Zvezdin jubilej: Majstori na okupu posle pola veka

Blog ostalo 2. maj. 202210:007 komentara
Podeli:
Privatna arhiva

Ljubitelji košarke sa ovih prostora dobro znaju, a mnogi se i sećaju kako je krenula ekspanzija sporta pod obručima posle jugoslovenskog zlata na SP u Ljubljani, 1970. godine. A jedna "druga Ljubljana" dala je dodatni gas toj euforiji, crveno-bela titula u državnom šampionatu, izborena u "Tivoliju" pre pola veka. Naime, prošlo je 50 godina od čuvene majstorice za prvaka Jugoslavije, odigrane 27. aprila 1972. godine, u kojoj je Crvena zvezda posle produžetka savladala Jugoplastiku.

Povezane vesti

Bila je to lepa prilika da se okupe asovi, legende kluba sa Malog Kalemegdana, a inicijator je, naravno, bio „najmlađi“, Bratislav Bata Đorđević, čuveni košarkaški stručnjak i strateg proslavljene generacije crveno-belih. Na prigodnoj svečanosti Zvezdini proslavljeni igrači su proveli vreme u prijatnom, srdačnom i emotivnom druženju. Nisu izostale šale, ali i topla sećanja na one, koji nisu više sa nama.

A sve njih pre pola stoleća spojile su crveno-bele boje i slavne rane sedamdesete. Ovom prilikom, s razlogom, akcenat je stavljen na čuvenu majstoricu sa Splićanima, koji su tada branili tron i bili favoriti, ali je pehar, ipak, posle velike borbe otputovao za Beograd.

Dakle, pamti se spektakl u kojem su učestvovale sve same igračine iz jugoslovenske elite, a kako se radilo o jednoj od najjačih liga u Evropi, onda je jasno dokle je dosezao njihov kvalitet. Dovoljno je samo spomenuti Slavnića, Cvetkovića, Simonovića, Kapičića, Skansija, Tvrdića, Šolmana… A u Zvezdinoj šampionskoj ekipi pored gore pomenutog udarnog kvarteta bili su Vučinić, Sarjanović, Rakočević, Pešić, Lazarević, Pavlović, Žugić, Kubura, Koprivica…

Nezaboravna generacija

Ovako je izgledao sastav Crvene zvezde u sezoni 1971/72: Goran Rakočević, Zoran Lazarević, Ivan Sarjanović, Božidar Pešić, Vladimir Cvetković, Zoran Latifić, Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Dragiša Vučinić, Ljupče Žugić, Tihomir Pavlović, Zoran Slavnić, Bogosav Stefanović i Risto Kubura. Trener je bio Bratislav Đorđević, tehniko Miško Prelević, predsednik kluba Aleksandar Gec.

Ta takmičarska godina sezona i naredne dve predstavljaju zlatnu eru Crvene zvezde, koja je tada dosegla najveće visine u klupskoj istoriji. Dva puta je bila finalista Kupa pobednika kupova, u kojem je 1974. godine osvojila trofej. Bila je šampion Jugoslavije 1972. godine i osvajač domaćeg kupa, kao i polufinalista Kupa šampiona 1973. godine, što je u rangu današnjeg plasmana na završni turnir Evrolige. Zvezda je te sezone oba puta savladala Real, ali nije mogla da preskoči moćni moskovski CSKA u kojem su igrali sve sami sovjetski reprezentativci.

„Te tri godine su najsjajnije u Zvezdinoj istoriji. Imali smo legendarni tim, a trofej iz 1972. godine je ostavio poseban utisak, za sva vremena, jer igrali smo sa izvanrednom Jugoplastikom, sa Skansijem, Šolmanom, Tvrdićem… Splićani su čuvali naše najbolje igrače, a šansu je iskoristio Lazarević, koji je u produžetku postigao osam dragocenih poena. Posebna draž je podatak da smo tada postali najbolji tim u zemlji aktuelnog prvaka sveta“, podsetio je Miško Prelević, tadašnji tehniko tima.

