„Zvezda je bila u dugovima, otišao sam sa 4 miliona u kasi“

Blog ostalo 23. mar. 202110:00 > 11:282 komentara
Podeli:
KSS/Marko Metlaš

Skoro da je zabeležio klupski rekord od 13 sezona u dresu Crvene zvezde. Skromno će reći da je bio solidan prvotimac, pravičan kapiten, ali i požrtvovani borac kome nije bilo lako da sa dva metra bije centarske bitke.

Još uspešniji košarkaški funkcioner, plus zavidna profesionalna karijera inženjera. Kroki Dragiše Vučinića (73), uz moto da se povlačite kada ste najbolji, ali i priča o svačemu pod srpskom basket kapom.

Povezane vesti

Nikada nije bio od sagovornika sa (ne)dozvoljenim temama, ali je darom sportskog diplomate znao da se nosi sa pitanjima i odgovorima, bez obzira da li je aktuelno uvučen ili samo posmatra događaje i pojave sa penzionerske distance.

Što bi rekli, nisam zvanično radno aktivan, ali mi ni dani ne prolaze kao izvesnom broju vršnjaka. Sebe tako ne doživljavam, ali se i ne ponašam. Istina, sport koji mi je obojio život, sada je dalje od mene. Pošto više godina nisam angažovan, mogu na miru „samo“ da gledam utakmice. Dok nije bilo epidemije korone, bilo mi je zadovoljstvo da odem do dvorane, pogledam nešto uživo. To je sigurno lepše od televizijskih prenosa, ali moram da se naviknem na trenutnu „normalnost“ kao i ostali. Mislim da je suvišno reći, da crveno-beli, još od igračkih dana, ne prestaju da me okupiraju, plus reprezentacija. Tek sad ne vidim razloga da menjam klupske boje,“ raspoloženo i opušteno će Vučinić u razgovoru za Sport klub.

Bez dodatka na klasičan lični repertoar, ipak, nije moglo, pa kad se igra, da se igra.

Sa Zekom trči svako jutro

„Klubaštvo može da bude pozitivno i negativno, u zavisnosti ko vodi klub. Dobro je do izvesne granice, jer jedan klub „tera“ onaj drugi da bude bolji. Tako je bilo između Zvezde i Partizana u nekim vremenima, nismo valjda svi to pozaboravljali. U košarci sam dugo, više od pet decenija, na ovaj ili onaj način, pa čak i sada kada nisam aktivan, tu je moje srce i duša. Dok sam igrao, a kasnije obavljao druge dužnosti na Malom Kalemegdanu, nikada nisam progovorio ružnu reč za crno-bele, ili obratno. Družio sam se sa Kićom (Kićanović), Prajom (Dalipagić), a sa Žarko Zečevićem sam do danas nerazdvojan. Ispravnije, sa nekadašnjim košarkašem, pa generalnim sekretarom FK Partizan, počinje mi dan. Zeka i ja, svako jutro rekreativno trčimo i „nabijamo“ formu. A Nebojša Čović i Ostoja Mijailović ponekad nemaju „pola“ lepe međusobne reči.“

Nisam baš redovan, ali često pogledam NBA, specijalno kada igraju naši, od Jokića do Bjelice. Moj sin je „kriv“ što me zarazio sa najjačom ligom sveta. Izborim se sa „sitnim“ satima, nije to problem. Uostalom, uopšte me ne zanima satnica mečeva Novaka Đokovića, ali ih ne propuštam, ne znam ni sam otkada. Pri tome, za razliku od mnogih košarkaških kolega, koji su po završetku karijere, završili na teniskom terenu, reket u ruke nisam uzeo. Ali, Nole je nešto posebno, za našeg vakata, boljeg nećemo imati.

Košarkaška situacija u Srbiji baš i nije poput one kod svetskog broja jedan belog sporta.

Više nemam aktivna zaduženja u košarci, pa bi bilo nepristojno da sada kritikujem. A i okolnosti su se promenile, ne u odnosu kada sam igrao, nego i u poslednjih deceniju, dve. Ono što me brine je nedostatak sistema da afirmišemo mlade igrače. Imamo dva ozbiljna kluba, večite rivale, u odnosu na region nekadašnje zajedničke države. Ali, u poređenju sa evropskim ekipama, čak i oni su ispod nivoa. Postoje izvesni objektivni razlozi zašto je to tako, pa ne zameram puno klupskim rukovodstvima. Teško je, da ne kažem, izdržati trku sa kontinentalnim takmacima. Pa, ta evropska košarka uporno pokušava da preslika NBA.“

Prekaljeni basket vuk, svom nekadašnjem klubu, ali i Partizanu, zamera isto ono što primećuju profesionalci, ali i običan, ovdašnji, navijački svet.

