Zvezdašice za sva vremena

Blog ostalo 29. mar. 202110:01 > 10:345 komentara
Podeli:
ŽKK Crvena zvezda

Vreme leti, ali neke stvari ostaju za nezaborav. I to ne bilo koje. Pamte se u večnosti. A pesak sa obale Atlantika, iz La Korunje, curi unedogled, nepresušno, kroz crveno-beli trofejni sat. I tako više od četiri decenije... Na ponos nekadašnje jugoslovenske i sadašnje srpske ženske košarke!

Tačno 42 godine je prošlo od prve evropske klupske krune u SFRJ. Tog 29. marta 1979. godine slavna generacija košarkašica Crvene zvezde je sa finala Kupa evropskih šampionki, iz Španije, prva donela najvredniji trofej u našu nekadašnju državu. U Beograd, na Mali Kalemegdan…

Povezane vesti

U istoriji jugoslovenske košarke ostalo je zapisano da je svega šest dana kasnije muški tim sarajevske Bosne u finalu KEŠ savladao ekipu italijanskog Emersona (96:93, 4. april 1979. godine u Grenoblu).

Heroine iz čuvenog ženskog pogona Crvene zvezde su tada ostvarile grandiozan uspeh, koji u srpskoj klupskoj ženskoj košarci nije nadmašen do danas i ostaće tako do daljeg… A sećamo se da je u Jugoslaviji takav podvig ponovilo samo tuzlansko Jedinstvo, na čelu sa Razijom Mujanović, 22. marta 1989. godine (pobedom nad Primiđijem u Firenci – 74:70).

Šampionski sastav crveno-belih

Istorijski uspeh u La Korunji ostvarile su: Biljana Marković, Jasmina Milosavljević, Gordana Vukmirović, Vesna Kovačević, Vukica Mitić, Spomenka Mrđenović, Anđelka Vukmirović, Zorica Đurković, Natalija Bacanović, Sofija Pekić, Jasmina Kalić i Dragana Pandurov. Trener je bio Strahinja Braca Alagić, a njegovi asistenti Petronije Zimonjić i Zoran Kovačić Čivija.

Iako nisu putovale na finalni meč u La Korunju, za prvi tim su te sezone bile licencirane i Vesna Delić, Dušica Tuševljaković, Dragica Lečić.

Finale KEŠ, Crvena zvezda – BSE 97:62 (47:28) u La Korunji igrano je pred 4.000 gledalaca.
Crvena zvezda: Marković 2 (1-0), Milosavljević 30 (9-6), G. Vukmirović, Kovačević 2, Mitić 4, Mrđenović, A. Vukmirović 2 (3-2), Đurković 30 (3-2), Bacanović 12 (2-2), Pekić 15 (7-5), Kalić, Pandurov.
BSE: Gabris, Nađ 4, Bogar 7 (4-3), Fodor 8, Čiraki 13 (3-3), Gajdan, Deaj 8 (9-2), Kasa 9 (3-2), Tarakovač 10 (3-2), Sabo 4.

A priča o crveno-belim damama i njihovom legendarnom učitelju, Strahinji Braci Alagiću, mogla bi da bude ne samo svedočenje o herojstvu, veštini, kvalitetu, dominaciji, već i o disciplini, posvećenosti, vaspitanju i skromnosti. O duhu jednog vremena. Sportskog i životnog. O svakoj članici tog šampionskog sastava mogla bi knjiga da se napiše, jer su to specifične ličnosti, igračice neverovatnog stila, šarma i karaktera.

I da se osvrnemo na trofejni put Crvene zvezde u sezoni 1978/9. godine, koji ih je doveo do finala KEŠ u La Korunji i pobede nad mađarskom ekipom BSE iz Budimpešte rezultatom 97:62. Slavna generacija crveno-belih je te takmičarske godine u elitnom evropskom klupskom takmičenju rušila sve pred sobom. Najpre su ubedljivo zauzele prvo mesto u četvrtfinalnoj grupi A i to sa svih šest pobeda. Savladale su francuski KIK iz Klermon Ferana (77:69 i 97:86), italijanski Sesto San Đovani (69:67 i 86:67) i poljski AZS iz Poznanja (98:71 i 98:84).