Na prigodnom, svečanom ručku zdravicu je održao Bata Đorđević, zahvalio se zaslužnim igračima, rukovodstvu kluba i predstavnicima medija, pogotovo novinarima iz tih davnih vremena, a pridružio mu se i Miško Prelević, nekadašnji tehniko tog šampionskog sastava. Burno je pozdravljeno zakazivanje okupljanja i za novi jubilej, 55 godina od osvajanja trofeja, dakle, 2027. godine. A sa pijetetom su spomenuti pokojni članovi slavne Zvezdine ekipe Tihomir Pavlović i Risto Kubura. Na svečanosti se nisu pojavili kapiten proslavljene generacije Vladimir Cvetković, zbog bolesti i Ljubodrag Duci Simonović, koji decenijama ne prisustvuje košarkaškim dešavanjima.

„Divno je okupiti se povodom tako fantastičnog događaja. Pedeset godina uopšte nije malo, a evo, tu smo zajedno da se podsetimo velikog uspeha Crvene zvezde, osvajanja titule davne 1972. godine. To smo ostvarili sa sjajnom ekipom koja nije imala strance, sa briljantnim domaćim igračima. Oni su fantastični ljudi a takvi su bili i igrači, veoma odgovorni, vrhunski sportisti, maksimalno posvećeni košarci. Dali su sve od sebe, tu celu sezonu posvetili i podredili cilju da dođemo do trofeja, koji prethodnih sezona nisu uspeli da osvoje. I njihov trud, rad i takav odnos se isplatio“, ispričao je za Sport Klub, Bratislav Bata Đorđević, legendarni košarkaški trener i neumorni sportski aktivista, koji u oktobru puni 84 godine.

Đorđević se sa predivnim emocijama seća početaka u slavnom klubu sa Malog Kalemegdana.

„Kada sam se susreo sa ovom vanserijskom ekipom bio sam trener početnik. U Zvedu su me doveli Aleksandar Gec, najbolji predsednik kluba u istoriji, Ratomir Vićentić tehnički direktor i tehniko Miško Prelević, na čemu sam im neizmerno zahvalan. Sa igračima sam napravio finu, drugarsku spregu, bez nekog autoritativnog odnosa. Ali, znalo se ko je igrač, a ko trener, oni su to poštovali i iz toga se izrodila ta titula. Dobio sam tim, nisam ga selektirao, sastavljao, ali shvatio sam odmah da su mu nedostajali atletski rad i nekolicina upotrebljivih igrača. Naš stručni štab i uprava omogućili su ekipi rad na dobroj fizičkoj pripremi, a priključili smo Pešića, Lazarevića, Sarjanovića, Rakočevića, Latifića, sve te mlade igrače, koji su dobili manju minutažu, ali i značajne uloge. Recimo, Lazarević je u finalu u Ljubljani postigao važnih 12 poena, što je bio izvanredan doprinos“.

Privatna arhiva

Kako Đorđević stiče bilo je uspona i padova, ali sve se te 1972. godine završilo na najbolji način.

„Cela sezona je protekla kako smo želeli, uspeli smo da dođemo do toliko željene titule. Znalo se da Zvezdi nikada ništa nije bilo važno osim prvog mesta i eto, mi smo te godine doneli iz Ljubljane šampionski pehar“.

Kako bi mlađima dočarali nivo tog odlučujućeg duela ljudi iz košarkaških krugova ga upoređuju sa utakmicom, koja je maltene, u rangu evropskog Superkupa. Kao, naprimer, kada bi se danas u finalu ABA lige sudarili, ne osvajači, nego finalisti Evrolige i Evrokupa. Jugoplastika je u tom trenutku bila druga u Kupu evropskih šampiona, a Zvezda drugoplasirana u Kupu pobednika kupova.

Ova dva tima su cele sezone vodila izjednačenu i ravnopravnu bitku, da bi na kraju lige imala isti broj bodova, pa je o šampionu odlučivala majstorica na neutralnom terenu, u Ljubljani, u kojoj se ravnopravno igralo do kraja regularnog dela, pa je pitanje prvaka rešeno u produžetku – 75:70 (67:67) za Crvenu zvezdu.

