„Zar je moguće da smo Pešića opet morali da zovemo u pomoć?“

Blog ostalo 9. nov. 202110:113 komentara
Podeli:
Srđan Stevanovic/Starsport

Neizlečivo je zaljubljen u košarku, toliko da će da igra dokle ga veteranske noge nose. Nepopravljivi je optimista, ubeđen da na ovdašnjim prostorima ne prestaje da živi basket nacija. A ludo iskren da taksativno nabroji razloge zbog kojih je srpski trofejni sport u problemima. Sve to ide uz pravog plejmejkera, poput Nebojše Zorkića (60), za koga, sve bilo je i, ostalo jednostavna igra, bez viška „pametovanja“.

Višak poteza nije imao ni kada je ozbiljno „dirigovao“ u dresu Partizana ili nacionalne selekcije, u vremena kada se (domaći) organizatori igre nisu tražili „svećom“, ali jeste mesto pod jugoslovenskim (konkurentnim) svodom, tada merom visokog evropskog kvaliteta. Bilo bi previše lakomisleno, pa očekivati da će košarka ostati „zarobljena“ u ovdašnjim najlepšim sećanjima. I kamen se za nekoliko decenija promeni, a ne živa igra…Ali, kuda ode? Da li se košarci „piše“ scenario nekih drugih sportskih grana, da ne bude „beše jednom“. A neće ni preko noći…

Povezane vesti

Jesam i nisam davno prestao da se bavim takmičarskom košarkom. Ali, ne mogu da se pomirim da gledam ovoliki broj stranaca u našim klubovima, od onih najboljih koji igraju regionalnu do ovih u Košarkaškoj ligi Srbije. Da ih vidim, da probaju da osvoje jadranski „prsten“ bez legionara. Ako neko misli da je to nemoguća misija u 21. veku, samo neka baci oko u arhive, pa vidi u kom sastavu su evropske naslove osvajali bivši ju-klubovi, za nešto više od decenije. Nisam siguran da je to samo posledica postojanja zemlje od 20-ak miliona stanovnika. Kao što nema šanse da se setim, a sećam se minimum 50 godina, kada smo to igrali nekakve kvalifikacije, te za OI, pa SP, EŠ.. .E, sad igramo i, nacija drhti šta će da bude. Ili, koga smo to igrački izbacili? Ni na prste jedne ruke. Prsimo se i sa trenerskom tradicijom, školama, akademijama, licitira se sa brojem upisanih kandidata… A ko je izašao,“ kao da pita Zorkić u razgovoru za Sport klub.

Ne sačekavši odgovor, brzinski, plejmejkerski, nastavlja…

„Izgleda da u Srbiji imamo toliko trenera, pa smo „uspeli“ da vratimo Svetislava Pešića na mesto selektora. Da se razumemo, vrhunski, dokazani stručnjak. Ali, zar je moguće da nismo imali nikog drugog, pa smo „morali“ da opet pozovemo u pomoć Karija. Šta nam se zapravo dešava sa trenerskom strukom na koju smo uvek ponosito gledali. Ako se organizacija zahvalila Igoru Kokoškovu na saradnji, da ne ulazim dublje u razloge i načine, zar nije postojalo još neko rešenje osim trofejnog kouča. Kako se desilo da se ispusti jedan Dejan Milojević, a već je bio u stručnom štabu seniora. Divan košarkaš, sportski radnik trenerskog štofa… To, nije smelo da se desi, bez obzira na njegovu želju da se oproba u NBA. Ma, ne bih dozvolio da ode iz Beograda, ma kako zvučalo. E, sad, kada bih „došao“ sa ovakom pričom, bio bih lud. Zato što sam protivnik mnogih stvari pod obručima. Ne, naravno, tek da bih kritikovao, ali je najlakše da se prilepi etiketa – „lud“.