Vukica Mitić, KKŽ Crvena zvezda

Najveće iskušenje za crveno-bele usledilo je u polufinalu protiv izuzetno jake i nezgodne ekipe bugarskog Minjora iz Pernika. U prvom meču, u Bugarskoj, Minjor je slavio sa 16 poena razlike (79:63). Bio je to jedini poraz Zvezde u celom tom ciklusu Kupa evropskih šampionki. Taj kiks nije obeshrabrio izabranice trenera Strahinje Alagića, koje su, posle velike borbe u Beogradu, savladale prvaka Bugarske (110:93) i plasirale se u svoje prvo evropsko finale.

Bila je paklena atmosfera na njihovom terenu, malo rudarsko mesto je živelo za tu ekipu. Imali su odličan sastav, koji su predvodile Slavčeva i Tuceva, vrhunske evropske igračice i tamo smo poraženi sa 16 poena razlike. U revanšu, kod nas, „Pionir“ je bio pun kao nikada ranije. Dan pred utakmicu se povredila Dragana Pandurov i Alagić je u tim ubacio mladu Biljanu Marković. U revanšu se razlika u našu korist non-stop vrtela oko tih famoznih 16 poena, ali nikako da prelomimo i da je povećamo. Igrao se jedan produžetak, pa drugi, ispadale su igračice zbog pet ličnih grešaka i Braca je uveo Markovićevu, koja je u trećem produžetku odigrala kao u transu. Za pet minuta je postigla 14 poena, napravila pet penala i odvela nas u finale. Oko 7.000 ljudi nas je, maltene, nosilo do Kalemegdana„, prisetio se za „Sport Klub“, Zoran Kovačić Čivija, dugogodišnji Alagićev pomoćnik i kasnije najtrofejniji košarkaški trener na ovim prostorima.

A u istorijskom finalu u španskoj La Korunji protiv mađarskog BSE crveno-bele su blistale i carevale. Izvanrednu igru su pružile Jasna Milosavljević i Zorica Đurković, koje su uknjižile po 30 poena, samo dva manje od celog mađarskog tima. Zvezdu nije poremetio ni izlazak Sofije Pekić, koja je u 34. minutu zaradila petu ličnu grešku. Zvezdašice su pred 4.000 gledalaca u La Korunji već na poluvremenu imale visoku prednost (47:28), a na kraju su slavile sa čak 35 poena viška (97:62), što je bila najubedljivija pobeda u svim finalima do tada. Kovačić sa neskrivenom radošću priča o meču, u kojem su crveno-bele dame ostvarile istorijski podvig.

Finale smo lako dobili, devojke su igrale fenomenalno, pre svega, Jasna Milosavljević, koja je sa 30 postignutih poena pokazala da je tada bila najbolji centar Evrope. Mađarice su u Španiju došle preplašene i od teškog puta. Doputovale su posle nas i pri sletanju na aerodorom u Vigu uhvatila ih je jaka bura iznad okeana, jedva su sleteli. Braca je spremio Nataliju Bacanović da čuva njihovu najbolju igračicu koja je postizala preko 30 koševa. Rekao joj je nije važno koliko daš, nego koliko poena primiš. Natalija je protivnicu svela na 12 poena, a ona postigla 16. Slavlje je bilo neopisivo, bili smo prvi klub u istoriji jugoslovenske košarke na tronu Evrope„.

Imala je Crvena zvezda i olakšavajuću okolnost da te sezone u evropskim takmičenjima nisu igrali klubovi iz SSSR-a, prvenstveno Daugava iz Rige, koja je, godinama dominirala evropskom scenom, jer su Sovjeti čuvali svoje igračice za pripreme za OI u Moskvi, 1980. godine, ali to ne umanjuje težinu podviga Beograđanki. Pokazala je ta generacija kasnije da može da se nosi i sa ekipom iz Rige, čija perjanica je bila gorostasna Uljana Semjonova (214cm).