Privatna arhiva

„Tada je liga bila strahovito jaka, sa izvanrednim ekipama poput Olimpije, Lokomotive i svih ostalih fenomenalnih timova. Uvek si mogao da izgubiš od svakoga. Igrali smo u majstorici protiv izvanredne Jugoplastike, koja je možda bila jača od nas po imenima. Pre svega, bili su viši od nas. Mi smo imali centra Vučinića, visokog 202 cm, a danas su toliko visoki plejmejkeri. Ova generacija je pružala maksimum na svakoj utakmici. Znala je za šta igra. Bila je stimulisana, ali skromno i za ona vremena. Dobro su znali da se u Crvenoj zvezdi ne priznaje poraz i da se gleda samo da budeš na vrhu“.

Ta sezona (1971/72) i naredne dve predstavljaju zlatnu eru Crvene zvezde koja je tada dosegla najveće visine u klupskoj istoriji: dva puta je bila finalista Kupa pobednika kupova (1973/74 osvojen trofej), po jednom šampion Jugoslavije (1971/72), pobednik domaćeg kupa (1973) i polufinalista Kupa šampiona (1972/73), što je danas ravno plasmanu na završni turnir Evrolige.

Jedan je Cvele kapiten

Bio je opravdano sprečen da se pojavi na okupljanju šampionske generacije crveno-belih, ali je Vladimir Cvetković ranije za Sport Klub ispričao kako je kao kapiten u smiraju karijere te 1972. godine podigao pehar:

„Podvig iz 1972. godine je imao neverovatnu predistoriju. Trinaest godina ranije Zvezda je kažnjena na jednoj turneji, na dve, tri sezone suspendovani su Minja, Dragojlović, Radović, Prelević… Jedino nismo bili kažnjeni Vićentić, Belić i ja. Uspeli smo da u potpuno novom sastavu, uz pomoć nekih starijih igrača, izborimo opstanak u ligi i uz Partizan ostanemo jedini tim koji nikada nije ispadao iz elite. Posle SP u Riju 1963. godine, kada je Jugoslavija osvojila srebro, počinje stvaranje novog tima Crvene zvezde, a ja sam postao kapiten. I onda su, srećom, došli neverovatni igrači, koji su posle dosegli evropski i svetski nivo: Slavnić, Kapičić, Simonović, Vučinić, Sarjanović. Stvorio se sjajan sastav, koji je 1972. godine osvojio titulu na spektakularan način. I ja sam imao čast i zadovoljstvo da kao najstariji u timu i kapiten podignem pehar. Zavrio sam igračku karijeru u jesen te godine, tako da mi je to baš draga uspomena. Sa radošću pamtim i veliko slavlje na beogradskoj železničkoj stanici koja je bila prepuna ljudi kao nikada ranije“.

Cvetković je, pored kapitenske i igračke uloge, tada imao još jednu. S obzirom da je bio zaposlen u turističkoj agenciji “Kvarner ekspres” organizovao je karavan autobusa sa navijačima, koji su bodrili Crvenu zvezdu u Ljubljani.

„U te tri godine ostvarili smo sjajne rezultate. Jedne godine smo bili pobednici Kupa Jugoslavije. Bili smo polufinalisti Kupa Kupova, kada nas je Simental pobedio u Solunu. Sledeće godine smo bili među četiri najbolje ekipe u Evropi, to je kao fajnal-for Evrolige u sadašnjim uslovima. Izgubili smo od CSKA, koji je, ustvari, bio reprezentacija SSSR, stvarno su bili jači, igrački i fizički. Poraženi smo u dve utakmice od njih, ali taj plasman je veliki uspeh“.