Profini beskrajni treninzi

„Sa Zoranom Mokom Slavnićem sam igrao, a bio mi je i trener u Partizanu, kada sam se vratio iz vojske. Mogli smo nešto i da napravimo u tadašnjem Kupu šampiona, da Rile (Ristanović) nije promašio onaj zicer u finišu beogradskog meča. Ili onaj nesrećni poraz od Barselone, sve sa San Epifaniom, od pola koša. Sa Dudom (Dušanom) Ivkovićem sam sarađivao u Partizanu, ali i u Šibenki. Bio je strog, ali je znao ponekad i da „popusti“. Bio mi je selektor i u univerzitetskoj selekciji, kada smo bili srebrni u Edmontonu 1983. U nacionalnoj selekciji sam radio i sa Krešimirom Ćosićem na EŠ 1985. U grupi smo dobili SSSR, sa Valtersom, Belostenjinom i ostalim sa 20-ak razlike, a u četvrtfinalu izgubili minimalno od Čehoslovačke. Tako je jedna odlična ekipa, da nabrojim neke, (Dražen Petrović, Zoran Čutura. Andro Knego, Raša Radovanović), ostala bez medalje. Profesora Aleksandra Nikolića, upoznao sam kada je bio savetnik Bori Džakoviću, sredinom osamdesetih godina. Bio je „katastrofa“, jer su njegovi treninzi bili beskrajni. Počnemo u devet ujutru, pa do podne. Nastavimo oko 17.00, pa minimum do 21.00. Kod Ranka Žeravice si mogao da se „pozdraviš“ ako zakasniš, za razliku od Mirka Novosela, koji je bio liberalniji, a mi, reprezentativci, znali smo da mu vratimo. Novog-starog selektora Pešića sam igrački „zakačio“. Ja sam počinjao ozbiljniju karijeru, a on završavao u Bosni pre nego što će da sedne na klupu.“

Neće vas častiti nekim sočnim epitetom, osim da ne živite u duhu vremena, sve veće konkurencije, posebno na međunarodnoj sceni, što je pravdanje za sve veći broj stranih pojačanja.

Tako se zatvaraju vrata za domaće talentovane klince. Da se tako nekad radilo, onda nikad ne bismo imali jednoj Đorđevića, Divca, Paspalja ili braću Petrović. Gde je prostor odnosno šansa za mlađe, ako dovedeš pet, šest, ma ko zna koliko stranaca, pa nekima još daš srpsko državljanstvo. To nije od juče, već se relativno dugo dešava. Koga onda možemo da lansiramo? Skoro nikoga, a to svi znaju. Ne sviđa mi se to sa strancima. Bolje bi bilo da naši klubovi trpe rezultatski, budu strpljiviji, jer bi im se vratilo igrački, a u bližoj projekciji, bila bi dobit i za reprezentaciju. Svestan sam da se sada okreće mnogo veći novac, a kada ga ulažeš u strance, oni moraju i da igraju.“

Vreme odavno „curi“, klupske uprave nemaju previše emocija za sistemski rad, pa se poseže za instant rešenjima jer su u glavi samo rezultati.

Niko nije za mesec dana postao šampion Evrope. Pa, Boža (Maljković) je radio godinama da bi nekadašnju Jugoplastiku doveo dva puta do kontinentalnog naslova. Ili Mirko Novosel sa Cibonom, isto osamadesetih prošlog veka. Jeste Željko (Obradović) u trenerskom debiju sa crno-belima osvojio evropsku krunu, ali, uz njega je bio jedan Aleksandar Nikolić, koji je i pre toga bio savetnik u Partizanu. Preko noći ne postoji u sportu.

Privatna arhiva

Kojoj opciji je najbliža srpska košarka, osrednjosti, relativnim teškoćama, ili je može biti (kao nekad) na konju?

