neponovljiva ličnost, ljubazna, pametna. Nikada nikakav ni najmanji problem, ni nesporazum nisam imao sa njom, naprotiv. Razumela je uvek mene kao trenera i moje ideje i zahteve. To mi je bila i ostala velika satisfakcija„.

Facebook/Zana Lelas

O kakvoj košarkašici se radilo, kojoj klasi je pripadala dovoljno govori podatak da je sa svega 18 godina nosila dres nacionalnog tima na OI u Seulu, da je sa nepunih 16 godina prešla iz matične Jugoplastike u šibenski, šampionski Elemes.

„Bila je svetska igračica. Idealno košarkaški građena, imala je neverovatnu koordinaciju ruku i nogu za svoju visinu i raznovrsnost u igri. Mogla je podjednako dobro da igra na pozicijama „4“ i „5“. Krasilo ju je samopouzdanje, imala je dobar šut sa poludistance, a kad stane na liniju penala znao sam da su to sigurni poeni. U akcijama „1 na 1“ bila je veoma inteligentna, razumela situaciju, čitala je protivničku odbranu. Igrala je košarku čitajući„.

Poznati strateg bi, kako kaže, mogao satima da priča o Žani i uvek samo pozitivno.

„Svi mi koji smo je poznavali možemo da budemo ponosni zbog te činjenice. Bila je legenda i za života. Neka joj bog podari mir na putu među zvezde,“ dodao je tiho Miodrag Vesković.

Žana Lelas je imala veoma bogatu košarkašku karijeru. Počela je sa 13 godina u matičnoj Jugoplastici, zatim je igrala u Elemesu, Ceneksu, Mesini, na Tenerifima, u Ježicama, Kroaciji, Strazburu i Saragosi, Centar banci.

Nastupajući za Kroaciju bila je 1995. godine treći strelac sezone u Kupu Liliajne Ronketi, s prosekom od 20,9 poena po utakmici.

Tuguju i Razija i Danira

Nekadašnje perjanice jugoslovenske reprezentacije Razija Mujanović i Danira Nakić teško su primile vest o odlasku saigračice i prijateljice.

„Napustila nas je Žana Lelas, moja cimerka iz reprezentacije i velika rivalka u klupskoj košarci. Jedna drugu smo terale da budemo još bolje. U šoku sam! Pokrenula je košarkašku Akademiju i znanje nesebično prenosila na najmlađe. Uvek nasmejana. Takvu ću je pamtiti. Počivaj u miru draga moja“, napisala je na Fejsbuku Razija Mujanović, legendarni centar jugoslovenskog nacionalnog tima.

Slično je poručila i Danira Nakić, vihorno krilo Elemesa i reprezentacije:

„Šok i neverica. Ne mogu ništa suvislo da kažem. Tragedija. Dugo smo igrale zajedno, poznajem je najbolje od svih saigračica. Super igračica, osoba i prijatelj. Dokazala se i kao vrhunski trener. Teško mi je uopšte da govorim. Bile smo zajedno u tom predivnom razdoblju, delu života, sve je puno uspomena i emocija. Imale smo odličan odnos sve vreme. Žana je bila član Stručnog saveta za žensku košarku, izuzetno uspešna i kao selektorka mlađih kategorija, a o njenom radu najbolje govore njeni rezultati“.

Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila je brojna odličja u mlađim selekcijama, a u dresu seniorske okitila se srebrom na OI u Seulu 1988. godine i na EP u Tel Avivu 1991. godine (SP u Maleziji 1990. godine je preskočila zbog povrede), a od 1995. do 2003. godine igrala je za hrvatsku nacionalnu selekciju.

Trenersku karijeru počela je u klubu Adriatik kod svog prvog trenera, profesora Ive Jurčevića, a zatim je 2016. godine osnovala „Košarkašku Akademiju Žana Lelas“, čiji seniorski sastav je ovog proleća izborio plasman u elitnu, Premijer ligu Hrvatske. A jedna od najboljih igračica tima je Žanina ćerka Nika, članica mlađih hrvatskih reprezentativnih selekcija. Žani je u radu Akademije pomagao suprug Vjekoslav Lokica, poznati fudbalski trener, koji joj je bio velika podrška.