Đorđević, poznat kao veliki stručnjak, ali i sportsmen, bez imalo sujete je dodao:

„Ustvari, najveći podvig ove ekipe se dogodio po mom odlasku, 1974. godine, kada je tim pod vođstvom Ace Nikolića i Nece Đurića osvojio evropski Kup Kupova. To je i do sada najveći rezultat u istoriji Crvene zvezde. Tih, četiri, pet godina su, zaista, za pamćenje. Posle godinu i po vratio sam se u Zvezdu, ali to je već bila silazna putanja ove generacije. Ali svi ti Zvezdini podvizi u prvoj polovini sedamdesetih su bili ujedno i uspesi jugoslovenske košarke. U to vreme reprezentacija Jugoslavije je bila aktuelni svetski prvak, a i domaća liga u SFRJ je bila među najkvalitetnijim u Evropi“.

Veliki košarkaški znalac i pregalac Bata Đorđević rado se seća dva trijumfa nad slavnim Realom u Kupu evropskih šampiona.

„Goge Rakočević u tandemu sa Mokom odigrao je sjajno protiv Reala u Madridu, dao 20 poena, a njih dvojica zaustavili su Brabendera i Korbalana. Zbunili smo Real, nisu znali šta igramo, jer smo postavili mešovitu odbranu. Bilo je veoma naporno, svaki čas bi neko od naših igrača legao pored aut linije, jer nije mogao da izdrži“, uz osmeh priča Đorđević.

Privatna arhiva

O svojoj fantastičnoj ideji, okupljanju šampionske crveno-bele generacije posle pola veka Đorđević je dodao:

„Puno mi je srce. Žao mi je onih koji nisu među živima, ali žao mi je što sa nama nisu Cvele i Duci. Cvele zbog bolesti, a Duci ne znam iz kog razloga nije mogao da dođe. Videti sve ove drage ljude na okupu posle toliko godina mnogo znači. Sve su to porodični ljudi uspešni u svom poslu, ili penzioneri, ali svako na svoj način neraskidivo vezan za košarku. Pojedinačno se družimo povremeno. Odem na kaficu sa Mokom, Žugom, Sajonarom, Latifićem. Lepe uspomene nas vežu, a ovo je bila zaista posebna prilika da se ovako okupimo i zato sam zaista presrećan“.

Veliki Batin adut u toj slavnoj ekipi bio je, bez sumnje, Zoran Moka Slavnić, vrhunski i neponovljivi plejmejker. Moka je bio i ostao samo svoj, virtuoz na terenu i večiti nestašni dečko. I povodom ovog lepog događaja imao je neka originalna, emotivna i naravno, duhovita zapažanja.

„Ovaj skup je povodom onoga što se dogodilo pre 50 godina i sve što nosim iz prošlosti je jako pitko, milo i prijateljski. Evo tu je Dragiša Vučinić sa kojim jedno vreme nisam govorio, a to je bilo nešto bez značaja, jer smo sjajno sarađivali na terenu. Moram da priznam da sam došao isključivo na molbu Bate Đorđevića. Malo mi je nenormalno da neki od nas godinama nismo pitali jedni za druge. Ali ovaj razlog okupljanja je zista lep i evo nas, živi smo i posle tih 200 godina! Naravno da ljubav među nama postoji. Evo ja bih platio da se kao nekada družim sa Rakočevićem. A družili smo se nekoliko godina intenzivno i posle aktivnog igranja. Ostali smo zajedno, a na terenu smo bili pravi tandem. Goran je bio moj pulen iako samo dve godine mlađi, ali u tom uzrastu je to bitna razlika. Drago mi je što su se na obeležavanju pola veka pojavili Bata Radović i Miško Prelević“, istakao je Slavnić za Sport Klub.

Nenadmašni as crveno-belih i reprezentacije pamti Ljubljanu od pre pola veka samo po lepom.

„Skoro da nemam pojma kako je izgledala ta majstorica, možda zbog velikog broja utakmica u karijeri ili možda zbog lobotomije. Ali jednostavno, znam da je na toj majstorici bilo lepo, nije bilo ničeg ružnog. Naprotiv. Takođe, drago mi je što je u tom periodu i reprezentacija paralelno nizala uspehe. Za tih 10 godina veže me samo lep osećaj“.