Ovaj moj sport je u debelom problemu. Ako ni zbog čega drugog, pa seniori nisu osvojili zlato punih 20, pardon 19 godina ako računamo od Svetskog prvenstva u Indijanapolisu. Ako to nije kriza, onda ne znam šta je. Onda dođe Saša (Đorđević) pa „nešto“ napravi, svetsko, pa olimpijsko srebro, pa to ipak, nije to. On ode, jer smo imali boljeg (Kokoškov), pa vratimo prekaljenog vuka. Očigledno da nemamo drugog do Pešića, čiji kvaliteti nikada nisu dolazili u pitanje. Ali, znate šta je opasno, što nemamo preveliki trenerski izbor. Baš tako stoje stvari.“

Još se seća „malog“ Federera

„Do skoro sam igrao fudbal na velikom terenu, a mnogo volim i stoni tenis. Moj drug Sale Karakašević kaže da sam sasvim dobar za košarkaša. Probao sam i odbojku, snalazim se, ali tenis nikako. Ne ide mi, iako znam da mnogi košarkaši, posle profesionalne karijere, rekreativno prebacuju lopticu. A ja ne mogu da se snađem, ne pomaže ni što u prste znam pravila. Ne znam, možda bih bio dobar trener, da se nasmejemo. Ali, igrom sudbine, dok sam igrao u Bazelu, tada devetogodišnji Rožer Federer, trenirao je u blizini košarkaške dvorane. Znao sam mu i oca. Taj mali je i tada ‘ubijao’. Ali, na mene se nije ‘zalepilo’, ništa od teniske karijere.“

Godinama se mučimo, ali nema ni produkcije (domaćeg) plejmejkera reprezentativnog kalibra. Naši najbolji klubovi tu poziciju uglavnom pokrivaju strancima?

Šta reći, ako i dalje figurira sjajni Miloš Teodosić, a ni on ne može večno (u reprezentaciji). Vasa Micić je kombinacija „jedinice“ i „dvojke“. To je ključna pozicija. Ako nemaš pravog pleja, nemaš ništa. Glavni uzrok vidim u slabom (neadekvatnom) radu sa mlađim kategorijama, plus angažovanje stranaca na tom mestu. Crvena zvezda se još nekako snalazi, gledam ovog malog Aleksu Uskokovića, ali Partizan baš dugo nema svog, sa ovih prostora, organizatora. Da ne idemo dalje. Znate, košarka je jedna jednostavna priča, nema mnogo filozofije, nemoj da od lepe igre pravimo nauku. Pusti decu, uslovno rečeno, da se kale, greše i uče. A ne, ne može. Dovodiš strance, spustiš rampu domaćim talentima, a ni sa prvima, manje, više, ništa ne uradiš. Mislim da nam problem stiže sa te strane, pa i dalje čekamo tog nekog, uz Tea.

Oni mlađi, darovitiji, baš puno ne čekaju da se otisnu preko granice.

Jugoslavija, Brazil 1984. Olimpijske igre
Detalj sa OI 1984, Foto: Guliverimage/AP Photo/Pool

„Uh, i to je jedan od velikih problema. Em, FIBA propisi dopuštaju odlazak onih od 15, 16 godina, em bi roditelji, preko talenta, da rešavaju egzistencijalne probleme, pa kreće prodaja većim ili manjim evropskim klubovima. To je strašno. A biće smešno nekim drugim generacijama, kada kažem da je skoro do raspada SFRJ, postojala starosna granica, 27 godina, za odlazak u inostranstvo. Ako bi ranije dobio ponudu, recimo sa 25, Savez bi te pustio, samo ako bi platio obeštećenje. Znam da je nemoguće vratiti tako nešto, ali ne znam ni kako da se „zatvore“ odlasci mladih košarkaša. Ako se dobar deo roditelja, čast retkim izuzecima, u sve razume, pa i šta je najbolje za njihovu decu košarkaše, problem se neće umanjiti. Kada sam svojevremeno bio direktor KK Zemuna, pokušavali su da se petljaju, a jedan tata je bio, provereno, oslobođen čak i časova fizičkog, nije vic. A u sve bi da se mešaju. Da ne spominjem i način kako se radi sa tim klincima.“

Da li je Srbija uopšte više zemlja košarke?