I Žanina mlađa sestra Ana bila je odlična košarkašica i hrvatska reprezentativka, a sestre Lelas su učestvovale i na veteranskim takmičenjima, igrale za splitski tim „Vještice“ i svuda nesebično širile pozitivnu energiju i druželjubivost. Žana je bila divna majka, supruga, ćerka, sestra, trener i instruktor košarke u šta su se na njenoj Akademiji uverili „pilići i paćići“, kako je sa ljubavlju zvala mališane iz svojih ekipica.

Tužna vest je potresla celokupnu košarkašku javnost naše bivše države, a posebno njene nekadašnje saigračice.

„Mnogo sam tužna i jako me potresla ova vest. Žana je bila jedna od najboljih igračica koju je Hrvatska imala, ali pre svega, veliki čovek, dobra osoba. Moja draga prijateljica koju si mogao nazvati u bilo koje vreme i pitati za pomoć i savet. Nikad te ne bi odbila. Imala je srce veliko kao kuća. Puno sam je volela i baš će mi nedostajati. Počivaj u miru mila moja drugarice, vidimo se na nekom drugom, boljem mestu,“ poručila je Korana Longin, Žanina dugogodišnja koleginica u Elemesu i hrvatskoj reprezentaciji.

Ženska košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1991, Foto: KSS

A na veoma upečatljiv način od Žane se oprostio Milorad Mića Bjelogrlić, dugogodišnji novinar „Sportskog Žurnala“, tekstom na sajtu furaj.ba, čiji veći deo ovde prenosimo.

„Žana je bila deo jugoslovenskog tima koji je imao poslednji nastup na EP u Tel Avivu, 1991. godine, a već tada je počelo da se širi zlo i puškara na prostorima bivše nam zemlje. Krenulo je granatiranjem, ubijanjem, mržnja je doživljavala svoj krešendo. Negde u julu mesecu sve novine su objavile i vest da je talentovana 21- godišnja reprezentativka Žana Lelas iz šibenskog Elemesa prešla u sarajevski Ceneks (Željezničar) na poziv svog trenera i selektora, Sarajlije Miodraga Veskovića. Dobio sam zadatak da uradim intervju sa Žanom, koja je bila senzacija prelaznog roka. Naš prvi susret bio je veoma srdačan, u restoranu „Tabasko“ u popularnom „Fisu“. Visoka, crna, prirodna, bez imalo šminke, vesela, vedra, nasmejana. Sve u svemu, jedna pozitivna osoba, koja tu energiju prenosi i na sagovornika. Dok smo razgovarali sa njenog lica se nije skidao osmeh. Upravo je osmeh i dominirao na njenom licu. Prelepi zubi su dolazili do izražaja u svakom trenutku razgovora. Pošto se rat u Hrvatskoj sve više širio pitao sam Žanu kako to komentariše.

„Brzo će to stat. Rat mogu volit samo budale. Kome je od normalnog svita do ubijanja“, temperamentno, po dalmatinski mi je rekla, a ni u tim trenucima sa njenog lica nije nestajao njen osmeh.

Pamtim da sam je pitao da li su joj ukusnije škampe ili sarajevski ćevapi, da li su lepši Dalmatinci ili Sarajlije. Prednost je dala škampama, Dalmatinci su joj bili lepši, a Sarajlije neuporedivo duhovitiji.

Namjerno smo velikim slovima u naslovu napisali ime i prezime naše nekadašnje košarkašice, proslavljene internacionalne…

Posted by Ženska Košarka on Wednesday, September 15, 2021

Možda je najbolji opis Žane Lelas dao moj sarajevski drugar iz detinjstva i mladosti, pisac Dario Džamonja. Kada sam sa Dacom jednom stajao na ulici naišla je Žana i osmehnula se. Zaustavio sam je na minut, dva, da mi kaže nešto o narednoj utakmici. Rekla je četiri, pet rečenica uz neizbežni osmeh, mahnula rukom i pozdravila nas: ‘Adio, žurim na trening’.

Daco je u svom stilu, literarno, kratko, nepogrešivo tačno rekao jednu jedinu rečenicu:

„U taj osmeh stane celi svet“.