Svake sezone, novi tim, a ima promena u sastavu i tokom istog takmičarskog ciklusa. Ma, ni kalendarsku godinu ne mogu da sastave, obzirom kada ih dovode, a kada završavaju takmičenja. I, to su obično „ostaci“ od raspoloživih na tržištu, oni koji nisu prošli u velikim evropskim klubovima. Naši najbolji klubovi, da budemo realni, neke druge (skuplje) i ne mogu da dovedu. Ali, u Srbiji ne možete da zadržite ni domaćeg kvalitetnijeg igrača, koji sve ranije i brže odlaze preko granice. Klupski budžeti nisu veliki za evropske prilike, kombinuju sastave u hodu, pa se reflektuje na uigranost, postavlja se pitanje dobre selekcije i, tako u krug.“

Kića i Praja – stravičan autogol

„Nemojte da me pitate kako Dražen Dalipagić i Dragan Kićanović, pre skoro pola veka nisu završili u Crvenoj zvezdi, eh… Mislio sam da Praja, moj Mostarac, sigurno dolazi na Mali Kalemegdan. Oko njegovog dovođenja su se angažovali Miško Prelević, Vlada Cvetković, ali… Uprava nije prepoznala priliku i nisu ponudili dovoljno finansijski jaku ponudu kao Partizan. Sećam se kada sam tada izašao iz beogradskog „Palasa“, a ispred stajali Siske (Slobodan) Čolović i Miketa (Milorad) Đurić, a ja im dobacim: ‘Ne tresite se, biće vaš (Partizanov)’. Uh, kakva stravična greška. A oko Kiće, pa opet ništa. Moka (Zoran Slavnić) i Kaponja (Dragan Kapičić) pristanu da im se plate prepolove, samo da se dovede čuveni Čačanin. Rasplet znate, a to je, uskoro bio i kraj (moje) generacije, Duci Simonović, Slavnić, Kapičić, Sajranović, Pavlović, koja nije ispunila očekivanja.“

Za sagovornika Sport kluba, pored uspešnog (trofejnog) funkcionerskog angažmana na Malom Kalemegdanu, vezuje se i ogromno iskustvo u radu KSJ i KSS. Početkom devedesetih prošlog veka bio je predsednik srpskog saveza, a u nekoliko navrata i prvi čovek Stručnog saveta KSS, tela koje ne postoji već deceniju. Na pitanje da li je baš stručno telo (okupljalo krem trenerske struke) trebalo da bude višak u „reorganizaciji“, Vučinić će:

Nacionalni savez se u pomenutom periodu maksimalno profesionalizovao, a nekada ste imali generalnog sekretara i najviše desetak članova različitih službi, od finansija do sportske. Danas u Kući košarke, kako je popularno zovemo, rade profesionalci, počev od predsednika, četiri potpredsednika, pa na dalje… I, to bi trebalo poštovati. Onda možemo objektivno da se zapitamo, da li je u takvim okolnostima potreban Stručni savet u staroj formi. A da li je i koliko dala rezultata pomenuta profesionalizacija, to je već druga stvar. To što je nekada postojalo decenijama, nije bilo operativno telo, nego trust mozgova, koji je davao predloge, ali i postavljao trenere nacionalnih selekcija, sugerisao programe… A drugi su profesionalno odrađivali posao, dok je Stručni savet eventualno korigovao pojedine odluke. Trenerska je uvek bila poslednja odnosno selektor je imao nezavisnost i maksimalnu odgovornost. Mislim da je takav način rada bio bolji, a možda nisam ni dovoljno obavešten. Znate, rezultati, posebno u sportu, jedino su merilo nečijeg uspeha i rada, tu nema šta da se diskutuje.

Komentarišući reprezentativne selekcije, sagovornik podvlači:

Mi smo kao narod veoma interesantni, da ne kažem nešto drugo. Umemo da budemo nezadovoljni kada su seniori evropski vicešampioni (2017) ili peti na svetu (2019), ne misleći šta može da se desi kroz nekoliko godina. Mada, tu imamo kvalitet, pa koliko potraje. Ali, nešto nedostaje u radu sa mlađim kategorijama. Ne mogu da kažem da su odlični ako zauzimaju između petog i 15. mesta na velikim takmičenjima. Ne sve četiri selekcije, ali neke stvari dolaze na naplatu, samo je pitanje koliko će to da košta. Samo podsećam na nešto što se dešavalo pre neku godinu, s obzirom da je FIBA, prošlog leta, zbog virusa, suspendovala sva svoja takmičenja. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali nam nedostaju rezultati, o tome bi trebalo razmišljati.