Potpisujem da smo i dalje basket nacija, ma takvi smo već pet decenija. Niko me ne može razuveriti, i pored svih objektivnih problema. Zato i „apelujem“, da ne igramo sa strancima, ako je baš neophodno, da broj bude limitiran, da ih ne bude ovoliko. Ali, realno, različite košarkaške strukture, svako gleda i vuče na svoj način i stranu. Samo da se ponekad sete i opšteg interesa, za dobro sporta. Nisam izgubio veru ni u nacionalnu selekciju, mada mi je teško palo, a sigurno nisam jedini, kada se sa onakvim timom, pa i nekompletni, nismo plasirali na Olimpijske igre. To je bila katastrofa, a velika odgovornost je na Savezu.“

Iako je za košarku vezan „pupčanom vrpcom“, Zorkić priznaje da više prati tv prenose, nego što će se uputiti ka nekoj beogradskoj dvorani. Nije zato što ne može bez svog Zemuna, ali…

Od basketa sve, čak i brak

Zorkić će pola ozbiljno, pola u šali da kaže da mu je košarka dala sve, pa i brak. Na terenu je obavljena ceremonija venčanja te 1986. Njegova supruga je Dragana, devojačko Simić, nekadašnja prvotimka Partizana.

„Crno-bele su trenirale pre nas, tako smo se upoznali. Ona je pripadala trofejnoj generaciji, koja je osvojila po tri titule i Kupa. Mene nije pratila takva sreća, iako sam u klubu proveo sedam godina. U sezoni 1980/81. kada su sve osvojili, prvenstvo, nacionalni Kup i Koraća, bio sam u vojsci. A u vreme sadašnje, supruga zna da se našali i kaže da je trofejnija od mene, a ja kontriram da sve to slabo vredi pored moje olimpijske bronze i nacionalne penzije. Ali, najdragocenija je naša Ivana.“

Možda ću krenuti u Arenu, gledaću Partizan zbog Željka, nekadašnjeg saigrača. Evidentno je da su večiti rivali najviše uložili, najkvalitetniji su… Mislim da će biti nemoguća misija da ih neko ugrozi. Ne kažem da će crno-beli uvek odigrati na visokom nivou, još manje bez poraza. Doći će na red i kriza, ali će Obradović sve uspeti da drži pod kontrolom, teško da on, po tom pitanju, može da kiksira. Zna se zašto je najbolji, najtrofejniji. Dopada mi se i kompozicija tima Crvene zvezde, iako njihovi navijači možda trenutno nisu toliko zadovoljni. Ova dva kluba će voditi rovovsku bitku za šampiona, biće „svega i svačega“… Po meni, već su viđeni u finalu, baš navijam za takav rasplet, da se niko drugi ne umuva. A, da Partizan bude prvak.

Privatna arhiva

Na opasku da ne krije „niske“ navijačke strasti, sagovornik Sport kluba ima spreman odgovor.

Kada provedeš sedam godina, kao ja među crno-belima, nijedan drugi klub ne može da te više vuče. Pa, neće valjda Bazel, mada sam odigrao nekoliko sezona u Švajcarskoj. Godine u Partizanu, nisu samo uticale na izbor navijačke strane, već i na druženje, lepe uspomene… Od Petera Vilfana, preko Bobana Petrovića, sa kojim sam igrao sedam sezona, a ostali veliki prijatelji sve do njegovog, nedavnog tragičnog kraja u Južnoafričkoj Republici. Pa sa Milenkom Savovićem i Goranom Grbovićem. Družili smo se tada intezivno, pravili žurke, igrali Kup šampiona, a ispred Hale sportova („Ranko Žeravica“), nijedan parkriran automobil nekog prvotimca. Na treninge smo dolazili gradskim prevozom, jer smo igrali, skoro, pa volonterski. Preciznije za skromnu stipendiju, koja bi bila uvećana takozvanim internacionalnim razredom ako si bio reprezentativac. U „prevodu“, u današnjem sistemu vrednosti, jedno 50-ak evra više od onih koji nisu oblačili plavi dres.