Vukica, večna devojčica

Bila je kapiten Crvene zvezde i jugoslovenske reprezentacije. Prvi u istoriji jugoslovenske košarke, koji je podigao pehar KEŠ! Čuveni plejmejker, Vukica Mitić, nažalost, napustila nas je 27. juna 2019. godine, u 66. godini života, a ostala je upamćena po trofejima i igri neponovljivog stila.

Osvojila je dve evropske medalje, srebro i bronzu (EP u Poznanju 1978. i EP u Banjaluci 1980.) i klupskog kontinentalnog zlata (La Korunja 1979). „Usput“ je prigrlila i olimpijsku bronzu u Moskvi (1980), a u prebogatoj karijeri i pregršt klupskih titula.

Originalna, atraktivna pojava, bila je neverovatan spoj virtuoza i lepotice pod obručima. Preko čela i duge kovrdžave crne kose predivno joj je stajala traka. Bila je to moda, koju je donela iz belog sveta na domaće terene, a posle su devojke širom SFRJ kopirale njen imidž. Spretna ratnica, radoznalih, lepih očiju, lider tima, rušila je sve barijere na terenu. A i van njega, karakterističnim beogradskim, bezazlenim manguplukom i autoritetom, iza čega se krila topla duša.

I sada, 42 godine posle osvajanja trofeja u La Korunji, ostaje jedna činjenica. Čekaće se ko zna koliko vremena da u srpskoj ženskoj klupskoj košarci nekom kapitenu ponovo pripadne takva čast.

Veliki zvezdaš, ali i sportsmen, korektno priznaje da je pored nesumnjivog kvaliteta igračkog sastava i vrhunskog rada i faktor sreće učinio svoje na putu do evropske klupske krune.

Srećna okolnost po nas je bila što sovjetski timovi nisu učestvovali te sezone u klupskim takmičenjima zbog predstojećih OI u Moskvi. Te godine je profitirala jugoslovenska košarka, zagrebački Monting je osvojio Kup Lilijane Ronketi, muški tim Bosne KEŠ, a Partizan Kup Koraća. Sve titule u Evropi uzeli su jugoslovenski timovi, a da je, recimo, učestvovala Riga sa Semjonovom, ili CSKA sa Sergejom Belovim i ostalima, teško bismo u tome uspeli, ali činjenica je da smo po kvalitetu bili u samom vrhu„.

Kovačić se 1979. godine seća s posebnim ponosom, ne samo zbog titule u KEŠ, već i zbog vrhunskih rezultata u svim klupskim kategorijama.

Te čuvene sezone Crvena zvezda je bila prvak u svim uzrastima na prvenstvima Beograda, Srbije i Jugoslavije i Evrope, s tim što pionirsko prvenstvo Jugoslavije nije postojalo, ali su naše pionirke bile beogradske šampionke. Seniorke su osvojile šampionat Jugoslavije, nacionalni Kup i KEŠ. Nije mi poznato da je to pošlo za rukom još nekom klubu„.

Posebno poglavlje bio je period stvaranja te čuvene Zvezdine generacije.

Formiranje tog tima je počelo u vreme kada sam sedamdesetih godina došao u Zvezdu. Sofija Pekić je došla na studije u Beograd, zatim pojavile su se sestre Vukmirović, Gordana i Anđa, a u sastavu su već bile izvanredne pojedinke, poput Sneške Zorić, Vukice Mitić, Slavenke Đurić Kesar, Nade Miletić. A imali smo odličan juniorski tim, u kojem su bile Zorica Đurković, Jasna Milosavljević, Spomenka Mrđenović, a pristizale su kadetkinje, kao što je Natalija Bacanović, koja je sa 16 godina ušla u prvi tim i u jednoj godini bila kadetski, juniorski, seniorski prvak i osvajač Kupa Jugoslavije! Polako su se slagale kockice i kasnije su kao logična posledica došli svi ti sjajni rezultati„, dodao je Zoran Kovačić Čivija.

ŽKK Crvena zvezda
ŽKK Crvena zvezda

Jedna od junakinja velikog finala, Jasna MIlosavljević i posle 42 godine se sa lepim emocijama seća najvećeg uspeha u karijeri i do sada neprevaziđenog dostignuća srpske klupske ženske košarke.