Lov za podmlađivanje

„Lov me relaksira, a eventualni ulov je sekundarna stvar. To mi uopšte nije važno. Ako mi ne verujete, čim nešto ulovim, poslaću vam, ali ćete se načekati. Divna je stvar nešto drugo. Polazak u pet ujutru, kako tada priroda divno izgleda. Poenta je da prepešačim mojih 15-ak kilometara, a lov me „tera“ na to. Kao i druženje sa običnim svetom, dosta mlađim ljudima od mene, kada se totalno izmestim, ne razmišljam o problemima. Ni o onome što vršnjaci, silom prilika, često ponavljaju: ‘Male penzije, boli me ovo, boli me ono…'“

Ne želeći da pravda legije stranaca, od večitih do članova domaće lige, sagovornik nastavlja:

Mi objektivno više nemamo igračku bazu, ili se drastično smanjila. Kao i broj klubova. Konstantni su večiti, a ostali, pa nisam baš siguran. FMP je razvojni centar Zvezde. „Pojavio“ se Borac, ali, koliko će da potraje na regionalnom nivou? Samo da ne nestane kao nekad kragujevački Radnički, pa valjevski Metalac ili Vršac. Nisam zaboravio Megu, ali to nije klub u klasičniom smislu te reči već agencija za pronalaženje kvalitetnih košarkaša i, prodaju. Podseća me na „Mekgregor“ iz mojih igračkih dana. To je bila pravcata agencija za distribuciju, doduše, stranih igrača.

Ono što nije sporno, tiče se onih čiji je svaki budući uspeh pogonsko gorivo za egzistiranje čitavog sporta.

Postoji održiv kvalitet seniorske selekcije, plus najbolje košarkašice, ali gde su mlađe reprezentativne kategorije u odnosu na evropske vršnjake? Koliko njih može da se angažuje iz naših sistema takmičenja? Ako tako sagledavate stvari, shvatićete da su klubovi, pre svih, Zvezda i Partizan, na neki način, prinuđeni da posežu za strancima. Moramo da brinemo o mladim snagama, a strana pojačanja… Oni su u ova vremena neminovnost. Pa, ne postoji relevantniji evropski klub, koji je ispod polovine tima sa igračima sa strane. Nije od juče trend da najbolji evropski košarkaši odlaze u NBA, a oni što ostanu, nedovoljno za konkurenciju.“

dejandavidovac
KK Crvena zvezda mt:s

Primer crveno-belih kao ilustracija zašto nam klubovi, poslednjih godina, postaju internacionalne družine.

Gledam Dejana Davidovca i Ognjena Dobrića, igraju, trude se, ali nisu još vrhunski, iako imaju sezona u patikama. Nešto im nedostaje. Sticajem okolnosti stranci im zapravo oduzimaju odgovornost. Ne napreduju nekim očekivanim tempom, samo na nekoliko utakmica su pokazali ono „nešto više“. Ne znam da li je u pitanju minutaža, relativno česte promene trenera, ili i jedno, i drugo… Samo nagađam kao ljubitelj košarke.“

Pogled u brojke i prošlost

Vučinić je drugi na večitoj klupskoj listi po broju sezona (13), u društvu sa Vladimirom Cvetkovićem. Peti je Zvezdin strelac (4612, prosek 13,2) i treći (349) po broju mečeva. U periodu od 1967. do 1975. odigrao je 200 utakmica u kontinuitetu, a uz Branka Skročea (Zadar, 228, 1972-1982), jedini u bivšoj jugoslovenskoj ligi, kojima je to pošlo za rukom. Kao igrač crveno-belih, osvojio je šest trofeja – Kup pobednika kupova (1974), dve nacionalne titule (1969, 1972) i tri Kupa (1971,1973,1975). Kao predsednik kluba (1991-1994) i dva nacionalna naslova (1993,1994).

Sa seniorskom selekcijom stigao do evropskog srebra (1971), a sa plavim juniorima do dva kontinentalna vicešampionska naslova.

Ove sezone, perjanice srpske košarke, Partizan i Crvena zvezda, menjali su trenere brzopotezno. Prvi su uspeli da to urade dva, a drugi jedanput, a još ima da se igra… I, nije u pitanju samo takmičarska 2020/21.