Važnija glava od milion akcija

„Košarkaška igra se menja, ali ne i ono što je najvažnije za odličnog pleja, glava. A fizikalije, može, danas je i neophodno, ali nije to ono što pravi razliku na toj poziciji. Neću da pravim poređenja sa davnim vremenima, jer to ne ide, ali je zanimljivo spomenuti da jedan Kića (Kićanović) nije znao šta je teretana, ali je bio čudo od glave. Kako su tada govorili, samo „zamesi“ i ubaci trojku kojih, inače, nije bilo u njegovo vreme, ali je bila ta idstanca. Ili Moka (Slavnić), sa tri asistencije sve namesti. Na OI 1984. nismo imali nijednu akciju kod Novosela, ali smo osvojili bronzu. A sad, imaju po 150 akcija, ali ne bi mogli da budu zadovoljni završnicama.“

Za razliku od mnogih, čak i onih sa karijerom kao „šipak“, Zorkić pamti samo lepe stvari od sporta, koji najkraće i najpreciznije definiše kao „sve“.

„Ružni su mogli da budu neki porazi, pa i to prođe. A ono drugo, pa mogao bih da napravim rang listu. Krenuo bih od reprezentativnih priprema za OI 1984. u Los Anđelesu. Spremali smo se skoro mesec dana u San Francisku, ali i družili, igrali protiv Majkla Džordana ili Patrika Juinga, mladih uzdanica američke selekcije i budućih velikih NBA zvezda. I, logično, olimpijska bronza, koja se ne zaboravlja do kraja života. U košarci sam skoro pet decenija, zapravo, 47 godina igram, nekada aktivno, takmičarski, ali dovoljno dugo i veteranski. I danas, sve pratim, to ti uđe u krv. Svaki dan prelistam novine, pogledam utakmicu, sajt, i nisam jedini od bivših igrača. Stalno nešto diskutujemo, ne može se bez košarke.

Veterani od zlata i srebra

„Košarkaška takmičenja veterana osmislio je Argentinac Lamas, u okviru organizacije FIMBA, počev od „plus 50“ do „plus 60“ i više. Vodim i igram za selekciju, koja je osvajala svetsko zlato i srebro. Pre ove epidemije, igrali smo u Helsinkiju, gde smo izgubili od Amerikanaca u finalu. Poenta je druženje, pa vidiš neke protiv kojih si igrao pre 40-ak godina. Sa nama matorima je lako, sve znamo i ništa ne znamo, šalim se… Miško Marić i ja, u najveće spremamo 13. Memorijalni turnir „Dragiša Šarić“ krajem meseca, sa nadom da korona neće biti jača kao prošle godine. Ako nas ovaj virus ne saplete, očekujemo 60-ak ekipa iz Srbije, regiona i Evrope.“

Kako onda niste pokušali da gradite karijeru košarkaškog poslenika u nekom klubu, ili nacionalnom Savezu?

Zato što tamo ima pametnijih i stručnijih od mene. Ja sam završio samo Zemunsku gimnaziju. Ne vucite me za jezik. Po završetku igračke karijere, pre četvrt veka, jedan period sam proveo u KK Zemun kao direktor. Napravili smo dobru školu, u kojoj će kasnije stasati Novica Veličković, pa Rade Zagorac… Elem, kada sam službeno odlazio u tadašnji KSJ, doživeo neke stvari, bolje što mi nikada nije palo na pamet da radim u nekom telu Saveza. Možda sam malo preterao, ali toliko o tome. Nije to za mene.“

Zato je „čista“ košarka za njega…

Volim da je igram i gledam. Da li se i dalje nerviram? Manje, ne kao nekada, malo sam se adaptirao, oguglao. Mada, uvek se sekiram kada vidim neke gluposti. Jedina je razlika što se relativno brzo smirim. Nekada nisam mogao oka da sklopim posle nekog poraza. Ali, meni je bilo i jeste lepo u ovom sportu. Tako je još od 1974. To što mi je košarka uzela koji „metar“ živaca, nikada nisam ni računao.

Grobari za nas, Nebojša Zorkić
Srđan Stevanović/Starsport
Komentari

Vaš komentar