Ipak, reč po reč, uvek popularni Moka je odmotao neka sećanja na meč odluke u Ljubljani.

Majstorica finala za istoriju

Jugoplastika – Crvena zvezda 70:75 (39:35, 67:67)

Dvorana “Tivoli”. Sudije: Brumen (Ljubljana) i Popovski (Titov Veles). Gledalaca: 4.500.

Jugoplastika: Peterka 6, Grašo, Manović 11, Škarić, Macura 7, R. Tvrdić 14, L. Tvrdić, Šolman 18, Krstulović, Prug, Skansi 17.

Crvena zvezda: Rakočević, Lazarević 12, Sarjanović 6, Pešić, Cvetković, Latifić, Kapičić 8, Simonović 20, Vučinić 15, Žugić, Pavlović, Slavnić 14.

Utakmica je rešena u produžetku, Splićani nisu iskoristili poslednji napad u regularnom delu susreta, kada je posle šuta Rate Tvrdića lopta iskočila iz obruča. Crveno-beli su potom bili bolji u produžetku i zasluženo slavili. Zoran Slavnić je proglašen za najboljeg igrača finalne majstorice, a junak dodatnih pet minuta bio je Zoran Lazarević. Ljubodrag Duci Simonović je bio najuspešniji strelac susreta, koji je odigran na terenu, gde je dve godine ranije u dresu sa državnim grbom postao prvak sveta.

„Jugoplastika je bila favoriti u toj majstorici, koju pamtim i po tome što sam imao visoku temperaturu. Bio je to neverovatan uspeh, jer smo igrali protiv jačeg o sebe. I saigrači koji su bili rezerve dali su velik doprinos. Bata Đorđević je i tada imao specifičan, drugarski odnos sa igračima, bez namere da nameće autoritet, negovao je prijateljstvo sa nama, ali vladalo je i međusobno poštovanje. Kada sam postao trener i ja sam se trudio da budem blizak sa igračima, nisam imao potrebu da nekom dokazujem autoritet“, dodao je Zoran Slavnić, legenda jugoslovenske i srpske košarke.

Ovo je dakle, priča o romantičnim vremenima Zvezdine i jugoslovenske košarke, ali neizostavno i o peharu, koji je pre pola veka po porudžbini dizajniran i proizveden u Italiji. Specijalno za tu priliku, za novog šampiona Jugoslavije te 1972. godine, pod pokroviteljstvom najstarijeg dnevnog lista „Politika“. Trofej je imponovao lepotom i bio stvar svojevrsnog košarkaškog prestiža na prostoru bivše države. Dodeljivao se šampionima Jugoslavije sve do raspada SFRJ 1991. godine, a ostao je u Splitu, jer je Jugoplastika bila poslednji prvak te zemlje, kada je izbio građanski rat.

Sticajem okolnosti, trofej, koji nisu 1972. godine prigrlili Rato Tvrdić, Skansi i Šolman, ali jesu njihovi naslednici u Jugoplastici bezmalo dve decenije kasnije. Rađa, Kukoč i ostali, osvojili su ga i prisvojili…

Kako god, veličina svih tih gromada pod obručima, splitskih žutih i beogradskih crveno-belih ogleda se i u tome da su i dan, danas veliki prijatelji, uprkos velikom rivalstvu na parketu i nesrećnom ratu na prostoru bivše Jugoslavije.

A lep susret crveno-belih momaka u godinama, minulih dana u Beogradu uveličao je i predstavnik današnje Crvene zvezde, sportski direktor Milan Dozet, koji je poluvekovnim slavljenicima poklonio klupske dresove sa imenima i brojevima, koje su nosili 1972. godine. Složiše se svi zajedno da im lepo stoje crveno-bele boje, dok su dresove naslanjali na junačke grudi i srce šampionsko.

Do novog susreta, 2027. godine, doviđenja! Majstori za majstorice, vidimo se!

 

Komentari

Vaš komentar