„Izgleda da je to sada manir. Izgubiš tri meča, izmena. Meni to nije normalno, a normalno je. Dobro, ne očekujem da bude kao nekada. Večnost sam proveo u crveno-belom, stvarno ne mogu da se setim da je neko smenjen. Odavno je drugačije, ali ni ovakvo rotiranje nije put kojim bi trebalo da se ide. Menjaju i košarkaše, a onda prosto pitanje – uigravanje, koncept igre, kada naći vreme, uz ovoliki broj utakmica. Nisam očekivao ni da će priča sa Sašom Obradovićem da potraje tako kratko. Kada me je Nebojša Čović pitao šta mislim o takvom trenerskom rešenju, bio sam apsolutno „za“ što sam mu i rekao. Nadao sam se da će ostati nekoliko sezona. Šta se kasnije desilo, najbolje znaju ljudi unutar kluba. Nismo više o tome razgovarali. I dalje smatram da ova epizoda neće uticati na njegovu karijeru.

KSS/Nebojša Paraušić

Zato je Vučinić svojevremeno „lupio rampu“ na Zvezdinu zlu kob, da posle četvrt veka (1993), u klupske vitrine stigne pehar šampiona države, istina, manje (SRJ) nego u vreme kada je bio prvotimac.

Postavili su me za klupskog predsednika pre tri decenije, jer nisu imali drugo rešenje. Zvezda je bila u ogromnim gubicima, a kada sam odlazio, posle nekoliko godina, imala je dve šampionske zvezdice više. Mom nasledniku Dušanu Matkoviću, predata je i puna kasa, sa blizu četiri miliona tadašnjih maraka, uglavnom od igračkih transfera. Nisam više mogao da izdržim na dva koloseka, posao projektanta, plus crveno-beli.

Čović zasukao rukave

„Niko nikada ne može da bude zadovoljan sa svim stvarima koje neko uradi. Kada je u pitanju Nebojša Čović, sadašnji predsednik Crvene zvezde, mnogo je učinio za klub. Zar nije dovoljno da crveno-beli godinama igraju Evroligu. Čović je i te kako podigao nivo, za razliku od nekih koji su klub doveli do dna. Nije vredno pominjati ih na ovom mestu.“

Nešto slično se dogodilo i kada se na kratko (sedam mečeva) pojavio u ulozi trenera, kada se već opraštao od aktivnog igranja 1979. godine.

Ma, klupska glupost, a ja još prihvatio nešto što je bilo rizično. Poslednje dve igračke sezone, već sam se bavio poslom projektanta, ali sam na neki način bio i rasterećen, pa sam igrao baš dobro. Nikada sebe nisam video kraj aut linije, ali se desilo da se zaređalo sa četiri, pet poraza, pa se Bata (Bratislav) Đorđević povukao. Ponude mi da budem neka vrsta „tehnika“, ali i da igram, pojačaju stručni štab i sa Protom (Mile Protić), koji je vodio juniorski tim. Uzmem Dabu (Srđan Dabić), koji je imao samo 16 godina da bude prvi plej seniorskog tima. Zvezda dobije nekoliko utakmica, čak i Olimpiju, koju je predvodio slavni Ivo Daneu, ali, nije to to… Izgurali smo nekako, posle je došao Ranko Žeravica, ma kakvo moje trenerstvo.

Čitavog profesionalnog (inženjer elektrotehnike) života, ali i basket angažovanja, u bilo kojoj ulozi, vodio je računa o sledećem:

Kada klub postane stabilan, vreme je za odlazak. Tako je bilo i kada sam otišao sa čelne funkcije u Crvenoj zvezdi. Slično je bilo i u nastavku, u Vršcu. U Hemofarmu se nisam bavio (toliko) sportskim delom, bio sam „samo“ inženjer, u ozbiljnoj firmi, ozbiljnih poslova. Kada sam smatrao da sam dovoljno uradio, pakovao sam se i, odlazio. Posao morate da napustite kada ste najbolji. Ne kada počnete da padate, onda je kasno za povlačenje, jer nastupi zakon prirode. Kada postoje rezultati, zahvalite se i mahnete. I to je neki dar. A za srpsku košarku, uprkos što se ponekad čini da joj spasa nema, propasti neće. Verujem da će se stvoriti bolji uslovi, pre svega, za afirmaciju mladih igrača, ali i da će se nešto promeniti, recimo, sistem takmičenja. Žilav je to sport, kao i oni koji se njime bave na ovim prostorima.

 

Komentari

Vaš komentar