Sofija srcem protiv viših rivalki

Osamdesetih godina su treneri kako bi motivisali mlađe košarkašice da igraju borbenije navodili primer Sofije Pekić, legendarnog centra crveno-belih, koja je sa nepunih 186 centimetara, vodila divovske bitke sa gorostasnim protivničkim igračicama i iz njih izlazila kao pobednica. Igračica ratničkog srca, a uvek spremna na šalu, prisetila se dogodovština sa velikih takmičenja i druženja sa sovjetskom reprezentativkom divovskog rasta, Uljanom Semjonovom (214cm).

„Da se zna, nisam visoka 186, već 184cm. Dodavali su mi centimetre zbog protivnica… Ništa čudno, ako se zna da sam igrala protiv Uljane Semjonove, iz Rige, koja je bila suprotan slučaj. Njoj su, da bi je utešili da je niža od Tkačenka, smanjivali visinu sa realnih 220cm na 213cm. Dobra je Uljica, lepo smo se družile, sećam se da sam je šišala, pravila joj frizuru, lakirala joj nokte. Smejale smo se zajedno kako nam je trebalo malo više laka za njenu kvadraturu. Nije se ljutila, uzvraćala je šalama“, uz neizbežan osmeh je ispričala Sofija Pekić.

Bilo nekad, sad se spominjalo, ali se uvek sećam tog uspeha sa velikim zadovoljstvom. Razumljivo, ta titula ima posebno mesto u mom srcu. Mnogo je vremena prošlo od osvajanja najznačajnijeg evropskog trofeja, koji je obeležio naše karijere i status Crvene zvezde. Tih godina smo zasluženo bile u samom vrhu evropske košarke, imale smo izvanredan igrački kadar i stručni štab na čelu sa Bracom Alagićem. Posle šampionske 1979. godine našle smo se još jednom u finalu KEŠ, 1981. godine, a 1978. i 1980. stigle smo do polufinala. Bila su tada neka sasvim drugačija, lepa vremena, radilo se i treniralo posvećeno, znao se red i vladala je čelična disciplina, ali i pravo drugarstvo. Drugačije je bilo i vaspitanje, osećale smo ponos zbog pripadnosti klubu kao što je Zvezda i davale smo sve od sebe na svim takmičenjima, domaćim i inostranim. Zahvaljujući predanom radu imale smo samopouzdanje i nismo zazirale od favorita u KEŠ, koji su u svojim redovima imali iskusnije i više igračice„, u dahu je za Sport Klub ispričala Jasna Milosavljević, čuveni centar crveno-belih.

Legendarne Zvezdašice su danas žene u najboljim godinama, potpuno jednostavne, nenametljive, ali druželjubive i spremne da podrže i posavetuju mlađe, mada su, nezasluženo, ipak, ostale nekako po strani. Jedini izuzetak po pitanju sportskog angažmana posle igračke karijere je Anđelka Vukmirović Radulović, koja sa puno ljubavi i znanja obavlja funkciju predsednika ŽKK Crvena zvezda, a prethodno je bila i na čelu klupske Skupštine. A Jasna Milosavljević je više godina u klubu vredno radila kao sekretar, ali se od požrtvovanog posla, entuzijazma i večite borbe sa vetrenjačama umorila i povukla.

Neke od Zvezdinih dama su imale sreće da sa reprezentacijom osvoje medalje i na taj način zarade sportsku penziju, ali veći deo tog legendarnog tima to nije uspeo, a nijedna vlast ih nije u tom smislu vrednovala. Učlanile su se u „Udruženje osvajača klupske evropske titule“, za čije članove nije bilo sluha i nacionalno priznanje ih je mimoišlo.

Kako god, takve stvari, ma koliko bile životne, ostaju po strani u odnosu na činjenicu da su slavne Zvezdašice jedinstvene i neprevaziđene pune 42 godine, otkako je Herkulov svetionik u La Korunji bacio snop večne svetlosti na njihov podvig. One su bile i ostale jugoslovenske i srpske heroine pod obručima. Svakako, za pamćenje i poštovanje.

Komentari

Vaš komentar