Međutim, kako je vreme odmicalo što se više širio miris baruta, „rascvetavala “ mržnja i ona je bila sve zabrinutija. Već se po okolnim brdima, na Trebeviću, Humu čulo pucanje, rafali, poneka detonacija i njen osmeh je preko noći nestao. Pred „Gorenje“ neboderom na Skenderiji mi je jednom rekla:

„Mićo, ovde će rat. Šta je ovo? Sve češće se čuje pucanje„.

Ja sam naivno verujući da u mom rodnom Sarajevu nikada neće biti rata odgovorio i hrabrio je:

„Žana, ništa ne se ne brini. Gde može u Sarajevu da raja međusobno puca jedna na drugu. Neće ovde nikada biti rata“.

Šok i neverica u HKS

Na vest o smrti Žane Lelas zavladali su šok i neverica u Hrvatskom košarkaškom savezu. Generalni sekretar Josip Vranković je prisustvovao Žaninoj sahrani u Splitu, a u prvoj reakciji je istakao:

“Žanu poznajem još od kadetskih košarkaških dana i imam samo reči hvale za nju kao igračicu, trenera i instruktorku. Iznad svega, bila je vrlo predana i stručna u svom radu. Nemerljiv je ovo gubitak za njenu porodicu, ali i celokupnu hrvatsku košarku“.

Na sajtu Hrvatskog košarkaškog saveza stoji da je Lelasova osvojila pet medalja sa reprezentativnim selekcijama bivše države i da je kasnije uvek bila na raspolaganju i reprezentaciji Hrvatske. Takođe se spominje da je 2016. godine osnovala „Akademiju Žana Lelas” i seniorski sastav u rekordnom roku uvela u elitni rang, Premijer žensku ligu, a mlađe kategorije kluba, koje je takođe vodila, redovno osvajaju medalje na završnicama prvenstava Hrvatske.

„Ženska košarka bez Žane sigurno više ne može biti ista. Naša su srca i misli sa Žaninom porodicom kojoj upućujemo najiskrenije saučešće“, stoji na sajtu HKS.

Jedna od poslednjih utakmica u predratnom Sarajevu je igrana u Skenderiji. Igrale su košarkašice Željezničara i Crvene zvezde. Više se i ne sećam ko je pobedio, ali odlično znam da je Žana zamolila reprezentativnu drugaricu Anđeliju Arbutinu da otputuje sa njima u Beograd. Posle je preko Mađarske otišla u svoj Split. Tako je Žana u jednom od poslednjih autobusa napustila Sarajevo, grad u koji je došla razdragana, vesela i nasmejana. Dva, tri dana kasnije, 6. aprila 1992. godine, usledilo je prvo granatiranje grada.

Pročitah šturu novinsku vest da je u Splitu iznenada preminula Žana Lelas. U sekundi mi se oči nakupiše suza, možda je neka i krenula, a u glavi mi je za celi život ostala Žanina rečenica: ‘Rat mogu volit samo budale’. Zbogom, Žana“, napisao je Milorad Mića Bjelogrlić na kraju emotivnog obraćanja.

A porodica i brojni prijatelji su u petak, 17. septembra na splitskom groblju Lovrinac ispratili Žanu na poslednji put.

Sestre Ana i Žana Lelas sa veteranskom ekipom, Foto: Nina Spasojević

„O Bože zar si pozvao mene, tvoje usne moje rekoše ime, svoju lađu sada ostavljam žalu, od sad idem kamo šalješ me ti. Leti visoko anđele naš do Oca nebeskog“, napisala je familija poslednji pozdrav u čitulji.

Nebeski letač iz Seula i Tel Aviva odletela je u večnost, na srebrnim krilima. To ime nosila je veoma popularna jugoslovenska i hrvatska pop grupa, čiji stih sada parafraziramo… Žana, tugo naših dana…

Ali i ponosu za sva vremena…

Otišla je i odnela osmeh jači od svakog poraza. Odletela da neke druge dimenzije oplemeni, razvedri i razigra.

Neka joj je večna slava!

Komentari

Vaš komentar

Najčitanije vesti - Blog ostalo